POCETNA STRANA

ЈАО... ТРИСТА ПУТА!
Сава Мркаљ

Сава Мркаљ (1783 – 1833) родио се у Сјеничаку, неколико година прије свог „сапатника“ Вука Караџића. Животни пут, препун тежње ка знању, водиће га преко Госпића, Загреба, Будима и Пеште, Турске, Дубровника и Шибеника, Сремских Карловаца, фрушкогорских манастира, Новог Сада, Земуна, Шапца и Баната па све до бечке душевне болнице, у којој је и напустио овај свијет. Борба за идеале призива непријатеље и супарнике па је Сава доспио и у глински војни затвор и у карловачку војну болницу.
Основну школу завршио је у родном мјесту, а богословију у Карловцу. Радио је као учитељ у Госпићу (двије године), а у Загребу завршава курс филозофије. Талентован за језике, Мркаљ је владао француским, њемачким, латинским и рускословенским, служио се грчким и хебрејским језиком, а познавао је италијански и мађарски. Као надарени студент путује у Пешту на студије филозофије и математике. Управо одлазак у Пешту доноси му сусрет, судбински записан, са Вуком Караџићем и Луком Миловановом. У Пешти је 1810. године настало чувено Мркаљево дјело Сало дебелога јера либо азбукопротрес. Како наводи Душко Певуља „радикалношћу реформе српског ћириличног писма коју је предложио у овом дјелу Мркаљ је на себе навукао одиозност црквених власти. Да би, колико – толико, амортизовао ове нападе, и сам се замонашио у манастиру Гомирје 1811. године.“ Међутим, није се дуго задржао у манастиру и 1813. године због сукоба са братијом бива лишен монашког чина. Након тога слиједи период Мркаљевог интелектуалног лутања и покушаја осигуравања егзистенције. То је вријеме када је његово психичко здравље било озбиљно нарушено. Навели смо већ да се упокојио у Бечу, а код Жарка Ружића проналазимо сљедеће: „Неукротив, а кротак као јагње, у бечкој душевној болници, молећи од Вука Вукове књиге, као и да му барем још једном дође, религиозни Мркаљ позива се на милост божју, а са горчином додаје: ако ђе Бог јест. Дотад се потписивао обично као Меркајљ или Меркаљ, а у томе предсмртном писму – Мркаљ.“
Значајна година у Мркаљевом стваралачком јесте 1817. када објављује спис Палинодија либо обрана дебелога Ъ. У овом дјелу Мркаљ брани управо оно „јер“ чију је употребу депласирао у Азбукопротресу и одриче се својих дотадашњих идеја. Након тога објављује текст Предложенија противу Обране . У овом спису Мркаљ наводи да се не одриче дебелога „јера“, али да ће сљедећи пут, свакако, размислити у „нужности“ или „непотребности“ овога гласа.

Трагичан је био животни пут овог српског великана. Суочен са многим потешкоћама, одбачен од многих, Мркаљ је дошао у ситуацију да преиспитује сам себе: Зашто ја овако мало знам? и зашто и ја не ради' у пољу Књижевства Србског? У тренуцима када му је здравље било озбиљно нарушено, када је полако губио моћ говора и слуха, Сава је испољавао све оно што га је красило. Са Вуком је, приликом његове посјете, комуницирао путем биљежака. Хвалио је Вуково дјело, али је истицао и Луку Милованова, њиховог „саборца и сапатника“. По ријечима Душка Певуље „посљедњи чин ове драме садржан је у Мркаљевој поруци Вуку Караџићу, вјероватно пред сам крај живота – Још знам; али не могу више писати.“

Након биографских података, у предстојећем дијелу нашег рада позабавићемо се пјесничком страном Саве Мркаља.

Свима је добро познат немјерљив допринос Мркаљев на пољу језика, али, поред тога што је био врстан лингвиста, Мркаљ је био и врстан пјесник. Иза његовог пјесничког рада, што можемо са сигурношћу потврдити, остало је 25 пјесама, 13 изворних и 12 преведених. Прва пјесма, којом се јавио, настала је 1805. године. Ријеч је о Оди Кирилу Живковићу коју је Мркаљ написао у коауторству са извјесним Павелом Докторовићем, студентом права. Ова пјесма објављена је тек 1984. године. Само три изворне пјесме објављене су за Мркаљевог живота (1832). То су: Гдје је радост, Мати и кћи и Мом шаљивом знанцу... Како наводи Жарко Ружић, до 1840. године објављене су још три пјесме: Старац (1837), Сонет или сагласица (1839), Нова песница неком изабраном господину састављена (1840). Немјерљив допринос у расвјетљавању Мркаљевог пјесничког дара дао је и Владан Недић који је 1959. године објавио пет његових изворних пјесама (и пет превода са препјевима): [Јао... триста пута!], сонете Земунцима и Јелени Дијаковић, пјесме Блажене девојке и Мадригал за Нову годину. Пјесму [Јао... триста пута!] у своју Антологију унио је Миодраг Павловић под насловом Море зала ов је свет. Божићну песму објавио је 1975. године Милош Окука у сарајевском часопису Живот.
Поред изворних пјесама, као што смо навели, иза Мркаља остало је и 12 превода, препјева и прерада. И њих је задесеила слична судбина, те је „... за живота песникова објављено пет, од којих 1821. године: Побожна јутрења пјесна и Пјесна Канижићева, а 1832. године: Псалом 132, Молитва „Отче наш“ и Мом непостојаном Знанцу кад с болесним очима остави своју љубезницу и милосницу Ану, пак поче Барицу миловати (по Орацију). Након песникове смрти објављена је 1839. ода Кв. Орац Флак на Торквата, а тек 1959. године осталих шест песама из сачуваног рукописа: Псалом 14 [15], Песма о прекрасноме Јосифу, Код чаша пуни' весеља (слободно по Клајсту), Рафов „Лептирак“, Флакова 26. ода у књ. I.

Како је у то вријеме у Европи романтизам цвјетао у пуној снази, Мркаљ је својим пјесничким стваралаштвом показао тензије ка савременом у српској поезији. Одступајући од тадашњих тежњи ка класицизму, износио је критике на рачун писаца који су стварали под утицајем класицистичке књижевности. Да би смо приказали овакав Мркаљев став, послужићемо се ријечима Милорада Павића: „Уз ову пјесничку дјелатност која је јасно предромантично обојена, Мркаљ се и теоријски јасно исказао. У додатку уз 32. број Новина србских за 1821. годину, Мркаљ је објавио један кратки али убојити текст који би се могао сматрати манифестом нове предромантичарске школе. Он ту пише о савременој му српкој поезије сљедеће:

У пјесмама налазе се двије ствари од којих једна ми је толико мила, колико што ми је друга мрска и неугодна; тојест: сличност (слик) – и баснословија (грчка и римска)...

Овај кратки навод показује у целини стилску позицију Саве Мркаља као песника.“
Када бисмо вршили групацију Мркаљевих изворних пјесама, могли би да их разврстамо у четири групе. Прву групу пјесама чиниле би оне пјесме које „карактерише крик над „морем зала“, трагање за изгубљеном радошћу и самоаналитичко понирање у људску природу. друга група изражава похвале заједници и појединцу за напоре у области културе, уз надања лична и колективна. Песмама треће групе заједничка је тема љубави, како платонске тако и чулне. Ту је и једна песма покуде, намењена неком изабраном господину.“
Пјесма [Јао... триста пута!], или како ју је писац насловио Састављено кад у горњокарловачку боловаоницу доспедох побеђен и остављен од свега света, по многима је најбоље Мркаљево лирско „твореније“. Није залуд нашла своје мјесто у антологијама које су сачинили Младен Лесковац и Миодраг Павловић. Многи критичари и пјесници су ову Мркаљеву пјесму оцијенили као врхунац његовог пјесничког стваралаштва. По Владану Недићу „Мркаљ је овде достигао свој уметнички врхунац“. С друге стране, Љубомир Симовић сматра да је Мркаљ овом пјесмом ударио темеље критичкој па и политичкој поезији у нас. Узимајући у обзир период у којем је настала ова пјесма, као и тенденције у књижевности које су биле присутне тог доба пјесма [Јао... триста пута!] добија још више на вриједности, подижући тиме и вриједност Мркаља као пјесника. Она не представља просто виђење зла, она је производ проживљеног зла, универзалног зла, личног поетског израза.
Састоји се од три строфе по шест стихова и „испевана је у неуобичајеној комбинацији петоиктусног трохеја (десетерачког) са женском клаузулом и четвороиктусног (седмосложног) са мушким завршетком, и то у секстинама са римом aabccb, где се b налази на крају покраћеног трећег и шестог стиха. То је стари метрички поступак познат под општим називом rhythmus tripertitus caudatus, у коме краћи стихови имају функцију истицања путем неочекиваног покраћивања не само броја слогова већ и „стопе“, а наш је песник мајстор за проналажење мушке риме.“
Већ смо навели да Мркаљ даје слику универзалног зла, што је видљиво у првој строфи пјесме:

Јао! јао! јао триста пута!
Пала нам је, пала коцка љута;
Море зала ов је свет!
Лед и ватра, зрак, и гром, и вода,
Звери, змије, гад од разна рода,
Често век нам чине клет!

„Први стих почиње интерјекцијском епизеуксом (контактно редуплицирање исте језичке јединице) (...) којом пјесник показује не само интензитет бола него и његову временску димензију – трајност. Узвик, захваљујући епизеукси, постаје непрекинути звук бола. Други стих структурно је готово еквивалентан првоме, остварен је у форми епаналептичког понављања. Овим стихом као да се жели аргументовати непрекинути узвик бола, тј. трајни бол, из првог стиха.“ Трећи стих доноси још један општи суд и њиме се појашњава смисао претходних стихова. Четврти и пети стих нам доносе разлагање општег на појединачне дијелове, односно пјесник као да разлаже зло на појединачне дијелове. Како наводи Милош Ковачевић ова два стиха су дата „у форми амплификативне кумулације“. Шестим стихом даје се слика непрекидног зла, као да нас прати цијелога живота. „Море зала из трећег стиха налази тако свој пандан у шестом стиху, с тим да у структурном погледу има само епифонемску улогу, а у семантичком погледу он је у својеврсном односу градације према претходним стиховима, посебно трећем.“
У другој строфи Мркаљ свој умјетнички поступак базира на коресподенцији са временом. По ријечима Жарка Ружића овдје налазимо „паралелизам савремених одредаба садшњег, бившег и будућег зла“.

Зло је мучно садашње поднети,
зло нас бивше пече у памети,
Будуће већ једе нас.
Дневне туге рађају сне 'удне,
А сни ноћни растуже нас будне.
Јесмо л' без зла који час?

Враћамо се Ковачевићевој анализи. Он наводи да су прва два стиха друге строфе обједињени анафором, и не само њом већ да је и синхиза показатељ њихове једнакости. „Синхиза се показује спасоносним рјешењем за жељено двоструко наглашавање – именица зло наглашава се анафоричким поступком, а њени атрибути синхизом. (...) И прошлост и садашњост у злу се тако показују еквивалентнима. И не само прошлост и садашњост него и будућност, јер слиједи трећи стих друге строфе. (..) Будућност је, с обзиром на зло, слика прошлости и садашњости, односно само њихов продужетак.“ Ковачевић даље наводи да четврти и пети стих друге строфе служе за временску конкретизацију, „за испољавање зла у временским одсјечцима кроз које човјек и доживљава вријеме“ . Посљедњи стих ове строфе дат је у форми реторичког питања, одговор је исказан у претходним стиховима тако да, у ствари, овим стихом Мркаљ само потврђује оно што је дотада рекао.
Анализом треће секстине закључујемо да је човјек присутан и даље у негативном смислу, с тим да је у прве двије строфе трпио зло док се сада наводи као извор тог истог зла. У завршном дијелу, у посљедња три стиха, присутан је имплицитно.

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч, ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.

Звијери су дате да би се њихове негативне ствари приписале човјеку, дакле само су ту ради поређења. „Да се успостави антонимност у самом субјекту – звијери, и у субјекту – човјеку: звјерства звијери нису ништа према звјерствима човјека. (...) Јер све што не раде најкрволочније звијери ради човјек. Човјек је, дакле, главни виновник човјекове несреће. Тако је и семантичка и граматичка структура цијеле пјесме готово херметички затворена.“

ЛИТЕРАТУРА