|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Лав Николајевич Толстој
Биографија Лава Николајевича Толстоја
Лав
Николајевич Толстој (1828.-1910), најпознатији руски књижевник
и мислилац рођен је у месту Јасна Пољана у покрајини Тула као четврто
од петоро деце. Ту је провео највећи део свог живота. Толстојеви
родитељи умрли су док је још био дете па су га стога одгојили рођаци.
Потиче из старе аристократске породице, али није држао до аристократског
порекла, права и манира - увек је био наклоњен народу. Волео га је и
трудио се целог живота да му помогне. Умро је на железничкој станици
Астопово пошто је од куће пошао по невремену, у осамдесет другој години.
Љубав према људима је најбитнија његова особина, посебно љубав према
обичном човеку из народа, према сељаку кмету, према руском народу. Није
пошао путем младића из аристократске породице да заврши студије и гради
каријеру државног службеника, већ је напустио студије, дошао у Јасну
Пољану и почео да се бави имањем. Ослобађао је своје кметове, делио
им земљу, помагао им, подигао школу за сељачку децу, писао књиге. Педагошки
рад био је један од његових преокупација. Био је стално против неправде
и сиромаштва, личним примером је показао како треба брисати сталеске
разлике – гроф је помагао својим сељацима у орању земље. Био је слободоуман
и ценио слободоумље; осуђивао је неморал власти и племства; подржавао
револуционарне идеје.
Због таквих ставова дошао је у сукоб са племством, властима, црквом
и породицом. Када су власти ухапсиле једног професора због слободоумних
ставова, Толстој је отишао управнику затвора и захтевао је да њега ухапси.
Овај је одговорио: ,,Ваша слава је, грофе, сувише велика и у Русији
нема тамнице која би могла да је прими’’. Он је озлојеђен неподношљивим
разликама у друштву. Толстој пише чланке и трактате о актуелним друштвеним
питањима: Па шта да радимо, О глади, У чему је моја вера. Године 1908.
Пише трактат Не могу да ћутим. Роман Васкрсење је коначан обрачун са
влашћу, племством и црквом. Црква га је искључила из својих редова и
анатемисалага, али у руском народу уживао велики углед. Пет хиљада људи
се слило у Јасну Пољану да испрати Лава Толстоја који је сахрањен по
његовом завештању, без обреда, у обичном дрвеном сандуку, у Забрану,
омиљеном месту свог детињства.
Лав Толстој је за живота стекао светску славу писца горостаса – био
је горостас по делу, духу и моралу. Почео је да пише у двадесет четвртој
години (аутобиографско дело Детињство, 1852) и за шездесетак година
књижевног рада створио је обиман књижевни опус: јубиларно издање целокупних
Толстојевих дела (1928 – 1958) обухвата деведесет тонова из тога опуса
могу да се издвоје репрезентативни наслови: аутобиографска проза: Детињство,
Дечаштво, Младост; приповетке: Севастопољске приче, Смрт Ивана Иљича;
романи: Породична срећа, Козаци, Рат и мир, Ана Карењина, Васкрсење,
Хаћџи Мурат; драма: Живи леш.
Лав Толстој је пажљиво и студиозно радио на својим књигама. Ану Карењину
је писао пет година. За његов стваралачки поступак је карактеристично
то да је радио по неколико верзија својих романа. Те верзије су настале
у току рада на романима, пре него што су завршени: Ана Карењина је прошла
кроз шест верзија а Рат и мир имао је чак десет верзија. Ове чињенице
указују на тежину стваралачког процеса,на високу уметничку зрелост писца
и на снажну свест о одговорности писца пред делом и пред читаоцима.
ЦИТАТИ:
"Живим као гад, ујутру пишем правила живота, а увече одлазим у
крчме и код Цигана...Кад човек све разуме,он све и опрашта. Има ли,
неког, да разуме мене?
Док има живота, има и среће. И нема величине онде где нема једноставности,
добра и истине. Све стигне на време оном ко уме да чека!
РЕКЛИ СУ
И ја га, безбожник, гледам и мислим: овај човек је сличан богу.
Максим Горки
Толстој је учитељ свих нас у свему што се тиче слика карактера и постојних токова наше душе.
Анатол Франс
Писма Лава Николајевића Толстоја
Лав Николајевић Толстој. Прочитао је 1908. године књигу,,Хадиси Мухамеда,а.с.”
од Абдуллаха ес Сухревердија, која је објављена у Индији. Штампање руској
штампарији Посредник (октобра 1908) под називом ,,Мухаммедови хадисти
којих нема у курану. Толстојево гледиште у односу на ислам може се уочити
и кроз писма (посебно оно од 15. марта 1909 год), које је писао госпођи
Јелени Векиловој. Јелена је тражила савет у погледу тога шта да уради,
коју је веру боље да упише у личне податке своје деце. Толстој јој,
наравно, није ускратио одговор.
„Ислам,последња и највећа вера..."
Одговор Лава Николајевића Толстоја
Што се тиче давања већег значења исламу него православној (хришћанској
цркви),ја сам пуног срца сагласан томе. Колико год било чудно то рећи,
за мене је ислам неупоредиво узвишенији од хришћанства. Кад би човек
имао право избора, сваки разуман православац и сваки човек, без икакве
сумње и недоумице, прихватио би ислам, једног Алаха и његовог Пејгамбера.
Зашто? Зато што с Тројством, тешком и неразумљивом божанственошћу (Отац
Син и Свети Дух), с претајанственом Маријом Аном, свецима, њиховим представљањима
и компликованим церемонијама. И не би могло бити другачије. Ислам се
морао издићи изнад толико искварених веровања кoja су заузела место
темељним верским доктринама и у једном периоду прерасла у црквена веровања.
Обратимо пажњу на ово:
Колко год истраживали веру, колко год теолог разјашњивао стварност,
на овај се начин одаљава све више од основе, а те промене сакривају
и замагљују истину.
Кад је реч о овоме, и у најстаријим религијама има толико необичности
и сваке врсте изврнутих веровања, измишљотина које сакривају лице стварности.
Једнако као у најстаријим религијама: будизму, браманизму, конфучијанству,
тога има и у таоизму, светским религијама, хришћанству и јудејству и,
колико год мало, али има, и у овој последњој и највећој вери – исламу…”
"У мом је срцу Аллахов нур. Његово је име савест."
Поетика Лава Николијевича Толстоја
Основа Толстојевог дела је двострука. Као писац он је,с једне стране,епски
таленат вулканске инспирације,а са друге моралиста,проповедник истине,учитељ
народа. У његовим књижевним делима две његове особине су у пуној сагласности.
У њему постоје епски широко засноване и чулно готово опипљиве слике
личности,предмета и стања и истовремено подсвести о трагању за истином.
Роман Ана Карењина представља збир актуелних дешавања у време његовог
писања. Овај роман је изразит пример савремене,актуелне теме излазио
је часописно од 1875.до1878.године. Одлазак руских добровољаца у Србију,сликарске
изложбе,све што се у времену писања романа дешавало,Толстој је преносио
у роману. Он је књижевно обликовао текући живот.
Радња романа је смештена у седамдесете године деветнаестог века,у богате
кругове петроградског друштва. Радња романа Ана Карењина има два паралелна
тока, две љубавне и породичне историје које су супротне међусобно,али
се и допуњују. Прву чини љубавни троугао Ана, њен муж Карењин и њен
љубавник Вронски, а друг љубав брачни живот Левина и Кити. Ана Карењина
је роман о породици,брачни и породични односи главни предмет дела,основа
из које се развија фабула. Ту основну тему писац уводи на самом почетку,првом
афористички интонираном реченицом романа:,,Свака срећна породица слична
је једна другој,свака несрећна породица несрећна је на свој начин.”
Толстој је ову вечну људску тему ситуирао у сопствену стварност Русије,приказујући
њене разноврсне видове:високо друштво у две руске престонице,Петрограду
и Москви,живот на властитим имањима у унутрашњости,балове и друге различите
забаве,сељачке радове,коњске трке,а пратећи Ану и Вронског одводи читаоце
и у иностранство. Кроз спорове о уметности испољавају се скривене суштине
јунака. Положај уметности у друштву је изузетно лош.
Друштвеним и историјским садржинама романа контрастирају и својом лирском
интонацијом и својом неизменљивом лепотом слике природе. Пребогата природа
на страницама овог романа као да има функцију да укаже на прави смисао
постојања,на ефемерност трагања у правцима у којима се крећу размишљања
многих јунака. Већи део сцена одвија се у ентеријерима у којима луксуз
често има естетичку функцију складно сложених боја и облика.
Роман ,,Ана Карењина”има развијену и сложену композицију јер обухвата
комплетно руско друштво друге половине деветнаестог века.
Овај роман обухвата два романа у једном.
1. Роман о појединачном, психолошки роман о трагичној љубави, о греху
и испаштању. Јунаци овог романа су Карењин, Ана и Вронски.
2. Роман о општем, друштвени роман у коме су покренута актуелна питања
тадашњег руског друштва. Јунаци овог романа су: чиновници, сељаци, градско
и сеоско племство и интелектуалци.
Роман се састоји из осам делова и двеста тридесет девет поглавља.
,,Роман обилује сценама које би се могле обликовати као самосталне новеле.
Толстој осуђује високо друштво као неспособно и интерно, без духа и
дубоких емоција. Осуђује и Ану, тип прељубнице која оставља дете и руши
брак у потрази за задовољењем страсти. Ана се може везати уз још један
лик еуропског реализма, а то је Емма Бовари. Обе прељубнице, обе изостављене,
занемарују породицу и крећу се искључиво гласом срца, а имају ли право
и колико су саме несрећне то није питање рационалног и разложног реализма.”
Укратко садржај дела Ана Карењина
Радња
романа је смештена у седамдесете године деветнаестог века, у богате
кругове петроградског друштва. Паралелизам радњи: срећан брак Левина
и Кити те трагична веза Вронског и Ане, писац користи као коментар једне
другој. "Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна
породица несрећна је на свој начин." Том реченицом Толстој започиње
роман.
Ана долази у кућу свога брата Стиве Обломског како би покушала спасити
његов брак. У кући Облонских је права узбуна. Жена је дознала да је
муж вара са лепом францускињом гувернантом њихове деце и схватила је
да не може да живи са њим под једним кровом. Овакво стање траје већ
неколико дана. Напета атмосфера влада свуда у кући. Жена не излази из
своје собе, а мужа већ трећи дан нема код куће. Деца тумарају по целој
кући као изгубљена. Ана успева помирити стране. Ана разумна жена, добра
мајка и супруга, лепа и шармантна плени пажњу друштва. Ана је у браку
са Алексијем Александровичем Карењиним, службеником државне службе,
хладним и углађеним човеком. Њихов брак је коректан, пун разумевања
али нема љубави. Анину страственост гуши његова рационалност и одмереност.
Анин муж је највише времена посвећивао послу, док је Ана сву своју љубав
и пажњу посветила своме сину. Радња романа заплиће се плесом организованим
за петроградско високо друштво. Кити, млађа Долина сестра, долази на
плес очекујући пажњу грофа Вронског и скоре просидбе. "Ана није
била у љубичастој, како је то Кити свакако хтела, него у црној, дубоко
изрезаној баршунској хаљини која је откривала њена као у старој слоновој
кости извајана рамена и груди и пуначке руке с танком сићушном пести.
Читава је хаљина била опшивена венецијанском чипком. На глави јој је,
у црној посве природној коси био стручак маћухица, а исто тако и на
црној траци појаса сред белих чипака. На извајаном крепком врату била
је ниска бисера."
Плес је био велико разочарање за Кити и неслућени успех за Ану. Кити
се повукла разочарана јер је Вронски плесао с Аном и његове су је очи
пратиле. Кад је Ана видела заљубљеност у очима Вронског брзо напушта
плес пре вечере и другог дана путује из Москве. Вронски, који се први
пут заљубљује, следи је истим возом и отоврено јој исказује своје намере.
У Ани је пробуђена страст давно затамљена њеним рационалним браком и
она се неће моћи суздржати откривши поново у себи жену. Ана и Вронски
често се виђају. Гласине се шире. У почетку се веза одобрава јер је
природно да даме имају неког за флерт, али кад то постаје озбиљно бивају
осуђени. Карењин моли Ану да прикрије везу с Вронским због скандала
који би оцрнио његов углед. Ана остаје у другом стању и то саопштава
Вронском, непосредно пред суделовање у опасној коњичкој трци. Вронски
несмотрено пада с коња. Анина реакција потпуно одаје њене емоције пред
лицем јавности.
У кочији, на путу кући она признаје мужу своју везу и брани своју љубав.
Карењин пристаје на формални брак. Вронски је наговара на развод. Ана
раздирана моралним дилемама рађа девојчицу и у бунилу моли мужа за опрост.
Карењин прихвата дете као своје. Вронски се покушава убити. Ана након
тога раскида с мужем и одлази с Вронским живети у Италију. Муж јој не
допушта да узме сина са собом, којег сам не воли али то чини из пакости.
Вронски напушта каријеру у војсци. Из Италије ће се вратити у Русију
јер Ану прогања чежња и грижња савест према сину. Упада у кућу мужа
и одлази ка дечаку. Открива да је сину речено да је она мртва. Вронски
ће у Русији бити радо виђен у друштвеним круговима, она ће доживљавати
понижења и готово јавну осуду када се појавила у опери. На крају се
повлаче на сеоско имање где воде екстравагантан живот. Међутим њихов
однос постаје све мрачнији, несвесно осуђују једно другога због пропуштених
прилика. Вронски је зловољан што је жртвовао каријеру. Незадовољан је
и чињеницом да његова кћи носи име Карењина и тражи од Ане да се службено
разведе. карењин, који је у међувремену потпао под утицај грофице Лидије
Иванове, не пристаје на развод. Ана чезне за сином, не може добити развод,
избачена је из друштва у којем је навикла бити.... постаје раздражљива,
сумњичава, патолошки љубоморна осећајући његово растуће незадовољство.
Подсвесно кажњава Вронског због одвојености од свега на што је навикла.
Вођена хистеријом и тешким психолошким стањем баца се под воз. Вронски,
ужаснут трагичним крајем своје љубави, добровољно се пријављује у српско-турски
рат.
Средишња тема романа је прељуба Ане Карењине због чега се она преобликује
из изузетне и поносне жене у жену која пати из друштва. Успоредо као
коментар ове везе пратимо у књизи развој везе Кити и Левина. Кити која
је разочарана након плеса, надајући се све време брачној понуди грофа
Вронског, разболева се. Одбила је прошњу Левина, а сад увиђа да је Вронски
не намерава оженити. Лекари њеној емотивној исцрпљеној души налажу путовање
у иностранство. У лечилишту у Немачкој она се сасвим опоравља од љубавних
боли и заборавља на Вронског. Кад је Левин поново проси, она прихвата
и они се венчају. Њихов брак је врло зрео, постојан и леп. Она рађа
сина Димитрија и то има доноси испуњење, ону потпуну димензију за уживање
среће. Кити показује своју снагу и квалитете негујући умирућег Левиновог
брата Николаја. Левин је идеолошки замишљен Толстојев поглед на свет
око себе.
И кроз њега ће Толстој најпластичније изнети своја схватања и мисли.
После венчања он се тражи, покушава усмерити своје етичке ставове, у
души скептик он романом доживљава пробразбу и израња као надахнути верник.
Вера у Бога је опште није одређена православљем. Левин овде кроз веру
доживљава помирбу са самим собом, проналази смисао и значење живота.
Слично откривење имао је и Раскољников у Злочину и казни. Из овог произлази
обележје руске књижебвности тог доба која преоблике ликова у смислу
проналажења и схватања живота проналази у верском елемент
preuzmi
seminarski rad u wordu » » » 