Kraljevic Marko drugi put medju Srbima | SEMINARSKI RAD IZ KNJIZEVNOSTI

OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- KNJIŽEVNOST | JEZIK -

Još...

Домановићева сатира

Радоје Домановић је значајан приповедач који је своје дело почео у традицијама класичног реализма, а наставио у фази радикалне дезинтеграције. Као што је познато, приповетка је најдинамичнија и најраспростањенија прозна врста у реализму. Домановић у књижевност улази са приповетком са села, са доста пригушеног лиризма и нове експресије, касније продире натуралистичка слика људи и прилика из којих се наслућује сатиричар. Он, упркос снажној традицији књижевне сатире код Срба, уводи нов тип сатиричног говора у врсти „алегоричних и фантастичних сатиричних прича“. Сатира код нас почиње у XVIII веку с појавом „Малог буквара за велику децу“ Михаила Максимовића, а у XIX веку битан је Јован Стерија Поповић, као и Радичевић са својом сатиром „Пут“. Домановић развија нарочиту реторику сатиричних ефеката наопаку и страну људском разуму, тако да се нпр. вредности као глупост и неправда уздижу на сам врх. Он спаја неспојиво, нпр. херојско и кукавичко, то се преноси на разнолике нивое. У „Данги“ херојско-етички речник прати гестове полтронства, епски јунак се суочава са бирократском свакодневицом у сатири „Краљевић Марко други пут међу Србима“, а вођа на путу у срећнију земљу је слеп од рођења.
Српска сатира се пре Радоја Домановића јављала у класичном облику лирске песме, „буквара“, епиграма, романа, фељтона итд. За Домановићеву сатиру најчешће се казивало да је узела облик приповетке, што у доста случајева и није тачно. Приповетка је некад више, некад мање облик његове сатире. Он је у њу уносио и друге књижевне облике: легенду, мит, бајку, анегдоту, фељтон, научни трактат, путопис, жанровску репортажу и др. – некад сачувавши их као малу целину у већој, а некад узимајући само неке њихове елементе. Тако садржај „Страдије“ има елементе бајке, јер као и у бајци и у сатири свифтовског типа, чудесним стварима се нико не чуди сем главног јунака носиоца пишчеве идеје. Богдан Поповић је за Радоја Домановића рекао да има око помоћу кога опажа неке смешне радње код људи и то нас засмејава. Природу сатиричних дела не можемо сасвим поистоветити са природом хумористичких дела, али не можемо их ни раздвојити јер је њихова генеза заједничка. У односу на фабулу и начин фабулирања Домановићеве сатиричне приповетке могу се поделити:
- на оне које имају као једну од својих наративних окосница јединствену, чврсто вођену фабулу са постепеним развитком радње до њеног врхунца и расплета, а повезану са судбином главног јунака и збивањима која се њему дешавају („Вођа“, „Краљевић Марко други пут међу Србима“)
- на оне у којима је основна фабула истањена, па представља само танко везивно ткиво за низ епизода мање-више анегдотског карактера, и где се главни лик стварно смењује од епизоде до епизоде, мада формално постоји и „главни лик“ наративне целине, али се радња не одвија око њега; он је у ствари пасиван лик („Данга“, „Страдија“, „Мртво море“)
Међутим, када је рећ и о једној и о другој врсти компоновања приповетке, осећа се снажан утицај природе сатире на специфично повезивање разнородних и каткад супротних елемената ради постизања сатиричног ефекта. Сатира иде даље од хумора, убојита је и често има разорну моћ: разара ореоле, илузије, митове, скида са висине, демистификује, прекида навику... Домановићева сатира је бескомпромисна негација која иде за тим не да се појави насмеје, него да је деградира и разори. У том разорном дејству је снага и значај сатире, али у њему је и њена судбина.
Домановићева сатира је била намењена тренутним политичким околностима, а и задовољила је принципе дела универзалне вредности. У прози Радоја Домановића књижевност епохе реализма добила је моћ коју је прижељкивала, његове сатире по сведочењу Јована Скерлића имале су моћ „манифеста политичких догађаја“ које су допринеле паду једног режима и једне династије. Његова сатира својом тематиком обухвата један буран политички период историје српског народа. Она је активна и борбено актуелна, даје нам одговор на актуелна политичка питања која су се постављала на политичком терену српске буржоазије уочи предрата 1903. године. Домановићева сатира разара власт династије Обреновић, илуструје у карикатури ту власт и предаје је исмејану, лишену маске, суду народа. Домановић је својом сатиром ударио највише по пасивности и робовању филистарском конформизму, по трпљењу силе и насиља, по фразеолошком и демаголошком родољубљу, по пандурству, полтронству и издају витешких традиција. Његова најпознатија и политички најефикаснија сатира била је „Страдија“, јер у њој је дао сатиричну илустрацију диктаторског режима последњег Обреновића пред бродолом његове власти.

Краљевић Марко други пут међу Србима

У сатири „Краљевић Марко други пут међу Србима“ видимо дах народне епске поезије, а ова сатира као таква писана је на конту меког држања режима према упадима арнаутских чета и под импресијом и отпорности према насиљима режима. Домановић је ударио саркастично по пандурисању, ропству оних који било из користољубивости, било из полтронства или да су заузети ситним бригама – у граду својом каријером или на селу радом на њиви служе понижавајућем режиму. Херојско-епској слици народне поезије у чијем су светлу израсли борци за слободу Домановић супротставља сићушну и ниску прозаичност садашњице обележене празним хвалисавцима који се у свакој прилици позивају на Краљевића Марка и Косово, али кад делом то треба да посведоче они се као мишеви скривају под скут режима. Овакво родољубље типично је за апсолутистички режим који заједно са потчињеним народом и празном реториком покрива унутрашње слабости. Радоје Домановић је овом сатиром погодио у језгро хвалисавог и лажног родољубља. Он је био начисто да доба у коме живи није херојско него пандурско и да је пандур у његово доба типичнији него херој. Самим тим ова сатира има двоструки карактер – и национални и политички.
Као што смо рекли, Домановић у својој сатири уноси елементе легенде, мита, бајке. У „Краљевић Марко други пут међу Србима“ имамо сусрет легенде и сатиричне визије. Наративно ткиво је у „Краљевићу Марку други пут међу Србима“ саткао из сукоба легенде и стварности. Домановић фабулу испреда из нити фантастике и нити реалности свога времена. Увођењем легенде у приповетку ова сатира добија неопходно претпостављено језгро. Легенда о Марку Краљевићу је разграната у многобројним епским песмама и мање у епској народној прози. Домановићу је било довољно да уведе Марка Краљевића у нарацију па да је тим његовим присуством присутна и цела легенда о њему.
Повратком Краљевића Марка међу Србе присутан је и онај део легенде о смрти Краљевића Марка, односно о томе како он спава у пећини и како ће се пробудити и доћи да помогне свом народу. Бог је некаквијем чудом пренео Марка заједно са Шарцем у пећину и сад тамо обадвојица живе. У митском начину изражавања овакве констатације не могу наговештавати ништа друго нега да јунак није умро већ је жив, узашао на небо (као Енох) или је жив отишао под земљу, у пећину или на планину. Мит о хероју који не умире него чудесно „нестаје“, жив одлази на онај свет, доста је стар и епској поезији добро познат. У песми Филипа Вишњића „Смрт Марка Краљевића“ херој је у сукобу са Богом, Бог је тај који једино може узети живот овом хероју.

„Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш болан умријети, Марко,
Ја од Бога од старог крвника.“

Бог у овој песми није хришћански Бог милосрђа и праштања, већ „стари крвник“, демон освете. Сатира Радоја Домановића има свој пролог и епилог на небу. Попут одраза у епском огледалу, Марко и Бог су поново на сцени, само је код Домановића Бог претворен у доброћудног старца који удовољава молбама свог штићеника иако зна да су оне апсурдне. Између пролога и епилога тече прича о сукобу епског и малограђанског света и две визије света у ком епско говори са неколико позиција: са позиције прошлости и на њој настале традиције, са позиције националне мисли и тежње за ослобођењем, док малограђанско говори из тадашње српске стварности.
Бог Марка шаље са свим његовим епским атрибутима, спремног да помогне Србима који вековима дозивају његово име.

„Гледа Шарца. Јест, Шарац онај исти.
Гледа топуз, сабљу, одело, све исто,
сумње нема. Маши се тулумине.“

Идентитет је ту, али Марко као да предосећа да није дошао на право место. У Вишњићевој песми, Марко знајући да му долази смрт уништава своја епска обележја, убија Шарца и сахрањује га са свим дужним почастима, ломи сабљу и бојно копље. Лишен својих јуначких атрибута у епском начину изражавања, јунак је лишен епског идентитета, фактички већ је епски мртав. Марку ће Домановић вратити његов епски идентитет и он ће му бити доследан, намаче самур капу на очи и зајахаће Шарца и претиће му да ће да га убије ако не стигне непријатеља. Марко ће, као и у легенди, да се бори са надмоћнијим противником, побиће десетине пандура и тек ће га војска савладати. И ту, пред полицијском влашћу, легенда се судара са бирократијом. Повод Марковог повратка међу Србе јесу вековна кукања да се највећи српски јунак врати и покаје Косово. Марко је доследно схватио народне молбе, испоставиће се без основа. Марко ће да сазна да Србија, колико год кука, у пријатељским односима са Турцима, и тада ће и сам да пожали што је уопште устајао из гроба када се све изменило „и околина, и људи и адети, све!“ Срби који су толико у помоћ звали хероја, сада беже од њега мислећи да је лудак. Бациће у музеј његову опрему и епска обележја, а хероја у тамницу. Тамница у коју ће да га ставе гора је од азачке тамнице, односно арапске тамнице. Познате су песме о походу наших јунака, нарочито Марка Краљевића, на земљу арапску и о тамновању у тој земљи. Арапи су били велики наши непријатељи, а по веровању они су били демони доњег света а њихова тамница симбол за доњи свет. Марку је одузет епски идентитет по други пут, оружје бачено у музеј, он у тамници горој и од тамнице најгорег непријатеља, а преци који га дозивају само ради лепше „реторике“ у пријатељским односима са Турцима. На питање о Косову они му одговарају:

– „Какво Косово на ове оскудне године!! Кошта то много! Велики је то трошак мој брате.“
– „Извините ме журим у канцеларију! Сервус, Марко!“
Марко се служи епским језиком, прича у десетерцу:
„Ој Бога ти, незнани јуначе
Чиј' су ово пребијели двори.“

Међутим, како тече разградња легенде, у сусрету са бирократијом и стварношћу, језик епске песме излази из херојских визија. У сусрету са судијом у среској канцеларији имамо два језичка исказа као последица два мишљења и виђења света.

– „Питам, јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу?
– Није мени ни бабо орао, пак је мене хлебом одранио!“

Срески капетан чита Марку тачке оптужнице и пита га за браниоца, а Марко дозива Милоша Обилића да га брани баш као и у епској легенди. Замена тезе се врши и када људи из патриотског скупа говоре Марку да му требају жиранти, а Марко епским десетерцем дозива побратиме, а они му на то иронично кажу да су му довољна само два. Овде видимо колико не само Марко, него и цео епски свет, губи своју функцију. Када Марко пита „патриоте“ што говоре тако и дозивају српске јунаке у помоћ, они му на то кажу:

– „То се тако говори да је стил лепши, китњастији.
Види се да ни реторику не знаш.“

Они се сада директно обраћају Марку без страха и поштовања, али он више не реагује бурно него прихвата њихове савете видећи да овим људима његова помоћ није била потребна.
Дехероизацију прати и промена у језику, не само след догађаја. Стварност је разорила легенду и то представља судбину јунака. Шарац је такође, као део Маркове епске фигуре, изгубио своју сврху идеалног коња, он сада вуче трамваје по граду и врти долап код баштована. Епски херој је у стварности добио место пандура пошто га једино тако неће раставити од његових епских атрибута. Тим поступком Домановић је показао најбоље однос стварности према традицији.
Домановић је као добар познавалац епске традиције искористио чак неке битне формуле од којих је она саткана и убацио их у своје дело. Тако Марко три пута удара буздованом, померио му је три здрава зуба, тражи овна од девет година... Све су ово битни елементи епике: када се нешто ради, најчешће се то у епској песми ради три пута, када јунак удари јако он одмах избија три здрава зуба... Домановић у Марков говор уткива целе стихове узете из познатих епских песама. Тако Марко, када у приповетци разговара са Шарцем, каже:

„Давор, Шаро, давор, добро моје;
ево има триста шест лета
како сам се с тобом састануо
још се никад преплашио ниси
Бог ће дати те ће добро бити“

А у песми „Смрт Марка Краљевића“ каже:

„Давор, Шаро, давор, добро моје,
ево има сто и шесет љета
како сам се с тобом састануо
још ми нигде посрнуо ниси
а данас ми поче посртати
нек зна Бог добро бити неће.“

Шарац је тај који предсказује невољу свога господара, што и Радоје користи у овој приповетци.

Литература