Don Žuan - Žan Baptist Poklen Molijer

Don Žuan ima „overenu krštenicu”: rođen je 1630. u Španiji. U Seviljskom zavodniku i kamenom gostu Tirso de Molina opisuje plemićkog razvratnika koji se ruga društvenim zakonima, a nebeske ignoriše. Priča o Don Huan Tenoriju je „kritika neblagovremenog mišljenja i delanja”. Naglašena je teološka poenta, koju ni Molijer neće izostaviti. Bezbožnik je imao izbora, ali je sam izabrao rđav put. Kažnjen je zato što se oglušio o opomene. Umire zato što je izazvao gnev Neba i uznemirio mrtve. Tirso ne baca u pakao zavodnika već bogohulnika i zločinca.
U stanju smo da pratimo i praistoriju ove priče. Legenda o kažnjavanju drznika koji se usudio da prekorači granicu određenu za žive pozivajući mrtvaka na večeru, bila je rasprostranjena na hrišćanskom Zapadu. Kao simbol mrtvih pojavljuju se sablasti, lobanje, mrtvačke kosti... Može se ići i dalje u prošlost: iz obeda sa mrtvacem naslućuje se daleka mitska prošlost, ostaci pogrebnih rituala i žrtvenih obreda. Ali tu već ulazimo u nesigurnu oblast pretpostavki.
Ovoj narodnoj priči pridodat je savrameni protagonist, predstavnik jednog doba koje je opsednuto nestalnošću: baroka. Ovo razdoblje naglašava pojmove kao što su: nestalnost, promena, prolaznost, raznolikost, promenljivost... Najrečitiji simbol barokne imaginacije bila bi mitska figura Proteja, a njen moto Montenjeve reči: „Život je neujednačeno, neravnomerno i mnogoliko kretanje.” Strast za promenom je ono što pokreće i Don Žuana, on u njoj uživa. Svesno prepušta da ga nosi vihor želje: „...a sve ljubavno zadovoljstvo baš i jeste u promeni.”
Kada se utvrdi ne samo autor priče o Don Žuanu, već i njeni koreni i izvori, može se postaviti ono Ruseovo pitanje: imamo li pravo govoriti o Don Žuanu kao mitu? Autor Mita o Don Žuanu nedvosmisleno odgovara da možemo. Dolazak gosta sa drugog sveta, vesnika smrti, jeste ono što oživljava mitski potencijal ove priče. On je zaštitnik onih sakralnih normi koje svaki mit propisuje. Dokaz za ovu tvrdnju može se naći u elastičnosti priče: ona je otvorena za metamorfoze. Vekovima je korišćena, menjala se, a ipak ostajala ista. Kameni gost je prisutan u svakoj priči, čak i kada je ismejan. Mit bez njega ne može.
Sledeće logično pitanje jeste: šta nam govori taj mit? Na ovo pitanje bi bilo nemogućno odgovoriti usvoji li se ona tvrdnja Deni de Ružmona da je nejasnost kao takva duboko povezana sa samom prirodom mita. Nejasnost se ne nalazi na planu njegovog izraza. Same činjenice koje mit iskazuje imaju protivrečan karakter. Da nije tako, nama mit ne bi bio potreban. Činjenice koje nisu „problematične” nalaze se u nauci. Međutim, jedini nas mit može naterati da prihvatimo i priznamo ”činjenicu da je strast povezana sa smrću”. Sa ovim se možemo složiti ili ne, ali ne i zatvoriti oči pred Don Žuanom, koji na kraju puta strasti nalazi smrt. On sam jeste jedna od onih „problematičnih činjenica”. Njegova priroda je savršeno protivrečna, dosledno nedosledna. Ona je jedan od uslova vitalnosti mita. Ta nejasna priroda ovog lika je ono što provocira tumačenje i stvaranje novih Don Žuana, održavajući tako mit živim i aktuelnim.

