"Hipnos" Rade Drainac | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

Rade Drainac (1899-1943) bio je predstavnik kosmopolitske struje u srpskoj poeziji između dva rata. Stvarao je u vidu modernističnih težnji. Predstavnik boemije i anarhoidnog bunta u našoj poeziji, Drainac je, uz to, pesnik grada i modernog gradskog pejzaža. U desetak zbirki, uglavnom manjeg obima, on sa strašću uranja u maticu modernog života i savremenog sveta.
Rade Drainac

Bio je skromnog socijalnog porekla i provincijalac, rođen u selu Trbunju. Osnovnu školu je pohađao u Blacu, a gimnaziju u Kruševcu. Kao srednjoškolac 1915. godine povlači se sa srpskom vojskom preko Kosova, Crne Gore, Skadra i Albanije, i ukrcava se na brod Crvenog krsta kojim stiže u Francusku. Srednjoškolsko obrazovanje nastavlja u raznim mestima Francuske. Posle kratkotrajnog boravka u boemskoj sredini Pariza, 1919. godine upućuje se u Beograd. Započinje se baviti novinarstvom i objavljuje prve pesničke zbirke Modri smeh i Afroditin vrt. Uređuje i objavljuje dva broja časopisa Hipnos, u kojima je njegovo programsko i pesničko stvaralaštvo motivisano intuicijom i dekoncentracijom, a poeziju približava snovima i ekstazi. Pre nego što je krajem 1923. godine postao stalni saradnik dnevnog lista Samouprava, Drainac objavljuje knjige stihova Erotikon i Voz odlazi. U Parizu boravi tokom 1936. godine, a po povratku u saradnji sa de Bulijem objavljuje dve avanturističke poeme: svoju Iskrcavanje i de Bulijev Ikson. Nastavlja objavljivati pesničke zbirke Bandit ili Pesnik, Banket, i Ulis. Istovremeno proširuje formalne i prozne aspekte svog stvaralaštva: Srce na pazaru, Plamen u pustinji, Španski zid i Naša ljubav.
Rade Drainac se u književnosti javio 1920. godine sa malom knjigom stihova Modri smeh, koju je potpisao pravim, po rođenju dobijenim, imenom Radojko Jovanović. U njoj nije doneo ništa što do tada nije viđeno. Podržavao je Dučića, Rakića, ali i Pandurovića i Bojića, što se odrazilo u njegovoj poeziji. Uvidevši da je nova srpska književnost posle rata krenula sasvim drugim putem, iz osnova je izmenio svoj način pevanja. Odrekavši se svojih uzora i svoga imena, pesnik nije imao ništa zajedničko s pređašnjim Radojkom Jovanovićem. Sada u tehnici građenja stiha i pesme njegov uzor postaje Rastko Petrović.
Tražeći svoje mesto među srpskim piscima modernistima, Drainac je počeo da objavljuje svoje pesme u časopisu Misao. Najpre marta 1922. godine Misao objavljuje jednu Drainčevu pesmu, da bi se potom od avgusta iste godine njegova saradnja sa ovim časopisom nastavila nešto redovnije. Krajem maja 1922. godine počeo je da se oglašava i kao književni hroničar u beogradskom listu Samouprava, gde se požalio da mladi, još neafirmisani pisci nemaju prilike da se ispolje. Ovo će biti jedan od razloga koji će Drainca navesti na pokretanje sopstvenog časopisa. Drugi i dublji razlog je bio taj što Drainac nije hteo da se prikloni nijednoj od postojećih teorija modernog umetničkog stvaranja, nego je, obuzet opštim raspoloženjem traženja novih puteva u umetnosti, poželeo da i sam bude začetnik nekog novog književnog pravca. Za svoje pesničko opredeljenje uzima naziv hipnizam, a sebe i svakog drugog ko bude hteo da ga sledi proglašava hipnistom.
Prvi Drainčev časopis bio je Hipnos. Imao je samo dva broja. Prvi se pojavio početkom aprila 1922. godine, a drugi u januaru 1923. godine. Mada je na ovim sveskama potpisan samo kao vlasnik i direktor, a ne i kao urednik, nema nikakve sumnje u to da je Drainac pravi i isključivi tvorac Hipnosa. Uz ime Hipnos, stajala je i pridodata odrednica mesečna revija za intuitivnu umetnost. Redakcija Hipnosa je zapravo bila soba u kojoj je Drainac živeo sa još deset osoba, što razjašnjava napomenu na samom časopisu: „U redakciju se niko ne pušta. Sve treba slati na adresu: Uredništvo Hipnosa, Bosanska 40, Beograd“. Ovaj podatak govori o piščevom lošem finansijskom stanju, koji stoji nasuprot činjenici da Drainac ipak štampa časopis i uživljava se u ulogu književnog vođe.
Drugi broj Hipnosa, razlikovao se od prethodnog u graficko-tehničkim obeležjima ali i u smanjenom obimu. Naime, prvi broj časopisa je sadržao 24, a drugi svega 16 strana neubrajajući korice. Pored toga, kraj naziva je dodata još jedna oznaka: umetnost dekoncentracije hipnizam.
Ješić dovodi u vezu Drainčev hipnizam sa Micićevim Zenitom, navodeći da je Drainac postupio tačno po Micićevom obrascu. Osnovao časopis koji je sam „otkrio“, saradnja drugih pisaca u časopisu uslovljena je pripadništvom pokretu, kombinacija naziva Hipnos i Hipnizam, podudara se sa Micićevim Zenit i zenitizam. Takođe, Ješić navodi da za svoje proklamacije hipnizma Drainac se poslužio Micićevim idejama iz teorije zenitizma.
Za prvi broj Hipnosa Drainac je napisao kraći uvodni tekst pod naslovom Program hipnizma, u kome je ovako izlagao svoje teorije:
„Hipnizam je preživljavati, mnogo krvi davati meditacijama i živeti od svega i u svemu putem sna, koji je najbeskrajniji da otkrije, bar u prividnim konturama, što inače sve drugo zaokružava – donekle – određenim linijama.
Hipnizam je direktna iluzija svega, duševnih drama i metafizičkih dubina. Hipnizam je – San ekstaze, bez krugova i opredeljenja.
Hipnistička su stvaranja na preživljenju čoveka i svega ostalog. Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u šumoru granja u noćnoj svetlosti, u plavetnilu vode i misle da to večnošću sa njima živi. A principa ne postoji. Forma je kako san ocrta. Reči su mizerna pomoć, inače bi hipniste živeli eteričnošću misli i osećanja.“
Dakle, san u ekstazi ili san ekstaze je ta magična formula kojom se čovek oslobađa od trivijalnosti svakodnevice, od okova razuma i principa, stapa se sa kosmosom i iz eteričnih sfera providi sve tajne sveta.
Pošto je otkrio put do sna ekstaze, Drainac u stilu manifesta objavljuje da je došao trenutak za veliku smenu poetika:
„Dosta sa mrtvim linjama na papiru, koje zanimaju bogate dame po zelenim budoarima, dosta sa mehaničkom muzikom, bez izraza, dinamike i bez malo ekspresije. Dosta sa idiotskim ljudima od kamenja, koji predstavljaju misao – dajte nam malo daljina – malo straha – malo radosti otkrića – malo večnosti. Dosta ste nas gnjavili sa ženama, balkonima, serenadama, sa Dučićevim epitafima i izmišljenim markizama.
Dajte nam malo groze – malo svemira – užasa – malo više krvi, da se vidi bar jedan konac gole duše... dajte nam eteričnosti: u čemu je Vaseljena.
Ne smetajte nam. U Vaseljeni nema neke naročito propisane etike po kojoj se mora ići. Umetnost više nije radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, čiji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako ćemo dokučiti apstraktne stvarnosti.“
Ješić objašnjava da u ovim navodima nije bilo ničega suštinski novog u programsko-teorijskom smislu. Sve su to već bili rekli Crnjanski, Vinaver, Micić, Miličić. Takođe, Ješić kaže da se Drainčeva originalnost tek vidi kada u Program hipnizma ugradi penički obrazac:
„Šta vam je stalo do toga, ako smo mi, Novi Anarhiste, spalili lažnog, slavljenog Boga predaka...“
Računajući, ipak, da će mu biti zanemareno što nije dao teorijsku razradu hipnističkog stvaralaštva, Drainac se već u uvodnim rečenicama Programa brani objašnjenjem da ekstaza i dogma ne idu zajedno, pa shodno tome i hipnistički pokret nema svoju teoriju.
Posle izlaska prvog broja Hipnosa, Drainac je u reklamerskom stilu isticao: „Oko Hipnosa su okupljeni naši najjači mlađi duhovi: Vinaver, Rastko Petrović, Josip Kosor, Sar Tin Ujević, Boško Tokin, Dedinac, Kovačević i drugi“. Prvi broj Hipnosa imao je ukupno jedanaest saradnika, na šta je ukazivala i oznaka na korici, ispod imena časopisa, 11 saradnika – hipnista. Mada se za većinu njih, u to vreme, objektivno nije moglo reći da spadaju u najistaknutije predstavnike avangardne književnosti koja je stvarana u Beogradu posle rata, neosporno je da su svi odlučno bili za novu umetnost.
Struktura prvog broja Hipnosa se sastojala od 14 pesama, 2 teksta ritmičke proze, 3 članka, 1 književno-kritički osvrt i 2 beleške o likovnim izložbama. Velika je zastupljenost Drainčevih priloga i po broju i po prostoru. Ovom prvom izdanju je nedostajalo ono što neizostavno spada u književni časopis – književna kritika, odnosno valorizacija književnih pojava. Drainac je bio svestan toga i zato najavljuje, u napomeni Od uredništva, da će u sledećem broju izaći studije o Kosoru, Andriću, Crnjanskom i drugima. Međutim, drugi broj Hipnosa je izašao bez ijednog od najavljenih priloga.
Hipnos II se sastoji od svega 11 priloga. Od toga je 8 pesama i tri teksta (jedan Moni Bulijev i dva Drainčeva). Kako je obim časopisa bio manji, manji je i broj saradnika. Ovaj broj broji svega 7 saradnika, od kojih su novi samo Moni Buli i Dragan Aleksić. I u ovom časopisu dominiraju Drainčevi prilozi, gotovo da čine jednu polovinu časopisa. U ovom broju se nalazi i jedan likovni prilog, grafika Bogoslava Konjevoda, označena imenom Hipnistička siesta, a predstavlja nage figure dve žene i jednog muškarca.
Drainčeva ideja je bila da se u Hipnosu objavljuju samo hipnistički tekstovi i to je bio uslov kada je tražio priloge od saradnika. Otuda i većina priloga iz Hipnosa deluje kao da je pisana na temu hipnizma. Takvo obeležje časopisa stvarano je i na veštački način, kroz posvete i naslove, pa i parodijske obrte. Veze priloga sa hipnizmom su zapravo samo prividne. Kao primer tome, Ješić, između ostalih, upućuje na pesme Slovo žeđi Rastka Petrovića, Soba za samca Zvonka Tomića pa i Drainčeve pesme Buntovnik i apostol, Jedan motiv lične beskrajnosti i Ispovest.
Ipak, što se tiče oblika pesme i strukture stiha Hipnos je izrazito moderan časopis. U odnosu na sve prethodne beogradske književne časopise, u njemu se najradikalnije odstupalo od klasične versifikacije, i opštevažećih pravopisnih konvencija. Pre svega, nema ni jedne pesme klasičnog oblika – sa simetrično organizovanim strofama. Drugo bitno obeležje je da sve pesme konstituišu slobodni stihovi, s tim što se javljaju u nekoliko varijanti: s obavezno rimovanim završecima uz metričku nepodudarnost, sa sporadičnim rimovanjem bez ikakvih pravilnosti ili dosledno bez rime. Jedno od spoljnih obeležja tadašnjeg modernizma jeste nepridržavanje pravopisnih pravila u odnosu na interpunkciju, uglavnom u poeziji, u kome je Hipnos takođe prednjačio.
Svega dva broja Hipnosa, između kojih je bila desetomesečna pauza, nisu mogla bitnije da utiču na to da mlađa moderna dođe do izražaja i stila, koji je bio jedan od osnovnih ciljeva časopisa. Ipak, to ne umanjuje njegov značaj jer sadrži mnoštvo priloga značajne umetničke vrednosti. Među ostalima, to su Slovo žeđi Rastka Petrovića, Glad R. Drainca, prilozi Moni de Bulija, Tokina i drugih.

Literatura:

1. Gojko Tešić, Kriticari o Draincu, Sabrana dela, Tom 10, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

2. Nedeljko Ješić, Tri književna časopisa Rada Drainca – „Hipnos“, „Novo čovešanstvo“, „Nova brazda“, Beograd, 1980.

3. Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd, 2002.