Vukov rad na sakupljanju i klasifikaciji narodnih pesama
Krajem 14. veka srpske zemlje bile su okupirane od strane Turaka. Za
vreme okupacije Turci nisu dozvoljavali sirenje pismenosti, tako da
srpski narod nije bio u mogucnosti da vise od 400 godina stvara neka
znacajnija knjizevna dela. Medjutim, smisljale su se pesme koje su prenosene
sa kolena na koleno u govornoj formi, tj. pevanjem uz gusle. Upravo
zbog takvog nacina prenosenja dolazilo je do izmena tekstova iz decenije
u deceniju. Najznacajna dela su srpske junacke pesme koje je narod osmisljao
zbog nemoci koju je osecao prema tadasnjoj velikoj sili.
Mnogi savremeniji pisci i pesnici se dive srpskoj knjizevnosti upravo
zbog doba u kome je pisana, jer je to bilo vreme patnje za srpski narod.
Veliki nemacki pesnik Johan Volfgang Gete je u svojim knjigama zabelezio
da je ucio srpski jezik da bi narodne pesme mogao da cita u originalu.
Po mišljenju znаmenitog hrvаtskog filologа Vаtroslаvа Jаgićа, nаrodne
pesme su "prаstаro dobro", nаšeg nаrodа, one potiču "iz
nаjstаrijih, nаjprimitivnijih vremenа, iz prirodnog stаnjа nаrodа".
Vukov rad na sakupljanju narodnih pesama
Pre Vuka S. Karadzica postojalo je vrlo malo zapisanih pesama jer je
veci deo naroda bio nepismen. Najznacajnija zbirka narodnih pesama je
“Erlangenski rukopis”, koja je nazvana po gradu u Nemackoj, gde je otkrivena.
Zabelezio ih je nepoznati Nemac oko 1720. godine, u Slavoniji. U toj
zbirci su pretezno epske pesme u desetercu u kome su opisane hajducke
i uskocke borbe. “Ова збирка представља значајну етапу у развоју
наше народне песме. У њој се налазе сви елементи наше епике какву познајемо
из Вукових збирки; и грађа, и мотиви, и стих, и изражајна средства,
али праве поезије у њој још нема Све је у тим песмама остало сирово,
уметнички непрочишћено, сасвим у складу с исквареним језиком, којим
их је забележио странац записивач.”.
Najlepsu i najvecu zbirku srpskih narodnih pesama koja se sastojala
iz niza svezaka objavio je Vuk. U njegovo vreme nekoliko knjizevnika
je preuzelo posao sakupljaca, ali sa malo uspeha. Jedan od poznatijih
bio je arhimandrit Lukian Mušicki. On je 1806. u Sremskim Karlovcima
trazio od Vuka i jos nekih mladica iz naroda da mu napisu narodne pesme
koje su im poznate. Vuk je mislio da im se on podsmeva jer su sa sela
i nije mu ih napisao iako je znao veliki broj. Tek kasnije je uvideo
da je zapisivanje pesama ozbiljna stvar i tada je odlucio da se i sam
time bavi. Pesme je zapisivao slusajuci srpske guslare od kojih su naj
Vuk ga je 1815. godine odveo u manastir Šišatovac gde je zapisao njegovih
sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih pesama koje ce kasnije
stampati u Becu.
U posao sakupljaca narodnih pesama Vuka su uputili njegovi novi prijatelji
sa kojima se upoznao u Beču, obrazovani književnici i naučnici srpskog,
slovenskog i nemačkog porekla. Oni su Vuku pokazali koliko se ceni prostonarodno
pesništvo uopšte, i sa koliko se želje očekuje jedna zbirka srpskih
pesama, o kojima se tada samo nešto malo znalo, onoliko koliko se o
njima moglo naći u raznim knjigama. Još od sredine XVIII veka po celoj
Evropi književnici su se mnogo poceli baviti istorijskim starinama,
narodnim običajima i narodnim umotvorinama, svojim i stranim, u želji
da se što bolje upoznaju sa narodnom prošlošću i narodnim osobinama,
koje su do toga vremena bile veoma zanemarene i u nauci i u književnosti.
Na sve strane prikupljane su stare povelje, stari rukopisi, stari zapisi,
narodne pesme, narodna predanja. Ljudi koji su najviše učinili da upute
Vuka na ta prikupljanja bili su slovenački naučnik Bartolomej Kopitar,
koji je tada bio knjižničar Dvorske Biblioteke u Beču, i čuveni nemački
naučnik Jakov Grim. Po njihovim savetima, ohrabren njihovim pohvalama,
i mnogih učenih ljudi svega sveta, Vuk se odao značajnom radu koji je
doneo slave i njemu i narodu.
Prvu svoju zbirku pesama Vuk je štampao u Beču 1814. godine. Ona se
zove “Mala prosto narodnja slaveno-serbska pjesnarica”, štampana
je starim pravopisom, i u njoj se nalaze sto lirskih i osam epskih pesama.
Sve njih Vuk je zapisao po sećanju, i sve one bile su pesme koje je
kao dete slušao u mestu svoga rođenja, u Tršiću. Videvši s kakvim su
oduševljenjem Kopitar i drugi prijatelji dočekali njegov rukopis, Vuk
se još pre štampanja te knjige uputio iz Beča u Srem, u nameri da tamo
prikupi još pesama, za novu zbirku. U Sremu je tada bilo mnogo begunaca
iz Srbije, koji su se tu sklonili posle propasti 1813, i Vuk za kratko
vreme skupi među njima potrebno gradivo i 1815. godine, odstampa u Beču
i drugu svesku svoje pesmarice, veću od prve. Od tada pa do smrti Vuk
je neumorno pribirao pesme iz naroda, bilo putujući lično, bilo preko
mnogobrojnih prijatelja i dopisnika koje je imao u svima našim krajevima.
Drugo, veliko izdanje ”Srpskih narodnih pjesama” on je izdao
u četiri knjige, u Lajpcigu i Beču, od 1823. do 1833. godine. Treće
izdanje, još veće i bogatije, štampano je u Beču od 1841. do 1866, u
šest knjiga. Četvrto, u koje su unete i mnoge pesme iz njegove književne
zaostavštine, izdala je srpska država, od 1887. do 1902. u devet knjiga.
Pored ovih izdanja, pojedine knjige, a naročito izbori iz pojedinih
knjiga, štampane su i preštampavane mnogo puta, ćirilicom i latinicom,
ne samo po svima glavnijim gradovima srpskih i hrvatskih krajeva, već
i daleko među srpskim ratnicima i invalidima po afričkim i azijskim
logorima, među srpskim iseljenicima-radnicima po fabrikama i nemackim
rudnicima. Postojale su takozvane “osobite pesme” koje Vuk nije objavio
zbog postovanja gradjanskog morala. Stidljivo precutkivanje erotske
usmene poezije I u Vukovom vremenu I docnije, ponovljeno na izvestan
nacin i ovim izdanjem, stvara iskrivljenu sliku o cednosti nase usmene
poezije I odsustvu erotskog u njoj.”. Takodje u Vukove zbirke nisu usle
usmene pesme erotskog karaktera, kao ni vulgarne, neuspele i nezanimljive.
Veliki broj skupljača, ugledajuci se na Vuka, zeleo je da dopuni i nastavi
njegov rad, kao sto su: Petar Petrović Njegoš (Ogledalo srpsko, 1845,
1895. i 1905), Jukić i Martić, (Narodne pjesme bosanske i hercegovačke,
1858. i 1882), Bogoljub Petranović (Srpske narodne pjesme iz Bosne i
Hercegovine, u tri knjige, 1867-1870) i drugi.
Vukov rad na klasifikaciji narodnih pesama
Sakupljene narodne pesme, plod dugogodisnjeg Vukovog rada, bile su
najmnogobrojnija vrsta narodne poezije. One su obuhvatale sve segmente
zivota srpskog coveka.”Нема ниједне области народног живота, ниједног
осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми.
Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба.”
Upravo zbog te raznovrsnosti morale su biti podeljene radi lakseg izucavanja.
Prvu podelu dao je Vuk, podelivsi ih na muske (epske) i zenske (lirske).
"Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора,
а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању
женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех,
највише на пјесму" Zenske pesme, tj. narodna lirika je odredjena
svojom upotrebom u prakticnom zivotu. Sve lirske pesme se mogu podeliti
na dve velike grupe: prva, koja obuhvata obredne i obicajne i druga,
koja obuhvata ljubavne i ostale nenamenske pesme. U grupu obrednih pesama
spadaju pesme koje su vezane za bilo koje narodne obicaje. Kalendarske
pesme koje su bile podvrsta obrednih pevale su se za neke praznike tipa
Uskrs, Djurdjevdan, Spasovdan i druge. Najbrojnije su ljubavne lirske
pesme. Cesto se koristi hiperbola da bi pokazala lepotu devojke ciji
je glavni izvor priroda.
“Нашу љубавну лирику одликује велика разноликост теме и мотива.
У њима су опевани сви тренуци љубави, осећања од најједноставнијих до
најсложенијих, састанци од најчеднијих до најчулнијих, али су најлепше
и најснажније песме на тему растанка и љубавног бола.” Vuk je od
malih nogu bio naklonjen lirkim pesmama. “Za epske pesme u detinjstvu
kao da nije Mario. Ali je mnoge lirske zapamtio bas u vreme kada je
“ovce i koze cuvajuci ziveo”. Sve te pesme pevale su o ljubavi.”.
Tu spadaju jos i porodicne koje opisuju odnose i ljubav izmedju clanova
porodice. Zatim mitoloske, satiricne, saljive I druge.
Epske pesme iliti “muske” ,kako ih je Vuk zvao, po dobu o kome pevaju
dele se na cikluse kojih ima 7.
Neistorijski ciklus nаrodnih epskih pesаmа čine epske pesme koje govore
o ličnostimа i dogаđаjimа nepoznаtim istoriji.
Pretkosovski ciklus je ciklus pesama srpske epske poezije u koji spadaju
pesme čije se radnje odvijaju pre Kosovske bitke.
Kosovski ciklus obuhvata pesme o Kosovskom boju.
U ciklusu pesаmа o Mаrku Krаljeviću glаvnа ličnost je sаm Mаrko Krаljević.
Pokosovski ciklus je ciklus pesаmа srpske epske poezije, koji opevа
dogаđаje neposredno posle Kosovskog bojа, odnosno poslednje otpore Otomаnskom
cаrstvu.
Hajducki I uskocki ciklus opevaju pesmo o hajducima I uskocima.
Pesme o oslobodjenju Srbije I Crne Gore su najmladje po postanku I
pevaju o opstenarodnim ustanickim pokretima.
Lirsko-epske su zasebna grupa pesama u kojima su lirske teme razvijene
na epski nacin. Postoje religiozno-morаlističke legende u stihu, bаjke
u stihu novelističke pesme o porodičnim odnosimа i ljubаvnim zgodаmа,
a najznacajnije su balade.
Vuk Stefanovic Karadzic je zivot posvetio svom narodu.
Prikupio je veliki broj narodnih pesama, a u tome su mu
pomogli mnogi ljudi razlicitih zanimanja, sa razlicitim motivima i razlicitom
merom strpljenja da istraju u teskom poslu koji je zapocet. Reformirao
je jezik i napisao prvi recnik srpskog jezika. Borio se za ocuvanje
kulture iz velike ljubavi prema svom narodu. Upravo zbog toga se potrudio
da sacuva sto je vise moguce pesama jer su one bile dokaz svega sto
se desavalo srpskom narodu. Pesme se nisu mogle vecno prenositi sa kolena
na koleno i vremenom bi se zaboravile i izgubile prvobitnu draz. Vredelo
ih je zapisati zbog buducih generacija. On je ispunio cilj koji je sam
sebi postavio i time je svima nama priblizio tadasnju situaciju u zemlji
i olaksao nam poznavanje srpskog jezika.
Izvori: