POCETNA STRANA

ПРИЧАЊА ВУКА ДОЈЧЕВИЋА
Стјепан Митров Љубиша

Шездесете године 19. вијека донијеле су раслојавање романтизма у српској књижевности. Упоредо трају два опречна прозна тока, један на трагу Доситеја Обрадовића и његових сљедбеника (изразит је Игњатовић), а други као савремена варијација језика и стила текуће романтичарске лирике у споју са поетизмима епске и лирске народне поезије (Змај, Јакшић па и Костић, поред других). Писци обрађују теме које им омогућавају несметани продор ка стварносном. Раслојавање романтизма не огледа се само у књижевности већ се он раслојава и као епоха. Оваква ситуација ствара погодно тле за појаву радикалне критике романтизма и свеобухватног залагања за реализам. Међутим, није се лако излазило из клишеа изазваног дјеловањем романтичарске прозе. У периоду између 60 - их и 70 - их година објављено је преко 300 приповиједака, али њима су се више потврђивали модели писања него њихови аутори. Како наводи Душан Иванић: Покушаји модернизације налазе се на изворима протореализма (Стеван В. Поповић), програмског (Владан Ђорђевић, Панта Поповић) и фолклорног реализма, гдје је остварен утицајан комплекс у дјелу Милована Глишића.
Као посебна личност у периоду формирања реализма, издваја се Стјепан Митров Љубиша (1824 - 1878). Подстакнут Вуковим и Његошевим стваралаштвом (називали су га Његошем у прози), те инспирисан италијанским романсијером Манцонијем (Вереници), Љубиша је своја дјела стварао на насљеђу фолклорних причања. По Иванићевим ријечима: Он је почео писати блиско неким очекивањима реалистичке школе, али у суштини изван њене поетике. Његова проза може се посматрати као спој легенде, историје и литературе (Скочидјевојка, 1873), и из надградње анегдоте или шаљиве приче (Продаја патријаре Бркића, 1870, Крађа и прекрађа звона, 1875), док је најпознатија Љубишина приповијетка, Кањош Мацедоновић (1870), писана по узору на Горски вијенац (мотив војвода Драшко у Млецима). Све ове приче обједињене су у збирци Приповијести црногорске и приморске (1876), а циклус Причања Вука Дојчевића (1877 - 1879), није стигао довршити.

Причања Вука Дојчевића представљају један од бисера наше књижевности 19. вијека. Приликом писања Прича, Љубиши је као образац послужио Бокачов Декамерон. Његова намјера била је да објави сто засебних прича, али је успио да објави само тридесет три.
Ово је циклус кратких прича анегдотског карактера, у којима се налази увијек по једна или више пословица и изрека. Њихова функција (мисли се на изреке и пословице) јесте да свакој причи дају неку врсту наравоученија, односно поенту испричаној ситуацији, догађају, згоди. „Та пословичка мудрост налази се и у самом наслову ( нпр.: Ако лаже коза, не лаже рог; При муци триста, по муци ништа; Свуда пођи, дома дођи; Или каменом о лонац, или лонцем о камен, тешко лонцу; Док се вуци кољу, чобани мирују; Лакше је поповати, него кнежевати; Чини добро, не кај се; Боље у памет икад него ли никад; Сједи криво, ал суди право; Некому тону плута, а некому плутају олова; Нешто нешто изјело, пак од нешто нешто остало; Тешко ногама под махнитом главом; Имасмо те, не знасмо те, изгубисмо те, познасмо те).“
Радња у овим причама врти се око Вука Дојчевића, који је, како наводи сам Љубиша дворио добар дио свог вијека Ивана Црнојевића господара над Зетом и Црном гором, позната у народу под именом Иванбега. Овај лик се веома допао Љубиши да се у извјесној мјери изједначио са њим, а и сама Причања сматрао је за своје главно дјело. Са историјске дистанце, Вук Дојчевић је био „пустолов, говорџија и дворска будала на двору Црнојевића у 15. вијеку.“ Дакле, овом чињеницом потврђујемо и вријеме у коме је радња ових прича смјештена. Иако је радња циклизирана око Вука Дојчевића, он је, како наводи Душан Иванић, више медиј него лик прилагођен радњи – час мудар као Езоп, час спадало као Насрадин, час црногорска варијанта пробисвјета, дворског забављача и досјетљивог посредника у споровима међу братственицима. Кроз лик Вука Дојчевића проговара писац дајући му своје мисли и своја осјећања (о позоришту, о задатку књижевности, о парламентаризму и о српско – хрватском спору ). Лако можемо закључити да је Вук Дојчевић нека врста митске личности, човјек који је можда некада постојао, али коме су касније придодате разне шаљиве досјетке и приче, као што су се подвизи разних јунака приписивали Марку Краљевићу. Захваљујући пустоловном духу много је видио, много је чуо и много је научио. Он посједује ту горштачку досјетљивост и природну бистрину, домишљатост и мудрост које су у комбинацији са сликовитим причањем забављале многе око њега. Та причања остала су у народу и Љубиша их је, као такве, слушао и помно биљежио. Често и дословце, трудећи се да не изгуби ни једну ријеч, ни једну фразу, пазећи да све буду у стилу казивања народног приповједача.
Одрастао на народној причи, под утицајем стваралачког духа Његоша и Вука, Причањима Вука Дојчевића Љубиша је желио да упозна ширу читалачку јавност са народним благом свога краја. Главна побуда да почне писати била је његова љубав према народном језику. Како наводи Скерлић „сам Љубиша најбоље је изразио тај више етнографско – филолошки но књижевно – уметнички смер свога рада, ставивши као епитаф Причањима Вука Дојчевића ове Вукове речи из предговора Српским народним приповијеткама: Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Хорацијем... нека дубоку замишљени Соларић истражује и доказује какијем су језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину српски језик не ваља, нека га поправља по своме вкусу и нови нека гради; >>не завидим, на част сваком своје<<. А ја ћу само готово да скупљам оно што је народ српски већ измислио.“

То одушевљење народним језиком и народним умотворинама можда и јесте најупечатљивији дио Љубишиних Причања. Међутим, постоји разлика у односу на народну књижевност која ово дјело сврстава у оквире реализма. Фолклор у његовом раду представља само оквир или боље рећи позадину на којој се одиграва реална и уметнички уобличена људска драма. Иако је своју прозу стварао изван тадашњих поимања књижевности, Љубиша је, ипак, у додиру са реализмом. Он прожима легенду са стварношћу, стапа их у једну цјелину и прилагођава свом књижевном раду. „Структура Љубишиних Причања потврђује патријахални модел свијета и модел фолклорне приче: тренутна, актуелна ситуација разрјешава се причом (пословицом, анегдотом) о другој сличној ситуацији у неко старије вријеме, што говори да је традиција регулатор текуће стварности, а прича нека врста њене параболе. Утолико је Љубиша у додиру са фолклорним реализмом.“ Иако је Вук Дојчевић био учесник многих анегдота које је народ везивао уз његово име, Љубиша је издвојио само оне које Дојчевића карактеришу као човјека из народа, довитљивог и виспреног, способног да се снађе у свим ситуацијама. Живост Вука Дојчевића долази из Љубишиног смисла да оживи своје личности, да уочи карактеристичне појединости, да сваки поступак мотивише те да уради својеврсну психолошку анализу. На овај начин заокружен је лик Вука Дојчевића и дате су му карактеристике стварног човјека.
Још једна особина која Љубишу и његова Причања сврставају у период реализма јесте хумор. Хумор је главно обиљежје, како овог, тако и свих других Љубишиних дјела и он, по ријечима Јована Деретића, одржава равнотежу између легенде и стварности. Херојичко виђење живота, принцип чојства и јунаштава као одлике друштва, у сагласности су са хумором, у коме су дате смијешне стране живота и ситуација у које човјек доспијева свјесно или несвјесно.

Захваљујући богатству народног језика и фолклорном карактеру приповиједања Стјепана Митрова Љубише, Причања Вука Дојчевића препуна су стилских средстава. Љубиша се показао као изврстан стилиста и познавалац фигуративних облика. У обиљу стилских фигура, покушаћемо издвојити оне које преовладавају у овом дјелу.
Стилска фигура која се нарочито истиче и веома је заступљена јесте перифраза. Љубиша обилато користи ово стилско средство, па није риједак случај да у истој реченици употребљава више перифрастичних конструкција, обезбјеђујући тако свом исказу изразиту експресивност и сликовитост. Нпр: Промисли да га је допао пусти глас, да је обудовио, купи кожу на челу, ожимље очима... или: Није топац ко каже најприје да ће се топити нити је луч догорио до ноката него хајде с ове стопе дома...

Захваљујући свом дару за приповиједање и живописној машти, Љубиша у Причањима обилато користи хиперболу. Употребом овог стилског средства на посебан начин интезивира догађаје које описује. На примјер:

У Причањима проналазимо и поређење, стилску фигуру која карактерише начин приповиједања Вука Дојчевића. Она представљају основу његовог говора и веома су живописна. Примјери:

Поред ових сликовитих поређења, можемо навести и примјере за устаљена (фразеолошка) поређења:

Колико је поређење фреквентно у овом дјелу можемо видјети и у сљедећим примјерима:

У Причањима налазимо и антитезу и оксиморон. Он напоредо ставља два антонима или их сједињује да би јаче истакао контраст. Примјери:

Свакако, стилска фигура коју не би требало да заобиђемо у овој анализи јесте парономазија. Ова стилска фигура претпоставља повезивање ријечи гласовно сличних, али етимолошки различитих. На примјер:

На крају, можемо закључити да су елементи реализма итекако присутни у овом Љубишином дјелу. Они се огледају, прије свега, у способности писца да свом јунаку придода стварне људске особине, да начини разлику између легенде и стварности, а с друге стране, да их повеже и прилагоди књижевном дјелу. Фолклор представља позадину на којој ће се одвијати умјетнички обликоване животне ситуације, док хумором Љубиша „појачава“ слику стварности, те на тај начин даје смијешну слику стварности и живота. По ријечима Марка Цара Љубиша је био зачетник здравога реализма у нашој приповједачкој литератури, изврстан стилиста и ријетки познавалац фигуративних облика српскога језика. Живописна ријеч била је, фактички, главна особина његова списатељска талента, она је у Љубише увијек нова и експресивна, узета готово махом из народа, његовијех предања.

ЛИТЕРАТУРА

1. Вученов, Димитријевић, Стјепан Митров Љубиша
2. Деретић, Јован, Историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1990.
3. Иванић, Душан, Српски реализам, „Матица српска“, Београд 1996.
4. Љубиша Митров, Стјепан, Причања Вука Дојчевића I – II, СКЗ, Београд 1902. 1903.
5. Радуловић, Зорица, Стилске карактеристике у дјелима Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова Поповића, Никшић
6. Скерлић, Јован, Писци и књиге II, „Просвета“, Београд 1964.
7. Стефановић, Станисављевић, Преглед југословенске књижевности II, ЗУНС, Београд 1973.
8. Предавања професора са факултета

Напомена: Рад израдио и објавио Игор Давидовић.

preuzmi seminarski rad u wordu » » »