LIRSKA POEZIJA (LIRIKA)
Lirika ili lirska poezija je zajednički naziv
za pesnička dela u kojima se na emotivno topao i saosećajan način neposredno
izražava čovekov doživljaj života i sveta, ali i samoga sebe u svetu.
Lirska poezija je najstarija pesnička vrsta, nastala " u isto vreme
kada i čovek" (Šeli). Kao zaseban književni rod konstruisala se
u staroj Grčkoj, u jeku grčke epske tradicije. Počela je nastajati u
7. veku pre nove ere kao melos da bi kasnije dobila ime lirika po instrumentu
liri uz koji se pevala. I u kasnijem razvoju nju prati sinkretičnost
— sadejstvo reči, melodije, zvuka i plesa. U srednjem veku trubadrusku
poeziju takođe prati instrumentalna muzika. Bliskost lirike i muzike
ogleda se u samoj njenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi
i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenih bitnih odlika — pevljivost.
Komponovane su mnoge pesme Branka Radičevića, Đure Jakšića, Alekse
Šantića, Vladislava Petkovića Dis-a. U takvom postojanju menjaju
se stihovi krate i dodaju, a ime autora se najčešće zaboravlja, to postaju
tzv. starogradske pesme.
LIRSKA POEZIJA
U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji je
bogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji
svet bilo kao autonomni tematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog,
ona ima za predmet univerzalna i svevremena pitanja, htenja, raspoloženja
i osećanja. Peva o ljubavi, smrti, prolaznosti, zavičaju, pravdi, istini,
lepoti, stvaranju. Usled tematskog bogatstva, ali i usled vrlo dugog
istorijskog razvoja, lirika se razvila u veliki broj vrsta i oblika.
Lirska pesma ima specifičnu strukturu i kompoziciju.
Iako je osećajnost svojstvo književnosti uopšte, dakle svih rodova i
vrsta, u lirskoj pesmi to je bitno svojstvo — ona izražava samo osećanje.
Osećajnost je u suštini lirske pesme, u sadejstvu svih njenih strukturnih
elemenata, u jeziku i ritmu.
Lirski subjekt je okrenut sebi, svome svetu, mislima i raspoloženjima,
intimnom. Lirika je okrenuta i svetu ali je taj svet viđen i doživljen
subjektivno. Lirska pesma, kao i poezija i književnost uopšte, ne deluje
na čitaoca samo kazivanjem i opisivanjem već i sugestijom. Snaga lirike
je u njenoj moći da pleni pažnju, aktivira misao, uzbuđuje.
Osećanja i raspoloženja iskazuju se u lirskoj pesmi neposredno: nema
događaja ili likova kao posrednika. Osećanja i raspoloženja iskazuje
lirski subjekt koji je u samoj pesmi — on je taj koji kazuje, doživljava,
misli, raduje se, pati, strepi. Iskazuje se u prvom licu. Pesnik i lirski
subjekt ne mogu se poistovećivati: poezija nije pesnikova biografija
(mada dosta govori o pesniku), nego je kristalizacija pesnikovog subjektivnog
duhovnog iskustva, njegove samospoznaje i njegove svesti o istinama
sveta i života.
Sažetost, misaona zbijenost i kratka forma osobenost je lirskog pevanja.
Pesma je puna smisla, iskustva i saznanja, sažima u sebi prošlost, sadašnjost
i budućnost. Na dnu najkraće lirske pesme nalazi se čitava filozofija
života, zapisao je Ipolit Ten. Uzore sažetosti dala je japanska haiku
poezija.
Kratka forma i jezgrovito kazivanje zahtevaju poseban odnos prema jeziku:
lirska pesma ne trpi suvišne reči, razmetanje rečima. Jezik lirike je
odabran, svaka reč ima svoje jasno mesto u iskazu, reči nose preneseno
značenje, iskaz je slikovit i simboličan. Zato lirska pesma nije otvorena
za direktnu i brzu komunikaciju, ona traži pažljivo čitanje, pažljivo
i strpljivo ulaženje u tajne jezika i smisao izrečenog.
Lirska pesma ima bogatu ritmičku organizaciju koja je rezultat bogatstva
i raznovrsnosti osećanja i raspoloženja koja su predmet lirskog pevanja.
U lirskoj pesmi ostvaruje se apsolutni sklad osećanja, misli, zvuka,
značenja i ritma. Lirsku pesmu karakteriše pre svega posebna zvukovna
organizacija. Značenje reči direktno je uslovljeno ritmičkom organizacijom,
iskazanim osećanjima i funkcijom koju imaju u celini pesme. U lirskoj
pesmi reči imaju naročiti raspored, i baš tim rasporedom dobijaju smisao
i estetsku funkciju.
Osećanja i raspoloženja koja se iskazuju lirskom pesmom, životna pitanja
koje lirika pokreće, odnos prema svetu i životu — opšteljudski su i
svevremeni. Zato je lirika uvek aktuelna, sveža i mlada, bliska ljudima
svih vremena i svih podneblja.
Lirska poezija, kao i književnost uopšte, imala je u toku svoga razvoja
plime i oseke. Stalno se bogatila i usavršavala, dobijala je novu tematiku
koja je inicirala nove lirske vrste i nove lirske oblike. U istorijskom
razvoju lirske poezije uočena su tri perioda kada je ona doživljavala
ekspanziju i dala vrhunska pesnička ostvarenja: antičko doba, romantizam
i epoha moderne. Svaka književna epoha stvara i neguje neku vrstu ili
oblik. Neke vrste se gase, nastaju nove. Moderna lirika pravi novi iskorak
u sadržini i formi. U starovekovnoj književnosti nastale su ode, himne,
ditirambi, elegije. Srednji vek stvara pohvalnu, religioznu liriku i
specifičnu trubadursku poeziju. Renesansa će uvesti sonet, kanconu,
madrigal. Romantizam će negovati ljubavnu i rodoljubivu liriku. Realizam
neguje deskriptivnu i misaonu pesmu. Moderna će doneti nove vrste i
uskrsuti stare unevši u njih duh i dah modernog vremena 20. veka.
STRUKTURA LIRSKE PESME
Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom.
Njena sadržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt,
on se iskazuje u prvom licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema likova
koji bi bili nosioci radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme
i čitaoca: kazivanje u lirskoj pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno
obojeno. Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih,
akcenatska celina. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike
i specifična svojstva. Od raznovrsnosti i broja tih svojstava, zavisi
ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svojstva proučava versifikacija.
Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:
I motiv — uvod, tema pesme, obraćanje;
II motiv — razvijanje teme novim detaljima;
III motiv — emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.
Elementi u drugom motivu pesme mogu imati različit položaj:
• naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih
slika, koji stoje naporedo jedan prema drugome;
• gradacijski raspored ide u dva smera:
- uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog
ka konkretnom, od manjeg ka većem;
- silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog
ka apstraktnom, od većeg ka manjem;
• kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja:
- jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj);
- jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj);
- jedna slika kontrastira drugoj (suprotni položaj).
LIRSKA NARODNA PESMA
Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su
izražena osećanja darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog
koletkiva, opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. Veoma
bogata po broju pesama, narodna lirika je siromašna po tematici, jednostavna
je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posredno i u nagoveštajima,
subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, po bogatstvu
stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnosti.
Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do
romantizma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o
nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima,
idealima i nadanjima, ona je i emotivni izraz životnog toka svakog pojedinca,
od rođenja do smrti, iskaz erotske i ljubavne čežnje.
Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela
njenom širenju i prenošenju, ali i spasavanju od zaborava. Česte su
životne situacije u kojima se peva lirska pesma (sedeljke, slave, svadbe,
mobe) i to je jedan od razloga da nastane veliki broj lirskih pesama,
da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma brzo šire u
druge krajeve.
S obzriom na veliku "skalu osećanja i raspoloženja, na veliki broj
životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta
lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme
(svatovske, počašnice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske,
žetelačke pesme, pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške,
kraljičke, koledarske, slavske), religiozne, porodične, šaljive.
Za srpsku usmenu lirsku poeziju karakteristično je da iskazuje osećanja
putem spoljnih zbivanja, posredno, izražavajući želje, molbe, radosti
i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom
drugom umetnošću - muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim
umetnostima zajedno, narodna lirska pesma deo je svakodnevnog života.
Narod je iskazao je svoje poglede na svet i na život, svoj sud o onome
što mu je vidljivo, svoje misli i svoja osećanja o onome što mu je skriveno,
obeležio je svoja shvatanja razlike između dobra i zla, između lepog
i ružnog, izrazio svoje težnje, svoje radosti i svoje tuge života.
Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno
je lirika sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture,
koja je vekovima opstajala pod našim podnebljem.
Iako neke od pesama progovaraju o siromaštvu, nekad s tugom, nekad sduhovnim
sarkazmom, u njima nema ni traga o staleškoj, klasnoj podjarmljenosti,
o zavisnosti od gospodara. Čak ni prisilan, mukotrpan kolektivni rad,
o kome ima podataka u srpskim srednjovekovnim spomenicima, nije našao
mesta u narodnoj lirskoj poeziji. Opevan je kao težak samo ukoliko je
reč o prisilnom radu pod turskim gospodarima. U obilju motiva srpske
narodne lirike treba istaći motiv beskrajne ljubavi sestre prema bratu,
nežni odnos snahe i devera, uzdizanje devojačke časti, što osvetljava
vedriju stranu patrijarhalne kulture. Ima i pesama o bujnoj zadovoljenoj
strasti, o duhovnom nadigravanju i pobuni protiv konvencija.
Izuzetna raznovrsnost stiha, od četverca do šesnaesterca, srpska lirika
ima tri osnovna strukturna tipa: monološki, dijaloški i narativno-opisni,
koji se smenjuju ili upotpunjavaju, te od toga zavisi da li će lirska
pesma biti jednočlane, dvočlane ili tročlane kompozicije.
PODELA NARODNIH LIRSKIH PESAMA:
MITOLOŠKE PESME
Mitološke pesme spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju
se u periodu rodovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i
životu objašnjavao mitološkim predstavama. Sve ono što je bilo neshvatljivo,
čovek je objašnjavao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući
pojavama u prirodi ljudski oblik. Najviše se peva o Suncu, Mesecu, vilama:
pripisuju im ljudske osobine i stavljaju se u različite situacije ljudskog
življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama
koje ne može da dokuči i objasni i koje su za njega svemoćna božanstva
(Sunce se devojkom ženi).
LJUBAVNA PESMA
Ljubavna pesma je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi
suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova
lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu,
nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim
osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji
se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebna lepota žene),
duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja
(Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Preplitanje motiva,
karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim
pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski.
Ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne
sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene
ljubavi. Jezik je jednostavan.
OBIČAJNE PESME
Običajne pesme opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su
vezane za određeni običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s
devojkom), počašnice ili zdravice (Biserna brada), uspavanke (Spavaj,
čedo, rodila te majka), tužbalice (Tužbalica jedne Risanke). Izražavaju
najraznovrsnija osećanja — radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veoma
su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji
i promene do kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.
POSLENIČKE PESME
Posleničke pesme ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim
poslovima, osećanjima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati,
mobama, nadmetanjima, teškom nadničarskom radu. Kako su nastajale u
samom procesu rada, ove pesme na najbolji način ukazuju na razvitak
sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vremena. Ljudski
rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarstvo
i domaću radinost. Ovo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života
i nerazvijenosti proizvodnih sredstava. Kako se sve više javlja imovinska
nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke
pesme spadaju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadžnjeva
se momak i devojka), pesme o vršidbi.
OBREDNE PESME
Obredne pesme nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je
čovek pojave oko sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi
bogove, čovek je priređivao različite obredne rituale koji su uvek praćeni
odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske pesme (Mi idemo preko
sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske pesme.
Obredne pesme, danas mahom odumrle, ravnaju se prema zemljoradničkom
kalendaru, prema vremenu setve i ubiranja plodova, slede prirodni ciklus
i vezuju se za položaj Sunca, njegovo rađanje, jačanje i umiranje.
PORODIČNE PESME
Porodične pesme pevaju o porodici i porodičnim odnosima. U njima se
opevaju različite situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici,
ljubav majke prema sinu, ljubav brata prema sestri, sestrinska ljubav,
položaj snahe u porodici, odnosi snahe i svekrve, snahe i zaove, snahe
i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici, sloga i ljubav,
uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muževljevoj
kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem
broju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno
materinska, čest je motiv lirske narodne pesme. U ovim pesmama data
je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola
i mržnje.
ZAKLJUČAK
Lirsko pesništvo, prisan je i neposredan izliv narodnog osećanja. Prema
tome, daje samo kratke, bez umovanja izražene ispovesti duše o njenim
uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak i onih najsitnijih i najličnijih.
Lirskih narodnih pesama ima u vrlo velikom broju, u XIX veku, kada ih
je najviše i skupljeno, zabeleženo ih je na desetak hiljada, one još
i danas žive u narodu. Kao što je broj njihov velik, tako je velika
i njihova raznovrsnost, ne samo po obliku, već i po sadržini. Sve one
potiču iz svakidašnjega života narodnog, i taj se život ogleda u njima
u svima svojim vidovima, jer je ceo on "duboko protkan pesmom."
Od kraja 15. do 19. veka pojavljuju se rukoveti pesama, priča i drugih
umotvorina koje u nekim svojim primerima dostižu vrhunce umetničke savršenosti.
Srpske narodne pesme prevođene su na nemački jezik gotovo uporedo sa
njihovim objavljivanjem, ponekad i pre toga, neposredno iz Vukovih rukopisa
ili kazivanja. Tereza Albertina Lujza fon Jakob-Talfi prevela je dvesta
pedeset lirskih i epskih pesama već 1825. godine. Ocenila je pojavu
zbirki srpske narodne poezije kao "jedan od najznačajnijih književnih
događaja modernog vremena". Na osnovu njenih prevoda nastaju prevodi
na druge jezike. Neki među najranijim, na engleski (Džon Bauring), na
francuski (E. Bojar), na švedski (Finac Johan Runeberg), na ruski (Puškin).
Jedan od najslavnijih Nemaca svoga doba, Jakov Grim, štampao je prevode
srpskih pesama, napisao nekoliko članaka o njima, učio srpski i oduševljeno
pozdravljao narodno pesništvo srpsko.
J. G. fon Herder filozof, teolog i pisac, otkriva i karakteriše našu
narodnu poeziju kao simbol kolektivne veličine i autentičnosti Srba.
Literarura: