SEMINARSKI RAD IZ KNJIŽEVNOSTI
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
EPILEPSIJA I STRUKTURA ROMANA FJODORA MIHAJLOVIČA DOSTOJEVSKOG
Uvod Nema
nijednog velikog umetnika na čiji je život i delo epilepsija toliko uticala
kao na genijalnog ruskog romanopisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog
(1821-1881). Dostojevski je od epilepsije
bolovao još od ranog životnog doba, pa sve do kraja života, a epileptične
događaje i likove opisao je u svojim književnim delima.
|
Delo: |
Likovi s epilepsijom: |
Godina prvog objavljivanja: |
Gazdarica - prvobitno objavljena u Zapisima iz domovine |
starac Murin | 1847 |
Poniženi i uvređeni | Neli | 1860 |
Idiot | Knez Miškin | 1868 (1874 u knjizi) |
Zli dusi / Zlodusi / Besovi | Kirilov | 1871 (1873 u knjizi) |
Braća Karamazovi | Smerdjakov | 1880 |
Da ne bi nastali nerešivi metodološki problemi, u tabeli 1 nisu navedena
druga dela Dostojevskog u kojima čitaoci mogu posredno zaključiti da se
radi o epilepsiji, na osnovu opisa psiholoških odnosno psihijatrijskih
poremećaja pripisanih raznim likovima.
Iz sopstvenog iskustva dugotrajne epilepsije, Dostojevski je rano uočio
da epileptični napadi, kao i periiktalne i interiktalne promene raspoloženja
i otvoreno remećenje psiholoških funkcija, utiču na njegove stvaralačke
napore. Ponekad su postiktalni poremećaji bili dugotrajni, a s dužim trajanjem
bolesti bili su sve teži. Najveći problem Dostojevskom su stvarale ozbiljne
smetnje pamćenja, pa je u pismu Strahovu (1871 ) napisao: "Otkad
bolujem, često mi je bilo najteže posle napada epilepsije. Kad bi napad
izbio iznenada, posle dužeg vremena bez napada, nastala bi izvanredna
moralna teskoba. Hvatao bi me očaj. Ranije je ta depresija trajala oko
tri dana posle napada, a sada čak i do sedam, osam dana". Ana
Grigorjevna, supruga Dostojevskog, zapisala je u svojim memoarima za razdoblje
1878-1879: "Epileptični napadi su Fjodoru Mihajloviču ozbiljno
remetili pamćenje, najviše pamćenje imena i lica; a zbog neprepoznavanja
lica stekao je i mnogo neprijatelja. Čak i onda kad bi mu rekli svoja
imena, ako se ne bi detaljno raspitivao, on uopšte ne bi bio u stanju
da sebi predstavi ko govori" Uprkos problemima s epilepsijom
u poznom životnom dobu, Dostojevski je u svojim delima često uspevao da
epilepsiju iskoristi kao važnu temu i da koristi razne literarne postupke
koji su imali za cilj da smanje nepovoljan uticaj epilepsije i da strukturu
njegovih dela učine bogatijom i zanimljivijom.
Epileptični napad u pripoveci Gazdarica pogađa starca Murina.
Dostojevski opisuje generalizovani toničko-klonički napad i dramatični
učinak tog strašnog događaja u kome je telo starca u grčevima, a lice
"nagrđeno od muka". Epilepsija se koristi kao sila u zapletu
radnje. Tako se Murinu napad javlja upravo u trenutku kad pokušava da
ubije Ordinova. U romanu Idiot (1868), uloge su zamenjene. Potencijalna
žrtva ubice Rogožina je knez Miškin, koji boluje od epilepsije i dobija
težak napad upravo u trenutku kad Rogožin zamahuje nožem da bi mu zadao
smrtni udarac. Miškina spašava užasan Rogožinov strah izazvan viđenjem
generalizovanog tonično-kloničnog napada.
Epilepsija se, kao i svekoliko Murinovo stradanje, u "Gazdarici"
pripisuje zloj sudbini koja pogađa i mistika, osobu koja predskazuje sudbinu.
Na taj način, epilepsija je nesaznatljiva tajna, isto kao i sudbina.
U Poniženim i uvređenim, takođe, lik koji pati od epilepsije,
devojčica Neli je utelovljenje zagonetke: "A teško bi i bilo
naći čudnovatije i originalnije stvorenje (...) sa zagonetnim., nemim
i upornim pogledom. (...) Njeno bledo i mršavo lice imalo je nekakav neprirodan,
zagasito žut, žučan prisenak."
Zagonetka nije samo u likovima, već je prisutna i u strukturi dela Dostojevskog,
zbog formalne dvosmislenosti značenja koja generiše poetski jezik, karakterističan
za autorovu umetničku prozu. Dobar primer za to su različiti prevodi dela
Dostojevskog u kojima se razlike ogledaju i u samim naslovima (v. tabelu
1 ). Glavni razlog je što dvosmislenost pokreće ambivalenciju u opredeljivanju
za jedno od višestrukih značenja. Upravo ta karakteristika polifonijskog
romana obrazuje teren na kojem se grade retoričke figure i drugi, još
složeniji formalni elementi modelirani na višim stupnjevima, kao što su
likovi fikcije i narativna struktura. Ogromna složenost likova u romanima
Dostojevskog i oslikavanje tajni sadržanih u događajima/scenama doprinose
glavnom ishodištu - višku zagonetki koji dovodi do viška značenja. Upravo
iz tog razloga, tumačenje velikih romana Dostojevskog nikada nije potpuno,
jer ono (tumačenje) nikada ne može da objasni niti da iscrpi sva značenja
romana.
Polifonijski roman Dostojevskog u potpunosti je dijaloški, tako da se
ukupnost uzajamnih interakcija neslivenih glasova i svesti obrazuju složene
sile ideja koje vladaju nad junacima romana. Da bi se složena značenja
razumela u kontekstu, moramo imati na umu da nekoliko ili sve polifonijske
ravni romana Dostojevskog mogu biti povezane s epilepsijom. Stoga se opisi
epileptičnih napada u svakom od dela Dostojevskog moraju posmatrati u
uzajamnim interakcijama, ne samo likova, već i sfera srodnih ideja koje
se šire u razne ravni i razilaze se sa epilepsijom.
Važno je naglasiti da se Katerina iz Gazdarice i Neli (Poniženi
i uvređeni) pojavljuju kao prva dva lika "slabih srca",
tako dragocena za književna dela Dostojevskog. Prvo izlaganje filozofije
"slabih srca" dolazi iz usta starca Murina:
"Rasudi, gospodine: slab čovek ne može se sam održati; ako mu
i sve daš, on će sam doći i sve će ti vratiti: daj mu pola zemaljskog
carstva da njim vlada, - probaj, - i šta misliš? On će se u opanak zbiti,
tako će se smanjiti! Ako daš slobodu tom slabome čoveku, sam će je vezati
i natrag doneti. Glupomu srcu ni sloboda ne vredi!".
Ta ideja se najbolje razvija u Braći Karamazovima, najdubljem
od dela Dostojevskog. Upravo Veliki inkvizitor kazuje Hristu:
"Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti,
ali nema ničega ni mučnijeg. (...) Ima tri sile, jedine tri sile koje
su mogle zanavek pobediti i osvojiti savest tih nemoćnih buntovnika, i
za njihovu sreću - te su sile čudo, tajna i autoritet.". U istoj
epizodi se ističe da je Hrist prepustio svoj podvig sveštenicima koji
su ga ispravili i zasnovali "na čudu, tajni i autoritetu".
Ovo gledište pokreće problem ljudske slobode i moći odnosno vlasti i njihove
upotrebe (kretanjem ka dobru) ili njihove zloupotrebe (kretanjem prema
zlu). Tu leži i seme antinomije dobra i zla u portretima likova. Način
na koji su teme tajne, autoriteta i čuda povezane s epilepsijom prikazuje
shema u tabeli. 2.
Tabela 2. Odnos tajne, autoriteta i čuda s epileptičnim likovima
TAJNA: | AUTORITET: | ČUDO: |
starac Murin | Starac Murin | |
Neli | Neli vs Ivan Petrovič | |
Kirilov | ||
Knez Miškin | Knez Miškin | |
Smerdjakov | Smerdjakov vs Ivan | |
Karamazov |
Ponekad su odnosi višestruki; tako su u likovima starca Murina i kneza
Miškina i zagonetka i čudo povezani s epilepsijom. Međutim, ovi odnosi
nisu isključivo rezervisani za epilepsiju, već se šire na druge planove,
gde uključuju i neepileptične likove.
Opisivanje epilepsije je u Poniženim i uvređenim povezano sa
važnim strukturnim inovacijama: tu možemo ubrojati portretisanje egoizma
patnji, odnosno mazohizma (Neli i njena majka). U skladu s tim, dobro
ne nadvladava zlo. To obeležava uzdizanje romana-feljtona na nivo psihološkog
romana i dostizanje do praga romana tragedije.Isti ishod će se ponoviti
u patnjama likova opisanim u poznim romanima - Idiot, Zli dusi i Braća
Karamazovi.
Hipostaza patnje i trpljenja se u poznim delima Dostojevskog odvaja od
epilepsije. Kristeva je opisivanje trpljenja povezala sa iskustvom napada
Dostojevskog. U simptome posle generalizovanih napada često spadaju smušenost,
poremećaj pamćenja, glavobolje, pojačana razdražljivost. Breger je naveo
biografske i literarne dokaze da je u fazi posle napada Dostojevski patio
od osećanja krivice i depresije
i doživljavao: "Bio sam zločinac... Počinio sam užasan zločin
koji je prošao nekažnjeno."
Epilepsija u romanima Dostojevskog ne razmatra se izolovano, već se prepliće
sa drugim zagonetkama koje predstavljaju još veće psihološke i filozofske
probleme, kao što je samoubistvo. To će postati očito kad navedemo sledeći
dijalog između Šatova i Kirilova u Zlim Dusima:
"Ima trenutaka, nastupi ih odjednom svega pet ili šest, i vi
iznenada osetite prisustvo večite harmonije, potpuno ostvarene. To nije
zemaljsko (... ) čovek u zemaljskom obliku to ne može podneti. Treba se
promeniti fizički ili umreti (... ) u tih pet sekundi ja živim život i
za njih ću dati ceo moj život, zato što vredi."
"Kirilove, obuzima li vas to često?"
"U tri dana jedanput, nedeljno jedanput."
"Nemate padavicu?"
"Ne."
"Znači, dobićete je. Čuvajte se, Kirilove, čuo sam da padavica upravo
tako počinje. (.) nastupiće padavica!"
"Neće imati kad" - blago se osmehnu Kirilov. (knjiga II,
266-267)
Poslednju rečenicu epileptolozi često izostavljaju iz svojih citata, čime
previđaju činjenicu da je suicidalni Kirilov već doneo odluku o samoubistvu
i time iz svoje psihičke sfere isključio značaj opasnosti od epilepsije.