Jedan od tih Don Žuana je i Molijerov. Postavljen je na scenu 15. februara 1665. Posle petnaeste predstave skinut je sa repertoara, i Molijer neće doživeti da komad bude vraćen na scenu. To će se desiti tek 1841. godine, skoro vek i po posle piščeve smrti. Molijer nije bio kritikovan, već vređan. Nazvan je „ovaploćenim đavolom” koji je napisao „najopasniju komediju”. Protestvuje se protiv jednog običnog „lakrdijaša” koji se
usuđuje da boga prikaže kao „igračku” u rukama bezbožnog gosodara i još bezbožnijeg sluge. U takvoj atmosferi, ni knjižar se nije usudio da iza delo, iako je imao dozvolu da ga štampa.
I oni su bili delimično u pravu. Molijer jeste prikazao bezočnog plemića koji ne preza ni od čega i kome ništa nije sveto. Dosledno poriče sve vrednosti i gazi sve zakone. Iako ne izgovara ono Tirsovo „pričekaćeš me do naplate” , i Molijerov Don Žuan smatra da njega kazna ne može stići. Njemu je bitno da trenutno uživa,a naka tamo buduća kazna kao da je za njega daleki, potpuno neshvatljivi pojam. Kao da su mu te opomene saopštene na nekom nerazumljivom jeziku, koji on i ne pokušava da shvati. Sve što on odgovara na njih jeste ironično „dobro, dobro; to se tiče samo boga i mene, a mi ćemo to međusobno urediti...”
Onima koji su preuzeli na sebe ulogu zaštitnika javnog morala, nije smetao Don Žuanov ateizam, već način na koji je religija branjena. Zganarel, sa punom burmuticom morala i nabubanim definicijama, ustaje u odbranu staraoca „onog divnog u čoveku”. I ispada smešan. Komedija, po Molijerovim rečima, treba da ismeje porok, a ne da ga prekori. On je možda prekorio Don Žuana, ali je sigurno ismejao Zganarela i njegovu „zdravu, narodnu filozofiju” kojoj je najvažnije osigurati sebi večeru.
Ako je Molijer tako jasno osudio Zganarela, da li to znači da on staje na stranu Don Žuana? Da brani njegovo stanovište? Na ovo pitanje su se davali dijametralno suprotni odgovori: Molijer je hteo da naslika i žigoše „velikog gopodina hulju” (Dušan Milačić), „Molijer mrzi i prezire Don Huana”(Hans Majer), „Molijer ima izvesne naklonosti prema tom nevaljalcu”(Gotje) „Molijer je na strani svog junaka i greši”(Breht). Možda u osnovi ove rasprave leži paradoks samog lika: on jeste pravedno kažnjeni krivac, ali koji je prikazan opijen životon i radošću, koji iz sebe isijava vitalnost. Takvog Don Žuana smo danas skloni da slavimo.
Ova njegova živost koja oseća stalnu potrebu za kretanjem i promenom može biti razlog specifične kompozicije komada: nama čvrste kauzalnosti koja bi odredila logično nizanje scena, lica dolaze i odlaze sa scene bez pripreme, Don Žuan luta od susreta do susreta. To lutanje će ga na kraju odvesti u smrt, pa se može govoriti o tragičnom raspletu, a završetku komedije. Međutim, do tog završetka Don Žuan će suvereno vladati scenom koristeći svoju verbalnu nadmoć: u tom svetlu, scene predstavljaju niz dijaloga, u kojima se najčešće potvrđuje ova nadmoć. Možda je najbolja ona kvalifikacija Ž. Lemetra koja odustaje od svakog preciznijeg definisanja: „neverovatna mešavina svih rodova. Ona je čudna, čudnjačka, melez, vraški nejasna. Ali pored svega toga nema boljeg komada od početka do kraja.”

Na samom početku komada nalazimo spomenuto Aristotelovo ime. Možda ovo ne bi ništa značilo da malo kasnije ne upoznajemo junaka koji priznaje da nije sposoban da postavi granice svojim željama. Iz te perspektive, u prvoj rečenici se otvara dijalog sa Aristotelovom etikom mere. Junak koji implicitno plemiše sa njom osvetljen je u prvom činu iz dva ugla. Tehnikom „molijerovske repeticije” data su nam dva portreta Don Žuana: Zganarelov i Don Žuanov (samopredstavljanje junaka). S tim u vezi, uputan je savet D. Milačića: „on (portret) nam u isti mah slika dva čoveka: model i slikara.” Ovo naročito treba imati u vidu u analizi Zganarelovog monologa.
Zganarel optužuje svog gospodara za razvrat i bezbožnost. Naziva ga „psetom, Turčinom...epikurejskom svinjom...”. Kod Molijera nemamo spisak prošlih žena koji je često upotrebljavan u donžuanovskom scenariju. Zganarel govori samo o tipovima: „gospođa, gospođica, građanka, seljanka, nijedna od njih nije ni suviše topla ni suviše hladna; i kad bi ti stao nizati imena svih onih sa kojima se on u različitim mestima venčao, nizanje tih imena potrajalo bi do večeri.” Izostavljanje spiska samo naizgled osiromašuje tekst, dok je u stvari bremenito smislom: iščezavaju imena. Utapaju se i nište u apstraktnim kategorijama. Sve su one njegove ljubavnice, i nijedna to nije.
To je prva slika koju mi dobijamo o Don Žuanu. Međutim, Molijer relativizuje ove reči osude. Jer, one dolaze od čoveka koji smatra da je ono što izaziva časna osećanja i vrlinu - burmut, i koji naporedo stavlja boga i sedmoglavu aždaju. Na njegov moral bacaju senku i poslednje reči monologa, u kojima otvoreno iskazuje spremnost za laganje, samo ako to osigurava ličnu korist.
U Don Žuanovim rečima upoznajemo se sa ljubavnim programom ovog zavodnika. Iz monologa isijava onaj njegov vitalizam koji želi da ljubi „čitavu zemlju”. Hans Majer govori o Don Žuanovom „panerotizmu” , a Deni de Ružmon o vrsti natčoveka koji u „udaru groma” traži alibi za svoje strasti. Simbol i jednog,i drugog je Aleksandar Veliki koji bi voleo „da ima još svetova, kako bi i na njih proširio svoja ljubavnička osvajanja”. Don Žuanove želje nisu samo plahovite, one prelaze granice imanentnog sveta. Kako daleko od Aristotelove mere!
Ovaj ljubavni nomadizam stoji u bliskoj vezi sa odbijanjem svakog kompromisa. Živeti, to znači izabrati da se otvore oči. Napraviti kompromis sa životom, to znači stupiti u brak i sebe živog sahraniti. Vezati se za jednu ženu, isto je što i stupiti u tamnicu – za Don Žuana Tristan nije slobodan. Ali tu leži još jedan paradoks: čovek strasti nije slobodan. On teži da bude izgubljen, van sebe, u ektazi. Slobodan čovek sebe poseduje, čovek strasti teži da bude posedovan. Možda zato Molijer stavlja ove reči u usta svog junaka: „...i ja se lako podajem slatkoj vlasti kojom nas ona privlači (lepota).” Ni ovaj portret nije ostao neosenčen.

III

Molijer je spojio dva zavodnikova lica: teoretičara i praktičara. Prvi je onaj koji govori o postepenom osvajanju, dok je drugi onaj koji dela improvizujući. Kod Molijera je teoretičar istovremeno i taktičar, dok je sva genijalnost praktičara u tome da ume da iskoristi priliku. Zato Žan Ruse govori o „improvizatorskoj pasivnosti”.
Predmet priče je onaj Don Žuan koji podseća na Lakloovog Valmona. On je strateg koji planira i uživa u postepenom savladavanju „slabačkog otpora jogunastog srca”. On opseda dugotrajno i strpljivo, „stopu po stopu”. Polako navodi kolebljivu dušu. Koristi oprobane tehnike i proverene lozinke: suze i uzdahe, odglumljeni zanos i nestrpljenje, zaricanje i vatrena uveravanja, zakletve koje ga izgleda nikada nisu izneverile. Ali ovaj osvajač ima svoje mesto samo u pripovednom iskazu, što potvrđuje njegova popularnost u romanu XVIII veka.
Pozorišni Don Žuan je junak trenutka. On reaguje brzo i spontano. U stanju je da paralelno zavodi i Šarlotu i Maturinu, i to obe uspešno. Unutar trenutka on suvereno vlada, te je prirodno što u njemu želi ostati. Sve izvan njega je prostor refleksije, prazna jezička konstrukcija. Don Žuan ne ume da menja glagol u budućem vremenu. On kao da ne prepoznaje Elviru koja od njega zahteva da se seća i da ispuni obavezu. Nije svesna da on nije sposoban ni za jedno, ni za drugo. Jer sećati se, to znači imati sposobnost transcendiranja sadašnje želje, refleksijom oživeti proživljeno zadovoljstvo. Isto važi i za budućnost, ona je za njega samo sadašnjost do sutra. Don Žuan kao da je statičan u vremenu, nasuprot i preteranoj pokretljivosti u prostoru. Zato on ne shvata šta zaista od njega hoće Elvira: neku budućnost koju joj je on obećao?
Njen dolazak je njemu trebao da objasni da prošlost ipak postoji, i da mora živeti po vrednosnim sistemima večnosti. On to nije uspeo da razume. To će ga tek naučiti Kameni gost, simbol stalnosti. On posećuje Don Žuanovu sadašnjost da bi mu naplatio prošlost i oduzeo budućnost.

Da li Don Žuan, kako kaže Žuv „u samom prolaznom trenutku obmane” voli? Pitanje bi se moglo preformulisati: da li on veruje u iluziju koju u trenutku stvara? Neosporno je da je dobar glumac: publika mu najčešće veruje. Ali, da li je dobra gluma ona koja poistovećuje stvarnost i ulogu? Ili samo loši glumci zapadaju u „zamku svoje igre”? U tonu onih „savršeno protivrečnih” pitanja njegove prirode: da li se iza mnoštva protejskih lica krije jedan identitet ili odsustvo identiteta?
Jedno je sigurno: on koristi glumačka sredstva – kostim i govor. Ponekad je za stvaranje iluzije dovoljan samo ovaj prvi. Iz Pjerovog opisa saznajemo kako je Don Žuan bio obučen kada ga je Šarlota ugledala. Od tog prvog utiska do njene radosti što će postati „gospođa”, lepi zavodnik mora da pređe samo kratak put laskanja i zaveta.
Ali ono što presudnije deluje na njegovu publiku, to je njegov govor. Svi Don Žuani su virtuozi reči. Njima on zavodi duše, ućutkuje svaki njihov otpor, i vodi ih tamo gde njemu odgovara. Posle njegovih reči, ta duša je najčešće zbunjena i primorana da mu veruje. Čak i kada oseća da su neistinite, isuviše je slomljena da bi odgovorila. Ali ne svaka. Molijer je i ovde uneo dvosmislenost. Tron na kome Don Žuan sedi kao gospodar tuđe reči, labavo je konstruisan. On se svaki put poljulja kada mu priđu predstavnici stalnosti, pre svih Kameni gost.
Don Žuanova publika, dakle, nije jedinstvena. Molijer nam je dao čitav spektar njenih reakcija. Na njegovom početku su oni koji se naivno prepuštaju pozorišnoj iluziji, a na kraju oni koji su kao kamen gluvi za zavodnikove reči.
Takođe, treba napomenuti da Molijerov Don Žuan nije stručnjak samo za ljubavnu prevaru. Pisac je proširio njegove glumačke kompetencije i na druge aktivnosti. U tom smislu je zanimljiv slučaj gospodina Dimanša kome Don Žuan otplaćuje dug rečima. Ne samo da nije u stanju da uzme svoj novac, on ne može nijednu svoju rečenicu da završi. „Toliko poštovanje i lepe reči” ućukuju ga. I ovde se zavodnikova tajna svodi na niz gotovo napamet naučenih laskavih reči. Ali, one uspevaju samo ako „laskaju navikama i instinktima zavedenih i zadovoljavaju njihove potajne želje”. Don Žuan to očigledno zna.
Ali on zna i da na drugačijoj vrsti publike treba primenjivati drugačije metode ućutkivanja. Zganarela, koji direktno zavisi od njega, često će grubo prekinuti jednim „dosta!”, ili mu eksplicitno dopustiti da „govori slobodno”. On je „čas poverenik i učesnik, čas žrtva komedije koja se neprekidno odigrava pred njegovim očima” . Sebi može dozvoliti čak i da kritikuje svog gospodara, ali u zavijenoj formi: „da imam takvog gospodara, rekao bih mu sasvim otvoreno...” Ipak i on će često biti primoran da mu prizna: „vi tako obrnete stvar da mi se čini da imate pravo”.
Nasuprot ovim uspelim ućutkivanjima, glavni Don Žuanov poraz sastoji se u tome što on ne uspeva da natera svog sagovornika da govori. Onaj koji je nosilac vlasti i bogatstva ne uspeva da dobije „milostinju tražene reči”. S tim što se ovde ne radi o bilo kojoj reči. Od prosjaka se traži da opsuje, verbalno osudi stvaraoca ovog sveta i tako se odrekne njega. U tom smislu on je jedan od onih predstavnika stalnosti pred kojima rečiti zavodnik zanemi.
Ti likovi, koji od zavodnika traže polaganje računa, nailaze na njegovo ćutanje i odbijanje komunikacije. On odbija da se suoči sa pojavom koju ne razume i pred njom oseća nelagodnost. Ta obaveza, o kojoj mu pričaju Elvira, Don Karlos, Don Luj i Kameni gost – važi samo u svetu zakona iz kojeg on sebe isključuje: „obaveza se nimalo ne slaže sa mojom prirodom” . U trenutku kada na nju treba da da odgovor, on je svestan da se izbor svodi na „lagati ili ćutati”. On kao da oseća da se ovde ne može poverovati u njegove oprobane rečenice, on ćuti. Ako i slaže,to radi nekako nevoljno i neubedljivo. Zna da posle njegovih reči dolazi negodovanje: „Oh, zlikovče! Tek sad sam te potpuno poznala”(Elvira), „Zar takvim rečima mislite da me zadovoljite?”(Don Karlos) Dalje se i ne trudi da ih ubeđuje. On radi samo ono što ima izgleda za uspeh.

Don Žuan ide kroz svet uništavajući ga. I u tome je on dosledan: od narušavanja mira živih do uznemiravanja mrtvih. Sistem je ugrožen postojanjem ovog junaka. Zato će ga taj isti sistem smrviti. Prestupnik se mora kazniti. Ali na osnovu kojeg to zakona, koje pravde? U Molijerovom delu uspostavljena je ravnoteža između božanske i ljudske pravde. Don Žuan je i zločinac, i grešnik.
Najautoritativniji predstavnik društvenih zakona i normi je Don Luj. Po Ruseovom tumačenju, otac preuzima ulogu kralja koga Molijer nije smeo da izvede ne pozornicu. Don Luj govori u ime plemstva koje je ogorčeno ponašanjem njegovog sina. Jer, Don Žuan nije samo razvratnik, on je plemićki razvratnik. Svojim ponašanjem, on krši stari zakon tog sloja: „ništa ne vredi poreklo bez vrline”. I ne samo to: otac opominje bludnog sina da kraljeva milost nije neiscrpna. Upozorava ga da je blizu prekoračenja granice koju je opasno preći. Dakle, on je počinio konkretno zlodelo za čije je kažnjavanje nadležan sam kralj.
Na sve ovo, Don Žuan se samo cinično obraća sa „gospodine” i savetuje mu da sedne. Ipak, malo kasnije će pokazati da i nije toliko ravnodušan. Priznaje da je besan. I to ga je u tolikoj meri uhvatio bes, da je poželeo očevu smrt. Izgovarajući ove ubilačke reči, on je počinio duhovno ubistvo. I to ne bilo koje. Ubio je oca. I ubio ga je s leđa.
