|
FROJDOVA PSIHOANALIZA
Frojdova biografija
Sigmund Frojd ( 1856. - 1939.) bio
je prvorođeno dete u bečkoj porodici u kojoj su bili još dva sina i pet
ćerki. Njegov otac, poput mnogih porodica u to vreme bio je veoma autoritativan.
Kako bi se razumeo nastanak Frojdove teorije, važno je razmotriti poreklo
njegove porodice.
Iako
je Frojdova porodica bila siromašna i bili su prisiljeni na veoma oskudan
život, njegovi roditleji preduzeli su sve kako bi podsticali njegove intelektualne
kapacitete. On je imao mnogo interesovanja, ali njegove mogućnosti izbora
bile su ograničene zbog njegovog jevrejskog porekla. Konačno se opredelio
za medicinu. Samo četiri godine nakon diplomiranja na Bečkom univerzitetu,
sa svojih 26 godina, na istom mestu dobio je prestižan položaj predavača.
1883. godine, stupa u psihijatrijsku službu. Zadužen za studiju o kokainu,
otkriva, 1884, njegove analgetske odlike, predoseća njegova anasteziološka
svojstva i testira ga na sebi. Frojd sebi stvara klijentelu među "nervno
obolelima", većinom od histerije, koje leči, kao što se u to vreme
obično činilo, elektroterapijom i hipnozom.
Frojd je veći deo svog života posvetio oblikovanju i proširivanju svoje
teorije o psihoanalizi. Zanimljivo je da najkreativnija faza njegovog
života odgovara periodu kada je i sam imao ozbiljne emocionalne teškoće.
U svojim ranim 40-tim godinama imao je brojne psihosomatske poremećaje,
izrazite strahove od smrti i druge fobije.
U to vreme Frojd se posvetio teškom zadatku samoanalize. Istražujući značenje
svojih snova, došao je do uvida u dinamiku razvoja ličnosti. Prvo je ispitivao
uspomene iz svog detinjstva i otkrio intenzivno neprijateljstvo koje je
osećao prema ocu. Sećao se svojih detinjih seksualnih osećanja prema majci
koja je bila privlačna, puna ljubavi i zaštitnički nastrojena. Potom je
na klinički način oblikovao svoju teoriju, opažajući pacijente tokom prerade
njihovih ličnih teškoća u analizi.
Tokom istraživanja problema histerije kome se posvetio zajedno sa Jozefom
Brojerom, proizašla je njihova zajednička knjiga “Studije na području
histerije“ u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze
iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. Tu već nalazimo osnovne
principe psihoanalize, pojmove nesvesnog, supstitucije, negacije, odbacivanja.
onoga šti će se kasnije zvati psihoanalitička
teorija. Nedugo nakon objavljivanja knjige (1895.), iz javnosti nepoznatih
razloga, Frojd i Brojer prekidaju saradnju.
Frojd nije podnosio kolege koji su se odvojili od njegove psihoanalitičke
doktrine. Nastojao je da sačuva kontrolu nad svojim pokretom izbacujući
iz njega sve one koji su se usudili da izraze svoje neslaganje. Na primer,
Karl Jung i Alfred Adler blisko su
sarađivali sa Frojdom, ali svaki od njih je osnovao svoju terapijsku školu,
nakon neslaganja sa Frojdom oko teorijskih i kliničkih pitanja.
Frojd je bio veoma kreativan i produktivan, često je radio i po 18 sati
dnevno. Njegovi sabrani radovi objavljeni su u 24 knjige. Frojdova produktivnost
bila je tako visoka sve do njegove pozne dobi, kada je oboleo od karcinoma
usne duplje. Tokom poslednje dve decenije svog života, Frojd je bio 33
puta operisan. Umro je u Londonu 1939. godine.
Kao začetnik psihoanalize, Frojd se potvrdio kao intelektualni velikan.
Stvorio je sasvim nove tehnike za razumevanje ljudskog ponašanja i dosada
najobuhvatniju teoriju ličnosti i psihoterapije.
Sam Frojd je psihoanalizu kao metod lečenja niže vrednovao u odnosu na
značaja tog metoda kao izvora naučnog značaja. On je takođe smatrao svoje
učenje kao jedno od tri velike uvrede nanete ljudskom narcizmu: Kopernikova
- rušenje uverenja da je Zemlja centar univerzuma, Darvinova - da je čovek
životinjskog porekla, Frojdova - posmatranje čovekovog ponašanja kao upravljanog
od strane nesvesnih sila, nad kojima se nema kontrola, i bacanja u senku
čoveka kao razumno biće.
Frojdova teorija licnosti
Frojdova teorija ličnosti predstavlja jednu od najobuhvatnijih teorija.
Jedna od čuvenih Frojdovih metafora kojom se služio da bi opisao psihički
život jeste metafora o santi leda čiji manji deo, koji izranja iznad površine
vode, predstavlja oblast svesti, dok mnogo veća masa ispod površine vode,
predstavlja oblast nesvesnog. On je smatrao da se u području nesvesnog
nalaze nagoni, strasti, potisnute ideje i osećanja koji imaju kontrolu
nad svesnim mislima i postupcima pojedinca. S obzirom da je u psihologiji
na prelomu XIX i XX veka dominirala ideja da je čovekovo ponašanje uzrokovano
svesnim faktorima, zamisao o nesvesnim korenima duševnog života bila je
veoma revolucionarna.
Pored toga, ideja da je seksualni instikt delatan u osobi od samog rođenja
i da na presudan način oblikuje psihički život bila je prilično kontraverzna
s obzirom na tadašnji duh vremena. S obzirom da se na decu gledalo pre
svega kao na nevinu i aseksualnu, ideja da razvoj tokom detinjstva podrazumeva
faze pri čemu je osnovna karakteristika svake faze određena erogena zona,
je bila nešto što javnost nije mogla lako da prihvati.
Prikaz Frojdove teorije može se dati kroz tri osnovne perspektive. Frojdovo
učenje prvo obuhvata topiku ili topološku tačku gledišta, što je s vremenom
preraslo u učenje o sklopu ličnosti. Druga perspektiva poznata je pod
nazivom dinamička i treće stanovište se naziva ekonomskim.
Sklop ličnosti
U svojim radovima o psihologiji ličnosti
Frojd je pre svega želeo da opiše prostor (topos) koji je odgovoran za
čovekovo psihičko funkcionisanje. Njegova osnova ideja je da svest ne
gospodari svim duševnim zbivanjima, već nekim od njih upravlja nesvesno.
Prvobitno je, dakle, Frojd predložio topološki model, koji se zasnivao
na podeli mentalnog aparata na tri sistema: nesvesno, predsvesno i svesno.
Vrlo brzo je uočio da je topološki model manjkav u ocrtavanju ljudske
ličnosti, i počeo da gradi obuhvatnije gledište koje je manje opisivalo
prostor, a više učesnike duševnog života koji na različite načine nastanjuju
prostor duše i stupaju u složene odnose. Reč je o Frojdovom strukturalnom
modelu i instancama ličnosti – Id, Ego
i Superego.
Id (Ono)
Id, ili Ono, predstavlja najstariju instancu ličnosti i predstavlja onaj
sadržaj sklopa ličnosti sa kojim se osoba rađa da bi se iz njega izdvojilo,
u evolucionom smislu mlađe Ja, Ego, a tek kasnije i Superego... Id je
rezervoar duševne energije koji isporučuje snagu potrebnu za delovanje
druga dva sistema.
Id funkcioniše po principu prijatnosti. Ne toleriše porast energije koji
se doživljava kao nelagodno stanje napetosti. Kada god je stepen napetosti
u organizmu povišen, bilo kao rezultat spoljašnjeg ili unutrašnjeg razdraženja,
ono deluje tako da odmah prazni napetost i vraća organizam napetosti na
nizak nivo energije.
Da bi ostvarilo svoj cilj tj. izbeglo bol i steklo prijatnost Id raspolaže
sa dva procesa. Prvi su refleksne radnje koje su urođene i automatske
reakcije, kao što je kijanje na primer, one istog trena smanjuju napetost.
Organizam raspolaže brojnim refleksima kako bi savladao jednostavnije
oblike razdraženja. Drugi način sticanja prijatnosti i izbegavanja bola
je kroz primarne procese koji podrazumevaju otklanjanje napetosti kroz
obrazovanje predstave objekta koji će ukloniti napetost. Na primer, primarni
proces snabdeva gladnu osobu mentalnom slikom hrane. Najbolji primer za
primarni poroces kod normalnih ljudi je san za koji je Frojd verovao da
predstavlja ispunjenje ili pokušaj ispunjenja želja.
Za Id se može reći da je čuvstveno i primitivno, ne poznaje kategorije
uzročnosti vremena i prostora, ne drži do protivrečnosti i zahteva neposredno
zadovoljenje želja. Id je isključivo stanar nesvesnog i nije dostupno
svesnom proučavanju. Ono malo što saznajemo o njemu saznajemo primenom
psihoanalitičkog metoda (tumačenje snova) ili razotkrivamo u neurotskim
simptomima.
Ego (Ja)
S obzirom da primarni procesi nisu dovoljni da bi se smanjila napetost
organizma jer evidentno gladna osoba ne može jesti mentalne predstave
hrane, na scenu stupaju sekundarni psihološki procesi i tada počinje da
se oblikuje sklop drugog sistema ličnosti, Ego ili Ja. Ego nastaje zato
što potrebe organizma zahtevaju odnos sa svetom stvarnosti. Da bi gladna
osoba redukovala svoju napetost ona mora da zna razliku između slika hrane
i aktuelnog opažanja hrane kakva postoji u spoljašnjem svetu. Nakon ovog
ključnog razlikovanja neophodno je pretvoriti sliku u opažanje, što se
postiže lociranjem hrane u okolini.
Ključna razlika između Ida i Ega jeste što Id zna samo za subjektivnu
stvarnost dok Ego pravi razliku izmedju subjektivnog i stvari u spoljašnjem
svetu. Ego funkcioniše po principu realnosti i deluje pomoću sekundarnog
procesa. Cilj principa realnosti je da spreči pražnjenje napetosti dok
ne bude otkriven odgovarajući objekat za zadovoljenje potrebe. Sekundarni
procesi podrazumevaju realističko mišljenje i pomoću njih Ego pravi plan
zadovoljenja potrebe koji testira nekom vrstom radnje da bi videlo hoće
li delovati ili ne. Tako dakle, gladna osoba razmišlja gde bi mogla naći
hranu i traži je na tom mestu. To se zove testiranje realnosti.
Za Ego se može reći da je razumsko i civilizovano. Posredstvom sekundarnih
procesa Ego nastoji da zadovolji porive Ida, ali na takav način koji će
uzeti u obzir zahteve koje nameće stvarnost. Ego pokušava da udovolji
potrebama Ida i umanji napetost, ali na način koji će u sebe uključiti
procenu mogućih posledica koje mogu da nastanu iz izvršene radnje. Pored
toga, u realizovanju radnje Ego ima na umu i zahteve unutrašnjeg glasa,
savesti (Superego). Dakle, može se zaključiti da Ego ma tri gospodara:
nastoji da sprovede potrebe Ida u delo, udovoljava zahtevima spoljašnje
realnosti i mora da se povinuje zahtevima koji dolaze od treće instance
ličnosti- Superega.
Superego (Nad Ja)
Superego ili Nad Ja, je unutrašnji predstavnik tradicionalnih vrednosti
i ideala društva protumačenih detetu i sprovedenih pomoću sistema nagrađivanja
i kažnjavanja deteta. Superego predstavlja moralno oružje ličnosti i zastupa
više idealno nego realno, teži više savršenstvu nego zadovoljstvu.
Superego kao moralni sudija vladanja razvija se kao odgovor na nagrade
i kazne roditelja. Da bi dobilo nagradu, a izbeglo kaznu, dete uči da
upravlja svojim ponašanjem u skladu sa smernicama koje mu daju roditelji.
Sve ono zbog čega ga kažnjavaju, dete ugrađuje u svoju savest, koja predstavlja
jedan deo instance Superega. Sve što roditelji odobravaju i nagrađuju
dete ugrađuje u Ego-ideal, drugi deo Superega. Mehanizam pomoću kog se
ovo dešava zove se introjekcija ili unošenje. Dete unosi moralne standarde
roditelja. Savest kažnjava osobu tako što je navodi da oseća krivicu,
a Ego-ideal je nagrađuje tako što je navodi da oseća ponos.
Glavne funkcije Superega su da koči impulse Ida, naročito one seksualne
i agresivne prirode, jer izražavanje tih impulsa društvo veoma osuđuje,
da navede Ego da zameni realističke ciljeve moralističkim i da teži savršenstvu.
Superego je rigidno i nerazumo koliko i Id, ne dopušta odstupanja u sprovođenju
svojih krutih moralnih obrazaca. Zajedničko za obe instance ličnosti jeste
uticaj prošlosti na aktuelna zbivanja. U meri u kojoj je Id fizičkog karaktera,
u istoj meri je Superego društvenog i kulturnog karaktera. Oba podjednako
nastoje prisliti Ego da udovolji njihovim diktatima.
Uopšteno, Id se može smatrati biološkim ili iracionalnim stvaraocem ličnosti,
Ego psihološkim ili racionalnim, a Superego društvenim ili moralnim.
Dinamika ličnosti
Dinamiku ličnosti Frojd opisuje kroz “igru sila koje se uzajamo udružuju
ili ometaju”. Ključni termin za objašnjenje dinamike ličnosti je
sukob, tj. konflikt. Frojd je smatrao da je konflikt inherentan ljudskoj
prirodi i da nema te analize koja može da ga iskoreni. Iz različitih sukoba
proizilaze: otpori, regresije, prigušivanje, potiskivanje, intelektualizacija,
poricanje, sublimacija i ostalo.
Frojd je smatrao da je ljudsko ponašanje motivisano snažnim unutrašnjim
silama koje je nazivao Trieb ( u prevodu nagon, poriv,
instinkt). Instinkt je svakako jedan od ključnih pojmova u objašnjenju
ljudskog ponašanja. Instinkti su pokretački činioci ličnosti. Oni ne samo
da nagone na ponašanje već određuju i njegov pravac. Instinkt sprovodi
selektivnu kontrolu nad ponašanjem povećavanjem osetiljivosti osobe na
određene vrste draženja. Gladna osoba je osetljivija na draži hrane, seksualno
uzbuđena osoba je spremnija da odgovori na erotske draži.
Organizam naravno mogu da pokrenu i uticaji iz spoljašnjeg sveta, ali
je Frojd smatrao da središnji izvori razdraženja u dinamici ličnosti igraju
manje važnu ulogu od urođenih instikata. Spoljašnje draži stavljaju pred
pojedinca manje zahteva i svakako i traže manje zahtevne oblike prilagođavanja
nego potrebe. Spoljašnje draži je moguće izbeći, ali je nemoguće pobeći
od potrebe.
Frojd je smatrao da je instinkt količina duševne energije. Svi instinkti
zajedno čine ukupnu sumu duševne energije koja je dostupna ličnosti. Kao
što je ranije rečeno, Id je rezervoar ove energije, a isto tako i sedište
instikata. Id se može smatrati instancom koja isporučuje psihološku snagu
za odvijanje raznovrsnih operacija ličnosti.
Instinkt ima četiri karakteristične odlike: izvor,
cilj, objekat i pokretačku silu. Izvor
je telesno stanje ili potreba. Cilj je uklanjanje
telesnog razdraženja. Celokupna aktivnost koja se javlja izmedju
želje i njegovog zadovoljenja podvedena je pod pojam objekta. To znači
da objekat nije samo posebna stvar koja će zadovoljiti potrebu, već uključuje
i celokupno ponašanje koje obezbeđuje neophodnu stvar.
Što se tiče broja instikata koji upravljaju ljudskim ponašanjem, Frojd
je govorio o instinktu života (Eros) i instinktu smrti
(Tanatos).
Instinkt života (Eros) služi održanju života i razmnožavanju
vrste. Glad, žeđ i seks spadaju u ovu kategoriju. Oblik energije pomoću
koje deluju instinkti života nazvan je libido. Frojd
je, kao što je to opšte poznato najveću pažnju posvetio seksualnom instinktu.
On je smatrao da ne postoji jedan seksualni instinkt već mnogo instikata.
Pod time se podrazumeva da postoji izvestan broj odvojenih telesnih potreba
koje dovode do porasta erotskih želja. Svaka od ovih želja ima izvor u
različitim regionima tela koji se nazivaju erogene zone. Erogena zona
je deo kože ili sluzokože izuzetno osetljive na nadražaj, koji kada se
njime postupa na određen način otklanja podražaj i stvara osećanje prijatnosti.
Usna duplja, analno područje i seksualni organi su erogene zone. Sisanje
stvara oralnu prijatnost, pražnjenje analno zadovoljstvo, a trljanje genitalnu
prijatnost. U detinjstvu seksualni instinkti su relativno nezavisni jedan
od drugog, ali kada pojedinac stigne do puberteta oni teže da se spoje
i da zajedno služe cilju reprodukcije.
Instinkt smrti (Tanatos) ili kako ga je Frojd zvao razarački
instinkt, deluje mnogo manje upadljivo od instinka života. Činjenica da
svaka osoba jednog dana umre, podstakla je Frojda da formuliše čuvenu
izjavu: “Cilj sveg života je smrt”. On je smatrao da čovek ima
želju, naravno nesvesnu, da umre. Njegova pretpostavka je da se želja
za smrću zasniva na načelu postojanosti. Prema ovom načelu, svi živi procesi
teže da se vrate u stabilnost neorganskog sveta. Važan izdanak instinkta
smrti je agresivni nagon. Pod njime se podrazumeva samouništavanje usmereno
napolje. Pojedinac se bori sa drugim ljudima i destruktivan je zbog toga
što je želja za smrću blokirana snagama instinkta života, kao i drugim
preprekama u ličnosti koje se suprotstavljaju smrti.
Ekonomsko stanovište
Frojd je smatrao da se psihička energija ponaša na sličan način kao što
se to dešava sa energijom unutar nekog fizičkog sistema. Njegovo mišljenje
je da čovek raspolaže ograničenom količinom psihičke energije koja omogućava
funkcionisanje duševnog aparata na taj način što energija utrošena u jednu
psihičku funkciju neće biti na raspolaganju nekoj drugoj. S obzirom da
se psihička energija raspodeljuje i koristi od strane tri instance licnosti
- Ida, Ega i Superega, ove instance se zapravo takmiče za energiju koja
će im biti dostupna.
Odbrambeni mehanizmi
Sukobi između tri osnovna sačinitelja duševnog sklopa, kao i oni koji
se odvijaju između pojedinca i spoljašnjeg sveta rezultiraju strepnjom.
Strepnja može biti izazvana strahom od odvajanja, gubitka, pred nekom
opasnošću, traumatičnim iskustvima iz detinjstva ili neosvešćenim sadržajima
kao što su rodoskrvne pomisli, agresivnost prema bližnjima ili mržnja
roditelja, dece ili partnera. Ukoliko je pritisak strepnje prekomeran,
Ego je prisiljen da preuzme odgovarajuće mere kako bi se oslobodio preplavljujućeg
pritiska. U te svrhe Ego nastoji da preteći materijal drži dalje od svesti
i na taj način umanji ili izbegne strepnju. Čovekov Ego raspolaže brojnim
oruđima koja mu služe da se odbrani od neželjenih misli, želja ili osećanja.
Frojd ih je nazvao odbrambenim mehanizmima i ono što im je svima zajedničko
jeste da je delovanje svakoga od njih nesvesno i da svi više ili manje
poriču, iskrivljuju, krivotvore ili preinačuju stvarnost.
Frojd je opisao sledeće mehanizme odbrane:
Potiskivanje je mehanizam pomoću koga se bolne misli
i osećanja uklanjaju iz svesti. Frojd potiskivanje objašnjava kao nevoljno
uklanjanje nečega iz svesti. Pretpostavljao je da većina bolnih događaja
iz prvih pet godina života je uklonjena upravo na ovaj način, ali da ti
događaji svakako utiču na kasnije ponašanje.
Poricanje je mehanizam koji se smatra najjednostavnijim.
On deluje na presvesnom i nesvesnom nivou i predstavlja način iskrivljivanja
onoga što pojedinac misli i oseća ili toga kako procenjuje traumatsku
situaciju. Sastoji se od odbrane od napetosti “zatvaranjem jednog oka”
pred pretećom stvarnošću.
Reaktivna formacija je način odbrane od pretećeg poriva
kroz aktivno izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svesnih stavova, uverenja
i ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, pojedinac se
ne mora suočiti sa strepnjom koja bi se javila kao posledica prihvatanja
pretećeg poriva. Tako vrlo često nailazimo na osobe koje svoju bazičnu
agresiju i mržnju prema drugima preobličavaju u ljubaznost.
Projekcija je mehanizam samozavaravanja koji se sastoji
od pripisivanja drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda,
agresivnost i drugi porivi tumače se kao da pripadaju drugima, a ne samom
pojedincu. Tako umesto da pojedinac sebi prizna da nekoga mrzi on te agresivne
porive pripisuje drugom i preobličava ih u uverenje da taj drugi zapravo
mrzi njega.
Premeštanje predstavlja način ublažavanja napetosti
oslobađanjem poriva njihovim usmeravanjem od pretećeg objekta prema sigurnoj
meti. Premeštanje se sastoji od usmeravanja energije prema drugom objektu
ili osobi, kada su prvobitni objekti ili osoba nedostupni ili kada je
sasvim neprimereno ka njima usmeriti poriv. Tako na primer slabić koji
se plaši svog šefa, svoju ljutnju ne može da ispolji na šefu pa se iskaljuje
na svojoj ženi i deci.
Racionalizacija predstavlja osmišljavanja “dobrih” razloga
kako bi opravdali svoj oslabljeni ego. Racionalizacija pomaže u opravdavanju
određenih postupaka i ublažavanju udaraca povezanih sa razočaranjem. Kada
ljudi ne uspeju da se zaposle na radnom mestu na koje su pretendovali,
uspevaju da uvere sebe da to mesto ionako nisu hteli.
Sublimacija predstavlja mehanizam putem koga se seksualna
ili agresivna energija preusmerava na one aktivnosti koje su društveno
prihvatljive. Tako na primer, agresivni poriv može biti preusmeren u atletske
aktivnosti, čime osoba nalazi način ispoljavanja agresivnih osećanja ali
na društveno prihvatljiv način. Frojd je smatrao da su mnoga umetnička
dostignuća posledica sublimacije.
Regresija podrazumeva okretanje ka postupcima koji su
prevaziđeni i prerasli. Povratkom na ranije razvojne faze, zahtevi više
nisu tako veliki. Ljudi suočeni sa jakim stresom mogu savladati svoju
napetost držeci se nezrelih i neprikladnih postupaka. Ovo je često primetno
kod dece koja plašeći se škole pribegavaju postpucima kao sto je plakanje,
sisanje palca itd. Nastoje da se vrate u razdoblje života koje je bilo
sigurno.
Introjekcija je mehanizam usvajanja tj. unošenja u vlastitu
ličnost vrednosti i standarda drugih. Jedan od primera jeste način savladavanja
napetosti kod zatvorenika koncentracionih logora koji su prihvatali vrednosni
sistem neprijatelja identifikujući se sa agresorom. Introjekcija međutim
nije nužno negativna. Postoje i njeni pozitivni oblici kao što je usvajanje
roditeljskih vrednosti.
Identifikacija predstavlja mehanizam koji je sastavni
deo razvojnog procesa. Identifikujući se sa roditeljima, deca uče oblike
ponašanja koji su prihvatljivi u sredini, stiču polne uloge… Ovaj mehanizam
međutim može da se koristi i u funkciji odbrane. Primer toga jeste odbrana
od osećanja manje vrednosti kroz identifikaciju sa uspešnim ljudima.
Kompenzacija je mehanizam koji se sastoji od prikrivanja
opaženih slabosti ili stvaranje određenih pozitivnih osobina radi nadoknade
ograničenja. Na primer, deca koja ne dobijaju pozitivnu pažnju i priznanje,
mogu razviti ponašanja namenjena dobijanu bar negativne pažnje.
Razvoj ličnosti
Frojd je bio među prvim psiholozima koji je tvrdio da u čovekovom razvoju
detinjstvo igra ključnu ulogu. Poznata je njegova čuvena rečenica “Dete
je otac čoveka”. On je smatrao da su zbivanja u detinjstvu krucijalna
za kasniji razvoj i da ostavljaju trajne posledice na njegovu ličnost.
Iskustva iz prvih pet-šest godina imaju presudnu ulogu u oblikovanju odrasle
ličnosti. Pored toga, on je smatrao da je seksualni instinkt delatan u
osobi od njenog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički razvoj.
U skladu sa tim, njegova objašnjenja razvoja ličnosti uglavnom su bila
usresređena na seksualne teme. On je smatrao da svaka osoba tokom razvoja
prolazi kroz nekoliko razvojnih faza. Odlika svakog je određena erogena
zona. Pošto svaka od faza u značajnoj meri utiče na funkcionisanje odrasle
osobe, one su nazvane psihoseksualne faze razvoja.
Oralna faza
Ovo je prva faza kroz koju svako dete prolazi i koja obično traje osamnaest
meseci. Tokom ovog perioda usta, usne i jezik predstavljaju izvornu erogenu
zonu. Aktivnosti poput sisanja, griženja, dojenja, hranjenja i ostalih
oralnih radnji jesu glavni izvori detinje prijatnosti.
Jako je važno da dete u ovom periodu dobije osnovnu negu. Ukoliko adekvatna
nega izostane, kasnije se mogu razviti osobine kao što su gramzivost i
pohlepa. Preveremeno ili odloženo odvajanje od dojke vodi oralnim frustracijama
ili preteranom zadovoljstvu. Ovo može dovesti do fiksacije psihičke energije
za ovu fazu i kasnije razvoja oralnog karaktera ličnosti. Ono što je svojstveno
ovom karakteru jesu nepoverenje prema drugim ljudima, odbijanje tuđe ljubavi
i strah ili nesposobnost uspostavljanja intimnih odnosa.
Analna faza
U uzrastu od 18 meseci do druge godine, deca prolaze kroz analnu fazu
razvoja. Prema Frojdovim zapažanjima, u tom uzrastu analna oblast i draži
koje su povezane sa pražnjenjem debelog creva ili zadržavanjem izmeta
predstavljaju preovladajući izvor detinjeg zadovoljstva. Glavni razvojni
zadaci u ovoj fazi jesu učenje nezavisnosti, prihvatanje vlastite moći
i učenje izražavanja negativnih osećanja kao što su bes i agresija. U
ovoj fazi deca se navikavaju na čistoću ( tj. uče da kontrolišu rad i
pražnjenje debelog creva i bešike), što neretko vodi sukobima detinje
i roditeljske volje, a traume vezane za ovu aktivnost mogu proizvesti
analne fiksacije ili u kasnijem razvoju analnu ličnost. Frojd je govorio
o analno agresivnom i analno zadržavajućem tipu ličnosti koje svoje izvore
imaju u postupcima kojma su roditelji koristili prilikom obučavanja deteta
na čistoću. Previše stroge metode obučavanja na čistoću mogu dovesti do
razvoja osobina koje su svojstvene analno-agresivnom tipu ličnosti, kao
što su okrutnost, neprikladno izražavanje ljutnje i krajnja neurednost.
Nasuprot tome, pridavanje prevelike pažnje činu pražnjena i preterano
hvaljnje deteta svaki put kada obavi nuždu, može dovesti do pridavanja
preterane važnosti ovoj aktivnosti. Kao posledica ovakvih roditeljskih
postupaka dolazi do razvoja analano-zadržavajuće ličnosti kojoj su svojstvene
osobine preterana urednost, tvrdoglavost, škrtost i gomilanje stvari.
Falusna faza
U uzrastu od treće do četvrte godine deca ulaze u falusnu fazu razvoja,
kada penis i klitoris postaju erogene zone koje pričinjavaju najviše zadovoljstva,
kao i razna osećanja i maštanja koja imaju veze sa radom genitalnih organa.
Osnovni sukob falusne faze jesu upravo incestouzne želje koje deca imaju
prema roditelju suprotnog pola. Budući da su takvi osećaji ugrožavajući,
obično se potiskuju, međutim predstavljaju snažne odrednice kasnijeg seksualnog
razvoja. Uporedo sa željom da se bude sa roditeljem suprotnog pola, javlja
se i nesvesna želja za “uklanjanjem” roditelja istog pola.
Prema Frojdovoj teoriji, i dečaci i devojčice osećaju seksualnu želju
i unutrašnje sukobe i potiskuju ih. Dečaci čeznu za majčinom pažnjom,
osećaju neprijateljstvo prema ocu i boje se da će ih on kazniti zbog incestnih
osećanja koje imaju prema majci. Ova pojava se naziva Edipov
kompleks koja važi za dečake. Istu pojavu za devojčice Frojd
je nazvao Elektrin kompleks.
Roditelj suprotnog pola postaje seksualni objekat u mašti i u ponašanju
dečak i devojčica pokazuju svoju seksualnu želju prema njima.
U tom periodu kod dečaka se javlja specifičan strah povezan sa njihovim
penisom, koji je Frojd nazvao kastracioni strah. U strahu da će mu otac
vratiti milo za drago odsecanjem organa, dečaci potiskuju svoju seksualnu
želju prema majci i zamenjuju je prihvatljivim oblikom ljubavi. U tom
periodu dečaci počinju da se poistovećuju sa ocem, da usvajaju njegove
vrednosti, osobine, postupke… Kroz identifikaciju sa ocem i preuzimanjem
njegovih vrednosti, zabrana i moralnih obrazaca, razvija se instanca licnosti
Superego, tako da se kaže da je Superego naslednik Edipovog kompleksa.
Ortodoksni Frojdov pogled na razvoj žena izazvao je velike nesuglasice
i mnoge žene su negativno odreagovale na njega. Elektrin
kompleks javlja se kod devojčica i on je kopija Edipovog kompleksa.
Prvi objekat ljubavi kod devojčica je majka, ali se u ovoj fazi prenosi
na oca. Kod devojčica se u ovom periodu javljaju negativne emocije prema
majci jer opažaju da nemaju penis. Isto tako se javlja zavist od penisa
zbog svesti da ga dečak ima, a ona ne. U ovom periodu devojčice se takmiče
sa majkom za očevu pažnju. Nakon što shvate da ne mogu zameniti majku,
započinje proces poistovećivanja, kada počinju da preuzimaju neke majčine
osobine.
Ono što je svojstveno ovoj fazi psihoseksualnog razvoja jeste radoznalost
koja se tiče seksualnih pitanja, seksualna maštanja, masturbacija, obrasci
polnog poistovećivanja i seksualna igra.
Period latencije
Prestankom nemirnog stanja i stresova iz oralne, analne i falusne faze
psihoseksualnog razvoja, dolazi period mira koji se naziva period latencije.
Odnosi između instanci Id, Ego i Superego su oblikovani i relativno stabilni.
U ovom periodu detetove seksualne porive zamenjuju novi interesi. Odvija
se socijalizacija i decu počinje da zanima širi svet. U ovom periodu javlja
se usmerenost na školu, hobije, sport i prijateljstva s pripadnicima istog
pola.
Oralna, analna i falusna faza zajedno nazivaju se pregenitalno razdoblje.
Glavno svojstvo ovih faza psihoseksualnog razvoja jeste narcistička orijentacija
tj. usmerenost prema unutra, odnosno na sebe. Tokom srednjeg detinjstva,
u latentnoj fazi, deca počinju da se okreću prema odnosima sa drugim ljudima.
Decu u tom periodu jednako zanimaju stvari iz spoljnjog kao i iz unutrašnjeg
sveta.
Latencija se proteže do puberteta, kada dete ulazi u genitalnu fazu, poslednju
fazu psihoseksualnog razvoja.
Genitalna faza
Tokom ove faze, koja se proteže i kasnije u zrelo doba, ponovo oživljavaju
erogeni porivi, sada usresređeni na genitalnu oblast.
Raniji sadržaji iz falusne faze ponovo se oživaljavaju i ponavljaju i
adolescenti osećaju zanimanje za suprotni pol, uključuju se u odrešene
seksualne eksperimente i počinju da preuzimaju odgovornost. Po izlasku
iz adolescencije i prelaskom u zrelost odrasle dobi, sklapaju intimna
prijateljstva, oslobađaju se roditeljskog uticaja i razvijaju interes
za druge ljude.
Ukoliko pojedinac dostigne u svom razvoju ovaj nivo, a da nije fiksirao
priličnu količinu libida u nekoj ranijoj fazi, onda može da se razvije
normalan seksualni život, zadovoljavajući, dugotrajan odnos u kome će
uvažavati potrebe i želje partnera. Frojd je govorio o genitalnom karakteru
misleći na sposobnost osobe da voli i radi.
Teorija sna
Naučna javnost povezuje pojavu naučnog tretmana snova sa radovima Frojda
i objave njegove knjige Tumačenje snova, za koju mnogi smatraju
da je jedno od najznačajnijih psiholoških studija ikad napisanih. Frojd
međutim, u toj knjizi pominje, sa žaljenjem, da je dotadašnja psihološka
literatuta o snovima tako obimna da je on, i pored sve prilježnosti i
dobre volje, nikako ne može obuhvatiti u jednom dovoljno iscrpnom pregledu,
zato što je ona “toliko rasturena i što zalazi u mnoge druge oblasti”.
Ono što je navelo Frojda da o snovima piše posebne studije u više navrata,
pored jedinstvenog i nepromenljivog stava o njima jeste i ono najopštije-da
oni imaju skriven smisao. Kao što je poznato, Frojd smatra da san
ima manifestni, površinski vid priče iza kojeg se krije njegov latentni,
skriveni i pravi smisao. Čovek je svesno zaokupljen svojim manifestnim
vidom sna, dok u stvari latentni sadržaj sna obavlja pravi rad. A zadatak
sna je da otkloni nadražaje, da uljuljka ličnost u prividni mir i bezbednost
da se ne bi “latentne misli sna podvrgle kontroli od strane cenzure.”
U docnijim radovima Frojd spominje već dva zadatka sna. Prvi je “Ispunjenje
potisnute želje”, a drugi nastavak “Predsvesne misaone delatnosti
dana ispunivši sebe proizvoljnim sadržajem da izrazi neku nameru, opomenu,
rasuđivanje i ponovno ispunjenje želje.”
Posebno značajan deo Frojdove teorije o snovima odnosi se na takozvani
“rad sna”. Pod radom sna podrazumevaju se mehanizmi koji se svode uglavnom
na postupke sažimanja, pomeranja, obrtanja i predstavljanja kroz simbole.
Rad sna znači obradu materijala sna kako bi on iz latentnog prešao u manifestni
oblik, dakle neka vrsta maskiranja.
O tome koliko se snovi pamte, o emocijama koje prate snove Frojd ima dosledan
stav: pamte se važni snovi, u njima najvažniji deo je i najjasniji, najživlji
i sa najviše detalja; to je po njemu “Središte misli sna”.
Nesumljivo je da je Frojdovo Tumačenje snova izvršilo uticaj
na psihologiju snova, a kasnija kognitivna psihologija snova koristila
je skoro bez izuzetka Frojdove ideje.
Metode hipnoze u lečenju histerije
Hipnoza je, možda, najčudnija metoda. Tu jedan
čovek deluje na drugog tako da ga odvoji od realnog sveta i uvede u stanje
svesti nalik snu u kojem je taj hipnotisani čovek sasvim nekritičan prema
sugestijama dobijenim od hipnotizera-doživljava sve što mu ovaj kaže.
Krajem 19. veka u Beču, prvo Brojer a docnije i Frojd pokušavaju
da primene Šarkoovu metodu hipnoze u lečenju histerije. Terapija
pomaže-pacijent se pod dejstvom sugestije dobijene od strane lekara oslobađa
simptoma ali često simptom posle izvesnog vremena biva zamenjen nekim
drugim. Kako je jedna od poznatih odlika hipnoze hipermnezija, tj mogućnost
da se medijum seti nekih događaja iz svoje prošlosti koji mu nisu dostupni
u svesnom stanju, Brojer i Frojd eksperimentišu vraćajući svoje pacijente
u prošlost. Tako prvi put u istoriji medicine nailaze na vezu između neurotičkog
simptoma i potisnutog događaja u ličnoj istoriji pacijenta. Shvatili su
da simptom nije slučajan, već da on na specifičan način ilustruje neki
značajan, obično traumatski događaj iz detinjstva i obično povezan sa
seksom. To je uvek događaj kojeg se pacijent ne seća kada je van hipnoze.
Psihoanaliza i umetnost
Već u prvim fazama razvoja psihoanalize, Frojd i njegovi saradnici su
svoj interes usmerili na oblast izražavanja i stvaralaštva. Psihoanaliza
je prodrla u oblasti književnosti, umetnosti i sve druge oblasti ljudske
delatnosti gde su se ispitivali motivi stvaranja.
Psihoanaliza je odavno stekla naučno i društveno priznanje, a njene osnovne
zakonitosti su primenjene na mnoga područja savremenih kulturnih i naučnih
tekovina. Stvaralaštvo kao jedna od njih, danas se ne može tumačiti bez
učenja o nesvesnom. Sprovedena su mnoga istraživanja koja za cilj imaju
potvrdu postojanja subliminarnih procesa, tj. nesvesne percepcije. Oni
imaju značajan uticaj na mnoge vrste psihološkog funkcionisanja i procese
kreativnog čina. Neosporno je da su čovekovo mišljenje, delanje i osećanja
nesvesno motivisani što je ujedno i potvrda za jednu od osnovnih psihoanalitičkih
pretpostavki.
Frojd umetnost svrstava u delatnosti i aktivnosti pomoću kojih na fiktivan
način pokušavaju da se zadovolje želje, uključujući i potrebu za sigurnošću,
a sve zarad smanjenja ili potpunog eliminisanja strahova. Tu spadaju i
mitovi, magija, snovi pa i neuroze. Psihoanalitički pristup umetnosti
je istorijski. Na početku, neophodna je rekonstrukcija prošlosti: i stvaraoca
i njegovog rada jer istraživanje istorije slučaja ili detinjstva je osnova
svake psihoanalitičke analize. Po Frojdu, umetnost služi psihičkom arhetipskom
statusu detinjstva i tako gledano, ona je igra. Funkcija umetnosti i stvaralaštva
je da stvaralac ponovo nađe put do izvora zadovoljstva i dečijeg smeha.
Psihoanaliza kao filmska tema ili deo filmskog procesa neodvojiva je od
opusa velikana sedme umetnosti poput Bergmana, Felinija, Langa, Bertolučija,
Velsa, Hičkoka, Bunjuela, Antonionija, Osime, Kjubrika, Pazolinija...
ali ne treba da čudi što se ona vezuje i za filmske blokbaster serijale
kao što je “Saut Park”. S druge strane, nije malo onih koji smatraju da
sam proces stvaranja filmskog dela spada u domen psihoanalize.
Na stvaralaštvo Federika Felinija veliki uticaj je imala i psihoanaliza.
On je tokom života išao na psihoanalizu u dva navrata po nekoliko godina.
U svojim delima obrađivao je teme snova, imaginarnog, sećanja, detinjstva,
ženske seksualnosti, odnosa crkve i seksualnosti, adolescencije, odnosa
autoritarnog društva i pojedinca, marginalnih pojedinaca itd... Sam Felini
je govorio: "Naši snovi su naš stvarni život. Moje fantazije
i opsesije nisu samo moja stvarnost, već stvari od kojih nastaju moji
filmovi."
Još jedan filmski stvaralac na kojeg je psihoanaliza imala veliki uticaj
je Vudi Alen. Taj uticaj je neretko veoma primetan u njegovim filmovima.
Tokom tri decenije, Vudi Alen se podvrgavao psihoanalizi tri puta nedeljno.
Jedan od filmova koji je uradio pod uticajem psihoanalize je “Sve
što ste želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate”, iz 1982.
godine. O tome koliko je Frojdovo učenje imalo uticaja na Vudija Alena,
govori i njegova čuvena rečenica “Ne znam šta je pitanje, ali odgovor
je seks”.
Strahovima, nagonima i snovima bavio se i Alfred Hičkok.
Neki filmski teoretičari gledaoca vide kao dete, kao posmatrača koji se
identifikuje sa kamerom koja nema vremenska i prostorna ograničenja u
okviru filmskog sveta. Samim tim gledalac ima pasivan osećaj nadmoći nad
svetom koji se pred njim odvija sa mogućnosti da vidi sve, a da opet ostane
nevidljiv.
Vrlo često je sam film, analiza ličnosti autora, a s druge strane smernica
posmatračima ka identifikaciji sa likovima, prepoznavanju sebe u određenim
situacijama i distanciranje zarad jasnijeg sagledavanja sopstvene ličnosti.
Sam Frojd se nije bavio analizom filma, ali je smatrao da umetnost i psihoanaliza
imaju iste osnove, da se i umetnici i psihoanalitičari bave nesvesnim,
fantazijom, snovima i igrom. Upoređivao je pesnike s neurotičarima, koji
iznose svoje maštarije psihoanalitičarima, dok umetnik svoje fantazije
oblikuje i prikazuje u za sve prihvatljivu realnost. U novije vreme razvija
se psihoanalitički i filmski kriticizam, pa je 1986. godine u SAD osnovan
"Forum za psihoanalitičku teoriju filma". Metoda učenja
psihoanalize putem analize filma vrlo je korisna i za laike ali i za psihoanalitičare
pružajući prvima da steknu osnovna znanja iz psihoanalize, a drugima da
obogate i prošire svoja iskustva jednim novim oblikom psihoanalitičke
prakse putem psihoanalitičkog filmskog kriticizma.
Za kritičare Frojda, psihoanaliza je samo zastarela praksa, baš poput
lečenja pijavicama, ali ni oni ne mogu da poreknu, da psihoanaliza, ili
ono što se predstavlja kao psihoanaliza, živi u literaturi, filmu, istoriji
i društvenim naukama.
Literatura:
- Uvod u psohoanalzu, Sigmund Frojd
- Psihoanaliza i film, Jadranka Ivandić
- Kultura i psihoanaliza, Radmila Stojanović (članak objavljen na sajtu
mreže kreativnih ljudi)
- Frojd S.- Psihologija svakodnevnog života
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|