Milorad
Pavić bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti
17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona,
profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti
od 1991. godine do smrti.
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas
Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite
jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad
Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Na početku svoje
književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama
Palimpsesti 1967. godine, pa Istoriju srpske književnosti baroknog doba
1970. godine, zatim Vojislav Ilić i evropsko pesništvo 1971. godine.
Drugu knjigu pesama Mesečev kamen objavljuje 1971. godine, a prvu zbirku
priča Gvozdena zavesa 1973. godine. Slede knjige priča: Konji svetoga
Marka (1976), Ruski hrt (1979), Nove beogradske priče (1981), Duše se
kupaju poslednji put (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom Hazarski rečnik koji
je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari
i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi
kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik
evropske postmoderne. U drugom romanu Predeo slikan čajem (1988) autor
nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje
treći roman Unutrašnja strana vetra, pa Poslednju ljubav u Carigradu
(priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni
za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se Šešir
od riblje kože , Stakleni puž , Kutija za pisanje, i romani Zvezdani
plašt i Unikat 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba
u kupatilu. Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. godine.
Predmet ovog rada u nastavku biće jedno od njegovih može se slobodno
reći najboljih dela Hazarski rečnik. Cilj rada jeste da prikaže i objasni
Srbi u ovom romanu Milorada Pavića.
Srbi u Hazarskom rečniku
Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice
zajednosa svojom državom, nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne
vere u jednu od velikih veroispovesti: hebrejsku, islamsku ili hrišćansku
ne zna se koju.
Pisac hoće da nas uvede u misteriju istorijskog pojavljivanja i nestajanja
naroda koji i nisu igrali sasvim beznačajnu ulogu u istoriji, da nam
predoči istinu o krhkosti i trošnosti etničko – religijskog ali i držanvno
– administrativnog materijala, o sudaru vrednosti velikih kultura i
religija i sudara interesa velikih carstava u kojima neki nadvladavaju
i ostaju dok drugi – asimilovani li uništeni, svejedno – nestaju. Ukratko
izražajni smisao ove neobičene knjige plete se oko ideje iščezavanja
naroda posredstvom masovne, organizovane i sistematske religijske konvezrije
i odgovarajuće akulturacije.
Neki smatraju da je pisac već u prethodnim napomenama napravio aluziju
na navodno započeti i sve verovatniji nestanak srpskog naroda rastočenog
u tri vere? To se na samome teksu teško može dokazati.
Ali je zato Milora Pavić manjak istoriografskih saznanja o Hazarima
tu i tamo kompenzirao literatno legitimnim, a vanliterarno možda indikativnim,
umetanjem poznatih istorijski iskustava.
Tako je svoju zagonetnu knjigu začinio pasažima koji po mnogima i nisu
baš tako magloviti i nejasni, i za koje bi se moglo opravdano pomisliti
da ih je pisac namerno – jer je pokazao da može i drukčije, ostavio
prozirnima. Naime ustrojstvo hazarske države tj., administrativna podela
cartva treba da podseća na političko – nacionalnu – versku stvarnost
izdeljene Srbije odnosno srpskih zemalja.
Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga pod različitim
imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga
nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su ime i mesto u državi dobili
na druge načine. Na severu, na primer izmišljen je ceo jedan narod koji
se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije
naziva; to isto važi i za hazarsko odricanje i skrivanje svog porekla
i jezika, svoje vere i običaja, i izbegavanje imean Hazar.
Preobraćeni Hazari svesno izvrću svoj jezik da što manje lični na izvorni
i ne nazivaju se više Hazarima. Predstavnički sistem hazarske države
zasniva se na zastupanju okruga a ne broja duša, tako da brojem predstavnika
na dvoru favorizuje nehazarsko stanovništvo, čiji delegati onda odlučuju,
između ostalog i o napredovanju u službi. Budući brojniji Hazari podnose
najveći teret vojnih obaveza, pre svega ratnici, dok zapovedničke funkcije
dele ravnopravno sa ostalima; njihova dužnost je da štite celinu džrave,
dok ostali narodi prirodno vuku svak na svoju stranu ka svojim maticama.
Jedino u vreme ratnih opasnosti, i samo do kraja rata vojničke vrline
i slavna prošlost donose Hazarima veće slobode i nešto bolji status
dok se ostali narodi vazda izdajnički okreću svojim maticama, da bi
posle rata – u već uobičajenom zaboravljanju zasluga i odgovornosti
– u hazarskoj vojsci zadržali činove stečene pod neprijateljskom vlašću.
Dok drugi istražuju i hvale slavnu hazarsku istoriju, samim Hazarima
nije dopušteno da o sopstvenoj prošlosti govore i sastavljaju knjige.
Paradoksalno u državnoj administraciji profitabilnije je slabije poznavanje
inače službenog hazarskog jezika.
U hazarskoj državi nehazarski narodi zaštićeni su zakonima svojih matičnih
veroispovesti a ista dela odnosno nedlea strože su zakonski sankcionisana
i sudski kažnjavana u jedinom okrugu koji nosi hazarsko ime nego u drugim
okruzima. Najzad, u hazarskoj državi sistemastski se favorizuju druge
konfesije, zaštićene od strane svojih jednoplemenika, na štetu hazarske
veroispovesti – kako u institucionalnom pogledu tako i u pogledu veličine
poseda i broja bogomolja. Takođe nema nikakve skrivalice u reči da u
modernoj demokratiji, nakon ugnjetavanja malih naroda od strane velikih,
sada mali narodi terorišu velike, pa se tako između ostalog Srbi boje
Albanaca.
Središnji deo Hazarskog rečnika čine rečnici raspoređeni u tri knjige
– ovo je istovremeno i romaneskno jezgro. Sastavljen je iz odrednica
postavljenih u leksikonskom poretku. Odrednice se razlikuju po strukturi,
prirodi i narativnim svojstvima. Ujednačenog su obima i po tome se mogu
stvrstati u dve grupe: odrednice srednjeg obima i razvijenije odrednice.
Tako na primer odrednica Branković Avram, ujedno i prvo mesto u knjizi
Hazarski rečnik gde se govori odnosno gde se pominju Srbii sastoji se
iz sledećih segmenata:
- uvodni pasus od petnaestak redova leksikonskog tipa,
- informacija o izvorima,
- kazivanje o Avramu Brankoviću iz pera Teoktista Nikoljskog – poverljiv
izveštaj bečkom dvoru,
- povest o Petkutinu i Kalini,
- kazivanje Nikona Sevasta,
- beleška Averkija Skile, sluge Avramovog i veštaka za sablje, o poslednjim
danima Avrama Branković,
- kazivanje Nikona Sevasta.
Romaneskno jezgro Hazarskog rečnika čini troknjižje:
- Crvena knjiga (hrišćanski izvori o hazarskom pitanju),
- Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju) i
- Žuta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju).
Drugi sloj ove romeneskne priče obuhvata 17. vek kada je naglo poraslo
interesovanej za sve ono što je u vezi sa Hazarima. Glavni akteri priče
su Masudi Jusuf, Samuel Koen i između ostalog jedan Srbin, Avram Branković.
Avram Branković je najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu,
vojskovođa u austro-ugarskim ratovima, polihistor i erudita. Brankovićva
životna preokupacija je sastavljanje rečnika o Hazarima: stvorio je
ogromnu biblioteku i obezbedio pisare i prepisivače, među kojima je
i Teoktist Nikoljski. Masudi Jusuf je čuveni svirač koji je postao brzo
lovac na snove i istraživač hazarske istorije. On je tragao za Koenom
i Avramom primivši se kada je pronašao Brankovića, za njegovog sobara
da bi mu bio u blizini i dočepao se grčke priče o Hazarima. Teoktist
Nikoljski je znao napamet Hazarski rečnik Avrama Brankovića. Jednom
prilikom, slučajno i krišom je zavirio u torbu Masudijevu, našao rukopis
rečnika na arapskom, pročitao ga i zapamtio. U međuvremenu je Sevast
Nikon uništio Avramov rukopis i tragao da uništi i treći.
Hazarski rečnik će već sledeće 1692. godine biti uništen voljom inkvizicije.
Ostala su samo dva primerka: otrovni primerak sa zlatnom bravom, koji
je izmakao pažnji cenzure, i pomoćni primerak sa srebrnom bravom, koji
je išao uz njega.
ZAKLJUČAK
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom Hazarski rečnik koji
je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari
i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka Hazarski
rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice zajednosa
svojom državom, nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u
jednu od velikih veroispovesti: hebrejsku, islamsku ili hrišćansku ne
zna se koju Neki smatraju da je pisac već u prethodnim napomenama napravio
aluziju na navodno započeti i sve verovatniji nestanak srpskog naroda
rastočenog u tri vere? Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko
okruga pod različitim imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od
tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su
ime i mesto u državi dobili na druge načine. Središnji deo Hazarskog
rečnika čine rečnici raspoređeni u tri knjige – ovo je istovremeno i
romaneskno jezgro. Sastavljen je iz odrednica postavljenih u leksikonskom
poretku. Tako na primer odrednica Branković Avram, ujedno i prvo mesto
u knjizi Hazarski rečnik gde se govori odnosno gde se pominju Srbii
sastoji se iz sledećih segmenata: uvodni pasus od petnaestak redova
leksikonskog tipa, informacija o izvorima, kazivanje o Avramu Brankoviću
iz pera Teoktista Nikoljskog – poverljiv izveštaj bečkom dvoru i dr.
Avram Branković je najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu,
vojskovođa u austro-ugarskim ratovima, polihistor i erudita. Brankovićva
životna preokupacija je sastavljanje rečnika o Hazarima: stvorio je
ogromnu biblioteku i obezbedio pisare i prepisivače, među kojima je
i Teoktist Nikoljski.
LITERATURA