Selo u poeziji sentimentalizma i romantizma
Razvoj u engleskoj sentimentalizma u književnosti XVIII veka najranije
se ispoljava u poeziji. Racionalno-moralistički stav engleskog klasicizma,
koji je posebno jasno zastupljen u stvaralaštvu Aleksandra Poupa ( Alexander
Pope), već u drugoj četvrtini XVIII veka zamenjuje se poezijom zasnovanom
na osećanju, uglavnom lirskom. Protest protiv buržoaske stvarnosti, bez
revolucionarne oštrine u Engleskoj, dobija oblik povlačenja u svet intimnih,
unutrašnjih doživljaja čovekove duše, povlačenja u usamljenost i lirsku
kontemplaciju. Priroda, sentimentalno prijateljstvo i ljubav srodnih duša,
proste radosti porodičnog života, slike patrijahalnog života, koji još
nije zahvatilo raspadanje buržuaske civilizacije, - to su glavne teme
sentimentalne poezije.
Za datum zvaničnog početka romantičarskog u Engleskoj, mnoge starije
istorije engleske književnosti uzimaju datum objavljivanja Vordsvortovih
i Kolridžovih ''Lirskih balada'' ( Lyrical Ballads, 1798). Međutim, talas
romantizma u Engleskoj javlja se mnogo ranije i gotovo je nemoguće sasvim
tačno kada, ali je svakako izvesno da su neki pesnici pre Vordsvorta i
Kolridža u svojim delima pokazivali jasne odlike romantizma: među njima
vremenski najbliži, i svojim stvaralaštvom najsličniji romantičarima su
Viljem Blejk i Robert Berns. Teme kojima se bave pesnici ovog doba su
prirodnost, ljubav prema prirodi (smatra se učiteljem, vidarem, čak i
otelovljenjem Boga), vera u prirodnog čoveka, oduševljenje za detinju
neizveštačenost i jednostavnost, romantičarski individualizam i nemir,
strasna osećanja i ekstremnost, slobodoumlje, političnost, moć mašte,
zaljubljenost u daleko, duh demokratizma itd.
SELO U POEZIJI SENTIMENTALIZMA
U ranijim fazama engleske sentimentalne poezije selo i srećni život patrijahalnog
seljanina prikazuju se isključivo u idiličnim bojama, u skladu sa sentimentalno-demokratskim
simpatijama pesnika ovog pravca (Tomson, Grej...). Tek u drugoj polovini
XVIII veka, a u vezi sa predstojećom industrijskom revolucijom i sa opštim
zaoštravanjem socijalnih protivrečnosti, gubi seoska tematika svoj idilični
karakter, i sentimentalna poezija otkriva doista realistične slike siromašenja
i moralne degradacije engleskog sela ( Goldsmit, Kuper, Krab).
Džems Tompson ( James Thompson, 1700-1748) u svojim opisima
teži da da objektivnu sliku prirode, opšte konture predmeta i atmosferu
svetlosti i senke, zvukova i boja, kojom su ti predmeti okruženi, a izbegava
subjektivnu lirsku obojenost pejzaža, karakterističnu za kasnije sentimentaliste.
Omiljena tema njegovih opisa jeste engleski pejzaž: pitome doline, šumarci
i livade, potoci i reke, koji pejzažu daju živost, stada mirno pasu, rasuta
sela. U istim takvim vidovima prikazuje se Tompsonu i život životinja
i ljudi, koji je u vezi sa životom prirode: prolećne pesme ptica i njihova
jesenja seoba, lov i ribolov, slike seoskog života, koje se menja u skladu
sa godišnjim dobom. U proleće opisuje orača i sejača na radu, a u leto
– pranje i striženje ovaca, u jesen – žetvu koja se završava veselom gozbom,
a u zimu – seljačku večeru i seoske zabave, ili žalosnu sudbinu zadocnelog
putnika koji je zalutao u snežnoj vejavici. Tomsonov sentimentalni demokratizam
nalazi izraza ne u kritici postojećih društvenih odnosa, nego u idealu
usamljenog i kontemplativnog života, daleko od taštog i sebičnog sveta,
u mirnom utočištu u krilu prirode; kao takvim utočištem čini mu se patrijahalna
idila seoskog života, srećnog u svojoj ograničenosti.
Tomas Grej ( Thomas Gray, 1716-1771) u svom delu ''Elegija
napisana na seoskom groblju'' ( An Elegy Written in a Country Churchyard)
meditira o smrti u njenom ličnom i opšem vidu u okviru noćnog pejzaža
seoskog groblja. Glavna tema “Elegije” sastoji se u suprostavljanju čednog
i srećnog života skromnog seljaka – praznini i lažnosti života velikana
i bogataša. Elegija počinje slikom noći koja se spušta: večernji zvon,
umorni seljak koji se vraća kući, mrak i noćna tišina koju narušava samo
zujanje kukca i monotoni zvuk klepetuša koji uspravljuje stada ili jadanje
sove koja se gnezdi u kuli zaogrnutoj bršljanom. Pesnik se nalazi na groblju,
na mesečini i priseća se praotaca sela koji počivaju u senci iva i brestova
, u svojim teskobnim ćelijama. Smrt sve jednako očekuje, zato velikani
u svojoj gordosti ne trebaju da preziru miran rad seljakov. Među pokojnim
seljanima pesnikova mašta slika ljude visoke prirodne obdarenosti, koji
su međutim ostali nezapaženi kao biser na dnu mora ili cvetak što je nikao
na pustom mestu. Možda među njima leži “kakav seoski Hampden, koji se
borio protiv mesnog ugnjetača, kakav nemi, neproslavljeni Milton, ili
Kromvel koji nije umrljan krvlju svoje otadžbine.” Sirotinja ih je sprečila
da ispolje svoje sposobnosti i da se proslave, ali je ona ujedno i postavila
i granice njihovim porocima i prestupima. Otuda ideal prostoga, patrijahalnog
života, sentimentalna seoska idila, koja se suprostavlja taštom svetu.
Van niske borbe mahnite gomile,
Trezvene im želje nisu lutale;
Skrovitom i svežom dolinom života
Išli su bez buke svojim putem.
Takav ideal slika Grej na kraju svoje ''Elegije'', zamišljajući kako će
jednom sedi seljanin pričati prolazniku o njemu, kada bude počivao na
seoskom groblju kraj bezimenih humki siromašnih meštana svoga sela.
Vilijam Kuper ( William Cowper, 1731-1800), u svom
spevu “Zadatak” (The Task) opisuje prirodu kroz određene prizore, a njegova
tananost u opisivanju daje tim opisima upečatljivost. Ratare, drvoseče,
kiridžije i ostale ljude koji rade u polju, pesnik posmatra bez pokroviteljske
distance; za njega su oni bliski i dragi žitelji pitomog kraja Engleske
koji poznaje. Kao gradski čovek, koji je došao na selo da sebi nađe leka,
Kuper duboko ceni blagotvorno dejstvo sela i prirode. Šetnju sa prijateljicom
zamenjuje slika zimske večeri, sobe sa zatvorenim kapcima, kraj toplog
kamina, pokraj lampe, za šoljom čaja, u udobnoj usamljenosti, koji narušava
zvuk poštanskog roga, vesnika bučnoga sveta, kojeg je pesnik dobrovoljno
napustio. ''Prijatno je gledati na taj svet iz usamljenog utočišta, posmatrati
iz daleka komešanje velikog Vavilona, a ne osećati bliskost svetine, slušati
razgovor na ezbednom rastojanju, kada se umilni zvukovi spuštaju kao šapat,
ne vređajući sluh.''
Oliver Goldsmit ( Oliver Goldsmith, 1730-1774) u svojoj
pesmi “Napušteno selo” ( The Deserted Village, 1770) sa ljubavlju i prisnošću
govori o Obernu (Aubern), malom seocetu u Irskoj. Seća se nekadašnjeg
sela u kome seljaci žive spokojno i srećno, mada skromno. Sveštenik i
učitelj ukazuju tim jednostavnim ljudima kojom stazom treba ići kroz život.
Ovo idilično selo je nestalo usled prodora razornih uticaja sa strane;
mlade je privukao gradski život i rad u fabrici, te su napustili ognjišta
svojih otaca; a veleposednici su došli i ogradili seosko zemljište, tako
da siromah čovek ne može tu živeti. On oseća njegovo propadanje i patnju
njegovih stanovnika kao sopstveni bol. Pesnik vidi bedu seljaka, prinesenog
na žrtvu koristoljublju i luksuzu vladajućih klasa. Otuda preteća opomena
upućena vlastodršcima :‘’Teško onoj zemlji kojoj se bogataju bogatstva,
a ljudi nestaju; kneževi i velmože mogu blagovati ili propasti; oni su
bili stvoreni mogu se ponovo stvoriti jednim dahom ; ali snažno seljaštvo,
ponos zemlje, ako je jednom upropašćeno, ničim se zameniti ne može.’’
I priroda se izmenila jer nema vrednih ruku da je obrađuju, kao nekad.
Pesnik zaključuje da je seljaštvo upropašteno i da je to nedoknadiv gubitak
za zemlju.
Džordž Krab (George Crabbe, 1754-1832), svoj spev “Selo”
( The Village) počinje oštrim napadima na pesnike idiličare koji opevaju
srećan život seljana; on odbacuje nostalgičnu predstavu o idiličnom selu
i prikazuje život sa svim njegovim brigama, pravu sliku života siromaha.
Opisuje njihov težak život, koji su njegovi prethodnici prikazivali u
tako idiličnim pesničkim bojama. Potresan je i gotovo naturalistički opis
u kome govori o seoskoj sirotinji i sirotištu. Pesnik kaže da nisu srećniji
ni oni van sirotišta jer posrću od teškog rada, a večita neimaština je
njihova sudbina. Krčma je jedino mesto razonode koje poznaju. Život im
protiče u neplodnom kraju gde retko sija sunce.
Njihova je ona kuća u kojoj parohijska sirotinja živi
njeni zidovi od naboja jedva drže rasklimatana vrata.
Tu gde se širi neprijatan zadah truleži
i gde se danju čuje jednolično obrtanje vitla
tu žive deca koja ne znaju za roditeljsku brigu,
ovde stanuju roditelji koji ne znaju za dečiju ljubav;
Tu žene slomljena srca leže na čamotnoj postelji;
Napuštene supruge i majke nevenčane,
Nesrećne udovice za čije suze niko ne haje
preplašena gore nego deca bogaljasta stara čeljad.
Ovde je najsrećniji tupavi blesan i vesela luda.
SELO U POEZIJI ROMANTIZMA
Romantizam unosi u englesku poeziju mnoge novine. Menjaju se ton, motive,
raspoloženja, stil i pesničke slike. Dok se poezija XVIII veka zasnivala
na razumu, romantičari su davali prednost čulima, osećanjima i intuiciji.
Motiv sela nije toliko prisutan u poeziji sentimentalizma, pogotovo u
poeziji mlađe generacije romantičara.
Robert Berns (Robert Burns, 1759-1796), jedan od preteča
engleskog romantičarskog pokreta, u sebi je sjedinio najbolje tradicije
škotske poezije XV veka, sa apsolutnom iskrenošću, odsustvom svake književne
afektacije ranog XVIII veka u Engleskoj, i snažnom demokratskom notom.
Njegove pesme mogu se podeliti u tri grupe: 1) ljubavne pesme (SONG);
3 humoristične i podrugljive pesme; 3) pesme posvećene prirodi i seljačkom
životu’.
U pesmama posvećene prirodi i seljačkom životu, snažno je izražena pesnikova
ljubav prema rodnoj grudi i njegova humana nota. U pesmi “Kolibarevo subotnje
veče” ( The Cotter’s Saturday Night) veliča srećan život siromašnih i
prostih ljudi. Otac je patrijahalan domaćin, voljen i poštovan; a čeljad
je vredna, poslušna i pobožna.
Niz pesma je posvećen odnosu čoveka i prirode, ali ne sa filozofskog
stanovišta, već onako kako tu vezu doživljava čovek koji živi od zemljoradnje.
“Pesma vaši” (To a Louse) je duhovita i nezajedljiva društvena satira
na račun uobražene seoske lepotice koja nagizdana sedi u seoskoj crkvi,
a nije svesna da joj po kapi mili gadna životinjica – vaš. “Pesma mišu”
( To a Mouse) posvećena je mišu, čije je gnezdo pesnik nehotice razorio
orući njivu. On se obraća mišu pun saosećanja, razmišlja o vezi čoveka
sa svim živim bićima i teši mišića koji je uoči zime ostao bez stana,
bez zalihe, izložen snegu i mrazu. “ Jer, mišiću, nisi ti sam,” kaže pesnik,
“ i predrostrožnost može biti uzaludna. A najbolji planovi ljudi I miševa
često propadaju. Za njima nam ostaju samo žalost i bol umesto obećane
radosti.” Miš je srećniji od čoveka jer pamti samo sadašnju nevolju, a
čovek pamti prošle neuspehe i plaši se budućnosti jer predoseća zlo.
Berns je posvetio nekoliko pesama i životinjama, a o njima govori kao
o čovekovim prijateljima, nije ih personificirao, a ipak ih je prikazivao
kao bića koja misle i osećaju. On unosi ne doživljava ono ushićenje mnogo
svežine u gledanju na prirodu jer je njegov život protekao u neposrednom
dodiru sa njom. Posmatrajući je sa trezvenošću seljaka, on pred prirodom
karakteristično za romantičare.
Viljem Vordsvort ( William Wordsworth, 1770-1850) ostavši
rano bez roditelja, povlači se u sebe i duge šetnje po prirodi, našavši
u njoj najveću inspiraciju, kao što je sam naglasio u jednoj svojoj pesmi:
Jer priroda
Tad za mene sva u svemu bi.
Sa Samjuelom Tejlorom Kolridžem ( Samuel Taylor Coleridge) izdaje zbirku
pesama “Lirske balade” ( Lyrical Ballads, 1798) posle dugih razgovora
po Jezerskoj oblasti (Lake District) čiji će pejzaži postati i do kraja
Vordsvortovog života ostati, silan izvor nadahnuća, kao što će pesnik
pisati u jednoj svojoj poemi:
Podsticaj jedan iz prolećne šume,
O čoveku, dobru i problemu zla
Daleko te više naučiti ume
Neg ijedan mudrac što te učit zna.
Vordsvort insistira na jeziku priprostih ljudi i seljaka, samom jeziku
ljudi, odnosno stvarnom jeziku ljudi u stanju živog uzbuđenja, jer je
tada njihov jezik najverniji odraz ljudskih osećanja. Ta Vordsvortova
“priprosta poezija”, obuhvaćena zbirkom pesama ‘’Lirske balade’’, sastoji
se od pesama o ljudima i zgodama iz seoskog života ili od lirskih pesama
o prirodi. Po snazi izraženih osećanja uspelije su pesme. Iz druge grupe;
pesme iz prve grupe otkrivaju izvestan pokroviteljski ton prema malom
čoveku. U baladi “Nas je sedmero” ( We Are Seven) govori nam o jednoj
devojčici koja stalno govori da ih je sedmero, mada je dvoje dece iz te
porodice već pokopano; u drugoj pesmi priča nam o starom lovcu Sajmon
Liju, koji suze lije kada mu mladi pesnik jednim udarcem rascepi panj
koji je stari lovac uzaludno pokušavao da iseče. Treća pesma govori o
pastiru koji je prinuđen da prodaje ovcu po ovcu da bi mogao da podigne
svoju decu; jedna govori o starici koja proklinje bogatog farmera koji
joj je zabranio da skuplja drva na njegovom zemljištu. U svakoj pesmi,
Vordsvort pokušava da običnom predmetu dà širi psihološki ili socijalni
smisao; u prvoj pesmi prikazuje nesposobnost zdravog deteta da shvati
smrt. Druge dve pesme, o lovcu i pastiru, odražavaju tužno stanje društva
u kome beznačajna usluga izaziva zahvalnost , ili gde pošten i vredan
seljak ne može da izdržava svoju porodicu.
Vordsvort je imao za cilj da približi poeziju širokim slojevima, koristeći
njihov jezik i otkrivajući im poetičnost običnog života. Glavna njegova
poruka je radost – radost najvećem broju ljudi – radost zbog stvari koje
su svima pristupačne – zbog lepote prirode i jednostavnih odnosa, odnosa
roditelja i dece, brata i sestre, prijatelja i prijatelja, kao ličnost
iz jedne njegove pesme:
Ljubav je nalazio u kolibama gde sirotinja leži;
Svakodnevni učitelji bili su mu šume i potoci,
Tišina na zvezdanom nebu,
San među usamljenim brdima.
On je u stanju da nam prenese onaj mir i večnost brda koje je voleo,
u stanju je da nas vrati ka čistoj viziji sveta kakvu smo imali u detinjstvu,
viziji koja blista pod prvim sunčevim zracima:
Petao kukuriče,
Potok teče,
Ptičice cvrkuću
Jezero se svetluca,
Zeleno polje spava na suncu;
Najstariji i najmlađi
Rade zajedno sa najjačim;
Goveda pasu
Glave ne dižu,
Njih četrdeset se hrane kao jedna.
Samjuel Tejlor Kolridž (Samuel Taylor Coleridge,1772-1834)
u svojoj pesmi ''Mraz u ponoć'' (Frost in Midnight) dok bdi nad kolevkom
svoga sina, razmišlja o prolaznosti života i priseća se svoje mladosti,
odnosno perioda dok je išao u školu u velikom gradu. Noću bi ležao budan,
prisećao bi se svog sela, crkvenog zvona koji zove na vašar. Sutradan
bi ga čekao strogi učitelj, ali kad bi se sve završilo, otvarao bi vrata
nadajući se svojoj sestri ili nekom poznatom seljaku namerniku.
E, nekada kad bejah vrlo mlad,
u školi još, ja probdeo bih noć
sve piljeć u taj treperavi zrak
i namernika ćekajući svog;
pa tako buljeć snevao bi san
o selu mom i o zvoniku tom
što sirotinji pruža svirku svu,
i još o tome kako njegov zvon
sav umilan na vašar zove nas
po ceo dan dok mu ja gutam glas
ko čar života budućega mog!
ZAKLJUČAK
Sentimentana poezija engleske književnosti izražava intimne čovekove
težnje i osećanja. Osećajna duša, koja se samoanalizira i ispoveda, sklona
je razneženosti i melanholiji, pa je ton tih iskaza sentimentalan, dirljiv,
pun uzdaha, suza i nežnog saučestvovanja sa svima koji pate. Spisatelj
mora imati nežno srce i težnji ka vrlini i lepoti, pa se svako delo zasniva
na moralnom principu da se zlo kažnjava, a vrlina nagrađuje. Pošto je
prirodan čovek, neiskvaren civilizacijom, krajnji cilj čovekove težnje
ka dobru, idila je jedan od najprijatnijih slika čovekova života, te je
prikazivanje sela, seoskog života i njegovih žitelja jedna od najomiljenih
tema sentimentalne poezije.
Romantičari su okrenuti ka celokupnom posmatranju prirode. Motiv sela
nije toliko prisutan u poeziji romantizma. Pesnici romantizma vide prirodu
kao učiteljicu života i vidarku, ona je izvor nadahnuća i saznanja o čoveku.
Osećanja koja ih tada obuzimaju je nesređenost, rastrojstvo, dvojnost
i nemir. Dela su proizvod trenutka – posebnog emocionalnog trenutka i
velike aktivnosti mašte. Zadatak je izražavanje onih stvari koje diktira
pesnikova mašta.
LITERATURA
1. Kuić, Ranka: Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga,
Beograd, 1999.
2. Lukić, Bisenija. Marković, Miroslav: Istorija engleske književnosti,
Naučna knjiga, Beograd, 1950.
3. Pavlović, Miodrag: Pesništvo evropskog romantizma, Gutenbergova Galaksija,
Beograd, 2003.
4. Puhalo, dr Dušan: Engleska književnost (1700-1832), Naučna knjiga,
Beograd, 1965.
5. Kovačević, Ivanka. Stansfield-Popović, Marija. Kostić, Veselin. Šerbedžija,
Marija : Engleska književnost 2, Nolit, Beograd, 1983.
6. Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd,1991.
7. www.novelguide.com
8. www.sparksnotes.com
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|