Niz nedela zločinac će krunisati licemerjem. „Postaću licemer” – reči su implicitne optužbe. Da li to znači da je do sada bio iskren? Da je bio „nečasni poštenjak”, kako ga naziva H. Majer? Jer, ako on zaista živi u društvu koje koristi nebo, odeću vere i tajna udruživanja – sve da bi sakrilo svoje poroke, onda on jeste na specifičan način bio iskreniji. On se zabavljao mnogo bučnije, nije svoje ponašanje sakrivao od kritike i nije nikome sudio. Do sada otvoreno nije verovao u nebo, a sada opet otvoreno kaže da će glumiti veru u njega. Njegovo licemerje više liči na drskost. Ono kao da ispituje elastičnost ljudske tolerancije, zabave radi. Uostalom, i sam junak nas podseća da je on komedijant i da mu ne treba verovati: „Ti već uzimaš za gotov novac ono što sam maločas rekao i misliš: što mi je na jeziku, to mi je i na srcu”
Posle ovakve slike morala ovog zločinca, malo nam je teško da poverujemo u scenu spasavanja Don Karlosa. Tim pre što joj prethodi scena sa prosjakom. Odmah posle neuspelog bogohulnog čina, Don Žuan se izlaže opasnosti da bi spasio tuđi život i „svoju čast”, kako sam kaže. Čak će se malo kasnije pokazati da ne samo što nije imao koristi od svoje časti, već ga taj spaseni život direktno ugrožava.
Neki autori, kao što je Žil Lemetr, vide u ovome jednu od protivrečnosti ovog lika koje autor nije uspeo da uskladi. Drugi, kojima pripada i Gistav Mišo, ističu da je Molijer pre svega realist. Kao oštrouman posmatrač, on zna da je priroda ljudi složena i da oni nisu „shematične maske” osobina. U tom smislu, možda je Molijerov junak složen i protivrečan, ali on je istinit. A. Kami smatra da se ovde uopšte ne može govoriti o protivrečnosti. Don Žuan nije amoralan, niti je to ikada bio. On ima moral svoje simpatije i antipatije, koji je često usmeravan trenutnim porivima. I on je u tome dosledan.

Najveći zločin Don Žuana ostaje svetogrđe. On je kod Molijera pre svega blasfemični heroj. Zavodnik kod njega nije onaj koji menja mnogo žena, već onaj koji obesvećuje Svetu tajnu braka. Ono što njega uzbuđuje u ljubavi, to je da zaigra ulogu uljeza i poremeti mir onih koji su srećni: „Duboko me je uzbudila očevidna nežnost njihove uzajamne strasti; ščepalo me je to za srce.. nisam mogao podneti da ih gledam tako lepo sjedinjene... privrženost, čija mi je čistota tako ucvelila srce.” Kada Elvira ponovo postane Hristova nevesta, u njemu će se raspaliti „ostatak ugašene vatre”.
Susret sa ocem i prosjakom, samo su pripreme za glavni prestup: obesvećivanje mrtvaca. Kod Molijera izostaje veza između zavodnika i Kipa, nekako je slabije motivisan njihov susret. U Tirsovoj verziji, Komandant je otac jedne od devojaka. Molijer ne baca u pakao beskurpuloznog zavodnika, već svetogrdnika koji prelazi granicu određenu za žive.
Prilikom prvog susreta sa komandantovom statuom, Don Žuan deluje kao da je nečim isprovociran, kao da se oseća napadnutim. On vređa i ismeva mrtvaca. Ali ni u jednom trenutku, on je ne shvata ozbiljno – dva i dva su četiri, mrtvi su mrtvi. Možda bi prošao nekažnjeno da je na tome stao. Međutim, on u stilu jednog tragičkog junaka koji nije tužan – izaziva onostranost. Poziva mrtvaca na večeru, krši osnovnu zabranu koja odvaja svet živih od sveta mrtvih. Molijer ne motiviše ovaj njegov postupak. Da li to znači da je i ovo samo zabava? Svesni prkos ili puka nesmotrenost?
Ono što je bitnije od psihološke motivacije bogohuljenja, jeste činjenica da Kip odgovara. Klima glavom u znak odobravanja. Mrtvac je oživeo, na scenu se uvodi fantastično, a junak se prvi put sreće sa onostranim. Šta će ono u njemu izazvati? „Hajdemo, sklonimo se odavde.” Strah? Zbunjenost? Ili jednostavno iznenađenje?
On će ubrzo zaboraviti to. Ili bar o tome neće pričati. Kao da je sve progutala ona njegova „amnezija”, o kojoj govori Žan Ruse. Nastavlja istim ritmom, ne sluša opomene koje dolaze sa svih strana. Kada je završio sa Elvirinim patetičnim izjavama uzvišene ljubavi i opomenama Neba, ostalo je ono za njega najbitnije: da se dobro večera.
Međutim, sada Kameni gost preuzima inicijativu i kuca na Don Žuanova vrata. Mrtvac sada uzurpira njegov profani prostor. Svetogrdnik je otvorio vrata jednog sveta koji se neće smiriti dok ga ne uvuče u sebe. Ipak, on ponovo reaguje ignorišući taj svet. Nazdravlja u Komandantovo zdravlje, traži pesmu i vino. Umesto da se suoči sa pravim sagovornikom, obraća se slugi da bi ga naterao da igra ulogu predstavnika. Ali, Kameni gost ne pripada onoj vrsti publike koja se da lako zavesti. On preuzima inicijativu i svodi komunikaciju na najvažnije. Primorava svog sagovornika da se suoči sa onim što ne razume. Poziva ga na večeru kaja će mu doneti smrt. U jeku uživanja poziv smrti – simbol koji svedoči o tesnoj povezanosti Erosa i Tanatosa.
Neposredno pre poslednjeg pojavljivanja statue, Molijer daje svom junaku još jenu priliku za pokajanje. Na scenu izvodi Priviđenje koje mu to i eksplicitno saopštava. Ono se zatim menja u Vreme sa kosom kao da želi da ga primora da prizna stalnost. Ne samo da se nije pokajao, on mačem kreće na sablasti i izgovara: „Ne, ne, neka bude šta bude; ali niko neće moći da kaže kako sam se pokajao zbog onog što sam učinio”. Gotovo da možemo govoriti o zalutalom tragičkom junaku. Njega ne zanima ontološka obezbeđenost, odnosno da li će živeti ili umreti. Prvi deo njegove rečenice kao da govori da je on donekle svestan da njegov stav znači moguću smrt. Slutnja se potvrđuje u onim Komandantovim rečima: „Pruži mi ruku” Ovaj gest znak je obaveze koju će po prvi put u životu Don Žuan preuzeti na sebe. On ima i dramsku funkciju: dovodi do onog tragičnog raspleta. Mrtvac koji je oživeo i koga sada nebo vodi, čovek od kamena satire čoveka od krvi i mesa. Pre nego što umre, Don Žuan će čuti teološku poentu Statue: „...ko ogrezne u greh sam sebe osuđuje na sramnu smrt, a ko odbije milosrđe neba otvara put munjama” Da li je u nju poverovao, ne znamo. Na sceni ostaje Zganarel koji nam saoštava da je prestupnikovom smrću vraćen narušeni mir – tipičan kraj komedije. Samo da li se mi njemu smejemo?

* * *

Da li je ovaj mit mrtav? Ili mi živimo u svetu Don Žuana, u kojem su dva i dva četiri. Možda su se vremena promenila emancipacijom žena, ali naša vera u istinitost i moć ove jednačine tvrđa je nego ikada. Mi pokušavamo njome da menjamo svet. Naše doba, koje god ono to bilo, ismejalo je Kamenog gosta. Ali to ne znači da će on prestati da kuca na naša vrata. A kada ih otvorimo, da li ćemo mu i mi samouvereno reći da su dva i dva četiri? Ako ovo sve ne znači da je mit nije mrtav, bar možemo reći da se ponovo rađa.

Korišćena literatura: