|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
DOKTOR FAUSTUS
Dr Faustus je roman o nemstvu, iz Manovih belezaka se vidi da je on hteo da prikaze nemacku katastrofu.Te beleske, dnevnici, pisma datiraju iz perioda samih pocetaka nacizma u Nemackoj, ranih tridesetih. Sasvim je logicno sto je onda istorija u ovom romanu dobila toliko mesto – tj. zastupljenija je nego u svim prethodnim Manovim delima. Kao knjizevni kostur za prikazivanje te nemacke katastrofe posluzio je mit o Faustu. U stvari, interpretacija ovog romana moze da se prostre na gotovo sve verzije ovog mita u knjizevnosti, svakako na one najpoznatije – od sesnaestovekovne narodne knjige o dr Faustu (koja je i najvaznija), preko Marloa, Getea, Dostojevskog.
Najociglednija istorijska paralela je Manovo shvatanje nacizma kao prodora satanskog principa u svetsku istoriju, koje je on nasao kod Majnekea. Man je ovde najeksplicitniji kad je rec o istorijskom zbivanju i ovde, vise nego igde, razumevanje romana zavisi direktno od nase mogucnosti da pratimo aluzije, pisceve sifre, da prepoznajemo u zbivanjima i likovima romana odraz zbivanja u savremenom svetu. Manov cilj je da se naslika to “epohalno finale”, tj. vrhunac nacionalsocijalizma u Nemackoj i drugi svetski rat i to iz dve glavne perspektive: iz ugla reprezentativne sudbine umetnika i iz mreze drugih, gradjanskih sudbina. Citava mreza dodatnih znacenja romana izvire iz prepleta ova dva glavna toka.
Rane Manove beleske donose ideje o sifilisticnom umetniku kao Faustu. Ovde je dosla do izrazaja Manova sklonost ka ambivalenciji, on ispituje mogucnost da se saobraze realisticka i simbolicka (legendarna) motivacija. Istovremeno bolest u ovu koncepciju unosi nesto melodramsko, donekle izgleda kao karikatura Manovog interesovanja za patolosko, a istovremeno i kao karikatura Niceove ideje da genijalnost potice iz abnormalnosti. On je, kako vidimo iz dnevnika, napustio tu koncepciju jer su mu se elementi koje je do tada ustanovio cinili nesposobnim za transmisiju nekog sustinskog znacenja. Medjutim, istorija je donela upravo to sto je nedostajalo – sustinu. Tek tada mu je bilo moguce da napise roman o svom vremenu. Nova Manova koncepcija moze se parafrazirati na sledeci nacin : umetnikov razvoj kao paradigma ljudske sudbine, muzika kao paradigma situacije umetnosti, kulture, modernog doba, doba ‘kriticke refleksije’. Adrijan Leverkin je umetnik koji pokusava da nadje izlaz iz inhibicija koje covek u normalnim okolnostima namece svojim primitivnim instinktima. A oblik njegovog bekstva, sifilisticka infekcija i sifilisticki meningitis koji vodi u ludilo, moze da stoji umesto istorije Nemacke pod nacistima. Dakle, glavna paralela je zarazeni umetnik – zarazena nacija. Tako je koncepcija romana izgledala 1943, kad je Man otpoceo pisanje (zavrseno 1947.).
Sad se opet ponavlja poznati par suprotnosti – dionizijsko i apolonijsko. Man kaze : « to je zaista zelja da se pobegne od sveg gradjanskog, umerenog, klasicnog, treznog, marljivog, tj. apolonskog u svet pijanstva, pijanog oslobodjenja, genijalnog, nadgradjanskog, nadljudskog, subjektivnog, tj. dioniskog ». To zeljeno dionisko je pre svega iskustvo opijene intenzifikacije sebstva, nezavisno od toga da li se ono sa tim svetom slaze ili ne. Dakle, umetnik je bolestan, a njegova bolest je simbol bekstva iz gradjanskog konteksta, a cilj umetnikov je suprotan junaku obrazovnog romana – bekstvo u sebe a ne delatno suceljavanje sa svetom.
To bekstvo, naravno, ima i svoju politicku paralelu : « intelektualno-duhovni fasizam, odbacivanje principa humanosti, prihvatanje nasilja, iracionalizma, okrutnosti. Dionisko poricanje istine i pravde, samozaborav u instinktima i nezauzdanom zivotu, sto je u stvari smrt, a ukoliko je zivot, onda je delo djavola, proizvod infekcije. Fasizam kao dar djavolov, otpravljanje iz gradjanskog drustva kroz avanture pijano pojacane subjektivnosti, do mentalnog kolapsa i duhovne smrti, a onda i fizicke : racun biva podnet ».
Naravno, i ove Manive premise mogu da se dovedu u sumnju : kvaziantropolosko citanje nacizma, ili recimo, teorija da je umetnost paradigma ljudske aktivnosti. Ali za razumevanje romana to nema veliki znacaj.
Tema umetnikove izolovanosti, umetnik kao usamljenik medju ljudima, a istovremeno i onaj koji mora ljudima da komunicira neku poruku, to Mana zaokuplja citavog zivota. Odsecenost umetnika od sveta ovde je potpuna – zatvara se mogucnost za resenje obrazovnog romana. Medjutim, ono sto je velika novina je to da se toj izolovanosto daje istorijska dimenzija. Problem je u tome sto je onda i delo, kao umetnikov proizvod, postalo odseceno i nekomunikativno. U stvari ostaje samo jos jedna mogucnost da umetnicko delo i dalje zivi – a to je da se iz korena promeni njegova priroda. Moraju da se uniste pretpostavke na kojima je pocivala dotadasnja komunikacija dela i publike. U slucaju muzike to je onda menjanje ne samo tradicionalnog postupka komponovanja koji pociva na tonskoj lestvici, vec i sama podloga svekolike muzike postaje dvanaestotonska, dodekafona. To je sto se tice strukture muzickog dela. Sto se njenog znacenja tice, njene vrednosne dimenzije, kultura u celini ne moze da egzistira na pravilu o krocenju i suzbijanju htonskih sila (Frojd). Te sile, u novom povesnom polozaju, traze svoje puno pravo u umetnosti, vrlo direktno i beskompromisno. To proizilazi iz sustinske povezanosti istorije i kulture – i istorijske dogadjaje sada, u eposi nacizma, odredjuje vladavina iracionalnih sila. Vreme nalazze potuno novo koncipiranje kulture.
Istorija je u stvari dosla do kraja. Rat je sa svojim pustosenjem nezapamcenih razmaha doveo do slike sveta kao apokalipse. Medjutim, ono sto je privilegovana pozicija genijalnog umetnika Leverkina u odnosu i na istoriju i na gradjanstvo drugog reda, ironicki receno, koje tu istoriju percipira, je u tome sto je umetnik u svom duhu tu apokalipsu predosetio i pre nedgo sto se ona ovaplotila u stvarnosti. On je apokalipsu komponovao i pre nego sto je smak sveta empirijski nastupio.
Medjutim, kompozicije Apokalipsa sa figurama i Naricaljka dr Faustusa su njegov vrhunac. Pre toga on eksperimentise sa parodijom. U stvari, u parodijskom smislu, sada u umetnosti postaje dominantno VARVARSTVO, a to ce postati sredisnje i u paklenoj stvarnosti. U avangardnoj umetnosti prodor arhajskog i varvarskog (ne samo u muzici) postaje vazna crta. S druge strane, privatno se Adrijan suocava sa opasnoscu koja za njega kao umetnika postaje vrlo preteca – to je strah od stvaralacke sterilnosti , osecaj nemoci pred imperativom produkcije. U novom istorijskom kontekstu umetnik je u opasnosti da postane jalov, tj. da bude prinudjen da se umesto stvaranja neceg substancijalnog, pravog, poigrava parodijski sa vec postojecim, sa ovestalim obrascima. Osudjen je da se podsmeva i kulturi, cijim se tokovima dalje ne moze, koja je dosla do kraja, i sebi, jer sebi vise ne moze da veruje. Taj podsmeh je zbog toga istovremeno i ocaj. Zato se on obecava djavolu, koji mu obecava delo.
Glavni Manov problem je u daljoj koncepciji kako selektovati materijal za roman jednog vremena. Mnogi likovi su dokumentarni, neki cak i pod svojim vlastitim imenima. Tako realizam i u ovom smislu operise unutar alegorije. Primer; vrlo vazan, Kridvisov krug (dr Brajzehal i ostali..) je tipican za medjuratni iracionalizam i konzervativizam.
Podjimo redom. Za zivot samog Leverkina posluzio je Manu zivot F. Nicea i to cak i u detaljima – i on je recimo, imao sifilis i poludeo. Bitno je da je Man shvatao Nicea za izvoriste nemackog iracionalizma, u kojem je Man video izvor fasizma. Ali ne treba zaboraviti da je vise bila od koristi sama Niceova figura, nego njegova filozofija. Da je pisao o samoj filozofiji F. Nicea, Man bi morao da iskljuci i druge mogucnosti – recimo, muziku, za koju Man misli da je stvar tipicno nemacka. Tako, u stvari, Leverkin zivi Niceov zivot u najkarakteristicnijim crtama i u nekim detaljima. On ima Niceovo porodicno nasledje i obrazovanje, avanturu u bordelu sa heterom Esmeraldom (i Nice pise u dnevniku da ga je samo posvirao malo na klaviru, a kad ga je prostitutka pomilovala po glavi on je pobegao…), bizarni aranzman oko veridbe (Adrijan salje Svertvedera da za njega prosi lepu scenografkinju), ludilo, kolaps, i smrt u isto doba zivota. U stvari, Niceov model u romanu ima nekoliko funkcija : on pomaze da se obezbedi materijal za zivot fikcionalnog junaka, obezbedjuje paralelu izmedju politickog i patoloskog kolapsa – ne samo sto je nemacka predala dusu djavolu, vec je o individualni Faust (Adrijan) takodje mislilac (Nice) cije su ideje pokrenule taj fatalni tok. Naravno Nice je kao potencijalni lik romana tako iscrpljen. Ali, zbog njegove prevelike vaznosti za opsti nemacki slom nuzno je injegovo neposredno prisustvo – preko ideja, filozofije. To se vidi u Leverkinovom okruzenju – krugu Slagenhaufenovih, Kridvisovom krugu , medju studentima teologije, a prisutan je i u Adrijanovom govoru o slomu savremene muzike.
Studenti : njihova filozofija govori o potrebi za novim poretkom vrednosti kojim bi se nadvladala savremena dezintegracija, sto je Niceova tema (prevrednovanje svih vrednosti). Dakle oni su svesni modernog stanja stvari i propadanja poretka. Korak dalje – oni hoce uspostavljanje reda, ali posto gradjansko-prosvetiteljski model nije dao rezultate oni kao jedine solucije vide socijalizam i nacionalizam. Nice sam nije odobravao ni jedno ni drugo. Ali na njega oni aludiraju kao na duboko nemacku figuru, koja je odbila nacionalni angazman. Studenti-nacionalisti govore o nemackoj dubini. Kada se ta pretpostavka o nacionalnoj superiornosti kritikuje u njihovoj raspravi kao demonski opasna filozofija (recimo, od Adrijana i Cajtbloma), oni odgovaraju da demonske sile leze uvek uz kvalitete koji unose red u svakom vitalnom kretanju. Tako, njihova pozicija postaje vrlo komplikovana (kao i pozicija Niceove filozofije) – uspostavlja se splet lajtmotiva : trazi se izlaz iz situacije kroz poredak, ali posto postaje jasno da ni samog poretka nema bez vitalne snage koja je sustinski demonska, onda se zakljucuje o nuznosti prihvatanja demonskog elementa. Dakle, red kroz demonsko (Hitler). Disciplinovana snaga, uredjene falange, ali vitalna i demonska. Nacizam.
I Adrijan privatno zudi za redom, za poretkom. On zato i bira teologiju za svoje studije. Za preostre umove koji sve proziru, misli on, ona moze biti izvor reda i vrednosti. Medjutim, on je rodjen za djavola (predestinacija, Luter) tako da mora da se okrene muzici. Ali, on prozira sve njene konvencije i trikove, pa je ugrozena i njegova kreativnost. Zato mu se cini da su sva sredstva pogodna samo za parodiju, da je ova jedino sredstvo da se izbegne umetnicka sterilnost.
Ali na prvi pogled nije jasno kako bi red mogao da pomogne da se ovi problemi razrese, posto je red oblik ogranicavanja, prinude, discipline, a ovde se od njega trazi da prebrodi krizu kreativnosti. Adrijan hoce upravo to = “objektivnost i organizaciju”, sredstva kojima se moze rekonstruisati strogi kompozicioni metod crkvene muzike (STROGI STAV – strenger Satz – tj. svaka nota biva povezana sa svakom drugom ,nista ne ostaje netematske, to je u osnovi poretka) - . Poenta je dakle u sledecem – bilo koja vrsta reda nametnuta spolja spasila bi umetnika od najteze konvencije, one koja je izrasla iz konvencija nametnutih od Betovena na ovamo, tj. da substanca njegove muzike mora doci iz iz njega, da mora biti subjektivna. Ta vrsta slobode nekad je bila produktivna (Betoven , Wagner). Ali sada je ona postala nepodnosljivo ogranicenje i vodi u umetnicku sterilnost. Umetnik ne moze da stvara iz sebe samog i trazi neku vrstu objektivnog poretka. Kako kaze Adrijan , sloboda uvek stremi nekom “dijalektickom preokretu”, i srecna je kad moze da se ispuni u nekom sistemu prisile. Ta ideja se problematizuje preko Cajtblomove pozicije ; on tvrdi kako onda takva sloboda i nije sloboda, ona je isto sto i diktatura kmoja se obavezno radja iz revolucije - to vise nije nikakva sloboda. Tom sugestijom uvodi se politicka paralela. Adrijanov pogled na krizu u muzici ima i svoj socijalni aspekt. Kao student on prizeljkuje muziku koja ce biti u sluzbi ‘viseg povezivanja ». On razmislja o umet. kao o novom izvoru primitivne energije koja bi se mogla suprotstaviti preteranom rafinmanu i nedostatku vitalnosti u kulturi. Ali Cajtblom uzvraca: suprotnost kulturi je samo varvarstvo. Adrijan ; varvarstvo je pezorativan termin koji koristi kultura da oznaci non sto nikako ne moze da prihvati. Cak i uznapredovala kultura umela je da koegzistira sa varvarstvom.. U stvari, savremena muzika mora da postane mnogo varvarskija da bi kultura jednom postala stvarnija.
Dakle, da se prihvati varvarstvo, da se napusti umetnikova drustvena i tehnicka sloboda zarad restauracije proslosti. Ali, Adrijan nije politicki delotvoran, ovo je kod njega samo ideja. Nema on direktne veze sa nacizmom. Ali, bitno je to da Manov roman operise paralelama, a ne direktnim vezama. U tu svrhu dovoljne su cak i Adrijanove tehnicke inovacije (izum dvanaestotonske lestvice) - na dubljem nivou to nosi simbol vremena, kombinaciju varvarstva i prihvatanja poretka. Man belezi u dnevniku u vezi sa ovim muzickim izumom – « Povratno, restorativno u revolucionalnom smislu i tom smislu fasisticko » U romanu se to eksplicira u 34. glavi – paralelno se opisuje Kridvisov krug i Adrijanova « Apokalipsa ». Kridvisovi pokazuju da vise ne postoji vera u vrednost individualizma, kulture, prosvecenosti, humanosti i progresa. Brajzaher, covek koji ume da « onjusi » duh vremena zagovara varvarstvo i primitivizam. Oni su obrazovani gradjani vajmarske republike, citiraju Tokvila koji kaze da postoja dve mogucnosti posle revolucije – sloboda i apsolutna moc. Oni prihvataju ovo drugo, Citiraju Sorela, koji najavljuje kataklizmu u Evropi, napustanje parlamentarne demokratije i nastupanje masovnog drustva i propagandnih manipulacija i mitskih fikcija koje ne moraju biti istinite da bi bile kreativne i dinamicke.
Tu su sasvim ocigledne paralele sa Adrijanovim idejama o muzici. Spremnost kridvisovog kruga da prihvati nasilje, diktaturu, neistinu, - to je ono sto je Adrijan u muzici nazvao « dijalektickim preokretom’ koji je sadrzan u svakoj slobodi. Bizaran i vrlo sugestivan detalj – oni pozdravljaju praxu vadjenja zuba u stomatologiji , umesto njegovog lecenja konzervacijom Mnogo godina pre toga Adrijan poredi rafinman impresionizma u muzici sa konzervacijom mrtvog zuba delikatnim tretmanom korena. Dakle, revolucionarni primitivizam : primitivan, jer se inspirise prosloscu, revolucionaran, jer stremi promeni u sadasnjosti. To je sve staro-novi revolucionalni svet. Revarvarizacija i kao kulturni i kao politicki imperativ.
To izmedju Kridvisa i Adrijana ostaje u romanu samo paralela, nigde nema direktnog izjednacavanja Adrijana i njihovih ideja. Slicno je i sa nIceom – njegove ideje se “cuju” i kod Kridvisovih, bas u onom obliku u kojem ih prihvata nacisticka praksa. Svi likovi iz tog kruga imaju svoje prototipove – cak se nazire i Spengler, koji se ne pominje u romanu, ali ga Man naziva u dnevnicima “Niceovim pametnim majmunom”. Dakle, ono sto Mana najvise inetresuje vezano za Nicea je nacin na koji su nacisti mogli da ga iskoriste – a to je uglavnom zato sto je kod njega svuda prusutno ODSUSTVO MORALNIH SVRHA.
Mnogo pre nego sto ce se djavo u romanu pojaviti licno, mi shvatama da je taj citav svet impregniran djavolskim. Kao sto Leverkinova sudbina stalno tezi propasti, tako je i sa ostalim likovima gradjanskog miljea, i to preko niza naizgled normalnih dogadjaja. Man nista ne prpusta slucaju, pa se te pojedinacne sudbine mogu sagledati i svojoj pravoj prirodi tek kao integral. Tako motiv strogog stila u muzici postaje aktivan i na nivou strukture romana. Svoje likove gradjana Man u Nastanku Dr Faustusa naziva “cudnim akvarijumom kreatura iz poslednjeg vremena”. Postavlja se p[itanje Adrijanove krivice: on je na jednom planu stvarno kriv – on zivi osvesceni zivot, svesno srlja, dok citav ovaj akvarijum to i ne zna. Za to nijedna od tih drugih egzistencija ne moze biti tragicna na nivou na kojem je to Leverkinova ( cak ni Ines rode , niti Klarisa rode, ili pak kobno zvrsene Rudija Svertfegera i klarise Rode). One su tragicne samo u kontekstu povesti, iz dalje perspektive. Tragicnost celine koja ublazava pojedinacni udes.
Najbitniji je iz ovog akvarijuma likova Nepomuk Snajdevajn, Adrijanov necak. Njegova sudbina se ne ukljucuje u motivacijsku mrezu ostalih gradjanskih sudbina. On je SIFRA ZA SUDBINU SAMOG ADRIJANA. Razlicito motivisano : knjigom za narod o doktoru Faustu, gde Faust ima sina – kao sina ga i shvata u zavrsnoj ispovesti Adrijan. On je i primer da se pokaze kao, zbog ugovora sa djavolom, Faust ne sme voleti. Ali, ne samo to. Najvaznije je to sto se on u romanu pojavljuje kao BOZJE DETE, sinonim za malog Hrista. Paroh iz Pfajferinga je to i rekao “ah, ti , bozje detence’, kao je ovaj ispred njegovog lica, sklopljenih rucica, izgovarao molitvu. Cajtblom govori o Nepomuku kao o “muzevnom liku gospoda sto ne protivureci detetu na rukama majke”, Catblom kaze da je dete pobudjivalo utisak da je sislo odozgo, da je STIGLO MILO POSLANSTVO. Sto se tice Leverkina, i njegov zivotopis mozemo citati kao hagiografiju, da bi Cajtblom na kraju rekao kako je Leverkin umro hristolikog lica, aludirajuci na Direrov autoportret. Na predstavljanu Naricaljke Dr Fausta, Leverkin se pokazuje kao Hristos na Tajnoj veceri i citira “Bdijte” iz Getsimanije. I ujak i dete boluju i na strasan nacin umiru od bolesti mozga, a u lecenje obojice je djavo umesao prste. ( pomenimo misteriozna pojavljivanja lekara). Kao i Adrijan i Nepomuk je ispunjen ucenjem o predestinaciji i vezanopsti za prokletstvo. Kad Nepomuka se to javlja u molitvi “Jer nicije delo blago izgubljeno nije/Ako vec rodjenje put u pakao ne krije”. Luterovsku poziciju Adrijan obkasnjava eksplicite. On kaze da je bio zarazen sotonom mnogo pre Esmeralde, jer je covek predodredjen za “blazenstvo ili pakao, a ja sam bio rodjen za pakao”. A Cajtblom na jednom mestu kaze :Da nije Luter obnavljao crkvu, na svetu bi bilo mnogo manje krvi. Man u pismima govori o Luteru kao o nekom ko ima mnogo veze sa djavolom. Akcenat protiv Lutera je u osnovi akcenat protiv revolucije, a za umerenost i razumsku kontrolu, po Manu. Parodija Lutera je u liku profesora Kumpfa. U dnevnicima se vidi i teznja da se Luter stopi sa hitlerom.
Nepomuk se identifikuje i sa Arijelom iz Bure. Adrijan ispraca mrtvog Nepomuka Prosperovim recima, kojima ovaj ispraca Arijela i to na engleskom “Then, to the elements. Be free, and fare thou well”. Pre toga, kad se jos zavarava da ce moci da voli to dete, on komponuje na stihove Arijelovih pesama. Ipak, iako stvara takvu muziku, arijelovske blazenosti, on u zivotu ne moze to da ima. Prospero se iskreno i cista srca oprasta od svoje magije i lomi stapic. I Marlovov Faust i Geteov zale u krajnjen momentu stradanja sto ne modgu da se odreknu magije. Leverkin na “Tajnoj veceri” zali sto je prodao dusu djavolu, umesto da je mudro brinuo oko onoga sto je potrebno na zemlji, da bi na njoj bilo bolje. Prospero nije zeleo nista za sebe, to je njegova sloboda, Njegove sile nisu demonske. Daleko od Prosperove pomirenosti, Leverkin ne moze da se oprosti od magije, gubeci svog Arijela, upada u ludilo. Odu radosti (Devetu simfoniju) morala je da smeni naricaljka. Ali Naricaljka dr Fausta je duboka, dublja samo od sveobuhvatnog ocajanja. Ipak, u krajnjem rezultatu, ona nudi i proboj u svet vedrine.Cajtblom to tumaci tako sto kaze da je tu rec o muzici koja treba ponovo da bude sluskinja zajednice, zdrava umetnost, bez patnje, lisena tuge i prisna. Leverkin je svog sebe pretocio u to poslednje delo i ono je on. Mali Nepmuk je Eho, a cela kompozicija je ustrojena na ovom principu odjeka. Cajtblom ; vracanje ljudskog glasa kao prirodnog. Transsupstancijom umetnickog stvaranja, Nepomukovo je bice utoceno u ovu muziku.Tek sa najdubljom patnjom koja se pretocila u ovo delo (tek sa najdubljom patnjom coveka) moguce je stvarannje uslova za neku docniju srecu i bliskost covecanstva – gde ce muzika sa covekom biti na ti. U ocoju, makar i najdubljem, ipak klija nada. To je smisao onog arijelovskog tona na kraju kompozicije, koji sam i bez veze sa ostatkom, kao da najjavljuje neku mogucnost srece.
Ono sto Man za lik Adrijana Leverko\ina nije uzeo od Nicea, uzeto je
od samog Mana. U stvari, Leverkin ponavlja mutatis mutandis sudbinu
Mana, samo sto ovaj nije pao. Adrijanovi problemi su i njegovi problemi.
On ima kriticku inteligenciju, ista stroga merila. Ono sto je receno
za muziku od Betovena na ovamo vazi i za knjizevnost od Getea. Subjektivni
dozivljaj preuzeo je na sebe zadatak organizovanja umetnickog. Plodna
izvorna sloboda namece umetniku napor, i kao posledica – spontano delo
vise nije moguce.
Takodje, Adrijan ponavlja i Asenbahovu sudbinu. Kad Adrijan dodje na tacku kad shvata da treba da se bavi parodijom to je visestruko motivisano. Parodija kreativno koristi inteligenciju. Njena vrednoast je da je svako delo pobeda u borbi inhibicije i produktivnog nagona. A Cajtblom dodaje : izmedju CEDNOSTI I STRASTI. To je uzgrdena nap[omena, ali je vazna. Sve vreme se ukazuje na culnu, cak pozudnu prirodu muzike. Sam cin stvaranja, sama muzika – o njoj se govori posredstvom seksualnih slika. Naravno, ona je tek dvojna umetnost, kojoj je neophodna culna komponenta. To Krecmar objasnjava u jednom od svojih predavanja. Ono sto fascinira Adrijana u muzici – to je intelektualni rad, matematika, ali samo kao sredstvo da se ukroti culno. Dvojstvo muzike, sukob muzike. Strogi stav njene forme mora da bude izvinjenje za zavodljivost njenog zvuka. Umetnikov put do duha mora da prodje kroz cula – inace, intelekt, sa svojim unutrasnjim momentom represije vodi u sterilnost. Opasnosti koje mogu proizici iz tog puta preko cula do duha – to opisuje sudbina grofa Asenbaha. Kod Asenbaha je ta svest dosla vrlo kasno, on izvlaci ovu poruku u onoj sceni napisanoj u maniru Platonovih dijaloga. Suprotno tome, Adrijan ima prethodno znanje. On zna sta radi i to je izabrao da radi. Kad insistira na tome da uzme Esmeraldu i pored toga sto saznaje da je zarazena, to je simbolicki prepustanje silama kojima je do tada odolevao. Tu postoji namera, stvarna iako nejasna, da se dodje do inspiracije. « neka duboko tajanstvena zudnja za demonskim zacecem, za smrtonosno razbuktavanje i promenu njegove prirode. »
Tako, ovaj roman varira Smrt u Veneciji na visem nivou – posle stecenog iskustva da ono sto se desava u umetnosti ima veze sa drustvom. On svesno od Adrijana stvara reprezentativnu figuru sto Asenbah nije. Tema novele je opasnost od estetizma i razorne snage pritajene u maniji dionizijskog osecanja. Ali kada se asenbah pridruzuje poklonicima stranog bozanstva, on to radi kao individua i u privatnosti sna. Kod Dr Fausta ovi se problemi javljaju kao tipicni i kao znamenje. Pritajeni sukob etickog i estetickog. Smrt u Veneciji je neznajuci formulisala ono sto se u ovom romanu namerno radi ulazeci u svaki delic umetnickog, drustvenog i licnog zivota. :latentna opasnost od nemackog varvarskog “podzemlja” u nemackoj civilizaciji kao njen nuzni komplementarni proizvod. Adrijanm je potencirani Asenbah. On ima obecanu inspiraciju za onoliko vremena koliko dozvoljava legenda o Faustu (ili : on zna tok sifilisa). Apokalipsu komponuje u 4, 5 meseci – toliko je normalno potrebno samo da se prepisu note. Resava kompozicione probleme cim se pojave. Sve inhibicije su nestale, on je u punoj stvaralackoj moci. Nema vise potrebe ni za parodijom. Ponovo je rodjeno spontano delo. Ponovo je rodjen i red kojem je tezio – i to u arhaicnim stilovima koji su odgovarali njegovoj arhaicnoj inspiraciji i izumu niza metoda koje ponovo uspostavljaju Strogi stil. To kako red moze sluzi da se zbaci teret racionalne ili imaginarne slobode, paradoksalno poikazuje i gubljenje racionalne kontrole. Cajtblom to sugerise recima « nesto demonsko, blisko astrologiji i igrama na srecu. »
Ako sam Man i nije bio odlucan politicar (u negovim pismima nailazimo na tragove mnogih kolebanja vezanih za rana dela ali i ova kasna) on je svakako vrlo odlucan antinacista. Njega je aktualna istorija i politika izazvala da da umetnicki izraz tim kolebanjima. Njegov starinski liberalni humanizam trazi jednostavan i jasan glas u umetnosti. To je kljuc za strukturu Dr Fausta. Jer bilo da se naglasava umetnicka individualnost ili drustvena odgovornost, isti sukob postoji i u Niceovom sukobu esteticizma i moralnosti. To prozima celo Manovo delo. Ovaj roman je krajnji rezultat tog sukoba. On tu smesta svoje dve duse u odvojena tela _ Adrijan i Cajtblom. Man pusta da jedna figura kazuje o drugoj, s mesavinom ljubavi i uzasa.
Sam Man pise o ideji da se pripoveda kroz Cajtbloma. Roman naziva « radikalnom ispovescu ». Cajtblom je mera vedrine, koja cini mracnu stvarnost podnosljivijom. Prelomiti demonsko kroz prizmu egzemplarno nedemonskog, u jednoj humanistickoj, blagoj dusi, ta je ideja, kaze Man , bila prvo vrlo komicna. Man insistira na narativnom planu – Cajtblom je posluzio da se cela graja predstavi u dve polifone ravni – ukrstanjem dozivljajnog i narativnog, tako da podrhtavanje Cajtblomove ruke mozemo tumaciti i kao vibracije bombardovanja i unutarnjom uzasnutoscu. Kao covek koji nije taknut onim dionizijskim (a i zove se Serenus) savrseno kontrastira i naglasava Leverkina. Kao biograf, on nam moze preneti s punim legitimitetom sve vazne cinjenice. Kao novajlija u knjizevnosti, on moze da se pozali na nespretnost pri onim mestima koje Man zeli da mi uocimo. Takodje on moze ne optereceno da koristi i stare knjiz. Oblike, cudesne anticipacije, melodramsko svrsetke, direktan napad na emocije ( kod Nepomukove smrti). On je jedna varijanta sveznajuceg pripovedaca. Ipak, iza tog sloja, krije se dublja, Manova struja, koja sve aranzira. Recimo, na taj nacin citalac moze da uoci i ono sto Cajtblom nikada ne bi mogao – da je gdja Tolna zapravo Esmeralda.
Manova upotreba mita o Faustu – on o njemu pise kao o mitu o izboru izmedju dobra i zla. Ali, sam mit o Faustu ovde uopste nije presudan. Sustinska je teorija o dionizijskom. Od pocvetka se o mracnim silama govori na nacin na koji je omoguceno pojavljivanje dionizijskog znacenja. Najcesce se koristi oznaka « demonsko » jer ona moze da pobudi i hriscanske i paganske konotacije. Djavo obecava Adrijanu « svetu ekstazu », njegova inspiracija ce biti « pijanstvo », muzika koju proizvodi bice protiv razuma i trezvenosti. I na kraju Adrijan kaze : « Jer receno je « budite smotreni i bdijte », to se savrseno uklapa u Isusovo upozorenje da budu na oprezu od djavola koji kruzi unaokolo, ali isto tako dobro i na upozorenje na dionizijsko
Dionizijsko je jedno od psiholoskih konstanti coveka, kaze se na pocetku « Rodjenja tragedije » . Ali kroz knjigu se oblikuje sire znacenje :napor da se razbiju okovi individuacije, da se iskusio stopljenost s bogom, sa drugima, sa prirodom, da se napusti racionalni i da se prigrli instinktivni zivot. Nicea nisu zanimale drustvene konsekvence tog stava. Npr, u Bakhatkinjama ga zanima iscezavanje jedne kulturne snage (Euripid racionalista). Ali, Bahatkinje se mogu citati i drukcije: analiza masovnih osecanja, fanatizma , revolta protiv civilizacije.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » » 