SEMINARSKI RAD IZ KNJIŽEVNOSTI
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Dramski elementi u narodnoj baladi
|
“... ni u dvoru ni u rodu momu.” Kad kaduna r’jeci razumjela, jos je jadna u toj misli stala, jeka stade konja oko dvora; tad pobjeze Hasanaginica da vrat lomi kuli niz penxere; za njom trce dv’je cere djevojke: “Vrati nam se, mila majko nasa! Nije ovo babo Hasan-aga, vec daixa Pintorovic beze.” I vrati se Hasanaginica, ter se vjesa bratu oko vrata: |
“... Da, moj brate, velike sramote, gdje me salje od petoro djece!” Beze muci, nista ne govori, vec se masa u xepe svione vadi joj knjigu oproscenja, da gre s njime majci unatrage. Kad kaduna knjigu proucila, dva je sina u celo ljubila, a dv’je cere u rumena lica, a s malahnim u besici sinkom od’jelit se nikako ne mogla, ...” vec je bratac pod ruke uzeo...” |
“... I jedva je s sinkom rastavio,
ter je mece sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.
U rodu je malo vr’jeme stala,
malo vr’jeme, ni nedjelju dana.
Dobra kada i od roda dobra,...”
Drugi stupanj uspona, od 41. do 53. stiha traje 12 deseteraca:
“... dobru kadu prose sa svih strana,
a najvise imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
“Aj tako te ne zelila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajuci sirotice svoje.”
Ali beze nista ne hajase,
vec nju daje imotskom kadiji.
Jos kaduna bratu se moljase
da napise listak b’jele knjige,
da je salje imotskom kadiji:...”
Treci stupanj ide od 54. do 68. deseterca, a rasclanjen je na 10 + 6 stihova.
“... Djevojka te l’jepo pozdravljase,
a u knjizi l’jepo te moljase:
kad pokupis gospodu svatove, “...
Dobro svati dosli do djevojke
i kad podjes njenom b’jelom dvoru, i
zdravo se povratili s njome:
dug pokrivac nosi na djevojku,
a kad bili agi mimi dvora,
kada bude agi mimo dvora, dv’je
je cerce s penxera gledahu,
da ne vidi sirotice svoje.” a
dva sina pred nju ishodjahu,
Kad kadiji b’jela knjiga dodje,
tere svojoj majci govorahu:...”
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po djevojku...”
Treci deo je KULMINACIJA ili VRHUNAC.
On traje od 68. do 74. stiha, dakle samo 6 deseteraca.
“... Svrati nam se, mila majko nasa,
da mi tebe uzinati damo.”
Kad to cula Hasanaginica,
starjesini svata govorila:
“Bogom brate, svata starjesina,
ustavi mi konje uza dvora...”
Ovih 6 stihova Dr. Markovic naziva “razvojnim vrhuncem”, jer “poziv
dece izaziva u njoj materinsko osecanje do neizdrzljivosti, ona ne moze
odoleti deci, i tu je klica njenoj peripetiji.” Nakon ovog poziva majke
na uzinu, koji je ustvari poziv da ostane kod njih, dolazi:
Cetvrti deo - PREOKRET ili PERIPETIJA od 74. do 90. deseterca i rasclanjen
je na dva dela: 11 + 5.
“... da darujem sirotice moje.”
Ustavise konje uza dvora.
Svoju djecu l’jepo darovala:
svakom sinu noze pozlacene,
svakoj ceri cohu od poljane,
a malomu u besici sinku,
njemu salje u bosci haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
pak dozivlje do dva sina svoja:
“Hod’te amo, sirotice moje,
kad se nece smilovati na vas...”
Prvi deo peripetije: majka je zaustavila svatove da bi darovla decu.
Ona ne moze da udje u dvore jer ju je muz oterao a od njega nije sada
pozvana da udje, pri tom je i tudja nevesta.
“... majka vasa srca kamenoga.”
Kad to cula Hasanaginica,
b’jelim licem u zemlju ud’rila,
usput se je s dusom rastavila
od zalosti gledajuc’ sirote.”
Drugi deo peripetije: Hasanagine reci koje ubijaju Hasanaginicu, tj. one su samo bile kap u ves prepunoj casi, tako da su cetiri poslednja deseterca:
Peti deo - KATASTROFA ili TRAGICAN RASPLET. Ovaj poslednji deo pesme predstavlja najjacu dramsku scenu. Svi su prisutni na pozornici, to je trenutak kada se u pesmi prvi put srecu aga i aginica, a kobnost ovog susreta pojacava i oprostaj sa decom. “Poslednji i jedini susret treba shvatiti doista kao susret dvaju bica koja su se, u prostoru osecanja nesrece sto ih je zajedno snasla i saznanja neumoljivosti dogadjaja najzad srela. Nije li to jedini pravi dodir dvaju bica beskrajno bliskih i beskrajno udaljenih. U raspletu, a to je koliko paradoksalno toliko i ljudski moguce, dva glavna ucesnika drame postaju subjektivno blizi jedno drugom, iako se objektivno, njihovi putevi zauvek razilaze.” Upravo u toj tacki dolazi do ispunjenja osnovnog zahteva dramaturgije i pozorista - do ostvarenja DIJALEKTIKE, tj. kretanja od suprotnosti do konacne sinteze. “U snaznoj i sugestivnoj sintezi svih cinilaca unutarnje i spoljasnje radnje, u sceni raspleta, smrt glavne junakinje znaci jedino mogucno psiholosko i umetnicko duboko zasnovano razresenje unutarnjeg sudara u junacima i izmedju njih.”
Osnovni nacin ostvarivanja dramskog u nekom knjizevnom delu jesu upotrebe
dijaloga i monologa. Putem dijaloga i monologa otkrivaju se karakteri
junaka, uzroci sukoba, tajne. Kroz razgovore junaka ili spoznajemo njihovu
ostrascenost ili uzrujanost, i njihov medjusoban odnos. Samim tim mi
otkrivamo razvoj licnosti i preobrazaje u njima, koji uticu na zaplet
i ishod radnje.
U ovoj baladi dijaloga nema, to su monolozi. Iz njih uocavamo cime je
ko zaokupljen. Licnosti se ispovedaju, a ne razgovaraju sa nekim, dakle,
njihova pitanja, molbe, zelje, ostaju bez odgovora i bez ispunjenja.
Upravo u tome je i najveca tragicnost i silina delovanja na slusaoca.
Hasanagine reci se pojavljuju na pocetku i na kraju, kao uzrok i svedok
tragedije. To su stihovi:
Na pocetku:
Na
kraju:
“Ne cekaj me u dvoru b’jelomu, “Hod’te
amo, sirotice moje,
ni u dvoru ni u rodu momu.” kad
se nece smilovati na vas
majka vasa srca kamenoga.”
Ovo su reci koje ubijaju. “NJegovi iskazi su kratki i surovi, oni su
uzrok i epilog, ali on nema neposrednog ucesca u radnji.” Ovaj poslednji
monolog je, ustvari, samo izraz njegove nemoci i nemogucnosti da iskoci
iz onoga sto je sam upropastio, kao i da izadje iz sopstvene koze, tj.
tragicne situacije.
Hasanaginica ima tri monologa upucena bratu, begu Pintorovicu:
“Da, moj brate, velike sramote,
gdje me salje od petoro djece!”
“Aj tako te ne zelila, braco, “Bogom brate, svata starjesina,
nemoj mene davat ni za koga, ustavi mi konje uza dvora,
da ne puca jadno srce moje da darujem sirotice moje.”
gledajuci sirotice svoje.”
Najdramaticnije je to sto ona pokusava u sva tri navrata da uspostavi
razgovor sa bratom, da cuje njegovu rec, a nailazi na muk, na tisinu.
A tisina vise ubija od bilo kakve reci. Ova tri monologa iskazuju tri
gradirana stanja Hasanaginice. “Na tri unutarnje i tri spoljasnje ravni
odvija se ova drama ljubavi i materinstva. Osramocena zena, zdvojna
majka i silom, tragicna nevesta, to su tri brze i korenite promene koje
trpi plemenita kaduna.” Agine reci, u tisini poslednje scene ostro presecaju
vec naprslu dusu Hasanaginice i to je jedini momenat koji se moze nazvati
pravim dijalogom. S tim sto je Hasanaginica na njegove reci odgovorila
svojim poslednjim izdahom.
Inicijalnom formulom postavljeni su prostor i vreme odigravanja radnje.
U baladi “Hasanaginice” to je ucinjeno slovenskom antitezom. Sama po
sebi ona je zagonetna i misticna, te nam docarava i takvu atmosferu.
Moze se porediti i sa filmskim krupnim kadrom koji prikazuje belinu
prostora, nagovestavajuci katastrofu. Posle krupnog kadra, sledi prelazak
na sitniji kadar, da bi se na kraju pesme opet doslo do slikanja grupne
scene. Dakle, atmosfera je potpuno istovetna sa kompozicijom - unutrasnji
prsten u spoljasnjem. Ovaj prelazak iz krupnog u sitniji kadar doprinosi
brzom smenjivanju situacije, a samim tim i dramaticnoti. Ovu konstataciju
dao je i Nodje, koji kaze da je prvi deo pesme napisan skoro po Aristotelovim
pravilima: “u tom trenutku radnje prisutni su skoro svi ucesnici, Hasanaga
porukom, beg Pintorovic, kao glasnik, Hasanaginica i deca.”
Moze se reci da je atmosfera pesmu podelila na tri dela:
Prvi deo se odvija u Hasanaginoj kuci. Na tu glavnu
pozornicu stizu vesti iz aginog satora. Agini satori se nalaze u daljini,
u pozadini ( drugom planu). Te vesti, koje one ocekuju sa izvesnom napetoscu,
koja je dramaticna, mogu biti i lose i dobre. Naravno, njihova napetost
je negde u dubini, prigusena, dok je nama vidljivo dostupna slika harmonije
porodicnog zivota. Bas to zatisje pred buru daje dinamiku citavom daljem
odvijanju radnje. Losa vest stize u casu kada se najmanje ocekuje i
tada pocinje da se dogadja nesto sto je u potpunoj suprotnosti od ustaljenog.
Drugi deo se odvija u Hasanaginicinom domu, tj. domu
njenih roditelja. U tom domu gde je sve okrenuto tradiciji, Hasanaginica
mora da se uklopi. Ona niti moze nesto da promeni, niti da drukcije
postupa, moze samo da saopstava svoje zelje.
Treci deo se odigrava tamo gde i prvi. To je onaj prostor
gde je nekada vladala harmonija, a gde je sada sve preokrenuto. “Izbor
trenutka raspleta DRAMSKI je obelezen. Udaja i svecana svadbena povorka
nije prilika za neugodnost. Upravo u tom delikatnom trenutku Hasanaginica
se suocava sa krivcem za svoju nesrecu, sa svima koje voli. Magnetsku
snagu toj sceni daje prvi, jedini i poslednji susret muza i zene.” Vrlo
bitan stih, koji najsilovitije nagovestava veliku nesrecu je:
“Jeka stade konja oko dvora.”
Hasanaginica u odjeku, cuje kakav joj je kraj. Ovaj stih je, umnogome, jos jedan dokaz genijalnog pesnickog poteza. Jeka se cuje dvostruko: prvo vidljivo otkrivanje Hasanaginice ( koja krece da se baci niz kule ) i ispoljavanje njenog unutrasnjeg napona; drugo - otkrivajuci sebe ona otkriva i Hasanagu u njegovoj impulsivnoj prirodi. Ovaj stih pored toga sto najbolje slika stanje u dusi glavne junakinje, a to je: potpuni haos, topot i jecanje; ima i funkciju u dramaturskoj postavci pesme, on je - pocetak kraja. Prisustvo dece u sceni pokusaja samoubistva daje narocit smisao ovom dramaticnom trenutku.
Likovi u ovoj baladi, i u baladama uopste, nisu uobicajeni. Oni su,
kao u tragedijama, neobicni, nesvakidasnji i posebni. Svima njima vlada
impulsivan karakter, velike strasti, a samim tim, oni nose klice svoje
nesrece.
U baladi “Hasanaginica” se pojavljuju tri lika. Dva stoje jedan nasuprot
drugom, a povezuje ih treci lik.
“Licnost BEGA PINTOROVI]A je ona licnost u psiholoskoj drami koja spolja,
akcijom, tehnicki povezuje delove radnje.” Mnogima se cini da on postupa
sa svojom sestrom kao sa stvari. Ali, ukoliko se vise unesemo u duh
tog vremena, shvaticemo da on postupa onako kako mu tadasnja tradicija
i moralni zakoni nalazu, tj. kako se od njega ocekivalo. Ipak, ne mozemo
poreci da se on upravlja svojom vlastitom mislju.
HASANAGA kroz citavu pesmu traga za ostvarenim pokazivanjem ljubavi,
medjutim njegova tragedija je u tome sto je on to trazio od osobe od
koje je to bilo nemoguce ocekivati. NJegova ljubav je bila vise od culne,
ali to nije bilo dovoljno da pobedi Hasanaginicinu sputanost. Hasanagina
narav ga je sputavala i okivala. Pred toga sto Hasanaginica trpi njegovu
narav, trpi je i on sam. “On se u baladi ocituje samo po onom sto kaze,
ali ne i po onom sto preduzima. NJegove reci u oba slucaja kobme su.”
Preava i istinska tragicnost ove licnosti je to sto se sve odvija po
njegovim zahtevima, a sve je u suprotnosti od njegovih zelja.
HASANAGINICA je najjasnije okarakterisan lik. Iako je ona, mozda, pasivna,
ta njena pasivnost je potcinjavanje konvencijama tradicije i Hasanaginicino
utapanje u mentalitet. U ovoj cinjenici lezi oprecnost agine i njennj
licnosti. Aga nije hteo da se potcini nepisanim zakonima patrijarhalne
sredine i isto je ocekivao od nje. Tako da se iz ovoga radja obostrano
nerazumevanje, koje vodi do katastrofe.
“Distanca izmedju muskarca i zene, nesumnjivo prisutna u islamskom moralu
i muslimanskom nacinu zivota, ucinila je glavnu junakinju uzdrzanom,
krotkom i zatvorenom. Tome treba dodati njenu neobicnu senzibilnost
i gospodstvo u ophodjenju.”
Cinjenica je da aginica nijednom nije razgovarala sa agom, niti je
imala snage da mu se obrati. Uvek su imali posrednika u razgovoru. Bas
ta odvojenost dvoje ljudi, koji su izuzetno bliski, je ono najtragicnije.
Svi junaci u “Hasanaginici” nikada ne traze pomoc od neke vbise sile,
oni su svesni svega sto cine i odgovaraju za svoje postupke. NJihov
sukob ne resava nikakva slucajnost niti pesnicka dovitljivost, sukob
se razresava onako kako to prirodni tok stvari nalaze: njihovim suocavanjem.
Suocavanje, nazalost, za sobom mora da ostavi zrtve.
Ono sto dramaticare navodi da neko knjizevno delo prilagode izvodjenju
na pozornici jeste, pre svega, izuzetnost tog dela, njegova dinamicna
radnja, neobicnost likova i jos jedan detalj koji se vrlo tesko objasnjava.
Neko bi u prvom trenutku pomislio da je to zagonetan ton i nedorecenost,
ali ja bih pre taj detalj nazvala mogucnoscu da se citavo konkretno
delo naslika u masti dramaticara. Pojam “naslikati”, u ovom slucaju,
ne treba shvatiti bukvalno, vec je potrebno da se pod ovim pojmom podrazumeva
mogucnost da se oseti atmosfera, da se izmastaju boje i tonovi, a zatim
da se to objedini sa psiholoskom niti i na kraju, stavi u okvir pozorista.
Jednom recju, potrebna je alhemija: od svih komponenti odredjenog dela
izvuci kvintesence, a zatim stvoriti od toga zlato.
“Hasanaginica” je pre svega poezija o tragicnom sukobu dvoje ljudi koji
se vole i lepa je po onome sto kazuje i po onome sto skriva. Nikakav
spoljasnji kriterij ne moze resiti njenu tajnu. I to je dobro.” A dobro
je i to sto je ona sva sastavljena od kvintesenci. Iz nje nije potrebno
nista izbaciti, niti joj nesto dodati da bi se pretvorila u zlato.
Dovoljno je reci i to, da je prvi filmski scenario ( drama udesena za
film u cetiri cina ) na srpskohrvatskom jeziku, napisan aprila 1919.
god. od strane Milana Ogrizovica u Zagrebu, bila “Hasanaginica”. ( rukopis
se cuva u kinoteci u Beogradu ).
Novija, poznata dramatizacija je, vrlo uspesna, LJubomira Simovica,
napisana 1973. god. u Beogradu.
L I T E R A T U R A :
1. Dr. Vido Latkovic, Narodna knjizevnost I, Univerzitet u Beogradu, 1975. god.2. Vladan Nedic, O usmenom pesnistvu, SKZ, Beograd, 1976. god.3. Hatixa Krnjevic, zivi palimpsesti ili o usmenoj poeziji, Nolit, Beograd, 1980.
god.4. Hasanaginica, priredio Alija Isakovic, Svjetlost, Sarajevo, 1975. god.5. Henrik Baric, Tragika u pesmi “Hasanaginica”, Prilozi proucavanja narodne
poezije, V, 2, Beograd, 1938. god.6. Kresimir Georgijevic, Murkova “Hasanaginica”, Knjizevne studije i ogledi, Novi
Sad, 1952. god.7. Nada Milosevic-\ordjevic, BALADA, Knjizevna istorija, VII, 27, Beograd, 1975. god.8. Zoran Stojanovic, Teorija tragedije, Nolit, Beograd, 1984. god.9. Aristotel, O pesnickoj umetnosti, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1990. god.10. Recnik knjizevnih termina, Nolit, Beograd, 1992. god.