PRINCIPI STVARANJA NEOLOGIZAMA U SRPSKOM JEZIKU
Stvaranje neologizama, novih ili inoviranih reči, kovanica smatraće
se u ovom radu procesom, a ne statičnim momentom, jer se na osnovu podataka
iz dosadašnje domaće i strane literature može zaključiti da su navedeni
termini služili da označe različite tačke takvog procesa: 1. tek izgovorenu
ili napisanu novu reč (up. tzv. egologizme u radu I.F. Evstigneeve,
1984) ; 2. tek preuzetu novu reč od strane sagovornika bilo da ju je
ovaj razumeo, bilo da je aktivno koristi (up. Sornig, 1981); 3. zaživelu
reč u standardnom jeziku (A.A. Bragina, 1973); 4. već duže vremena upotrebljavanu
reč u standardnom jeziku (up. Ćirilov, 1983) ili 5. reči koje su bile
ili jesu nove u jednoj društvenoj grupaciji (cf. za srpskohrvatski jezik:
T. Sabljak, 1981, za šatrovački; D. Andrić, 1976, za žargon; D. Đorđević,
1961, za frajerski govor). Zato termin nova reč nije dovoljno jasan
ako ga upotrebljavamo za opisane slučajeve od 1 do 5. Još je nejasniji
kad znamo da se termin odnosi na sasvim izmišljenu reč, novoskovanu,
ili, pak, staru reč u sasvim novoj upotrebi.
Nemoguće je očekivati da svi govorni predstavnici jednog jezika znaju
sve reči tog jezika. Otuda postoji velika individualna razlika među
govornicima šta podrazumevaju pod novom rečju u svom jeziku. Za svaki
pojedinačan jezik neophodno je izgraditi osnovne kategorije za procenjivanje
šta je nova reč tj. neologizam. Da navedemo samo nekoliko otvorenih
pitanja u vezi sa izradom osnovnih kriterija: da li je, na primer, za
predstavnike srpskohrvatskog jezika nova i ona reč koju govornik nije
čuo, a koja postoji kao stručni termin već odavno? Koliko dugo se neka
reč smatra novom u leksikonu datog jezika?
Poznata je tvrdnja da u razumevanju jedne reči govornik i sagovornik
ne podrazumevaju isti sadržaj, bez obzira na to što su reči koje već
dugo postoje u leksikonu i frekventno se koriste. Sa neologizmom stvar
je još kompleksnija – gotovo je nemoguće pretpostaviti da svi govornici
imaju isto značenje na umu jer je iskustvo sa njima manje.
Ovih nekoliko pitanja dovoljni su da pokažu kako je kompleksno istraživanje
novih reči u jeziku uopšte, kako sa metodološke tako i sa teorijske
strane. Ne postoji ni zadovoljavajuća definicija neologizama naročito
kada se određuju mehanizmi nastanka novih reči. Razmatraćemo ovde definiciju
koju daje američki psiholingvista Eve Clark (1980) koja smatra da neologizmi
nastaju iz komunikacionih potreba da u rečniku govornika ispune leksičku
prazninu, trenutnu ili stalnu. Trenutna praznina je i ona koja nastaje
kada (sa)govornik ne može da se seti neke reči koja inače postoji u
leksikonu datog jezika kojim govori, a stalna je praznina kada za dati
pojam ne postoji odgovarajuća reč u jeziku. Prema ovakvom shvatanju,
trenutne i stalne praznine u leksikonu govornika glavni su podsticaj
bogaćenju kako kod dece tako i kod odraslih.
Postoje određene slabosti i ove definicije, mada je u poređenju sa drugim,
sveobuhvatnija. Na primer, za razliku od dece, odrasli predstavnici,
u našem slučaju srpskohrvatskog jezika, stvaraju nove reči i kada dobro
znaju da u jeziku postoji određena reč za dati pojam, ali novostvorenom
rečju žele da izraze lični stav prema onome o kome/ čemu i kome govore.
Pod sumnjom je, nadalje, i mišljenje da neologizmi nastaju isključivo
iz komunikacionih potreba, ako prethodno ne odredimo šta u jeziku smatramo
pod komunikacijom (da li, na primer, i unutrašnji monolog ili tzv. egocentrični
govor).
U ovom će se radu naporedo upotrebljavati termin nove reči i neologizmi
da označe razumevanje nove reči od strane sagovornika, u ovom slučaju
srpskohrvatskog jezika, bez obzira na to da li će ih kasnije uključiti
u aktivni leksikon. Pod razumevanjem se danas u literaturi razmatraju
različiti sadržaji. Ovde ćemo podrazumevati da je to sposobnost koja
je s jedne strane vezana za psihološke procese, a s druge, za kontekstualne.
Polazimo od razumevanja novih reči iz uverenja da nam taj proces može
osvetliti proces stvaranja neologizama od strane govornika, o čemu je
u dosadašnjoj literaturi više pisano nego o razumevanju. S obzirom na
to da ispitujemo razumevanje novih reči prihvatamo i sud da one nastaju
iz komunikacionih potreba. Nadalje, razmatraće se ovde samo one nove
reči koje su sagrađene pomoću složenica ili pomoću derivacionih sredstava
(sufiksi/prefiksi), a navodi se samo jedan primer nove upotrebe već
znane reči.
HIPOTEZE
Sprovedeno je empirijsko istraživanje sa učenicima osnovne škole (V
– VIII razred) i sa grupom odraslih ispitanika s ciljem da se u jednom
probnom istraživanju utvrdi šta i kako ispitanici razumeju kod neologizama
i da li postoji veza između razumevanja i uzrasta, u ovom slučaju osnovnoškolske
dece starijih razreda. Iz kompleksne problematike razumevanja nove reči
pažnju smo usmerili na samo dva pitanja:
1. kako ispitanici na osnovu forme pokušavaju da reše značenje
reči;
2. kakav je odnos između forme reči i Konteksta.
Osnovna je hipoteza da derivaciona sredstva kakva su sufiksi i prefiksi,
kada su višeznačna, mogu biti značenjski interpretirana u novostvorenim
rečima tek u širem Kontekstu.
UZORAK
U ovom se radu saopštavaju rezultati dobijeni anketom grupe odraslih
ispitanika (ukupno 21) . Od 38 novih reči pronađenih u dnevnoj štampi
u periodu od godinu dana, za anketu je odabrano samo 10 (up. priloge
1 i 2). Reči su date van konteksta i od ispitanika je traženo da ispišu
značenje datih novih reči. Od ukupno 10 reči 2 su složenice (aplauzometar,
umoćutalo), jedna se može uslovno odrediti kao složenica (Hrbin) dok
su tri stvorene pomoću derivacije (brenavljenje, čitalište, gubitaš,
hotice, krznaš, pametarka, sraslica). Za svaki pojedinačan primer procenjuje
se razumevanje sa stanovišta funkcionisanja tzv. operacionalnih principa:
određuje se koji je od njih dominantan za razumevanje date nove reči
ako u obzir uzmemo značenja iz šireg Konteksta (cf. prilog 2).
OPERACIONALNI PRINCIPI
Kada govorimo o načinu stvaranja novih reči neki autori polaze od
čisto jezičkih principa , dok se drugi više bave misaonim. Ovaj drugi
pristup prihvataju, pre svega, oni koji ovaj problem istražuju sa psiholingvističkog
stanovišta (cf. E. Clark, 1980; A. Cutler, 1981; K. Sorning, 1981).
Ovde ćemo se više oslanjati na ovaj drugi, u literaturi nazvanim operacionalnim
principima, pod kojima se podrazumeva način organizovanja i funkcionisanja
mišljenja u procesu stvaranja i razumevanja reči. Polazi se od ovog
nivoa analize da bi se proverilo da li je pogodniji za objašnjenje nastanka
novih reči uopšte, nezavisno od date jezičke strukture.
Sa liste do sada ponuđenih operacionih principa, koja još nije konačna,
za ovaj rad je odabrano samo nekoliko, za naše empirijsko istraživanje
relevantnih: princip transparentnosti (prozirnosti), princip produktivnosti,
princip konvencionalnosti, princip regularnosti. Do sada su autori govorili
o ovim principima posmatrajući šta govornik radi kada nove reči stvara
(E. Clark, 1980; W. Deutsch i K. Braun, 1984) i to izolovan jedan princip
od drugog. Šta se dešava u procesu razumevanja nove reči, koliko znamo
nije detaljnije pisano sa ovog teorijskog stanovišta. Vredno naučne
pažnje je, onda, proveravanje da li se govornik i sagovornik služe istim
operacionim principima kada stvaraju i razumeju nove reči. Isto tako
nije detaljnije istraživana interakcija navedenih principa u razumevanju
jedne nove reči. U ovom radu pokušaće se samo delimično pronaći odgovori
na ova pitanja.
Principom transparentnosti, koji se različito definiše kod različitih
istraživača (cf. K. Sorning, 1981; A. Cutler, 1981; E. Clark, 1980)
pokazuje se da su značenjski prozirnije one reči čija tvorbena sredstva
imaju samo jedno značenje. Analogno tome, manje je prozirno ono tvorbeno
sredstvo koje ima više značenja. Na primer, ako jedan sufiks ima samo
jedno značenje biće lakše razumljiva novostvorena reč od one koja je
sačinjena pomoću sufiksa koji ima više od jednog značenja (up. primer
broj 7 u našem materijalu). O ovom se principu može govoriti sa stanovišta
govornika: za koju formu novostvorene reči se on opredeljuje kada reč
stvara; odnosno, sa stanovišta sagovornika: kakvu novostvorenu reč on
bolje razume. Kao i kod drugih principa, i ovde govorimo o različitim
stepenicama prozirnosti značenja reči, tj. o nekoj vrsti skale na kojoj
se, s jedne strane, mogu svrstati semantički potpuno neprozirne reči,
i na drugoj, lako prepoznatljive reči.
Drugi je princip produktivnosti, o kojem su, kako domaći tako i strani
autori, detaljnije pisali. Pod ovim se principom podrazumeva „sposobnost
tvorbenog uzorka da se prema njemu stvaraju nove riječi“ (Priručna gramatika,
1978, 220), ali i frekvencija kojom govornici upotrebljavaju određena
tvorbena sredstva za tvorbu novih reči. Svi se autori slažu u tome da
postoje stepeni produktivnosti pojedinačnih sredstava u tvorbi reči,
međutim, u nas još uvek ne postoji (p)opis takvih sredstava sa stanovišta
skale produktivnosti.
Treći je princip regularnosti kojim se želi pokazati težnja jezičkog
sistema za doslednom upotrebom postojećih jezičkih pravila i izbegavanjem
izuzetaka i „nepravilnosti“. Na primer, u srpskohrvatskom jeziku se
može očekivati da će se nove reči pojaviti u slučajevima kada od nomina
agentis ženskog roda ne postoji i muški rod (na primer, deca uzrasta
od pet godina prema spremačica prave muški rod spremač), ili, pak, da
svaka pozitivna forma (bilo da je glagol, prilog ili pridev) ima i svoju
negiranu formu (up. naš primer br. 5).
Principom konvencionalnosti želi se skrenuti pažnja na dobro znanu činjenicu
u jeziku da za određena značenja postoje određena tvorbena sredstva,
ustaljena i normirana te u tom smislu i konvencionalna ((up. na primer,
u Priručnoj gramatici, 1978, 302 – 303, prefiksna konvencionalna sredstva).
Konvencionalna pravila nisu statična, jednom za uvek u jeziku data,
već dinamična, promenljiva u zavisnosti od procesa koji se dešavaju
u jezičkom sistemu kao celini (K. Sorning, 1981). Međutim, i onda kada
su konvencionalna sredstva za stvaranje novih reči data, reč ipak „ne
zvuči dobro“ jer tek u interakciji sa drugim principom odmerava se stepen
konvencionalnosti nekog drugog tvorbenog sredstva. Kada stvaraju ili
razumevaju novostvorene reči, razlika između dece i odraslih upravo
je u funkcionisanju ovog operacionalnog principa: deci predškolskog
i ranog školskog uzrasta nisu poznata sva značenja tvorbenih sredstava
pa ih ona „pogrešno“ koriste iz nepoznavanja tih značenja. Odrasli ih,
međutim, znaju i namerno krše da bi novostvorenoj reči dali osobni pečat.
Do sada je u raspravi o novim rečima isticano da je od velike važnosti
emocionalno stanje govornika, njegov stav prema onome o čemu i kome
govori, njegova motivacija za govorenje (up. posebno K. Sorning, 1981).
Međutim, nije isticano da je potrebno uspostaviti poseban princip, nazovimo
ga ovde uslovno afektivnosti koji utiče na izvor tvorbenih sredstava.
(up. S. Savić, 1983). Srpskohrvatski jezik nudi dosta podataka za uvođenje
ovakvog principa: postoje posebna derivaciona sredstva za izražavanje
emocionalnog stava govornika (na primer, različite deminutivne, pejorativne
tvorbene mogućnosti), o čemu za sve slovenske jezike detaljnije piše
E. Stankiewicz, 1972). Jasno je da se i kod ovog principa mora govoriti
o stupnjevima emocionalnosti (što različiti sufiksi za deminutive ili
augmentative u našem jeziku lepo pokazuju).
Na kraju ovog uvodnog izlaganja skrećemo pažnju da bi valjalo modifikovati
osnovnu definiciju neologizma koju smo na početku rada naveli: nove
reči nastaju uglavnom iz komunikacionih potreba (ali ne uvek) govornika
/ sagovornika, da ispune leksičku prazninu koja može biti trenutna,
stalna ili nastala iz afektivnih namera govornika / sagovornika prema
onome o čemu, kome govori.
Što se tiče opisanih principa, valja naglasiti da njihova lista još
nije konačna, i da oni funkcionišu zajedno, te da u datom trenutku jedan
od njih biva dominantan za razumevanje date nove reči. Svako se razumevanje
odvija u Kontekstu (socijalnom, kulturnom, rečeničkom) te se dominantnost
određenog principa može objasniti tek u interakciji Konteksta i skupa
prinipa.
REZULTATI I DISKUSIJA
1. Novostvorenu reč aplauzometar, iz šireg konteksta Aplauzometar je
u nekim trenucima, kao u pomenutoj baletskoj tački, pokazao maksimetar,
razumeli su svi ispitanici osim jednog. Skoro se svi slažu da je u pitanju
„sprava“, „naprava“, „aparat“, „merač“, za merenje, ali se iz odgovora
ispitanika vidi da nije podjednako jasno da li „aplauza“ u sali ili
„popularnosti“, „nečijeg uspeha“, a još je manje bilo razumljivo da
li je u pitanju merač „jačine“, „intenziteta“ ili „odobravanja“ tj.
da li su i ove semantičke osobine deo ukupnog značenja date složenice.
Ako se pogleda tvorbena strana ove složenice vidi se da je sačinjena
prema produktivnom pravilu za stvaranje složenica (pomoću spojnog vokala
–o –) sa -metrom (postoje i drugi neologizmi ovog tipa: blesimetar ili
parkometar u prilog 2). I ispitanik koji nije upisao značenje navodi
„mogu iz delova da rekonstruišem značenje“ što objašnjava da je značenjska
prozirnost ove reči velika.
2. Za novu reč brenavljenje, (širi kontekst Brenavljenje u Sava-centru),
tri ispitanika nisu znala da upišu značenje dok su ga ostali dovodili
u vezu sa pevačicom Lepom Brenom. Iz odgovora ispitanika vidi se da
značenje nije sasvim jasno: da li se misli na „ponašanje L.B.“ ili na
imitiranje njenog ponašanja „izigravati L.B.“, „pevati, igrati kao Brena“,
„blesavljenje na Brenin način“, ili je, pak, u pitanju opšta ocena da
je to „vrsta šunda u našoj zabavi“. Značenje je ove reči još neizdiferencirano,
upotrebljeno u malom broju različitih konteksta, pa je sagovorniku teško
da razume šta je neko „osnovno“ značenje. Za relativno lako razumevanje
ove reči na globalnom značenjskom planu presudan je širi socijalni i
kulturni kontekst (činjenica da je ta pevačica danas veoma popularna).
Očigledno je iz navedenih odgovora da se u nekim slučajevima kao dominantan
princip u razumevanju nametnuo princip afektivnosti – negativnog stava
prema „blesavljenju na Brenin način“. Nekoliko je ispitanika navelo
da ih brenavljenje podseća na benavljenje (od bena) pa su preko asocijacije
dali slično značenje i novoj reči. Slično se dešava i sa drugim rečima
u ovom istraživanju (o čemu će biti više reči u diskusiji o primeru
br. 8).
3. Značenje reči čitalište, iz šireg konteksta „Skup organizovan u saradnji
sa „Beogradskim čitalištem“, razumeli su svi ispitanici, ali je vidno
da su neki razumeli da se radi o mestu: „prostorija“, „čitaonica“, „prostor
namenjen čitanju“, „mesto gde se čita“, „biblioteka“, ili se, pak, radi
o ljudima: „publici“, „čitalačkoj publici“, „krugu čitalaca“, „grupi
koja čita“ u tom prostoru. Prevalencija je ipak za značenje mesta, prostora.
Značenje sufiksa –lište je dvoznačno, njime se može označiti i mesto
i ljudi pa se moglo očekivati da će ispitanici razumeti značenje ove
nove reči opredeljenjem za jedno od dva značenja kada su reč dobili
van konteksta. Tek u rečeničnom kontekstu značenje ovog sufiksa se realizuje.
To je bilo za očekivati jer princip transparentnosti kaže ukoliko jedno
tvorbeno sredstvo ima više značenja transparentnost je manja.
4. Novostvorenu reč gubitaši (up. i čizmaši u prilogu 1), iz šireg konteksta
„Lek za gubitaše“, razumela je većina ispitanika, osim dvoje. Reč je
u poslednje vreme frekventna u dnevnoj štampi, pa su je ispitanici verovatno
sreli i pre anketiranja. Odgovori su bili: „oni koji posluju sa gubitkom
(gubicima)“, „oni koji imaju gubitke“, „koji stvaraju gubitke“, „oni
koji su pretplaćeni na gubitke“, „oni koji uvek, po pravilu gube“. Izuzev
jednog slučaja, nije eksplicitno navedeno da se radi o ljudima koji
gube, već su to „radne organizacije“, „fabrike“, „oni“, u čemu vidimo
odraz naše društvene prakse da se kolektivno radi, odnosno gubi. Većina
je ispitanika navodila i bližu odredbu da su to oni koji „stalno“, „uvek“,
„po pravilu“ gube, što jeste osobina ovog sufiksa –aš uz nomina atributiva
ili nomina agentis. Transparentnost značenja ove reči bila je velika
pre svega zbog toga što se lako mogla dovesti u vezu sa širim društvenim
kontekstom, jer, kako ćemo pokazati (u primeru 7) sufiks –aš ima više
mogućih značenja.
5. Novostvorenu reč hotice , iz šireg konteksta Takvu ženu će muškarac
i hotice i nehotice poštovati, nije razumeo relativno velik broj ispitanika
(od 21 ukupno 6). Princip transparentnosti je u ovom primeru zadovoljen
samo u izvesnom stepenu. Od onih ispitanika koji su reč razumeli, većina
je rekla da je značenje „smišljeno“, „namerno“ (ukupno 8), mada bi radije
rekli „hotimično“ a ne „hotimice“. Jasno je da su za nerazumevanje ove
reči presudni bili principi konvencionalnosti i produktivnosti. Prema
uobičajenom i produktivnom hotimice / nehotimice, stoji uobičajeno samo
nehotice, dok je pozitivna forma retka i neobična. Stvarajući novu reč
uz doslednu primenu principa regularnosti govornik je dobio posebno
neobičan oblik uzimajući u obzir inače produktivno pravilo u našem jeziku
da se negativan od pozitivnog oblika dobija dodavanjem rečca ne-, odnosno
obratno.
6. Novostvorenu reč Hrbin, iz šireg konteksta „Kad me pitaju šta sam
po nacionalnosti ja kažem Hrbin“, nije razumelo 12 od 21 ispitanika,
što je više od ukupnog broja. Četiri je navelo moguće značenje „Hrvat(o)-Srbin“,
ali bez bliže odredbe značenja te složenice. Nekoliko ispitanika je
dalo i svoj sud o toj složenici „Mogu da prihvatim: Hrvat koji živi
u Srbiji i na neki način „izdao“ naciju“, „Zagrepčanin koji živi u Beogradu
(Hrvat u Srbiji)“, „kreten koji misli da je jugosloven“. Jedan je ispitanik
pokušao da odredi „etimologiju“: „zajednička praforma etnicita Srbo-Hrvati
(prema Miliću od Mačve)“. Jedan je ispitanik prosudio da je u pitanju
„neko prezime“ (reč je u testu bila napisana velikim slovom).
Može se konstatovati da u ovom primeru princip transparentnosti nije
zadovoljen, jer reč nije sačinjena prema konvencionalnim pravilima jezika.
Uobičajeno je pravilo za pravljenje složenica da prva reč bude kraća
od druge, ako je u pitanju složenica od dve reči. Međutim, pravilo ne
precizira koliki je minimum dužine – jedna morfema, fonema i sl. Pravilo
je, barem za sada koliko znamo o složenicama, veoma fleksibilno kada
se procenjuje sa stanovišta razumevanja nove reči. U našem slučaju samo
jedan glas –r – koji je zajednički za obe reči (Hrvat, Srbin) i inicijalno
H- bili su nedovoljni za razumevanje izvedene nove reči. Međutim, čim
smo ispitanicima koji nisu znali značenje, počeli da izgovaramo širi
kontekst: „Kad me pitaju šta sam po nacionalnosti...“ odmah su prepoznali
značenje reči. Širi društveni i rečenični kontekst pomogao je u razumevanju
reči koja nije sačinjena prema konvencionalnim pravilima. Neki su ispitanici
značenje razumeli kroz lični sistem vrednosti pa je afektivni princip
bio dominantan u razumevanju. Primer nam pokazuje da se ne može govoriti
o dominantnosti jednog principa u razumevanju kod svih ispitanika, već
samo o potencijalno, ili približno dominantnom principu jer se mora
računati sa individualnim razlikama u razumevanju kako reči uopšte tako
i novostvorenih.
7. Da je zoološki termin krznaš, iz šireg konteksta Nutrija je zahvalan
krznaš, prepoznalo je samo troje od svih ispitanika, koji su inače stručnjaci
za jezik, pa smo smatrali da je za ostali deo ona ipak neologizam. Za
većinu ispitanika reč je bila razumljiva, ali se na osnovu odgovora
može zaključiti da nisu svi ispitanici sasvim isto značenje podrazumevali.
Jedni su navodili da se radi o čoveku : „odeven u krzno“, „koji ima
mnogo krzna“, odnosno „trgovci krznom“, dok je nekoliko ispitanika shvatilo
reč u metaforičnom značenju: „bogataš“, „čovek koji ima lovu“, ili,
pak, „maljav čovek“. Drugi su, međutim, navodili da je u pitanju životinja
„koja ima krzno“, „životinja sa krznom (krznašica)“, „životinja čije
je telo prekriveno krznom“, ili je u pitanju predmet: „kaput od krzna“,
„krzneni kaput“. Mada se činilo, prema statističkim podacima o razumevanju,
da je reč lako razumljiva jer su ispitanici znali reč krzno i semantičke
mogućnosti sufiksa –aš. Pokazalo se da je transparentnost značenja samo
delimično ostvarena jer su različita značenja sufiksa –aš (za označavanje
osobe, životinje, predmeta) mogla potpuno da se ostvare tek u širem
rečeničnom kontekstu. U razumevanju reči sa višeznačnim sufiksom izvan
konteksta izgleda da sagovornik iz ukupnog znanja o datom sufiksu izdvaja
jedno koje smatra mogućim.
8. Posebno je interesantan neologizam pametarka, iz šireg konteksta
„Pa neka i ovaj tekst bude izraz poštovanja i pozdrav koji upućujem
toj pametarki, iako je lično ne poznajem.“ Bilo je sasvim jasno ispitanicima
da se radi o ženskoj osobi i pameti, međutim nejasno je bilo da li je
u pitanju stvarno pametna osoba, što je u originalnom tekstu „umna žena“,
„izuzetno pametna ženska osoba“ – što je mali broj ispitanika naveo,
ili, pak, pejorativno značenje (što je većina nudila): „osoba koja se
pravi pametna“, „koja deli pamet“, „koja misli da uvek sve najbolje
zna“, „žena koja pametuje sa malo ironičnim prizvukom“, „pametnica sa
malo pejorativnom konotacijom“, „osoba koja previše pametuje“, „osoba
koja pametari, odnosno koja stalno stavlja neke primedbe“. Kako je preovladalo
ovo drugo značenje kod naših ispitanika? Pojedinci su navodili da su
pametnica, umnica, mudrica, sasvim oslobođene pejorativnosti, i sličnog
značenja. Moguće su nekolike pretpostavke. Sufiks –arka (up. B. Ćorić,
1981, 112) imaju imenice uličarka, besposličarka pa je pejorativno značenje
kod pametarka shvaćeno analogno prema značenjima ovih reči. Međutim,
protivargument ovakvom shvatanju je činjenica da postoje reči koje nemaju
pejorativnu konotaciju, kao što su atletičarka itd. Druga je pretpostavka
da je negativna konotacija rezultat sistema vrednosti ispitanika koji
je izgrađen prema patrijarhalnim merilima vrednosti žene i njene pameti.
Ako bi prva pretpostavka bila tačna, onda bismo zaključili da značenje
nove derivirane reči sagovornici ne razumeju samo na osnovu značenja
delova (u ovom slučaju osnove i sufiksa) već i na osnovu asocijacija
prema sličnim rečima, o čemu do sada nije vođeno računa. Možemo za sada
zaključiti da transparentnost značenja reči pametarka nije potpuna jer
je moguća dvoznačna interpretacija značenja sufiksa –arka (pozitivna
i negativna pejorativnost). Princip konvencionalnosti je delimično zadovoljen
(ispitanici su naveli da je bolje pametnica nego pametarka).
9. Neologizam sraslica, iz šireg konteksta „Na leđima (žene) nose male
sraslice koje prirodno obujmljuju majku primer je za reč koja postoji
u leksikonu srpskohrvatskog jezika (obično se za dva srasla ploda, najčešće
šljive, kaže sraslice), ali sa novom upotrebom (dete). Od 21 ispitanika
4 nije uopšte upisalo značenje, većina je pažnju usredsredila na značenje
srastanja, nekada misleći na žensku osobu: „ona koja je srasla“; nekada
na predmet, neodređen: „nešto što je sraslo“ (za nešto, sa nečim, međusobno),
nekada određen: „sraslina“, „priraslica / „priraslina“, a nekada je
to apstraktno značenje: „spoj“, „vezanost“, „deo koji je srastao sa
celinom“, ili sasvim lingvistički termin: „složenica (gramatički)“.
Raznovrsnost u razumevanju ove reči dovodi se u vezu sa raznovrsnošću
značenja sufiksa –ica, ovoga puta uz glagolsku osnovu (up. o ovom sufiksu
u knjizi B. Ćorića, 1982, 20 – 44). Transparentnost ove reči je mala.
10. Umoćutalo, iz šireg konteksta Kugla glumište iz Zagreba sa „Poslednjom
ljubavnom aferom“ ili „sliko-proizvodom za naša umoćutala“, kako oni
nazivaju sopstveni projekat“ nije razumelo 6 od 21 ispitanika, a ponuđena
je izrazito heterogena skala značenja. Bilo je nejasno ispitanicima
kako dve celine u složenici da dovedu u vezu. Bilo je jasno da se radi
o osobi, ali je bilo manje jasno da li je u pitanju neko ko se „pravi
pametan“, „misli da je pametan“, „koji ne pokazuje da je pametan“, ili
je, pak, pred nama „glupak“, „smetenjak“. Tek u širem rečeničnom kontekstu
moglo se preciznije odrediti značenje.
Ukupno gledano konstatujemo veću raznovrsnost u razumevanju složenica,
a manju kod onih novih reči nastalih derivacijom. Zaključak je u saglasnosti
sa onim što znamo o tvorbi reči u srpskohrvatskom jeziku: stvaranje
novih reči putem složenica nije dominantan postupak u našem jeziku,
tj. derivacione mogućnosti su veće, raznovrsnije i otuda frekventnije.
Moglo bi se pretpostaviti da će princip prozirnosti kod složenica biti
teže ostvariv. Činjenica je da su pravila za stvaranje složenica u našem
jeziku još uvek veoma fleksibilna te je njihovo razumevanje moguće samo
u širem Kontekstu (up. rad B. Salden, 1983, o složenicama u nemačkom
i srpskohrvatskom jeziku).
ZAKLJUČAK
Pokazalo se da je kompleksan problem određivanje dominantnog principa
u razumevanju neke nove reči. Ako je princip transparentnosti prihvatljiv
i za srpskohrvatski jezik, onako kako ga Klarkova definiše, onda ne
znači da će i razumevanje nove reči biti automatski ostvareno – ono
će zavisiti od kompleksne interakcije sa drugim principima i Kontekstom.
Ako bismo prihvatili sud da postoje stepeni transparentnosti značenja
novih reči, onda bi naš materijal mogao biti organizovan od više ka
manje transparentnom na sledeći način: čitalište, krznaši, aplauzometar,
gubitaši, brenavljenje, pametarka, sraslica, umoćutalo, hotice, Hrbin.
LITERATURA