“Hamlet” - Vilijam Šekspir
O Šekspiru
'' Po mudrosti Nestor; po genijalnosti Sokrat; po umjetnosti Vergilije.
Zemlja pokriva, narod tuguje, a Olimp ga ima."
Vilijam
Šekspir (William Shakespeare) je rođen 1564. god. u Stratfordu
na Evonu, kao treće i najstarije muško dijete od osmero djece Džona i
Marije Šekspir, rođene Arden.
Obrazovanje Šekspira, u odnosu na druge savremenike, nije bilo veliko.
Vjerovatno je osnovna znanja stekao u mjesnoj školi, gdje je bilo dobrih
učitelja humanističkih nauka, no misli se da ovu školu nije završio jer
je morao da pomaže ocu kad su poslovi pošli rđavo. U 18. godini oženio
se Anom Hatevej i stekao troje djece. Nakon njezine smrti odlazi
u London.
Sa dolaskom u London počinje njegovo vezivanje za pozorište; do kraja
života ono će biti njegov hljeb i njegova opsesija. Prvo je postao glumac,
a zatim i onaj koji dotjeruje tuđe tekstove, što mu je omogućilo da upozna
tehniku dramskog pisanja i dalo ideje da i sam piše. Učestvovao je u stvaranju
pozorišta Glob. Njegov književni rad obuhvata 20 godina (1592-1612) .
Za to vrijeme napisao je knjigu sa 154 soneta, 2 narativne poeme i 36
drama.
Veoma cijenjen kao dramski pisac, član najbolje pozorišne družine u
Londonu, i suvlasnik pozorišta koje je svakog dana sem nedjelje davalo
predstave, Šekspir je, u vidu nagrade, stekao lep imetak i 1612. povukao
se u svoj rodni gradić. Živio je još četiri godine, u miru, u krugu svoje
porodice, u novoj kući koju je pre toga kupio, a pokatkad su mu dolazili
drugovi, pjesnici i glumci iz Londona. Umro je tu, u Stratfordu, 1616,
u 53-oj godini života, i sahranjen je u mjesnoj crkvi Sv. Trojice, u blizini
oltara. Iznad groba postavljena je, 1623., spomen-bista, sa latinskim
natpisom: " Po mudrosti Nestor; po genijelnosti Sokrat;
po umjetnosti Vergilije. Zemlja pokriva, narod tuguje, a Olimp ga ima."
O Hamletu
Hamlet je Šekspirovo najmisaonije delo. Glavni junak
je danski kraljević izuzetno složenog lika koji ne preduzima
ništa konkretno da bi osvetio smrt svoga oca. Njegovo oklevanje i pasivnost
oduvek su bila predmet brojnih kritika. Da on ipak nije slabić pokazuje
scena kada veoma brzo probada mačem ministra Polonija, zatim šalje bivše
drugove Rozenkranca i Gildesterna u vrt, a samog kralja Klaudija ne ubija
odmah zato što očekuje povoljnu priliku, a i želi da ga malo muči neizvesnošču.
U navedenoj situaciji Hamlet postaje ubica tek kada je neposredno izazvan
(kad Polonije uzvikne iza zavese, kada saznaje za namere bivših drugova
da ga likvidiraju i kraljičino trovanje). Istovremeno kao intelektualni
tip, Hamlet smatra da mu osveta nema nikakvog smisla, da su svi ljudi
pokvareni i da ih nista ne može povrediti. Hamletov stav prema Ofeliji
pokazuje cinizam kojim je vređa i kinji iako je voli. U takvom ponašanju
prema Ofeliji zapažamo najviše odstupanja od onoga šta je normalno. Hamlet
je čovek renesansni, ali se oseca i veoma jak uticaj srednjovekovne religije.
Hamletov otac koji je ubijen dok je spavao, bez ispovesti pričešća, po
veri nepripremljen odlazi na drugi svet i za sada njegov duh luta i nema
mira. Iz tih razloga Hamlet neće u jednom trenutku da ubije kralja Klaudija
dok se ovaj moli Bogu jer bi ubijanjem u molitvi bio pripremljen za nebo.
Uticaj srednjeg veka je veoma jak. Socijalni motiv u tragediji vidi se
u sličaju davljenja Ofelije koja je poludela i skočila u reku ali pošto
je iz visokih slojeva, sahranjena je uz blagoslov crkve što pokazuje da
svi društveni slojevi nisu jednaki ni pred Bogom ni pred zakonom. Srednjovekovna
atmosfera zapaža se u početku dela: noć, magla, pojava duhova, iako se
radnja dešava u renesansno doba. Renesansne crte kod Hamleta: on je intelektualac,
student iz Virtenberga (taj univerzitet drži reformator Martin Luter),
pripadnik je novog vremena i teško prihvata izjavu duha da mu je otac
ubijen. U njemu se odvija unutrašnja drama jer da bi izvršio osvetu on
mora da se odrekne svojih ubeđenja. Iz razgovora sa duhom zapažamo da
je Hamlet već ranije sumnjao da mu je stric ubio oca. U Hamletovom liku
dolazi do udara dva sistema moralnih i duhovnih vrednosti gde on kao sin
mora da se odrekne da bi prihvatio ratničke očeve stavove, on oseća odbojnost
prema traženju duha da osveti svoga oca i sumnja da će biti dovoljno sposoban
da to izvrši. Posle susreta sa duhom oca Hamlet ostaje u stanju psihološke
napetosti, njegov govor je nepovezan, govori sam sa sobom, ima polumahnito
ponašanje i uvek i u svakom trenutku kod Hamleta se ne zna šta je ludilo,
a šta je pretvaranje. Radnja počinje u dvoru Elsinor kada su vojnici na
straži videli duha i obavestili Hamleta koji se posle susreta sa duhom
pravi lud i prva hipoteza je da on to čini namerno i koristi svoje ludilo
da može slobodno da kritikuje kralja i kraljicu. Majka ga moli da promeni
svoje mračno raspoloženje i da ne tuguje za ocem jer sve živo umire. Kada
ga Klaudije oslovljava sa sine, Hamlet mu kaže da je sinovac. U drugom
monologu Hamlet otkriva da ga tišti to što se majka posle dva meseca preudala:
"O slabosti ljudska, ime ti je žena..." Zatim kaže da su na
svadbeni sto iznešeni kolači sa daće jer je njegova majka veoma štedljiva.
Ofelijin brat Leart savetuje sestru da odbije Hamletivo udvaranje kao
i otac. Kada je ugledao duha na zidinama dvorca Elsinor, Hamlet je rekao:
"Ima nešto trulo u državi Danskoj" (čim se javlja duh). Polonije
zaključuje da je Hamlet lud i prgav jer je poludeo od ljubavi za njegovom
kćerkom Ofelijom. Klaudije poziva Hamletove drugove sa studija Gildesterna
i Rozenkranca da ga ispitaju zašto je tako čudan. Kraljica kaže da je
lud zbog očeve smrti i njene preuranjene udaje. Kada je ugledao svoje
drugove sa studija Hamlet ih pita šta su zgrešili kad su došli u Dansku,
u tamnicu. Hamlet zna da je prijatelje poslao kralj a oni su usput doveli
glumačku družinu da razvesele Hamleta. Hamlet im ubacuje scenu smrti kralja
u bašti dok spava. Klaudije je sretan što ga je Hamlet pozvao na predstavu,
a Hamlet u susretu sa Ofelijom govori: "Biti ili ne biti pitanje
je sad". (Da li je bolje trpeti u duši ili se pobuniti protiv nepravdu).
Kralj zapaža Hamletov govor ne liči na ludost i da se iza toga krije velika
opasnost, pa hoće da ga pošalje u Englesku. Hamlet moli svog prijatelja
Horacija da posmatra strica prilikom scene ubistva kralja sipanjem otrova
kroz uvo i kaže mu: "Ja moram da se pravim lud". Hamlet ironično
kaže Ofeliji da ga muči to jer nema ni dva sata kako je umro njegov otac,
kad mu ona kaže da ima dva meseca, Hamlet joj odgovara: "Već dva
meseca,a još nije zaboravljen". Kad dođe do kritične scene trovanja,
kraljica odlazi u svoje odaje. Pre izvođenja komada Klaudiju je Hamlet
sumljiv pa ga pita da nema u komadu kakvog zločina, a Hamlet mu odgovara:
"Nema, oni se truju sami od sebe. Komad prikazuje jedno ubistvo u
Beču koje se ne tiče ni vašeg veličanstva ni mene jer je naša savest mirna".
Majka ga poziva na razgovor i kaže da je razočarana, a Hamlet joj odgovara:
"Zlo je počelo, a gore još čeka. U samoj stvari ja nisam lud, već
sam lud iz lukavstva". Kraljica kaže Hamletu da ide i Englesku, sa
drugovima da se malo razonodi. Kraljica priča kako je u nastupu ludila
Hamlet ubio Polonija, a kralj naređuje da Hamletovi drugovi krenu za njim
u Englesku sa pismom da bude ubijen. Hamlet zna kakvi su drugovi: "Mogu
im verovati kao zmijama u procepu". Kralj strepi od Hamleta: "Opasnost
je što taj čovek ide slobodan mi ne smemo na njega primeniti strogost
zakona jer ga voli narod". Kad kralj pita Hamleta gde je Polonijev
leš, on mu odgovara da je na večeri i nastavlja, večeraju ga crvi. Hamlet
kaže da su on i prosjak iste sudbine i da mi sebe za života hranimo za
crve: "Čovek može pecati crvom što je jeo nekog kralja i jesti ribu
što je pojela tog crva,š to znači da kralj može da prođe kroz creva prosjaka
". Drugovi nose poruku da engleski kralj pogubi Hamleta jer je opasan.
Ofelija je poludela od bola za ocem, a iz Francuske dolazi brat Laert
da osveti oca. Klaudije huška Learta protiv Hamleta da bi osvetio oca
i sestru. Stiže pismo da je Hamlet živ, da se Ofelija udavila, dva grobara
kopaju raku za Ofeliju i nalaze lobanju dvorske lude Jorika što je Hamleta
dirnulo jer ga je poznavao i kaže grobaru da su mnogi još za života truli
i hodaju kao leševi. Hamletu je saopšteno da se kralj kladio na njega
da je veći junak od Learta, počinje borba, kraljica pada mrtva jer je
pila iz otrovanog pehara, a Hamlet i Leart su zamenili oružje i Leart
pada mrtav (mač je premazan otrovom). Mrtva majka i mogućnost da bude
ubijen aktiviraju Hamleta da ubije Klaudija i Klaudije pada mrtav. Plemstvo
i narod smatraju, odajući poštu Hamletu, da se pokazao kao pravi kralj
da je u životu, što pokazuje da su u simpatije naroda na strani pravog
prestolonaslednika Hamleta.
''Ko bi vukao
tovar, pod umorom života stenjući
i znojeći se da strah
ne buni od nečeg po smrti ...? ''
Ovozemaljski život, ili samo život (ako uzmemo da drugog života nema),
je nerijetko tegoban. U trenucima kada se poput olova obruši na već povijena
pleća, smrt se kao njegova suprotnost čini spasonosnom. Suprotno opštem
pojmu o životu i smrti, skloni smo da život smatramo nevrijednim življenja
a smrt nam se pak čini privlačnom i izbaviteljskom. A kako i ne bi ako
u njoj vidimo izlaz iz, čini se bezizlazne, situacije.
Ali, nije li prava riječ za taj ''izlaz'' bijeg, bijeg od toga da se
uhvatimo u koštac sa nedaćama što nam ih život nosi. Nema onoga ko se
u životu nije razočarao, koga nije uvrijedila nepravda, koga nisu izdali
ni prezreli... Ali, svi ti nemili događaji možda su poslani da osnaže,
da učine otpornijim na udarce one koji pate. Ukoliko pak pribjegnemo smrti
kao rješenju svojih ''neriješivih'' životnih problema ili nas bar obuzmu
misli o smrti kao izbavljenju, dolazimo do pitanja smisla samoubistva.
Da li me poslije mučnog života čeka nešto manje mučno? I ma koliko se
upirala da učvrstim svoju vjeru kako je ovaj život samo ''dolina suza''
i kako mi poslije smrti (ali ne i sopstvene smrti koju bi sama namjerno
skrivila jer to je grijeh) može biti samo bolje, ipak mi ideja ''kroz
smrt u novi život'' ostaje velika nepoznanica. A poznato je da se obično
bojimo nepoznatog i upravo taj strah od onog ''po smrti'', strah ''od
tajne zemlje, s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije'' koči nas
u naumu da si ubistvom prekratimo ovozemaljske muke te ''rađe podnosimo
zla koja su tu već nego da letimo onima drugim, nepoznatim još''.
I Hamlet pred sebe stavlja pitanje života i smrti. ''Biti ili ne biti?''
Njegovo je dvoumljenje ustvari trilema. On promišlja da li da pokuša da
umiri svoju uzavrelu krv, živeći sa spoznajom da mu stric na pravdi Boga
ubi oca tako mu preotevši i presto, i ženu, i sve što se preoteti može.
Ili da olakša sebi tako što će se osvetiti zlotvoru i pribaviti sebi zadovoljštinu.
Ili pak da si prekrati muke i nemili mu život i usni ''vječnim'' snom.
I zaista se, na prvi pogled, prva solucija čini najneprihvatljivijom,
druga pravednom, a treća najlakšom i najbezbolnijom. Ali sasvim je dovoljno
da malo zagrebemo ispod površine pa da vidimo kako ona zaudara na malodušnost,
kukavičluk i nesposobnost za suočavanje sa životnim nedaćama od egzistencijalne
važnosti.
''Može li kogod oproštaj da traži,
a korist od svoga zločina da drži?
Oproštaj (bar od Boga) za počinjeni grijeh može da uslijedi nakon iskrenog
pokajanja i ispravljanja štete koja je nanesena ako je ma kakvo iskupljenje
moguće. Onaj pak ko zgriješi da bi sebi pribavio neku korist a zatim uživa
u blagodatima svog nedjela ne bi trebao ni moliti za oprost jer ga dobiti
ne može. Kad bi tako bilo, to bi značilo da je svako pozvan da učini nepravdu,
prevaru ili ma šta što se kosi sa Božjim i ljudskim zakonima, da se potom
''iskreno'' pokaje ali ne i izvrši pokoru kojom bi se lišio onoga što
mu je poslužilo kao motiv za nedjelo.
Svakom se dogodilo da radeći u svoju korist ogriješi dušu, pa makar taj
prekršaj bio mnogo neznatnijih razmjera od podmuklog zločinstva kralja
Klaudija. Svakom se dogodilo (bar nesvjesno) da dâ zamaha svom samoljublju
i da dopusti da ga ono zavede na krivi put. Ali ne shvati svako da je
zaveden i ne poželi svako da umiri svoju savjest i povrati ljudsko dostojanstvo.
Jedno je sigurno. Čak i nepravednik iole zdrave pameti zna da je oprost
(od Boga i ljudi) nemoguće dobiti sve dok on uživa u plodovima svog sramnog
čina. Jedina pokora vrijedna oproštenja je odreći se onoga što te je nagnalo
da pogriješiš. Često to nešto nije samo nekakva čisto materijalna dobit
već i osoba od krvi i mesa i u tom slučaju se pitanje sagriješenja i otkupljenja
znatno usložnjava.
I samo kajanje je veliki i važan korak jer svako sebi prvo mora podsvijestiti
da je nekom nanio zlo i požaliti zbog toga pa tek onda krenuti ili ne
krenuti putem lišavanja samog sebe blagodati što mu ih je čin nepravde
donio.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
|