Pored Kirilova, samoubistvo je literarna sudbina tri važna lika - Svidrigajlova
u Zločinu i kazni, Stavrogina, takođe u Zlim dusima i Smerdjakova
u romanu Braća Karamazovi. Od navedenih, jedino Smerdjakovu je
pripisana epilepsija, ali je ukazano da se čudno ponašanje Stavrogina
('koji izgleda kao da ima nalete ludila') može objasniti izvesnim
epileptičnim poremećajima (fokalnim složenim napadima ili epileptičnim
statusom sa psihomotornom simptomatologijom).
U svakom pogledu, Dostojevski literarno veoma selektivno koristi epilepsiju
kako bi razvio čudna i dvosmislena značenja važna za zaplet svojih romana.
Jedan od njegovih metoda je da objašnjava zagonetku epilepsije, tako što
daje sasvim precizan opis generalizovanog toničko-kloničkog napada kneza
Miškina. Međutim, posle takvih objašnjenja, sledi niz drugih, neobičnih
epileptičnih događanja, kao što je ekstatična aura, čime epilepsija postiže
novo značenje, značenje još veće i nerešive zagonetke. Situacija dostiže
vrhunac na kraju romana Idiot kad se knez Miški vraća u svoje
prvobitno stanje "idiotije".
Na sličan način, u Braći Karamazovim, narator lično i drugi likovi
nude objašnjenja epileptičnih događaja. Međutim, najveću zagonetku predstavljaju
likovi braće. U svojoj strasti, najstariji brat Dmitrij nije u stanju
da kontroliše svoje afekte i agresivne postupke, koje najviše usmerava
prema svom ocu, Fjodoru. U razgovoru sa svojim najmlađim bratom Aljošom,
on priznaje da ne zna da li bi ubio oca, ako bi bio izazvan. Stoga je
on samom sebi neprozirna zagonetka. Za druge, Ivan je takođe nerešiva
zagonetka. Dvosmislenost Ivanovih reči i postupaka usložnjava zaplet.
U svojoj psihološkoj dihotomiji, ovaj ateista ima dve đavolske predstave
- jedna je interiorizovana, u vidu pojave đavola, a druga je eksteriorizovana
u njegovog polubrata Smerdjakova. Sa svoje strane, Smerdjakov pati od
epilepsije i zloupotrebljava "epileptične manifestacije" da
bi manipulisao drugima i da bi sakrio počinjeno oceubistvo. Posle ubistva,
lekari pretpostavljaju da je status epilepticus uzrok bolesne
epizode Smerdjakova. Sasvim suprotno od toga, ispostavlja se da je on
odglumio svoje uobičajene napade, kako bi razbio sumnje da je on ubica
svog oca, Fjodora. Ponovo će se literarni izum suicida umešati da bi se
zaplet komplikovao: Smerdjakov će se ubiti. Tako će Ivan Karamazov izgubiti
ključnog svedoka za dokaz da njegov najstariji brat nije kriv za oceubistvo.
Dmitrij Karamazov se ne može spasiti od kazne izgnanstva. Ako izuzmemo
nadu u vaskrsenje probuđenu u metaforičnoj zavšnoj sceni (v. kasnije),
u ovom mitskom romanu preovlađuje tragičan rasplet.
U strukturi romana Dostojevskog, epilepsija kao zagonetka većinom sledi
metonimijski obrazac, na način zamene preko susednosti. Kad izgleda da
je jedna zagonetka skoro potpuno objašnjena ili odbačena, zamenjuje je
neka druga. Ishodište je još veće uplitanje čitalaca u neku drugu, možda
i nerešivu zagonetku ili tajnu.
Pored zagonetke važnu umetničku dimenziju postiže estetsko iskupljivanje
likova koji pate od epilepsije. Nimalo slučajno, to je najbolje ilustrovano
u Idiotu gde će pojava Miškinovog generalizovanog tonično-kloničnog
napada, baš u trenutku kad je Rogožin podigao nož da ga ubije, užasnuti
ovog drugog i spasiti Miškinov život. U Miškinovoj kontemplaciji, koja
sledi njegovu svesnost jednog epileptičnog događaja, iskustvo obolelog
od epilepsije transponuje se u izvanredan doživljaj lepote i sklada:
"Pa šta onda ako je to bolest? (...) Šta mari ako je taj napor
nenormalan, kad je eto njegov rezultat onaj trenutak osećanja kojega se
čovek seća i razmatra ga već u zdravom stanju, jedna najviša harmonija
i lepota, kad on čoveku daje nečuveno, dotle neslućeno osećanje upotpunjenosti,
mere, izmirenja i uzbuđenog (esktatičnog) molitvenog slivanja sa najvišom
sintezom života."
Na taj način, epilepsija nalazi svoje mesto među najvećim umetnikovim
estetskim idejama, u trijadi - istina, dobrota i lepota.
Dostojevski je, očito, imao razloga da iskupi svoju epilepsiju i da preuveliča
značaj večitog blaženstva koje pružaju kratki trenuci ekstatične aure.
Na drugom planu, stalno se borio da svojim stvaralačkim pregnućima smanji
ili potpuno odstrani štetan uticaj epilepsije na strukturu svojih romana.
Ovde iznosimo hipotezu da je epilepsija mogla nepovoljno uticati na veoma
složeno i osetljivo modeliranje romana Dostojevskog, naime na njihovu
narativnu strukturu. To je moglo dovesti do veoma čestih, složenih i nepredvidljivih
promena naratora u romanima Dostojevskog (Kockar, Mladić, Zli dusi).
Močulski (Mochulsky) je izneo da "u Idiotu autor lično pripoveda,
dok je u Braći Karamazovima fikcija naratora hronike skoro neprimetna.
U Zlim dusima narator je neko bezlično biće, običan ukućanin, neko iz
kruga oko Stepana Trofimoviča. U Mladiću, autor je pokušao da u istoj
osobi udruži naratora i junaka. Arkadij Dolgoruki priča o sebi, o svom
životu i svojim idejama, ali se ne zadržava dugo na pijedestalu heroja,
već ustupa mesto Versilovu i Ahmalovoj, neprimetno se spuštajući u ulogu
običnog naratora". Rezultat toga je da se jednom liku pripisuju
dela ili "reči" koje deluju kao da ne pripadaju uvek potpuno
usklađenoj osobi. Glas autora je sakriven, menja pozicije u istom planu
ili je iza likova. Međutim, u tekstu je protok jedne ideje ili nekog niza
srodnih ideja usaglašen, ne samo u okviru jednog romana, već i "vertikalno",
u raznim romanima. Tako su posledice ateizma u raznim romanima oslikane
kao samoubistvo (kod Stavrogina u Zlim dusima, kod Smerdjakova
u Braći Karamazovima).
Najvažnije svojstvo stilistike Dostojevskog je nerazrešena protivrečnost
između tona "beleženja" i tona "ispovesti". Epileptični
napadi mogu uticati na čestu promenu izbora i položaja naratora što je
primetno u Zlim dusima. Supruga Dostojevskog, Ana Grigorjevna
je navela da je Dostojevski, za vreme rada na ovom romanu imao česte epileptične
napade zbog kojih je dolazilo do višednevnih prekida u njegovom pisanju.
U tom periodu patio je i od poremećaja pamćenja, pa je 1873. saopštio
Solovjevu: "...dok sam dovršavao Zle duhe, morao sam sve da pročitam
ispočetka, zato što sam zaboravio čak i imena likova". Dostojevski
je verovatno otkrio neki literarni izum da bi ispravio te formalne nedostatke:
tako stari Verhovenski stalno od čitalaca traži izvinjenje zbog ponavljanja
i digresija koje u njegovoj naraciji prouzrokuju njegova starost i zaboravnost.
Na taj način, imaginacija velikog romanopisca je pomogla da neutralizuje
štetne učinke epileptičnih napada i proizvela još jednu zagonetku koja
stoji u osnovi snage njegove književne forme.
Epileptični napadi su posebno uticali na snažnu emocionalnost, psihološku
crtu Dostojevskog, još od piščevog detinjstva. Ova osobina odrazila se
u njegovim delima u vidu snažnog emocionalnog tona koji karakteriše pripovedača
i druge fikcione likove (kneza Miškina, Rogožina, Nastasju Filipovnu iz
Idiota, Dmitrija i Aljošu iz Braće Karamazovi, i mnoge druge).
Hiperemocionalni tonalitet u Idiotu povezan je sa strukturom
romana koji u nizu sledi: prodrom -auru - Miškinov epileptični napad -
i epilepsiju samog pisca.
Dostojevski je knezu Miškinu pripisao dva svoja sasvim lična obeležja
- epilepsiju i kaligrafski rukopis. Strast prema ekstremima je u zapletu
Idiota povezana sa epilepsijom. Miškinova ljubav prema osobama
a ne ljubav prema principima deluje daleko više kao Hristova. U stvari,
Miškin se približava paraboli Hrista - božanskoj jednostavnosti nevinosti.
S druge strane, suprotno od Hrista, Miškin svuda izaziva haos. Epilepsija
u tome igra veliku ulogu. Na formalnom nivou, opasnost od tog iznenadnog
poremećaja interiorizovanog u Miškinu ističe se u obeležjima njegovog
govora i u njegovim dijalozima, kao i u dugim monolozima sa ekstatičnim
elementima koji postaju preteče preteće i neizbežne katastrofe. To je
najočitije za vreme Miškinovog dramatičnog epileptičnog napada u domu
generala Jepančina, gde on razbija dragocenu vazu i kvari zanimljivu večernju
zabavu.
Pozitivno lep čovek, jedan od glavnih karakternih tipova koje Dostojevski
portretira u svojim romanima, u oštrom je kontrastu sa literarnim utelovljenjima
zla. Taj kvalitet veličanstveno razrađenih antinomija đavola i haosa,
s jedne strane, naspram sveta harmonija s druge strane, daje romanima
Dostojevskog originalnu psihološku i filozofsku dubinu.
Ova antimonija, u vezi sa opisom epilepsije i posmatrana prema hronologiji
dela Dostojevskog, ima vrlo složeni razvoj, pa su samo glavni likovi navedeni
u tabeli 3.
Tabela 3. Antinomija utelovljenja zla i pozitivno lepih ljudi
Utelovljenja zla: | Pozitivno lepi ljudi: | Naslov dela: |
Starac Murin | Ordinov | Gazdraica |
Rogožin | Knez Miškin | Idiot |
Stavrogin | Vladika Tihon | Zli dusi |
Smerdjakov | Aljoša | Braća Karamazovi |
Ivan* | Starac Zosima |
*Ivanov dijalog sa đavolom prikazuje dihotomiju njegove svesti između vere i neverovanja.
U Gazdarici, antinomija se javlja u rudimentarnom obliku. Glavni
lik je petrogradski sanjar, mladi naučnik Ordinov, koji je "umetnik
u nauci". Njegova naivna mladost ("dete u pogledu života
izvan") i njegovi ideali čine ga sličnim jednom od najpoznatijih
pozitivno lepih, knezu Miškinu. Zaplet pripovetke prikazuje pokušaje Ordinova
da spasi još jedno "slabo srce", Katerinu, u koju se zaljubljuje.
Ordinova će poraziti starac Murin, Katerinin zli duh, njen tajanstveni
zaštitinik, čarobnjak koji joj je ovladao dušom zarazivši je mističnim
strahom od nekog užasnog zločina koji joj je pripisan. Svojstvo sva tri
lika je neka vrsta nezdravosti: Ordinov je naslikan kao da živi u nekom
prolaznom delirantnom stanju - "sličnom snoviđenju, pun čudnih
teskoba, uzaludnih borbi i patnji" a Katerina izgleda "neuravnotežena",
"opčinjena" i zbunjena. Bolesnik od epilepsije, starac Murin
ima "grozničav sjaj u očima". Izgleda kao da su formalne
stilističke nedoslednosti pripovetke prekrivene planom nezdravosti likova.
Višestruka značenja antinomije, razvijena u kasnijim romanima, pokazala
su mnogo složenije odnose s epilepsijom i sa patologijom likova. Nesposobnost
pozitivno lepog čoveka da spreči zlo ili zločin, ta važna umetnička ideja
u delima Dostojevskog, dosegla je do uzvišenije vizije u Idiotu.
To je očito iz odnosa kneza Miškina i drugih likova. Možda je najčudnije
to što Miškin uvek pokazuje krotkost i blagost, opraštajući čak i Rogožinu
koji je pokušao da ga ubije. Miškinov izgled donekle svetačkog lika može
se povezati s njegovom težnjom ka samoponižavanju koja potiče od njegove
epilepsije. Knez priznaje da su ga česti napadi bolesti učinili skoro
idiotom, pa on više puta pripisuje sebi da boluje od idiotije. Još jednom,
njegova nedoslednost i dvojnost ("dvostruke misli") delimično
potiču od epilepsije zbog koje je bio zadržan u jednom švajcarskom sanatorijumu,
izolovan od društvenog opštenja u jednom ključnom dobu svoje rane mladosti.
Dvojnost primetnu kod Miškina pokazuju i drugi likovi. Đavolske slike
se umnožavaju kod nekoliko likova, a najčistije ih predstavlja ubilački
Rogožin. Prikazano je da i Nastasja ima nečeg dijaboličnog, ali i telesnu
lepotu koju vredi spasavati. Miškin ima duhovnu lepotu, ali nije u stanju
da spasi lepotu oličenu u Nastasju koja se "manje plaši smrti
sa Rogožinom nego života pred Miškinovim očima koje sve primećuju i sve
opraštaju." Posledice epilepsije u Idiotu su samo jedan
od mnogih složenih, polifonijskih slojeva koje pisac koristi da bi prikazao
svoje estetske ideje o lepoti, u obliku veličanstvene i tragične vizije
ljudskog života.
U polifonijskom romanu, jednu ideju ne zastupa jedan jedini lik. U mnogim
romanima, više fikcionih likova predstavlja jednu ideju. Ovo je naročito
evidentno u Zlim dusima gde nalazimo da je niz utelovljenja zla
oslikan u glavnim likovima (Stavroginu i njegovim učenicima Šatovu, Kirilovu,
Pjotru Verhovenskom i Šigajlovom) a u perifernijem krugu i drugim sitnim
đavolima (Liputinu, Lebjadkinu, Ljamšinu i dr.). Takav literarni izum
podudara se s piščevim konceptom da oslika posledice i tragičan ishod
akcija u društvenoj sredini koju karakteriše gubitak vere. U toj krizi
estetske svesti, muškarci zaposednuti đavolima postaju krdo, pa je njihovo
iskupljenje nemoguće. S druge strane, čovekoboga Kirilova iskupljuju njegovo
očuvano estetsko svojstvo - hrabrost, ekstatični doživljaj (verovatno
tipa epileptične aure) i njegovo konačno samoubistvo koje nastaje zbog
tragične dihotomije psihe i srca. Ideja o čovekobogu je razumljiva samo
iz konteksta i dijaloga junaka Zlih duhova, naročito Stavrogina
i Kirilova.
Još istaknutiji svetački likovi od kneza Miškina su izvesni pozitivno
lepi ljudi (vladika Tihon u Zlim dusima, Aljoša i starac Zosima u Braći
Karamazovima). Njihovo svetačko poslanje na zemlji nije predstavljeno
kao direktna suprotnost utelovljenju đavola. Vladika Tihon i starac Zosima
dosežu do svetosti povlačeći se od spoljnog sveta i asketskim životom
koji provode uglavnom u manastiru. Jedino Aljoša uspostavlja potpunu vezu
sa svetovnošću. Opisan je kao Miškinov zdravi kontrapunkt - "stasit,
devetnaestogodišnji mladić rumenih obraza, vedra pogleda, pun zdravlja
i snage".
Aljoša ima izvesne veze s epilepsijom (a tako i sa knezom Miškinom). Te
veze su umanjene u završnom tekstu romana, ali je u skicama za Braću
Karamazove, najmlađi brat nazvan "idiot". Kasnije, pisac
mu daje ime Aljoša, po svom miljeniku, najmlađem sinu koji je umro u epileptičnom
statusu, sa tri godine života, 16. maja 1877. godine. Očinska nežnost
prema sinu i neostvarene nade gajene u budućnost sina prenete su na piščevog
književnog, simboličnog potomka. Epilepsija se javlja i u Aljošinoj porodičnoj
istoriji u kojoj čitamo da je Aljošina i Ivanova majka, smerna i "blaga"
Sofija Ivanovna imala epilepsiju.
Ponovo, u Braći Karamazovim se antinomija oblikuje na višem,
"supraindividualnom" nivou. Aljoša i starac Zosima obrazuju
duhovni odnos otac - sin. Njihova duhovna veza je oštro suprotstavljena
razornom izrazu krvnog sinstva (u odnosu Fjodora Karamazova i njegovih
sinova Dimitrija, Ivana i Smerdjakova). Tako je osnovna antinomija duh
- telo.
Ljubavlju motivisano Aljošino delovanje, za razliku od Miškinovog, nije
uzaludno. Tako Aljoša stiže blagovremeno i spašava Dmitrija od prelaska
na samoubilački čin. Međutim, on nije u stanju da spreči najveću tragediju
- oceubistvo, ni epizode halucinacija koje muče Ivana, niti osuđivanje
Dimitrija na izgnanstvo. Iz svojih tragičnih iskustava u necrkvenom svetu
Aljoša se uči opraštanju i ojačava svoju veru.
U svom bezvernom tumaranju, ateista Ivan je povezan sa još otvorenijim
oličenjem zla, Stavroginom (Zli dusi). Oba lika su povezana sa
temom prikaza raznih oličenja demona ili đavola kojima je zajedničko to
da vređaju ponos i estetska osećanja. Smerdjakova možemo posmatrati i
kao dvojnika Ivana Karamazova. Kad počini oceubistvo, Smerdjakov otvoreno
priznaje Ivanu da je ostvario Ivanovu ateističku ideju "sve je dopušteno".
Kao "egzekutor", Smerdjakov saopštava svom "učitelju"
Ivanu: "Vi ste ga ubili, vi ste glavni ubica, a ja sam samo vaš
pomoćnik bio, verni sluga..." . Okrutnost i sadizam su rane
crte u karakteru Smerdjakova:
"U detinjstvu je vrlo voleo da veša mačke i posle da ih sahranjuje
sa ceremonijom. On se za to oblačio u čaršav, koji mu je bio kao odežda,
i pojao je i mahao nečim nad mrtvom mačkom, kao da kadi kadionicom".
Međutim, u tekstu nema osnove za tvrdnju da postoji odnos između sadizma
i epilepsije, kao što čini Ozer. Smerdjakovljevo ubistvo uopšte nije motivisano
epilepsijom. Naprotiv, on manipuliše epilepsijom da bi prikrio svoj smrtni
zločin. Na taj način, Dostojevski je naslikao kako zagonetku epilepsije
zamenjuju druge tajne zlih sila koje zloupotrebljavaju ovu bolest. Ipak,
u romanu će se naći i zakoniti branitelj epilepsije. To je upravo Državni
tužilac koji, u odsustvu corpus delicti, izjavljuje da Smerdjakov,
"nesrećni idiot", sklon samookrivljavanju, uobičajenom za osobe
s epilepsijom, nije ubica.
U strukturi romana, zagonetka ili tajna sledi primarno metonimijski obrazac,
dok antinomija ima pretežno metaforička obeležja, po sličnosti ili različitosti
od nekog objekta ili neke scene. Moramo znati da romani Dostojevskog sadrže
i druge antinomije koje izgledaju sveobuhvatne i univerzalne. To su sloboda
- ropstvo, vera -neverovanje, život - smrt. Višak značenja nastaje kad
su ove antinomije prikazane kao polifonijske umetničke ideje u mitopoetskoj
formi.
Najveće formalne jedinice u romanima Dostojevskog izražene su u formi
mitologemona. Neke od njegovih mitskih tema (đavo, zlatno doba, oceubistvo)
zajedničke su sa drugim delima fikcije. Oceubistvo, glavna tema u Braći
Karamazovima, odavno se sreće, u starogrčkoj mitologiji i književnosti
antičkog doba. Frojd
je oceubistvo smatrao suštinskim događajem u utemeljenju kulture, a izneo
je i pogrešnu hipotezu o "histero-epilepsiji" Dostojevskog.
U ovom radu razmotrićemo samo tri drevna mita koja Dostojevski koristi
na specifičan način. To su: mit o čarobnoj nevesti, pobuni protiv Majke
- Zemlje i mit o strancu.
Ima nekoliko primera čarobne mlade: Aglaja i Nastasja u Idiotu;
Liza Hohlakova, Katerina Ivanovna u Braći Karamazovima. Koristeći
mitske obrasce, Dostojevski želi da oda pohvalu ženi. U Idiotu
su opisani zamršeni odnosi kneza Miškina, "siromašnog viteza",
sa Aglajom i sa Nastasjom. Miškin ne može da bude srećan, a u izboru Nastasje
a ne Aglaje više ga motiviše samilost nego ljubav. On nije u stanju da
Nastasju spasi od ubice Rogožina. U tragičnoj viziji završne scene Idiota,
senzualnost simbolizuje zakon smrti i ne dolazi do transcendencije. Međutim,
u mitskom romanu mističnog simbolizma (Braća Karamazovi), vaskrsla ljubav
nadvladava taj zakon. Duboko razumevanje tog simbolizma, sadržanog u Grušenjkinoj
basni o glavici luka, dozvoljava Močulskom sledeću tvrdnju: "Aljošin
susret sa Grušenjkom je mladoženjina mistična veridba sa svojom verenicom
- zemljom". Prema tome, mitovi o bajnoj mladoj i mit o Majci
- Zemlji međusobno se prepliću.
Ljubav prema Zemlji - Velikoj Majci karakteristična je za mitske romane
Dostojevskog (Zle duhe, Braću Karamazove). Jedinstvo, odnosno
sjedinjenje sa Majkom - Zemljom doživljava se kao ekstaza. U tom smislu,
ekstatične aure Miškina i Kirilova mogu se shvatiti kao prethodnica ekstatičnih
vizija Majke - Zemlje. Tajna Majke - Zemlje u Zlim Dusima poverena
je siromašnoj i maloumnoj Mariji Timofejevnoj. U Braći Karamazovima,
obožavanje Majke -Zemlje poprima nove i razrađenije forme. U ekstazi pozitivno
lepih -starca Zosime i Aljoše, ono je potpuno odvojeno od epileptične
aure. Kosmička Aljošina ekstaza naslikana je u vidu strasne vizije, simbola
vaskrsenja, koji se javlja dok je "on plakao u ushićenju svome,
baš i zbog tih zvezda što mu sijahu iz bezdana".Strastan, poročan
i nesrećan, Dmitrij Karamazov će takođe imati neodložnu potrebu da napravi
savez sa Majkom - Zemljom. Možemo pretpostaviti da je autorovo iskustvo
ekstatične aure i njene razrade kod literarnih likova (Miškina, Kirilova)
doprinelo njenom novom razvoju u mitologemoni (u Braći Karamazovima),
koja se smatra najdubljim otkrovenjem celokupne ruske kulture.
Primer pobune protiv Majke Zemlje, na najširoj skali, može se shvatiti
kao revolt protiv prirodnog ljudskog (ili simboličkog) poretka, a najveća
kršenja tog poretka su naslikana kao ubistvo (Zločin i kazna, Idiot,
Zli dusi), oceubistvo (Braća Karamazovi), samoubistvo (Zli
dusi, Braća Karamazovi) ili zloupotreba dece i pretnja čedomorstvom
(Braća Karamazovi). Struktura romana Dostojevskog dovodi prestupe
u vezu sa preobražajima likova, sa literarnim transpozicijama i transfiguracijama.
Ukratko literarni svet Dostojevskog pruža tragičnu viziju, podudarnu sa
formom romana-tragedije, ali to ne isključuje transcendenciju koja, takođe,
poprima mitski obrazac, najavljujući vaskrsenje. To je na najbolji način
ilustrovano u završnoj sceni Braće Karamazovih. Tu čitamo dijalog
Aljoše sa decom, po povratku sa pogreba dečaka Iljuše koji je umro od
tuberkuloze. "Sve ću vas zadržati u mom srcu, a i vas molim da
mene zadržite u svojim srcima!" kazuje Aljoša ožalošćenoj deci.
Ova slika mističnog sjedinjenja u srcima još više se uzdiže posle pitanja
Kolje Krasotkina:
"Karamazove, zar zbilja religija govori da ćemo svi ustati iz
mrtvih, i da ćemo oživeti i opet videti jedan drugog, i sve, i Iljušicu?
'Neizostavno ćemo vaskrsnuti, neizostavno ćemo se videti, i veselo ćemo
i radosno ispričati jedan drugom sve što je bilo - odgovori Aljoša pola
smejući se pola oduševljeno [u ekstazi]'".
Mit o strancu započinje sa Neli u Poniženim i uvređenim a najveću
razradu doseže u Idiotu (gde je stranac "pozitivno lep čovek")
i u Zlim dusima (oličen u Stavroginu, utelovljenju zla). Tajna
stranca povezana je s bolešću, nadasve, sa epilepsijom, kao što smo videli
u primerima Neli, kneza Miškina, a možda i Stavrogina. Za Miškina, mučenje
nije sama epilepsija, već činjenica da je on stranac, nepodesan za socijalnu
sredinu. Sličan je s Adamom izgnanim iz raja.
Nesaznatljivo u čovekovoj duši, međutim, nije uvek u vezi sa tajnama i
tajanstvenošću bolesti, već sa još većim i još teže rešivim zagonetkama.
Mada je religioznost u nedavnim istraživanjima izvesnih poremećaja ličnosti
kod epilepsije temporalnog režnja bila povezana s epilepsijom, Dostojevski
je u svom poslednjem romanu odvaja od epilepsije. Smerdjakov ostaje ateist,
čak i kad prizna oceubistvo. Zdrava dimenzija ljudske prirode, verovanje
da Bog postoji razrađeno je do univerzalne ideje. Umetnička ideja, koju
formuliše starac Zosima, doseže kosmičke razmere i obrazuje temelj piščeve
mistične etike:
"Bog je uzeo semena iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji...
i niklo je sve što je moglo nići, i sve što je zbilja živo, živo je svešću
o dodiru s drugim tajanstvenim svetovima... Mnogo šta je na zemlji od
nas skriveno, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje
žive veze naše s drugim svetom..."
Veličina romana Dostojevskog, međutim, više se temelji na njihovoj inovativnoj
formi nego na njihovom sadržaju. Dvosmislena značenja nerešive tajne uvek
pobuđuju veliko zanimanje za piščeve polifonijske romane koji anticipiraju
književnu mitopoezu u XX veku, naročito u velikim delima Džejmsa Džojsa,
Herberta Lorensa, Hesea, Foknera i Tolkina.
Literatura
1. Segalloff T. Die Krankheit Dostojewskys. Munich: E. Reinhardt; 1907. p. 1-54.
2. Alajouanine R. Dostoievski's epilepsy. Brain 1963; 86:209-18.
3. Gastaut H. Fyodor Mikhailovitch Dostoevsky's involuntary con-tribution to the symptomatology and prognosis of epilepsy. Epi-lepsia 1978; 19:186-201.
4. Voskuil PHA. The epilepsy of Fyodor Mikhailovitch Dostoevsky (1821-1881). Epilepsia 1983; 24:658-67.
5. Geschwind N. Dostoievsky's epilepsy. In: Blumer D (ed): Psychi-atric Aspects of Epilepsy. New York: American Psychiatric Press;
1 984. p. 325-34.
6. Kiloh GH. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Develop-ments 1986; 1: 31-44.
7. Janz D. Anmerkungen zu Epilepsiegestalten bei Dostojewskys. (in German) Epilepsie-Blatter 1994; 7 (suppl. 2): 15-17.
8. Wolf P. Epilepsie und Verbrechen in der Literatur. (in German) Epilepsie-Blatter 1996; 9 (suppl. 1):36-40.
9. Gerigk HJ. Epilepsie und Verbrechen. Der Morder Smerdjakow in Dostojewskijs Roman "Die Briider Karamasow". Epilepsie-Blatter 1996; 9 (suppl. 1): 41-45.
1 0. Rice JL. Dostoevsky and the healing art. Ann Arbor, Mich: Ardis;
1 985. p. 234.
11. Bahtin M. Problemi poetike Dostojevskog. Beograd: Nolit; 1967.
(Bakhtin MM. Problems of Dostoevsky's Poetics. Ithaca: Cornell
University Press; 1 984). 1 2. Jovanović M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana.
Beograd: Srpska književna zadruga; 1 992. 1 3. Jovanović M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana.
Preobražaj žanra. Beograd: Srpska književna zadruga; 1993. 1 4. Mochulsky K. Dostoevsky. His Life and Work. Princeton: Prince-
ton University Press; 1 967. p. 385. 1 5. Dostojevski A. Dostojevski: uspomene (preveo s ruskog Petar
Vujičić). Beograd: Prosveta; 1 977. (Dostoevsky A. Dostoevsky:
Reminiscences. New York: Liveright; 1 975). 1 6. Dostojevski FM. Gazdarica. U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjiga
III. Novele. Beograd: Narodna Prosveta; 1933. 106-222.
17. Dostojevski FM. Idiot (preveo Jovan Maksimović). Beograd: Rad. 1966.
18. Dostojevski FM. Poniženi i uvređeni (prevela Isidora Sekulić) U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjige I i II. Beograd: Narodna Pros-
veta; 1 933.
1 9. Dostojevski FM. Braća Karamazovi. (preveo Jovan Maksimović). Prosveta, Beograd, 1972.
20. Kristeva J. On the melancholic imaginary [Burchill l, translator]. In: Rimmon-Kenan S (ed): Discourse in Psychoanalysis and Literature. London : Methuen; 1987. p. 104-23.
21 . Breger L. The Author as Psychoanalyst. New York: New York University Press; 1 996. p. 237.
22. Dostojevski FM. Zli dusi (prevela Veljka Marković). Beograd: Rad; 1981.
23. Dostojevski FM (1866). Zločin i kazna (preveo Milosav Babović). Beograd: Kultura; 1 963.
24. Kiloh G. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Developments 1986; 1:36.
25. Lapšin II. Estetika Dostojevskog. Beograd: Slovo ljubve; 1981.
23.
26. Soloviev E. Dostoevsky, His Life, and Literary Activity. A Bio-graphical Scetch. London: George Allen and Unwin; 1 91 6.
27. Grossman L. Dostojevski. Beograd: Srpska književna zadruga.
I 974.
28. Krieger M. Dostoevsky's "Idiot": the curse of saintliness. In: Wellek R (ed): Dostoevsky: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs: Prentice-Hall;1962. p. 46.
29. Ozer IJ. Images of epilepsy in literature. Epilepsia 1 991 ; 32:798¬09.
30. Frojd S. (1912-13) Totem i tabu. U: Sigmund Frojd: Odabrana dela, 3. izdanje, knjiga 4. Novi Sad: Matica Srpska; 1973. str.
II 9-288.
31. Frojd S. (1912-13) . Dostojevski i oceubistvo. U: Sigmund Frojd:
Odabrana dela, 3. izdanje, knjige 7. Novi Sad: Matica Srpska;
1 973. str. 235-259.
32. Ivanov V. Freedom and the Tragic Life. A Study in Dostoevsky.
[Cameron N, translator] New York: The Noonday Press; 1957. p.
49-52.
33. Mereškovski D. Prorok ruske revolucije. U: Milošević N. (prir.):
Dostojevski kao mislilac, knjiga IX. Beograd: Partizanska knjiga;
1 982. str. 359-460.
34. Bear D, Fedio P. Quantitative analysis of interictal behavior in temporal lobe epilepsy. Arch Neurol 1 977; 34:454-67.
35. Geschwind N. Behavioral changes in temporal lobe epilepsy.
Psychological Medicine 1 979; 9: 21 7-1 9.
Stručni rad autora Dr Žarka MARTINOVIĆA, dr med. sci, neuropsihijatar,
redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Šef Odseka
za epilepsije i kliničke neuronauke, Institut za mentalno zdravlje.