Roman
“Necista krv” u sebi nosi elemente socioloskog romana, jer
su u njegovoj osnovi sadrzani jedno vreme i drustveni odnosi i drugi
aspekt – bioloski, koji se javlja kao primaran, sto ovaj roman cini
psiholoskim delom i romanom licnosti, jednim od najkompleksnijih kada
je u pitanju slikanje psiholoskih stanja i dusevnih drama u srpskoj
knjizevnosti.
Roman sadrzi trideset tri poglavlja.U prvom, uvodnom poglavlju romana,
koje je vrlo vazno za razumevanje teme sadrzane u samom naslovu i uzroka
propadanja jedne hadzijske porodice, ciji je poslednji muski izdanak
efendi Mita – dat je piscev osvrt na pretke.
Size romana “Necista krv” cini glavna teza romana,
ta Necista krv odnosi i poslednju svoju zrtvu, samu Sofku.
Glavni deo romana cini sama fabula romana – Sofkin svet.
Kompozicija romana Necista krv je hronoloski ostvarena i sadrzi tri
cvorna mesta, tri dramska mesta, situacije koje roman cine velikom dramom
ljudske duse; mesta iz kojih izvire sva dramatika romanesknog zivota.
To su:
1) Pristajanje efendi Mite da proda Sofku gazda Marku;
2) Sami cin vencanja;
3) Dolazak efendi Mite u kucu kada trazi od Tomce novac koji mu je gazda
Marko obecao.
Pripovedac je sveprisutan i sveznajuci. On nas vodi kroz celu pricu
da potvrdi svoju tezu o propasti hadzijskog.
Za epohu realizma, kojoj pripada roman Necista krv, karakteristicna
je realisticka motivacija, gde motivi proizilaze jedan iz drugog, cineci
hronoloski niz. Realni motiv je novac.
Svi motivi u romanu su dinamicki, pokrecu aktere romana na neku aktivnost.
Prvi motiv, celina, je govorenje o precima, patrijarhalnom postavljanju
temelja romana i ujedno i motivacija.
Pisac pocinje opisom porodicnog napretka koji je dosao sa hadzi Trifunom
i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom stvaranje
ugleda u gradu i autoritetea u porodici. Medjutim, nakon njegove smrti
sve se izmenilo: vise nije bilo reda u kuci, niti pravoga rada – u trgovini
se sve vise gubilo, imanja su propadala. Muski svet se sve vise udaljavao;
kako od posla, tako i od drugih ljudi, okrenut sebi, svojim zeljama,
navikama, licnim potrebama i nagonima. To se desavalo i sa zenama: predavale
su se doterivanju, sjaju, raskosi, uzivanjima, zeljama da se dopadnu
svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (u muskarcima i u zenama)
zavladao nemoral, ona nagonska snaga bica, kao u Sofkinom dedi Kavaroli,
u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu poceli da pobolevaju i postaju
svet izopacenih i degenerisanih.
Citat iz romana najbolje opisuje iz kakve su porodice potekli efendi
Mita i njegova cerka Sofka: ”Toliko umobolnih, uzetih, toliko radjanje
dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, vecito dolazenje
cuvenih ecima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama,
vodjenje kod vracara…”
Sofka je poslednji direktni izdanak nekadasnje bogate, ugledne porodice
hadzi Trifuna. Nasledila je lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv
svojih predaka, tu “necistu krv”,
to “dvogubo” u njoj koje se , bar u prvo vreme nije tako vidno i jednostavno
manifestovalo.
U opisu Sofkinih roditelja preplicu se dva motiva: Todorina lepota koja
je njena prednost i njena kob zapostavljene i zanemarene zene, a na
drugoj strani je otac, obelezen ucenoscu, al ii gordoscu i neprihvatanjem
drustvenih promena.
Njen otac je ozenio prelepu devojku iz siromasne kuce. Sofkinim odrastanjem,
poceo je vise vremena da provodi sa porodicom, mazeci Sofku i pokazujuci
koliko je velika njegova ljubav prema njoj. Bio je otmen i gord, ucen
i uticajan, ponosan. Time je otac, vaspitanjem koje je stekao, uticao
najdirektnije na svoje dete. U njoj je podstaknuta osobenost, odvojenost
i tanana culnost za dusevna stanja najblizih. Ona zna, oseca, prepoznaje
i pokusava da sobom pomogne, jer njeno prisustvo cini da otac bude nezniji
prema majci, posvecuje se njoj koja je tako neobicnu lepoticu donela
na svet. Sofka je plemenita, umiljuje se ocu jer to donosi dobro njenoj
majci, uveloj raskosnoj lepotici.
Jasno mozemo uociti motv Sofkine gotovo bozanske lepote.
U Sofkinom liku postoji strascu uzarena masa snova i htenja, koja retko
izbija na povrsinu. Sva vulkanska snaga koju je ona nosila u sebi bivala
je utrosena na sopstveno obuzdavanje, praznila se u nedelotvornom dusevnom
gibanju, bez reci i bez spoljasnje radnje. Sofka je puna unutrasnjih
suprotnosti. Njeni interesi i snovi se cesto sukobljavaju, ali ne otvoreno
– vec potajno. Nedoziveni u stvarnosti njeni snovi je cine da oseca
otupelu pomirenost. Kako je rasla, ona njena detinjasta lepota dobijala
je jos veci sjaj. Postala je sve izrazenije lepa i zgodna. Imala je
cisto visoko celo, krupne crne oci, uvek vrele jagodice i tanke uvek
stisnute usne, vlazne i strasne. Crna duga gusta kosa padala je na njena
ramena koja su bila jednako jedra, puna i razvijena, kao i pleca. Imala
je oble ruke koje su joj zajedno sa plecima cinile i dalje vitkom i
pravom, pa su joj se stas i bedra jos jace isticala.
Sofka ima jedinstveni duhovni sklop. Jasno mozemo uociti motive nepripadanja
klasicnom modelu devojaka tog vremena i potpune razlicitosti od drugih
devojaka tog vremena.
Od samog pocetka saznavanja sveta i sebe Sofka je bila uverena da ce
biti lepa i najlepsa, da ce tom lepotom zadivljivati i njom porazavati
svet. Lepota je ucinila gordom, srecnom a i kakva bi bila druga u svom
svetu satkanom od najfinijih osecanja, ona, corbadzijska cerka. Bila
je pored toga i narcisoidna, ravnodusna prema momcima, jer se “taj”
jos nije rodio, i sa visine je gledala na momke kao i na sve devojke
pored sebe, jer joj nisu bile ravne. Naslonjena na kapiju svoga dvorista,
ona prkosi svetu i zbunjuje prolaznike svojom slobodom u ponasanju i
drzanju tela koje se ni slucajno ne pomera, a kamoli pogled da skloni
pred kim. Svakog bi muskarca gledala u oci dok ne bi oborio pogled savladan
tom njenom lepotom. U svojoj lepoti videla je sigurnost, slobodu, ali
i odbranu, jer je kod drugih izazivala divljenje, postovanje i strah
od svoje blizine i prisustva.
Motiv nagonskog obelezava Sofku, on je poznat samo njoj, skriven je
u njoj, jer ona zivi u svom zamisljenom svetu.
Sofkin unutrasnji zivot obelezavaju misli o sebi i drugim devojkama,
strepnja i strah da ce se pojaviti neka mladja i lepsa; ispunjavaju
je nade, snovi i zanosi. Njen unutrasnji zivot se iskazuje razlicitim
vidovima. Iz IV poglavlja vidimo da ne voli posete, svadbe i okupljanja,
vec samo samocu i tisinu. Zato joj je zimi sve lakse i sladje. U miru
i tisini ona zalazi u svoj svet, koji je samo njoj znan. Sofkina sudbina
se moze razumeti kako valja samo ako je posmatramo u njenom uslovnom
svetu. Greh nije daleko od Sofkinog lika: povremeno ju je kao mogucnost
zanosio i iskusavao (IV poglavlje – isprobavanje pa brzo odustajanje
da se poda mutavom Vanku) da bi je kasnije kao udatu zenu i upropascenu,
povukao u ponor od kog je toliko strepela. Kada se u njoj pokrene taj
unutrasnji zivot, kada se intenzivira i pocne culnost neukrotivo da
narasta, onda se javljaju njeni nespokoji, psihicka mucenja. Svu je
obuzme ono “njeno” , zatreperi joj snaga u casu i sva se ispuni miljem,
topi se od neke sladosti, od beskrajne ceznje za necim, oseca da bi
jauknula; obuzima je jedno narocito erotsko stanje. Tada je uhvati ono
dvogubo “ja” kada oseca da se u njoj lome dve licnosti – jedna ona sama
(svesni deo) i druga izvan nje (nesvesni deo) – nagonski deo, nosilac
“neciste krvi”, deo koji cesto ovladava njom i kome se ona cesto predaje,
zbog cega i voli i uziva u svojoj samoci i u svom svetu gde vidi “njega”
izmisljenog muskarca koga svojom uobraziljom konkretizuje u jasnu sliku:
on je visoka cela, crnih malo dugih brkova, a sav obucen u svilu i coju.
Taj momak joj prilazi i dok traje pesma, uzima je i ona u tom zagrljaju
tone, sasvim se predaje neizmernoj sreci i uzivanju.
Njen zivot se odvija u kuci. Da bi videla sta se desava iza visoke ograde
ona se penje gore i sa prozora gleda na carsiju, al ii na periferiju.Njeno
presamiceno telo, taj gornji deo tela nagnut je kroz prozor i tako se
Sofka nalazi u isto vreme u spoljne i unutrasnjem prostoru. Istovremeno
oseca ono sto se zbiva u blizini i dole u dvoristu. Odvojenosti od spoljneg
sveta, zatvorenog prostora Sofka se u stvari ne boji, naprotiv kao sto
se ne boji ni svezine vlaznog a jakog mirisa koji do nje dopier iz dvorista
baste;nego se samo pribojava d ace je sve to sunovratiti, kao sto i
hoce u erotski dozivljaj koji ona isto toliko zeli koliko i izbegava.
Borisav Stankovic je izraziti psiholog , umeo je da otvori prozor i
u svojim likovima kroz koje najbolje sagledava dominantne osobine ljudi
i ujedno svoje glavne junakinje.Govori o stalnoj borbi koja se vodi,
o podvojenosti dusevnog i svakodnevnog, u stvaralackoj snazi koja kad
izbije iz prirode najjace razjeda duhovno bice.Poniranje u najskrivenije
pobude otkriva tajne puti, koje ipak ostaje pod kontrolom unutrasnjih
niti Sofkinog obrazovanja i prefinjenosti i poslednji trzaj uglednog
- poslednjeg predstavnika corbadzijske loze. Kako naslucuje propast
ona se sve vise povlaci i zatvara u svoj staleski ponos. Ona za sve
posmatrace i citaoce ostaje zauvek na prozoru kao da je sopstvena propast
ne dodiruje jer uspeva da sacuva tananost svog unutrasnjeg dusevnog
sveta.
I time bese odredjena da zivi samo u svom svetu. Sofka nosi “musku volju”
– nije jedna od onih bojazljivih. Imala je snage da ispita sebe u stvarima
na koje je i sama pomisao, prema ondasnjim merilima bila gresna. Odlucno
je stala pred oca kao zrela i postojana licnost, resena dam u se suptotstavi
istim razlozima kojima se i on rukovodio donoseciprotivprirodnu i unizavajucu
odluku da je uda za decaka. Samo sto je njega bilo vise sramota da se
pred svetom pokaze u iscepanom mintanu, nego da jedinicu kcer, nadaleko
poznatu lepoticu, ponizi pred svetom. Ziveci u svom svetu samo je mislia
na sebe i o sebi, o svojoj lepoti na koju je bila jako ponosna i koje
je bila jako svesna, uzivala u svojim strasnim zeljama, ali sada je
citav njen svet za trena nestao. Stvaran svet se tek sada otrkrio pred
njom. Njen “tatica”, efendi Mita, koji je i sam ozenio siromasnu lepoticu
a ne bogatu devojku, sada joj prica kako je lepota prolazna i omogucuje
joj da spozna da je njihova porodica pred propascu. Nikada vise njen
tata u njenim ocima nece biti veliki, on na koga je bila tako ponosna.
Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sazaljenja i ljubavi prema ocu
odlucuje na zrtvu ne bi li bar privremeni prividno sprecila porodicnu
propast. Ovom zrtvom ona pokazuje sebi da je drugacija od drugih.
Cini joj se da ce tolikom zrtvom za koju samo ona zna, zadiviti sve
i uspece da spolja, ali samo spolja dokaze da je srecna i da sa ponosom
odlazi u seljacku kucu, dobrovoljno se udaje i nece dozvoliti da svet
misli kako je ona poklekla. Samo njena dusa zna sta ona prezivljava,
ona sama zatvorena u sebe resava svoj bol a pred svetom blista.
Varosani su se sladili sto se i ona nadmena Sofka, konacno smirila “spustila
na zemlju”.
U ovom cinu pisac uvodi motiv propasti neshvacene lepote, gordosti i
svega nedostiznog sto je predstavljala Sofka. Ovo je mehanizam koji
motivise buduce, pravi nagovestaj neceg sto zivot upravo cini neminovnim.
Placeno postaje prezreno i time se cini kraj i srece i nade i potomstva,
jer koliko je fizicki opstanak ostao izvestan kao vid mucenja i potvrdjivanja
glavne teze romana: da necista krv odnosi i poslednju svoju zrtvu, samu
Sofku.
Koliko god ogovaranja daleko isla, kod Sofke bi uvek bila otvorena kapija,
a sobe gore namestene nisu mogle da naprimaju sav taj radoznali narod,
narocitp zene. Sofka je sve to unapred znala i psihicki vrlo jaka,sa
osmehom na licu docekivala i ispracala sav taj svet.Znala je d ace je
najvise peckati njene nazovi drugarice.Pokusavajuci da zrtvom spasi
ubijeno dostojanstvo do koga je i te kako drzala,Sofka cini poslednji
trzaj svojim ponasanjem i izgledom koji svakog posmatraca ostavlja bez
daha.Na sebi raskosno odelo.Teske crvene kao krv salvare,sa velikim
kolutima od srme oko dzepova i nogavica.Na prsima je nosila nisku dukata,
koju je dobila od svekra na poklon i znala je d ace njome sve zaprepastiti.
U njoj je citav jedan strastveni lavirint, pomesanost nagona i pozude
koji preti da zavede al ii snaznu volju da sve potisne i prikrije u
sebi- da se ne pokaze slabost pred samo sobom.
Stankovic pazljivo uvodi motiv postovanja patrijarhalnog bez obzira
na licno. Sofka postaje jos vise gorda, jer cini ovu zrtvu.
Docekivala ih je sredjena od glave do pete sa uzarenim ocima i rumenim
ustima,tako da bi protumacili da izgleda kao da sija od srece, kao svaka
srecna verenica. Uvece bi se, umorna od tog silnog pretvaranja ispruzila
na krevet. Hranila se vrlo slabo i to samo kada bi je Magda nagovorila
sa jede.Svake noci bi bila u groznici. Okretala bi glavu prozoru, i
tamo na nebu bi videla njega – jakog, visokog, sa snaznim rukama kako
dolazi k njoj, uzima je u te snazne ruke ne savijajuci se, ljubi je
tako da bi mu cak i vrh nosa osecala. On se pojavljivao u Sofkinom svetu
samo nakon jakog dusevnog nemira i telesne mucnine. Ceznula je iako
je u potpunosti prihvatila ulogu zrtve koja ima samo spoljasnji manifest
i svoju tananu dusu. Nocu se mucila i nije imala dusevnog mira, ali
ujutru bi zanemarivala svoju bol i pokusavala bar druge da usreci.
Dosao je cas kada cinom vencanja i sama Sofka jednim delom umire. Oprasta
se ona, u stvari, i od onih ucestalih a slobodnih opazanja u kucnome
prostoru , sa kojim je inace njeno telo gotovo sraslo, a uzbudljiva
su zato sto su prozeta devojackim bujnim culnim nagonima, zatim od dubokih
zelja pretkanih u snovne slike i nocne i dnevne; pa od mutnih nada,
kojima je cas davala maha, cas ih potiskivala, sve u prepletu sa svojom
gordom hadzijskom samosvescu i od one povremeno zavodljive igre sopstvenom
voljom. Ucinice mozda, neku ludost (prkosice, krenuce krivim putem,
podace se nekome, i nikad se nece udati,) za koju unapred zna da je
ne sme uciniti. Sav taj moguc ljudski svet pre je moguc nego stvaran,
otudjuje se od nje i umire u recenici “Sve sto je dusa volela, za
cim je zedela, iako ne na javi, ono bar u potaji negovala, sve sutra
ide, odvaja se, otkida….”
Pisac daje nagovestaj propasti, tuge i plakanja.
Gordo, dignute glave, polako, ne gledajuci ni u koga, kako i dolici
jednoj Sofki, prosla je pored svih, naravno razlikujuci se od drugih
devojaka koje su crveneci od muskih pogleda potrcale ka amamu. Verovala
je da ce svojom samovoljnom zrtvom, samopozrtvovanjem izazvati divljenje
bez sazaljenja. Razuverila se u to u amamu i tada je nemocno prvi put
zaplakala. Tu je konacno shvatila da se svojom strasnom zrtvom nije
odbranila od uobicajene devojacke sudbine i da je njen zivot, poput
tolikih drugih, odavno izrecen narodnim elegijama koje oko nje pevaju
kupacice. Shvatila je da je i ona, do juce slavna i nedostizna Sofka,
sada tek jedna od mnogih pacenica. Ne samo sto je ismejana u svojoj
dugoj opojnoj ljubavnoj nadi , vec je uzdrmana do dna svog plemenitog
nevinog bica. Ovim placom kao da je sebi samoj izjavila saucesce za
ono sto je reseno i za ono sto je pisano. Kako je oplakala sebe u samoci,
smirena i sa osmehom na licu izasla je pred druge devojke i gledala
ih “sa zadrzanim osmehom na ustima, s ocima malo stisnutim i obrvama
jedva primetno nabranim, kao smejuci se svima i sve ih sazaljevajuci…”
Vracajuci se iz amama u novim ceramidama na svojoj kuci vidi sopstveno
meso. Znala je da su bile kupljene od dukata za koje je bila prodata
kako mladom detetu od 12 godina, tako i gazdi Marku, koji je kupuje
sebi sa skrivenom mislju.
Noc pred vencanje provela je u komsijskoj kuci u samoci sto joj je i
inace prijalo, je r to je bio trenutak opustanja za nju. Ispila je rakiju
koja ju je u grudima zezila i palila, ali joj je bila potrebna da prikupi
snagu. Pila je sve vise jer se bojala da ne poklekne pred mladozenjinom
rodbinom. Pokazala se vrlo jakom sto se i ocekivalo od nje. Ujutro je
izgledala prelepo kao i uvek. Bila je odevena sva u svilu, ali ni salvare
ni njena gotovo gola prsa, pretrpana nizama i dukatima, nisu se mogla
videti sasvim jasno od dugackog i gustog nevestinskog vela. Nije mogla
da smiri usta, non stop je gutala pljuvacku. Po kad kad bi pocela da
oseca kako joj i pored sveg naprezanja i upiranja, iznenada od jednom
zaigraju kukovi, ali nije smela da sedne i odmori se. Osecala je kako
joj se graske znoja sakupljaju i padaju niz onu dubodolinu izmedju dojki,
ali je bila svesna da ne bi trebala da se pomera, pogotovo namesta salvare
ili brise oznopjena prsa, jer bi odmah poceli da govore sa podsmehom
kako se eto doteruje za muza. Bora Stankovic je vrlo plasticno opisao
Todorin oprostajni poljubac Sofki, tako da citalac to moze vrlo dobro
da zamisli, taj dogadjaj obojen jakim emocijama. Zna Sofka kakva je
sudbina ceka i zato sto zna prihvata, a u sebi se duboko i postepeno
raspamecuje. Zivot za nju umire zajedno sa roditeljskom kucom u koju
ona nakon vencanja nikad vise ne kroci. Kida sve veze sa kucom. Oprasta
se od gospodskog zivota i prelazi u drugi, od koga se unapred uzasava.
Isla je polako i umorno prema crkvi osvrcuci se na desavanja na ulici,
na huku svog tog naroda, na svirace. Nista od toga joj nije prijatno,
cak do te mere da joj je od sve te guzve pozlilo. Po ulasku u crkvu
se osecala znatno bolje. Tada po prvi put u zivotu osetiula je celu
crkvu oko sebe, svu njenu sirinu, visinu, osobito njene visoke svodove
sa pocadjavelim tamnim slikama, sve iz strasnoga suda. Ispred nje se
nalazi ikonostas sa okicenim kandilima i ispunjen ikonama . Odatle je
gusio miris slika i drvoreza, podsecajuci je na budj, tamjan i otopljeni
vosak, a gledajuci poplocani pod pun vlazne, trule prasine, celo telo
joj se punilo jezom. Sunce je dopiralo jedino iz oltara iznad casne
trpeze, u snopovima svetlosti . Sofka je prvi put videla casnu trpezu
i onu mrtvu, tako hladnu, tako staru razvijenu plascanicu, i oko nje
poredjane putire, krstove, cirake sa upaljenim svecama.
Uocavamo motiv raskidanja sa gradjanskim i vezivanje za novo seljacko
i mlado.
Prizori u crkvi poticu od Sofkinih napregnutih i uznemirenih cula. Zato
ima toliko mnogo sitnih a upecatljivih pojedinosti, u sumornom osvetljenju
, sa setnim, cak ravnodusnim pogledom na hadzijsko – varoski svet (jer
ga je pregorela), s kojim se oprasta, i sa uznemirenim pogledom na gazdinsko
– seljacki, u koji ona odlazi. U prostoru crkve, kao nigde drugde, Sofkino
telo treperi sa osetnom unezverenoscu. Dovodjenje u crkvu pred oltar
Sofka prezivljava kao sopstveno prinosenje na porodicni zrtvenik. Svojom
zrtvom ubija sebe. Cini sve da ne ukalja ime i ugled porodici. U ruke
joj ugurase upaljene kumovske svece i do nje dovedose mladozenju koga
ona tek tad pogleda izbliza prvi put. Mali sa sirokim prsima i razvijenim
vilicama, ali decijim ramenima i rukama. Imao je ispupceno cello i do
koze osisanu kosu. Iako odeven u najskuplje odelo, videlo se da se gubi
u njemu, jer mu se nisu videli ni kukovi ni kolena. I dok je trajalo
vencanje ona se mucila da zadrzi mladozenjinu ruku u svojoj koja je
stalno klizila. Bojala se da im se ne razdvoje ruke, jer tim razdvajanjem
ruku, padanjem svatovskih darova izmedju njih na pod prekida se bracna
veza. I u toj situaciji dominantno je sta ljudi vide a ne njeni strahovi
- naslucivanje . Ocajnicki je pogledala u svekra koji je shvatio njenu
mimiku pokazujuci na rame i ispruzenu ruku te je on pokazao popovima
da ubrzaju pevanje i okoncaju vencanje. Posle vencanja ona mora preci
iz svog hadzijskog sveta, obzirna i pazljiva u taj nizi seljacki svet,
mora da sidje u njega i poistoveti se sa njim. Marko je, zahvaljujuci
svom bogatstvu uzima za sina koji je dva put mladji od nje; pri cemu
tog sina i ne dovodi na “gledanje” pre prosevine; sto je , mada ona
to ne zna, do prve bracne noci, uzima sa pomislju da mu bude suloznica.
Sve je to samo sastavni deo seljackog zivota, u koji je ona kao hadzijska
cerka osudjena da sidje. I kada se posle vencanja nadje medju seljacima,
on ace poi prvi put spoznati njihove cudne navike, odnose medju ljudima,
ponasenje i oblacenje. U njenom dotadasnjem svetu “znak gospodstva”
je slobodno sedenje, opustanje i raskomocivanje u sobnom prostoru. U
ovom njenom novom i potpuno nepoznatom svetu, Markovi seljaci ne ulaze
u sobu, da tamo sede, nego se okupljaju “iza kuce, pod venjake”, klece
ili leze uz kucni zid. Pred uzasnutom Sofkom preobrazavuju se u gomilu
divljackih ljudi sa raspomamljenim culima i rusilackim nagonom. Svi
su se stopili u jedno, stiskanje, stipanje, jurenje oko kuce i krkljanje.
To je potpuno “tudja” slika sveta koja se ostro suprotstavlja njenom
varoskom svetu. Sto je “gore” bilo bilo razdvojeno i zabranjeno, “dole”
nije. Pri ulasku u kucu svekrovu na kapiji je docekuje svekrva skoro
pokorno. Zadivljena je njenom lepotom i njenim poljupcima od srca. Primetivsi
da ce u Sofki imati zastitu ona joj rece ”hvala ti cedo”.
U sledecoj sceni uvidjamo motiv prihvatanja novog, nametnutog nacina
zivota i novih ljudi u njemu na koje ona nimalo nije navikla.
Sisavsi medju svatove pokazala je da smatra da su svi jednaki. Svi su
je gledali nasladjujuci se njenom lepotom i oblinama tela. Usavsi u
kucu zatekla je cigane koji se vesele, na ovima svadbama je bio obicaj
da se svi ovako odvojeni od ostalih svatova, iza debele kapije napiju
i vesele. Jer jednako odvojeni od kuca i rastureni sa stokom po planinama,
pasnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani kada su se sastajali,
vidjali jedno drugog, pa cak i svoje zene. I onda, dobro nahranjeni,
a vec isuseni od silnih toliko uzdrzavanih, radom ubijanih strasti,
ceznje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne moguci nista
razabrati, nista razlikovati, ni rod, doba, godine. Otuda onda one neverovatne
price, glasovi o njima “seljacima”. Silazi medju njih, precutno prihvata
znajuci da je iznad njih obrazovanjem, cascu i lepotom, a pokusava da
olaksa trenutno zivot da bi sacuvala unutrasnji mir. Svadba je trajala
puna tri dana i onda je dosao trenutak kada je trebalo provesti prvu
bracnu noc, ali sa kim pitanje je bilo koje je mucilo Sofku. Onako dostojanstvena
stoji u svojoj novoj sobi i stoicki iscekuje sta ce je snaci, zgrozena
i uplasena a gorda pred najvecom nevoljom svoje sudbine. Svekrova telesna
pozuda za snahom “dole” je dozvoljena, ali je “gore” strogo zabranjena.
Zbog iste suprotnosti ona biva kobna za svekra Marka,koji ne mogavsi
da provede noc sa snahom odlazi u Tursku u svesnu smrt. Odnos Marka
i Sofke ima primetno dvojstvo i dvosmislenost: da bi pred drugima umanjila
svoju nesrecu i pokazala se jakom, ona je sa “novim tatom” pomalo namestenu
prisna i pomalo usiljeno srdacna, pa na mahove, kao zaboravi se, pusta
na volju culnoj navali iz svog raskosnog tela, sto erotski opija, izbezumljuje
Marka, ali sa druge strane ona je duboko uzasnuta kad oseti Markovu
nedvosmislenu erotsku pozudu.
U ovom delu romana uocavamo jak motiv Sofkinog straha i borbe za opstanak.
Kad su uveli mladozenju kod nje Sofka je bila u groznici da nije znala
za sebe do jutra. Probudivsi se zatekla je Toncu savijenog kod svojih
nogu,dok je napolju tek svitalo. Morala je kad svane, kad asika udje,
da radi sve sto joj brak nalaze, da sama mladozenju dize i raspasava.
Svukla ga je i stavila u postelju, pokrila velikim jorgano i tako cekala
da svane, sto jos jednom pokazuje da Sofkin svet mora da bvude za one
spolja idealan. Nije ustajala iz kreveta, jer bi je danju hvatala groznica
koja bi je tek nocu popustala. Pored njenog kreveta stajala bi sveca
koja je uvek gorela, tepsija sa jelom, pice koje je donosila njena svekrva
dok bi ona bila u zanosu, jer od stida zbog onolikog pokora, preplasena
nije smela ni Sofkin pogled da saceka a kamoli da sa njom razgovara.
Ispod njenih nogu, na goloj asuri bi lezao Tonca, u pola svucen i zaspao.
Sa teskocom se dizala, raspremala krevet, a zatim uzimala muza k sebi
jer nije htela da time odbijajuci ga, trazi za sebe kao neku postedu,
posto nije htela dopustiti da je iko vise stedi i zali. Mislila je da
kada je ovolika patnja neka bar bude potpuna. Zaspalog Tomcu bi tako
placuci grlila i ljubila. Potom bi sva uzrujana i gotovo polusvesna
isla u dvoriste, u pustu nemu noc, ogradjenu zidovima. Isla bi tako
po dvoristu sa ulepljenom rascupanom kosom, raspasanim salvarama, razmaknutoj
bluzi da su joj se skoro videle grudi, sa nekim cudnim bludnim pogledom
koji bi trgao slugu Arsu. Posle bi se vracala u svoju sobu i opet placuci
grlila i ljubila muza, moleci Boga da ovo bar jednako traje: ova noc
i ona, ovako usamljena. Cele noci bi tako, dok ne bude izjutra savladana
i izmucena, pala u dubok groznicav san, te bi se i sutra ceo dan gubila
u vatri i zanosu. Na kraju, ta njena groznica dobro joj dodje posebno
sto se, zbog toga izbegose svi oni obicaji posle svadbe prve bracne
noci: ono vidjenje, cascenje i dolazak zena, komsiluka, rodbine medju
kojima je ona morala da se pokazuje vesela i zdrava. Tako je cuvala
sliku udate zene kojoj pripada sreca – nadajuci se. Svakog dana se osecala
sve zdravijom i pocela je da izlazi iz sobe sva oronula, povezane glave
i sa otromboljenim kao na plac, vrelim uzdrhtalim ustima i podbolim
ocima. To je bio njen unutrasnji plac, nezan i mlak, koji ponekada tako
godi.
Svekrva je zavolela Sofku i dala joj svu slobodu odlucivanja. Divila
se njenoj lepoti i vrlo cesto ju je mazila po kosi dok bi Sofka klecala
i cistila oko ognjista. Cak i kada su doveli mrtvog Marka kuci svekrva
je zbog obicaja da snajka ne vidi mrtvaca ukoliko je trudna, sklonila
Sofku u sobu i pored nje je sedela majka. Posle nekoliko godina Sofka
pocinje da zivi zivot verujuci da joj zrtva nije bila uzaludna. Postovana
i voljena od strane svekrve sredjivala je kucu kako je zelela, a muz
je bio pazljiv i obozavao je. Kako ga je cuvala i negovala ucila vodjenju
ljubavi, odrastao pored nje – bas za nju; ona je bila konacno srecna.
brinula je o njemu sa puno ljubavi i paznje nikada mu nije dozvolila
da izadje iz sobe neocesljan i nepripasan. Sve je i dalje u Sofkinom
svetu moralo da bude za primer i najbolje. Sofka osecajuci razgradjenost
svekrove kuce pokusava da preuredi prostor, te pocinju da renoviraju
kucu. Svekrva je bila zaista presrecna sto joj se deca, tako vencana
bez ljubavi, konacno vole i slazu. Uzivala je u njihovom novonastalom
zivotu. Tomca je prosto jedva cekao da ga Sofka pozove i potrazi od
njega uslugu. Slusao ju je bez pogovora i nikada pred njom nije pokazao
nezadovoljstvo.
U ovom delu romana dominiraju motivi novca, kupovine i prodaje, motv
olicenja snage i moci novca, sto je ujedno i motivacija propasti gorde
hadzijske porodice, motiv pristanka na laz i otkup mladosti i lepote.
A onda dolazi totalna Sofkina smrt. Nakon posete effendi Mite, koji
trazi od Tomce obecani otkup, sav trud Sofkin da izgradi od zrtve srecan
brak pada u vodu. Pritajena, zestoka narav Tomcina odlucuje zalosnu
sudbinu Sofke. Dotle, naime, pokoran,po varoskim merilima uzoran i predan
muz, Tomca, istog casa postaje njen mucitelj. Okrecuci ljubav u mrznju,
on svoj nezni odnos pretvara u sadizam prema Sofki. U njegovim ocima
Sofka je kupljena stvar koja ne zavredjuje njegovu paznju. Ona se povlaci
u sebe, vene, njena lepota nestaje sve vise, a snaga klone. Spremna
na jos vecu patnju odbija ocevu ponudu da se vrati kuci. Svekrva kune
sve sto je musko: Mitu, Tomcu, Marka, sve... i na kraju umire skrhana
od te muke. Sofka ostavsi sama sve vise se opija, da bi se mucena od
muza, jos vise umrtvila. U njoj je zavladalo unutrasnje ludilo, proradila
bi “necista krv”, jer je Tomca ostavio nezadovoljenu i odlazio, a ona
bi onda prizivala k sebi gluvoneme sluge. Necista krv je potpuno ovladala
njome do te mere da su se deca radjala bolesna i sa raznim oblicima
degeneracije. Sofka se odavno osusila, nekadasnja njena vitka i tanka
polovina izvila se, te joj kao grba strci i odudara od nje. Od one silne
lepote ne osta ni traga ni glasa; upale crne oci, izvucen tanak nos,
izostrene slepocnice, jedino su joj usta ostala onako lepa i sveza.
Ide polako, izgubljenog pogleda, nesigurnim koracima sa uvucenim rukama
u nedra, te joj je kosulja uvek izguzvana i prljava na grudima. Gotovo
nikada ne jede, glava joj je podvezana maramom jako stegnutih kolutica
crnog luka posutim kafom na slepoocnicama i trpi jake migrenicne bolove.
Takva sedi pored ognjista, zgasle vatre i sara prutom po pepelu kao
da simbolicno ispisuje svoju zgaslu lepotu, izgubljenu snagu i zivot
nalik na taj pepeo.
Posle svih povlacenja, ako hronoloski sagledamo sve sto se Sofki dogodilo
mozemo da primetimo postojanje gradacije; od bezazlenih bezanja u snove
kao odraz devojackog sanjarenja, prizivanja i prizeljkivanja pravog
zivota, bez lazi, (a onakav) po njenoj meri, do bezanja od svoje tamne
strane, uzmicanja pred snagom puti koja cezne za ovoplodjenjem zenske
srece – do povlacenja pred najdrazim bicima, ocem i majkom, koji manipulisu
njome misleci da je jaka da sacuva sebe,makar i samo iznutra, u samoci,
bez prijatelja i saveznika u realnom zivotu, do najstrasnijeg razocarenja,
ponizenja pred predstavnikom seljacke loze, koji ne zasluzuje ni da
je dodirne, a smatra da je kupovinom poseduje.Pred poslednjim udarcem
njeno povlacenje je konacno – u svakodnevni zivot, u mucenje dok ne
sagori i nestane kao pepeo razvejan na vetru; osmehujuci se samo uglom
navek rumenim, vlaznim usnama koji kazuje ceo roman – o zeni koja je
zrtvovana, a lepotom je bila predodredjena za nadzemaljsku srecu. Ostao
je tracak onog sto Sofku cini upravo onim sto je mogla, a iskliznulo
joj je izmedju prstiju kao prolaznost koja potire sve sem duhovnih previranja
unutrasnjeg Sofkinog sveta.
Ovde uocavamo motive trajanja i ispastanja zbog neciste krvi. Zavrsni
deo romana je poslednja scena, Sofkina totalna propast, saranje po pepelu.
Razvejan pepeo, uspomene i zelje, mogucnosti i promasaji predaka i njihovih
naslednika.Sofka je poslednji izdanak nekada jake corbadzijske loze,
sa najstrasnijom sudbinom. Osudjena na mucenje od svog muza, na mucenje
sobom, svojom krvlju, svojim najstrasnijim dzelatom, svojom tamnom stranom
koja joj ne dad a se izbavi. Imamo utisak da roman jos uvek traje, na
svakom koraku, u svakome od nas dok iscekujemo svog prince, ili pomisljamo
da nam niko nije raven, ili se prepustamo nagonima; dok ne negujemo
svoju tamnu stranu misleci da je ona najtananiji deo nase duse.
Kada se zagledamo duboko u svoju sudbinu i uvidimo da tamna strana ne
mora da bude i sustinska strana naseg unutrasnjeg zivota mi smo izbavili
Sofku iz njenog sveta zla da traje dok ima citalaca ovog remek – dela.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »