АЛЕКСА ШАНТИЋ (1868-1924)

Алекса Шантић

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

Пучина плава спава,
прохладни пада мрак;
врх хриди црне трне
задњи румени зрак.
И јеца звоно боно,.
по кршу дршће звук.
С уздахом туге дуге
убоги моли пук.

Клече мршаве главе
пред ликом бога свог, —
ишту ... Но тамо само
ћути распети бог...

И сан све ближе стиже,
прохладни пада мрак;
врх хриди црне трне
задљи румсни зрак.

АЛЕКСА ШАНТИЋ — ПЕСНИК КОЈИ НАС ВЕРНО ВРАЋА САМИМА СЕБИ

Родољубива поезија српска била је на смоме врхунцу шездесстих година деветнаестог века. Национално оцећање, које је код Срба увек било дубоко и јако, разбуктало се до пароксизма у тим данниа када су две велике нацнје европске, италијанска и немачка, изводиле дело свога народног уједињења, и када је Турска изгледала на крају свога живота у Европи. Велика нада захватила је била српску земљу, и у оном занесеном нараштају није било никога ко је сумњао да је „извесни час" ту, и да је српско ослобођење и уједињење питање не неколико година но неколико месеци.
У тим часовима највеће националне егзалтације коју смо икада имали, у то доба буктања страсти и сагоровања осеђањима, наша Млада Србадија подигла је патриотску поезију више него што је икада и пре и после ње била. Та „френетичка поезија" прокламовала је да су Срби изабрани народ на земљи, и да је бог на небу српски, ,,Душанов бог". Она је певала да је после четиривековне Голготе српске дошао час искупљења и ускрснућа, а да нестаје ,,она дуга, она српска ноћ". Љубомир П. Ненадовић је позивао „Устај, Марко! . . , Огњеслав Утјешеновић Острожински клицао је:

Ора ... ора .... на ноге јуначке!. .

а Ђура Јакшић је тиртејски певао:

На оружје!
Србин је јунак, јунак је гром,
смрскаће теме душману свом!
На оружје, на оружје!

И један лист тога запаљенога времена и те душевне грознице наше тачно је казивао опште расположењс српских духова: „У моментима кад је народ сам у кипећем одушевљењу полетио у поезију, не треба му још поезије уливати каквом песмом у којој ће бити зрачна осећања, дубоке туге или сјајне идеје; њему је доста ако му се у песми каже: Срб—Србство—мач—бој—крв—Босна— Вукаловић".
Али и у тој великој акцији морала се јавити реакција. Толика бујица осећања почела је опадати, напето душевно стање морало се примиривати. Неизбежно је настало доба отрежњавања од пијанства речи, умор од све те оргије осећање. С једне стране Светозар Марковић са својом позитвзистичком и реалистичком „новом науком", с друге стране недаће од 1878. Берлински конгрес. 1885. година, опасне и крваве унутрашње борбе у Србији, све је то хладило, сушило, укиштавало стару националну романтику и емфатичну патриотску поезију. Лаза К. Лазаревић је омладинске идеје називао „будалаштинама", Медо Пуцић „болешљивим маштанијама", а Војислав Ј. Илић свирепо је исмејавао алкохоличарски занос косматог омладинског пецника:

Ласко' је подло у песмама роду,
и ко бесно псето мрзео је воду.

И како је неизбежно, у целокупном нашем и народном, и у појединачном животу, из једне крајности пало се у другу. Место оних националних махнитости од пре четрдесет година наступила је једна хладна чисто формална, неплодно песимистичка, уметмички неузбудљива, нехумана и анационална поезија, без везе са животом, чак са извесном мржњом на живот, равнодушна према свему што није суптилност осећања или отменост речи и музика фразе. Јован Дучић, рођен у Херцеговиии, почео је, вештачки, као редак цвет у стакленој башти, обделавати поезију „мирну као мрамор", „хладну као сена", објављујући презирно гомили профаних да је његова муза „бледо, тихо девојче што снева", која неће да пева по „нечистијем улицама", и коју он учи:

Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопстаених јада
да би ишла икад да тешиши ко страда,
а чедна да водиш гомиле што нагле.

Колико је наша млада поезија одвојена од живота и народа, у коликој је мери нехумана и ненационолна, речито показује овај пример. Г. Сима Пандуровић, један од бољих млађих песника наншх, био је председник Националистичке онладине, омладине оне странке која је историјски наставак омладинског и патриотског либерализма шездесетих година, и који данас показује јасну жељу да се врати својим старим идеалима. Али и у Г. Пандуровићу литератор је био јачи од националиста, и он не само да нема патриотских песама но приказује себе и своје поколење уморне, затупљене, без „старе, добре вере", природе „болесне и тмурне", које је живот спљоштио и измрцварио:

Ружне су нас већ омађале чини,
сити смо света, живота и свега;
сумња нам сад је ослонац једини,
а мудрост глупа и простачка шега
с људима другим и самима собом,
са тужним прахом старих идеала...

И у ове дане које преживљујемо, наша млада књижевиа школа је ћутала, или певала мртве руже и заспале воде, и писале „књиге за уморнс људе", док су болове и наде данашњих нараштаја казивали стихотворци без ичега налик на таленат и „патријоте" по занату без ичега налик на искреност, исто онако банално и ружно како се патриотизам експлоатише у нашим политичким листовима. И то је један мало утешан, у сваком случају нездрав појав који треба забележити: данашње књижевно поколење није показало моралне и националне солидарности, оно није било заставник својега доба, и ништа данас није нагало одјека у његовим олимпијски равнодушним и студено укоченим душама.
То је оно што се уопште може и треба казати, али, исто тако, ваља и додати да књижевни егоизам није тако општа болест оних који данас пишу, да има наших писаца са ширим духовним видицима и са племенитијим осећањима, и да се данас јасно могу опазити не само тамни предзнаци но јасни и лепи почеци обнове наше родољубиве поезије, са осећањем националне солидарности, како су хтели људи шездесетих година, са осећањима човечанског братства и друштвене правде, како су проповедали људи седамдесетих година.

Јован Скерлић о Шантићу:

И ништа није било природније и логичније но да се знак за препорођај да у Херцеговини, да се санирање наше поезије, да се враћање песника своме пароду веже за име једнога Херцеговца, Алексе Шантића. Рођен у оном поноситом крају где се налази срж целога нашег народа, у оној земљи крепких људи и снажних осећања, где су никле најбоље народне песме наше, у крају који је био расадник целе наше расе и из кога смо пресађени у северне и источне крајеве, — Шантић је био предодређен да учини оно што сада чини.
У пуном јеку празнога вербализма и уског дилетантизма у нашој поезији он је испевао ону, данас већ знамениту песму Остајте овдје, која је била више него добра песма: добро дело, и које се не би постидели ни Змај ни Јакшић. И новом збирком својих песама, која се ове године јавила у Мостару, Шантић је продужио свој корисни рад, доказао да искрени патриотизам и права поезија пису несагласни, и да добар Србин може бити и добар песник.
У првој песми песниковој, која је као увод, која даје прву и основну ноту, он казује своју крепку душу слободна човека, која пркосно стоји
и у бури чвршћа:

Не, бар здрави није пао —
ја и сада крепко стојим,
бог ми јако срце дао
да у часу страшних даиа,
усред борбе и мегдана
не поникнем челом својим.

У невољи и беди, и у њему и около њега, срце му се шири, а душа испуњује братским саучешћем према онима што трпе око њега. И Пред распећем он се учи пожртвовању и раду за друге:

Хоћу да живим жииотом Човјека
хоћу да љубим, да трпим и страдам,
у својој Вјери да се Добру надам
штоно ће доћ ко света ријека.

Пророчким гласом будићу из гроба
истину мртву и слободу роба
што спутан сунца завичајна жуди.

И крвљу својом прелећу све путе,
идући теби и вјерујућ у Те,
ускрсли Брате потиштених људи!

Он узима свој песнички посао онако како га је Виктор Иго схватио: „посао песника јесте тешити". Он дубоко саосећа са целом земљом својом:

Мене све ране мога рода боле
и моја душа с њим пати и грца ...

Он неће у сањаријама и на цвећу да проживи свој век, који је нечем вишем намењен:

Не одврати лице! Пружи руке своје
онима у јарму што невољно стоје,
и чекају сунца кроз маглу и олуј.

Помози и спаси! Невољу излијечи!
Изгрли, изљубн! Ране излијечи.
Ил' ридај и плачи, и са братом болуј!

Оно што Шантића одликује од старијих и обичних патриотских песника наших, то је што је његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, шта он не воли народ-нацију, као апстракцију, но народ-пук, живе људе сељаке. У томе погледу његова патриотска поезија везује се за социјално националну поезију Ђуре Јакшића из седамдесетих година, за Р а т а р а и за Земљу. Његово срце затрепери љубављу за народ не када пева Душанове војске које полазе на Цариград, но када види невољне тежаке да за хлебом иду у Америку. И то он казује у живописној и узбудљивој визији:

Пароброд спреман. Море се колеба,
пошљедњи пламен на западу трне;
сутон се рађа и с јесењег неба
полако пада на хридине црие.

Палуба пуна. Руке уздигнуте
поздраве шаљу и рупцима машу;
у мноштву овом видим чељад нашу, —
наслонили се на перваз па ћуте.

Та велика љупав према сељаку, као темељу целе наше расе и највећем страдалнику међу свима нама, прелази готово у известан култ, онакав какав је био у руских народњака педесетих година према мужику. И песник у песми Пред колибама, пева читаву химну, том „убогом другу дубрава и врела", тврдих, жуљевитих руку, који својим знојем залева земљу и крвљу брани „ову груду нашу". Он се освежава и препорађа у додиру са људима из народа, који га уче раду, стрпљењу и оданости земљи, и у Рибарима он им се заветује:

Ја ћу да вас тјешим и да с вама страдам
и да кушам борбу са морем и небом!
Хоћу да се с вама и молим и надам,
хоћу да се с вама истим храним хљебом.

Извесно је: то је другачији, разумљивији, стварнији, искренији, дубљи и бољи патриотизам но што је онај празни вербализам, сва она емфаза и реторика са којом смо се навикли сретати у безбројним патриотским песмама нашим.

Алекса Шантић нема „мртву душу", и оно што пева није ни „поезија трулежи", ни „поезија грча". Он је душевно и духовно здрав човек који искрено пева оно што осећа и чији стихови су, што рекао један модерни песник, „ломни мостови бачени с једне душе на другу".
Г. Шантић се развијао лагано и прошао кроз многе мене, али он сада излази с једном дефинитивном књигом, која чини част њему као песгшку и Српској књижевној задрузи као издавачу. Та књига неће можда имати толико критичара као извесне збирке стихова које су циљале на „скандалски успех", али ће имати читалаца, што не значи мало у ово доба кад се наша поезија, ван кругова оних који пишу, готово више и не чита. Ова срдачна књига ће имати нешто више и боље од читалаца који ће је прелиставати: над њоме ће задрхтати много срце и засузиће много око. Јер то је искрена књига једног искреног песника, једна честита и српска књига једног честитог човека и доброг Србина, једна од оних књига којих смо се давно зажелели и какве нам увек требају.
Г. Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде н снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стиховима меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и проживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког реда бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића. Он је Србин разумније, стварније, модерније но што је некад било у историјским функцијама и у поетској магли, он воли народ у садашњици и у стварности, у његовом раду, у његовој беди, у његовој нади и вери у боље дане.
Књига Алексе Шантића није за навођење: она је за читање. Ми имамо данас песника оригиналнијих и мисленијих, који више кажу нашем духу, имамо их "живописнијих, мелодичнијих и вештијих, који забављају наше очи и наш слух, али ми немамо песника који више говоре нашем срцу. Он има магијску способност да оживи оно што је дубоко закопано у нама и што тајанствено лежи запретано у нашој уморној души, која се у грубостима и студени живота као вечерњи цвет затворила за људе и свет; и наше чисто детињство, и нашу свету матер, и весели сјај домаћег огњишта, и топлоту давно разореног породичпог гнезда, и жалост за младошћу која се губи у магли живота, и оне моћне инстинкте наше упорне и издржљиве хајдучке и ускочке расе, неутољиву жеђ за слободом побеђених и страдалника који никада нису хтели да се помире са мишљу ропства, стару пркосну срчаност, и неодољиву енергију предака који су, када „земан дође, ваља војевати", голим рукама за сабље хватали и трешњевим топовима градове освајали ...

Песме Алексе Шантића, који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан, исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха; и као да смо се напојили животворне воде на студенцу Вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васкрсава оно што је било умрло, ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољи, светлији, чистији и јачи.

*Јован СЕКРЛИЋ из чланка Алекса Шантић - написаног поводом издања Шантићевих песама 1911. год.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi