KONFLIKT

ŠTA JE TO KONFLIKT?

U današnje vreme konflikt je reč koja se jako često upotrebljava, ušla je u svakodnevni govor, čujemo je na medijima. Laičko mišljenje obično konfliktu pridaje negativnu konotaciju, označava ga kao jedno neprijatno stanje zaraćenosti dve ili više strana sa očekivanim destruktivnim posledicama. Kada se na medijima upotrebi reč "sukob", to najčešće znači da je došlo do takvog nivoa eskalacije neprijateljstva gde se zaraćene strane otvoreno konfrontiraju nasilnim sredstvima.
Što se teorije konflikata tiče, u početku je postojao koncept sličan laičkom mišljenju. Međutim, vremenom su konflikti izgubili svoj negativni predznak i počelo se na njih gledati kao na fenomene koji nisu sami po sebi negativni ili pozitivni, već da mogu imati samo konstruktivne ili destruktivne posledice, zavisno od toga kako se njima upravlja.
Ne moramo biti psiholozi da bismo znali da su konflikti sastavni deo života. Svi smo imali iskustvo bivanja u konfliktu, bilo interpersonalnom, bilo intrapersonalnom ili intergrupnom. Možemo s punim pravom reći da su konflikti očekivana pojava, budući da se ljudi razlikuju po mnogim kriterijumima - veri, naciji, muzičkom ukusu, psihološkim karakteristikama, vrednostima, trenutnim potrebama, trajnim nastojanjima i željama, itd. U interpersonalnom odnosu tj. susretu dve osobe njihova različitost će se pre ili kasnije, ali sasvim sigurno manifestovati. Desiće se konflikt. Šta možemo učiniti stojeći na toj tački, suočavajući se sa različitošću drugog čoveka?
Ovaj rad ima za zadatak da razmotri način (načine) tretiranja konflikta koji će voditi obogaćivanju našeg života i ličnosti različitošću drugog čoveka, koji će voditi očuvanju i unapređenju interpersonalnih odnosa. Akcenat će biti stavljen na interpersonalne odnose, jer oni mogu poslužiti kao jednostavniji okvir za istraživanje konstruktivnog upravljanja sukobima.
Da se vratimo sada na definisanje konflikta. Kao i za većinu fenomena socijalne psihologije, na raspolaganju su nam brojne definicije različitih autora. Međutim, ako potražimo ključne reči naićićemo na reči kao što su "neuskladivost pozicija", "neslaganje", "nekompatibilnost", "različitost", "divergentnost interesa" - koje uglavnom označavaju onaj takoreći "vidljivi" deo konfliktne situacije, ono što dve strane kažu da žele tj. njihove pozicije. Prilikom definisanja konflikta ne smemo zaboraviti i onaj manje vidljivi deo koji se sastoji u uverenjima sukobljenih strana da je nemoguće ili malo verovatno da se može naći rešenje koje će zadovoljiti obe strane. Ovo je trenutak, tj. tačka koja predstavlja prekretnicu za teoretičare konlikata. Smatraju da je pozitivno ili negativno uverenje jedan od faktora koji dovodi do konstruktivnog odnosno destruktivnog ishoda konflikta. Oblast uverenja ili percepcije neuskladivosti ciljeva je oblast koja se može menjati i na kojoj se može raditi. Ali, o tome ćemo više pričati u nastavku ovog rada.
Za ovu priliku, koristićemo se definicijom Rosa Stagnera, koja sadrži sve navedene elemente konflikta i pri tome ga tretira kao fenomen koji nema pozitivan ili negativan predznak sam po sebi. Prema ovim autorima, sukob je "situacija u kojoj dve ili više osoba/grupa/entiteta teže da ostvare svaka svoj cilj/interes/potrebu, ali se kao ostvarljiv opaža samo jedan, a ne oba. Za sukob moraju postojati bar dve strane gde svaka mobiliše energiju da dostigne cilj (željeni objekat ili situaciju), ali drugu stranu doživljava kao prepreku ili pretnju)"

MODEL DVOSTRUKE BRIGE I KONFLIKTNI STILOVI

Izučavajući raznovrsna ponašanja ljudi u konfliktnim situacijama, došlo se na ideju o mogućnostima stvaranja klasifikacije tih ponašanja tj. određivanja i opisivanja tzv. konfliktnih stilova. Načini ponašanja u konfliktnim situacijama koji pokazuju izvesnu trajnost i doslednost nazivaju se konfliktni stilovi.
Prema modelu dvostruke brige stilove rešavanja konflikata određujemo na osnovu dva kriterijuma, tj. dve dimenzije: briga koju vodimo o sebi i briga koju vodimo o drugoj strani u konfliktu.
1. Briga za sebe je stepen u kojem osoba nastoji da ostvari svoje ciljeve i interese, mera koliko joj je važno da zadovolji svoje potrebe.
2. Briga za drugog podrazumeva stepen u kojem osoba vodi računa o potrebama druge strane u konfliktu, koliko joj je stalo do dobrog odnosa sa tom osobom.

Imajući u vidu da i briga za sebe i briga za drugog mogu u određenoj konfliktnoj situaciji (ili u zavisnosti od karakteristika aktera konflikta) biti slabog ili jakog intenziteta, kombinacijom ove dve dimenzije ( tj. njihova 4 pola) dobijamo 5 različitih stilova interpersonalnih konflikata: popuštanje, dominacija, izbegavanje, integracija i kompromis.
1. POPUŠTANJE - ovaj stil karakteriše mala briga za svoje interese, a velika briga za interese i potrebe druge strane. Ogleda se postepenom smanjivanju svojih zahteva u sukobu zarad očuvanja dobrih odnosa sa drugima. Osoba koja popušta negira svoje potrebe,ciljeve i interese u korist suprotne strane. Narodna izreka "pametniji popušta" može imati smisla jedino u slučajevima kada jedna strana ustanovi da nije u pravu ili kada joj predmet sukoba i nije toliko važan kao suprotnoj strani. U drugačijim okolnostima, ovaj konfliktni stil se pokazuje kao loša strategija, posebno gledano na duge staze, jer se tako kod osobe koja popušta gomila nezadovoljstvo koje će kasnije kontaminirati odnos i dovesti do destruktivnih posledica u narednim konfliktima. Ovaj stil se u nekim referencama naziva još i obavezivanje, a na donjoj slici je slikovito prikazan medvedićem.
2. DOMINACIJA - ili kako se u nekoj literaturi još naziva - nadmetanje, kompetitivno ponašanje, krut stil. Kako sam naziv ukazuje, u ovom stilu "dominira" sopstveni interes, tj. karakteriše ga visok stepen brige za svoje interese a nizak za potrebe drugog. Dominirajuća osoba teži da ostvari svoje ciljeve zanemarujući potrebe druge strane, nastoji da pobedi u konfliktu. Osoba sklona kompetitivnom stilu ima uverenje da u konfliktu samo jedan može da pobedi, dok drugi gubi tj. briga o sebi i briga o drugome se međusobno isključuju. Ovaj stil nije nužno negativan, njegove dobre strane su : efikasnost, štedi vreme i energiju, ne troši ih na dugotrajne razgovore, brz. Međutim, ukoliko predmet konflikta nije neka trivijalna stvar, ovaj stil ponašanja se na duge staze pokazuje kao razoran po kvalitetne i bliske interpersonalne odnose. Životinja koja simbolizuje dominaciju je ajkula.
3. POVLAČENJE (izbegavanje) - ovaj stil odlikuje nizak interes kako za sebe, tako i za potrebe drugog. Osoba sklona povlačenju se po pravilu ne upušta u konfliktne situacije, ili pokazuje potpunu neaktivnost (odsustvo ulaganja) u samom konfliktnom procesu. Problem se tako ne smanjuje, već naprotiv pogoršava se, jer osoba koja ima izbegavajući stil ne uspeva da zadovolji sopstvene interese, a pri tom drugu stranu takođe ostavlja uskraćenom za nekakav pozitivan ishod (za razliku od popuštanja). Ovaj stil može biti adekvatan u malom broju situacija kada se procenjuje da bi samo suočavanje sa drugom stranom donelo više štete u odnosu na dobit stečenu razrešavanjem konflikta. Na slici je predstavljen kornjačom.
4. INTEGRIRANJE - naziva se još i integrativni, kooperativni pristup, saradnja (suradnja), rešavanje problema, win-win stil, principijelan stil. Integrativni pristup rešavanju konflikta odlikuje se velikom brigom za sopstvene interese, ali se veoma vodi računa i o potrebama druge strane. Podrazumeva otvorenost prema drugoj osobi ali i otvorenost za nove ideje i kreativna rešenja, razmenu informacija, istraživanje razlika kao i traganje za obostrano prihvatljvim rešenjima. Ovaj pristup može voditi i kreativnim ishodima. Na slici je predstavljen žirafom prema modelu nenasilne komunikacije (Maršala Rozenberga). Žirafa je simbol snage da se izbori za svoje interese, simbol empatičnosti jer ima veliko srce tako da vodi računa i o potrebama druge strane, i simbol nesebičnosti, konstruktivnosti i racionalnosti jer ima dugačak vrat pa može da vidi "dalje" od svojih potreba.
5. KOMPROMIS - ovaj stil podrazumeva polovičnu brigu o sopstvenoj i tuđoj strani, gde obe strane nešto daju, i obe nešto gube kako bi se došlo do uzajamno prihvatljivog rešenja.. Međutim, kompromisni pristup je adekvatan ukoliko je situacija takva da su interesi obe strane uzajamno isključivi. Ovde bi valjalo pomenuti da neki autori kompromis ne ubrajaju u konfliktni stil tj. ne ubrajaju ga u način rešavanja problema, već smatraju da je kompromis samo jedna vrsta rešenja. Nezgoda sa kompromisnim rešenjima je što može obe strane ostaviti sa osećanjem gubitka, umesto da se tragalo za rešenjem koje će više zadovoljiti obe strane. Ovakva varljiva priroda kompromisa predstavljena je slikovito u liku lisice na sredini slike.

NAČINI PONAŠANJA U KONFLIKTU

Prvu konceptualnu šemu klasifikacije stilova rešavanja interpersonalnih konflikata, zasnovanu na ovom modelu daju Blake i Mouton, a kasnije je revidiraju Thomas i Rahim i Bonoma

INTEGRATIVNI PRISTUP

Pruit i Rubin definišu integrativni pristup(rešenje) kao "ono koje miri (tj. integriše) interese dveju strana" (Pruit i Rubin, str.144). Integrativni pristup podrazumeva uključivanje interesa i potreba aktera u konfliktu (tretirajući ih kao jednako vredne i jednakih prava), kao i traganje za solucijama koje će zadovoljiti obe strane. To je stil koji vodi win-win ishodu.
Putem razmatranja različitih naziva za ovaj pristup u literaturi možemo steći uvid o nekim njegovim karakteristikama:
- kooperativni stil - osobe koje teže integraciji kao stilu jedna drugu doživljavaju kao saradnike, a ne kao prepreku ka ostvarenju svojih interesa. Osobe u konfliktu su partneri koji zajednički tragaju za izlazom iz konflikta, a ne za traženjem krivca.
- rešavanje problema - integrativni pristup u konfliktnoj situaciji stavlja fokus na problem, a ne na osobu. Drugim rečima, energija obe strane u konfliktu se usmerava na rešavanje problema, a ne na napad druge osobe (optuživanje, okrivljivanje, prisiljavanje i sl.)
- win-win pristup - ovim pristupom se ne želi eliminisati kao smetnja osoba koja drugačije misli, ili ima drugačije interese i potrebe, već se teži iznalaženju rešenja kojim će obe strane zadovoljiti svaka svoju potrebu.
- integrativni pristup - ovaj naziv upućuje na izvesnu mentalnu širinu potrebnu za ovakav pristup konfliktu. Podrazumeva sposobnost da se obuhvate različitosti obe strane, da se one uzmu u obzir prilikom kreiranja odgovarajućeg rešenja.
Suština ovog pristupa je u promeni načina posmatranja konflikta kao međusobnog napada i borbe na pobedu u gledište koje podrazumeva kooperaciju. Osobe tako postaju tragači za novim, često kreativnim rešenjima i idejama, i čitava konfliktna "atmosfera" u odnosu se menja u stvaralačku.
Kada bismo pravili parole za ovaj pristup, jedna od njih bi svakako bila : "Ja želim da pobedim, ali takođe mi je stalo da pobediš i ti". Drugim rečima, osoba vodi računa o svojim potrebama i interesima, ali ne gubi iz vida i drugu stranu. Osoba integrativnog pristupa će u konfliktnoj situaciji reći: "Meni odgovara to i to. Šta je tvoj izbor? Šta je ono što tebi odgovara?"

Gledajući ovaj simpatični strip sa magarcima, možemo primetiti da integrativni pristup obično nije prvi koji nam se spontano nametne kao dobitni u jednoj konfliktnoj situaciji. Potreban je aktivan napor, a ponekad i bolno iskustvo (kao na slici) da bismo zastali i zamislili se nad svojim prvobitnim rigidnim pristupom konfliktu. Takođe, potrebno je da uvidimo da nismo sami u konfliktu, da nisu samo naše potrebe one koje s punim pravom treba da zadovoljimo. Kada dođemo do tačke da se zapitamo "šta mogu da uradim pa da dobijem ono što želim, a da istovremeno sačuvam dobar odnos sa drugom osobom", tada se otvara prostor za win-win ishod. Otvorenost je jedan od velikih kvaliteta osoba koje usvajaju integrativni pristup.

PRINCIPI INTEGRATIVNOG PRISTUPA

Integrativni pristup počiva na nekoliko važnih principa:
A) Prepoznavanje i pridavanje važnosti individualnim razlikama - drugim rečima, strane u konfliktu se moraju "videti", tj. percipirati kao jednako važne, sa različitim ali "jednakopravnim" interesima.
B) Uverenje da je pobedničko rešenje zapravo win-win rešenje, tj. opcija u kojoj obe strane dobijaju.
C) Silazak sa pozicija na diskusiju o interesima ili potrebama aktera - najvažniji win-win manevar kojim se menja pravac upravljanja konfliktom je razmatranje potreba koje stoje u osnovi zahteva, umesto krutog držanja do svoje pozicije.
D) Fleksibilnost i spremnost da se adaptira pozicija (prvobitni zahtev) ili preformuliše problem usled razmenjenih stavova, interesa, potreba.
E) Napad na problem, a ne na osobu - drugim rečima, energija se usmerava na pronalaženje rešenja koje će obuhvatiti interese obe strane, umesto da se druga osoba tretira kao protivnik, pretnja ili prepreka u konfliktu.
F) Otvorenost za traganje za novim, ponekad čak i kreativnim rešenjima. Doživljavanje konflikta kao procesa koji nas može odvesti u neočekivanim pravcima. Ovaj pristup podrazumeva odustajanje od uverenja da se mogu unapred znati i predvideti najbolja rešenja. Jedino što je unapred potrebno je dobra volja i spremnost da se istoleriše tenzija usled neizvesnosti ishoda procesa.
Ovi principi nam ponovo ukazuju na činjenicu da konflikti nisu destruktivni sami po sebi, već da mogu imati razarajuće ili obogaćujuće (konstruktivne) posledice zavisno od toga kako se njima upravlja.
"Upravljanje sukobom NIJE izbegavanje sukoba, nego vrlo vešto, kreativno rešavanje problematične situacije u kojoj se sučeljavaju dve ili više osoba po pitanju interesa, stavova, mišljenja, potreba, prava itd. To je jedna vrsta pozitivne životne strategije ili umeća u kojoj problematična situacija konfrontiranja dva interesa ne eskalira u napad na drugu osobu, nego u napad na problem."

TIPOVI INTEGRATIVNIH REŠENJA

Kada se dve osobe u konfliktnoj situaciji susretnu u ravni saradnje tj. na mestu gde im je veoma stalo do svojih potreba, ali i do potreba drugog, razmene svoje pozicije, analiziraju interese i potrebe, onda se pristupa traženju integrativnog rešenja.
Pruit i Rubin navode puteve koji dovode do pet tipova integrativnih rešenja, nabrojanih i objašnjenih na osnovu toga koliko se teško prikupljaju informacije za dolaženje do odgovarajuće win-win solucije: uvećavanje kolača, obeštećenje, ja tebi-ti meni, smanjivanje gubitaka i premošćivanje. (Pruit i Rubin, str.145)
1. uvećavanje kolača - podrazumeva takvo rešenje koje se postiže uvećavanjem nekog sredstva u kojem se oskudevalo. Uzroke konflikta možemo naći ponekad u tome što jednostavno posedujemo ograničeno vreme za nešto, ograničen prostor, količinu novca itd.
Primer koji daju gorepomenuti autori ( preuzevši od: Follett,1940) je o dve mlekare koje su obe htele da prve istovare kante na platformu za utovar/istovar. Problem je rešen tako što je proširena sama platforma, pa su obe strane bile u potpunosti zadovoljne. (Pruit i Rubin, str.146)
Rešenje u tom slučaju možemo pronaći uz malo otvorenosti, nakon toga što obe strane razmene svoje pozicije (zahteve). Nije potrebno u ovom slučaju silaziti do interesa i potreba koje stoje u osnovi zahteva, nisu potrebne dodatne informacije.
Uslov za ovo rešenje je da sredstva mogu da se povećaju, što često nije slučaj. Drugi važan uslov je da osobama u konfliktu tuđ predlog jeste prihvatljiv, ali da ga odbija jedino iz tog razloga što prihvatanje tuđeg predloga znači odustajanje od sopstvenog interesa koji je za njih poželjniji (npr. ukoliko jedna osoba ne želi da gleda film u bioskopu, jer to znači da neće moći da prati važnu fudbalsku utakmicu kod kuće ).
2. obeštećenje - princip obeštećenja je da se u potpunosti ispunjava interes jedne strane, ali pri tome druga strana dobija takvu nadoknadu koja će u potpunosti kompenzovati odustajanje od sopstvenog interesa. Primer koji navode autori je da nadzornik svom službeniku isplati premiju ukoliko službenik propusti večeru da bi posao bio obavljen na vreme. Takođe, određivanje adekvatnog obeštećenja može da odredi i sama strana koja odustaje od ispunjavanja svoje pozicije (npr. službenik može postaviti uslov da prekovremeno radi u udobnijem postoru za rad). (Pruit i Rubin, str. 146)
Ovde su potrebne dve vrste informacija: koliko će ustupak pogoditi datu osobu i koja vrsta kompenzacije će za tu konkretnu osobu biti adekvatna tako da i ona bude zadovoljna ishodom konflikta.
3. ja tebi - ti meni - Ovaj tip rešenja pre svega barata sa određivanjem prioriteta u svojim zahtevima od strane svake osobe u konfliktnoj situaciji. Rešenje ovog tipa se postiže na taj način što svaka strana pristaje da popusti u onim segmentima koje joj nisu na vrhu liste prioriteta, koje joj nisu suštinske i najznačajnije komponente zahteva, a koje su pri tom za drugu stranu jako važne. Tako svaka osoba dobija ono što smatra najvažnijim. Ovo rešenje je takoreći vrsta obostranog obeštećivanja.
Uslov za dolaženje do ovog tipa rešenja je da akteri konflikta imaju različite prioritete i da se predmet sukoba može raščlaniti na više spornih tačaka. Ovde je pored pozicije važna i informacija o prioritetima osoba u konfliktu, tj. saznanje o prirodi interesa, o vrednovanju nekih želja.
Na primer, za nekoga na godišnjem odmoru može da bude najvažniji udoban i skup smeštaj, a drugoj strani je najvažnije mesto gde će se otputovati, npr. more.
4. smanjivanje gubitaka - je takav tip rešenja gde jedna strana dobija ono što želi, ali su pri tom gubici druge strane u potpunosti odstranjeni ili smanjeni na minimum. Često se dešava da strana koja prepušta drugoj da ostvari svoj zahtev, dobija zauzvrat specifičnu nadoknadu koja zadovoljava baš one potrebe čije je zadovoljenje bilo uskraćeno. Za to je važno znati koje su glavne primedbe na rešenje druge strane.
Na primer, ako žena ne želi da ide na planinu (već na more) ponajviše zbog toga što tamo nema morske hrane, rešenje se može naći tako što se ide na planinu (što je interes muža) ali da se pronađe hotel u kome postoji takva hrana.(Pruit i Rubin, str. 148).
Vrsta informacije koja je ovde potrebna je informacija o prirodi gubitka.
5. premošćivanje - ovakav ishod podrazumeva da nijedna strana ne postiže ono što je bila njihova prvobitna pozicija (zahtev), već se stvara nova opcija koja zadovoljava potrebe i interese koji leže iza tih zahteva.
Primer koji daje Follet (1940) o dve žene u čitaonici, gde jedna želi da prozor bude zatvoren, a druga da bude otvoren. (Pruit i Rubin, str.149). Silazeći do potreba saznajemo da prva osoba ima potrebu da očuva svoje zdravlje tj. da se ne prehladi usled promaje, a druga osoba želi da poboljša svoju koncentraciju za čitanje time što će pustiti čist vazduh u prostoriju. Rešenje se može naći u tome da se prozor otvori u drugoj prostoriji. Time se ostvaruje potreba obe strane – da ima čistog vazduha, a da nema promaje. (napomena: ovaj primer će biti detaljnije razrađen u narednom segmentu teksta).
Ovakva vrsta rešenja se postiže najpre analizom interesa i potreba obe osobe, a potom se problem reforumliše tako što se uzmu u obzir potrebe, a ne početne pozicije.

INTEGRATIVNI PRISTUP U PRAKSI

-jedan praktičan primer dolaženja do integrativnog rešenja-
Da ne bismo dozvolili da ovaj rad ostane na pukom iznošenju teorijskog materijala, ovo je prilika i prostor da se integrativni pristup i potraga za integrativnim rešenjima oproba u praksi.
Tehnika koja se koristi za ovakav put rešavanja konflikta naziva se MAPIRANJE KONFLIKTA. Ovom tehnikom se konflikt analizira kroz sledećih pet koraka :
1. definisanje problema tj. u čemu se sukob zapravo sastoji - ovde je važno da formulacija problema bude neutralna i da bude prihvatljiva za sve aktere konflikta.
2. određivanje aktera konflikta tj. identifikovanje strana koje su uključene u sukob
3. identifikovanje potreba i strahova svakog aktera u vezi sa datim problemom tj. traži se odgovor na pitanje "zašto je njima taj zahtev važan? koju potrebu tim zahtevom žele da zadovolje?" Tu je važno podvući ključnu razliku između pozicija i potreba, a takođe imati svest o tome šta jesu potrebe, a šta nisu. Pri formulaciji potrebe treba voditi računa da one ne uključuju osećanja, niti zahtev.
4. utvrđivanje hijerarhije potreba i strahovanja - ovaj korak se primenjuje u slučaju da imamo više potreba koje stoje u osnovi jednog zahteva.
5. preokviravanje problema - problem se iznova definiše, ovog puta u svetlu potreba, a ne u svetlu zahteva .
Nakon ovog procesa kreće se u traganje za mogućim win-win ishodima.

S obzirom da je suština ove tehnike u sistematičnom silaženju sa površinskog nivoa zahteva, ka dubljem nivou - nivou potreba i interesa, prilikom razmatranja praktičnog primera smatram da bi bilo korisno uključiti jedan dodatni korak, koji će uslediti nakon tačke 2, u kome će se jasno definisati zahtevi tj. pozicije sukobljenih strana. Takođe, umesto kratke definicije problema, pokušaću da dam neutralni opis problema, koristeći se jezikom činjenica i obuhvatajući korak 1 i korak 2.
Opis problema: dve koleginice sede u čitaonici u studenskom domu i uče. Nakon 2 sata koleginica A hoće da otvori prozor. Koleginica B želi da prozor u čitaonici ostane zatvoren.
Pozicije
Pozicija osobe A: Osoba A želi da se otvori prozor u čitaonici.
Pozicija osobe B : Osoba B želi da prozor ostane zatvoren.
Potrebe i strahovi
Osoba A: ima potrebu da pobošlja svoju koncentraciju prilikom učenja. U osnovi zahteva za otvaranjem prozora stoji njen interes da uđe čist, svež vazduh koji će joj pomoći u ostvarenju njene potrebe.
Osoba B: ima potrebu da očuva svoje zdravlje. Njena osnovna zabrinutost je da se ne prehladi. Ona strepi da bi otvaranjem prozora nastala promaja koja bi uzrokovala njenu prehladu.
Redefinisanje problema
Opcija 1 (koja uzima u obzir njihove interese): kako postići da u prostoriju uđe svež vazduh, a da istovremeno ne dođe do promaje ?
Opcija 2 (koja ide jedan korak dublje od interesa, tj. na nivo potreba): na koji način postići da osoba A poboljša svoju koncentraciju za učenje, a da istovremeno osoba B očuva svoje zdravlje?
Za ovakav vid konflikta čini mi se da je opcija 1 adekvatnija jer je konkretnije postavljeno pitanje, te je tako podsticajnije za traganje za praktičnim rešenjima. Takođe, za opciju 2 su nam potrebne i dodatne informacije ( npr. o različitim načinima na koji osobe zadovoljavaju svoje potrebe - kako osoba A može zadovoljiti svoju potrebu osim otvaranjem prozora, ili kako osoba B može očuvati svoje zdravlje prilikom boravka u čitaonici osim na onaj već navedeni zahtev). Za opciju 1 imamo dovoljno informacija.

MOGUĆI WIN-WIN ISHODI

- da se u susednoj prostoriji otvori prozor
- da osoba B ode na pauzu onda kada se provetrava (osobi A nije nužno da prozor bude stalno otvoren, već je dovoljno i povremeno... )
- ...
Putem mapiranja konflikta imali smo prilike da vidimo kako se konflikt transformiše iz tzv. pozicioniranja (tvrdoglavog ukopavanja u svoj zahtev koji nadalje samo vodi u "rovovski rat" i eskalaciju sukoba) u partnerski poduhvat traganja za integrativnim rešenjem. Ono što je takođe vidljivo, a Maja Uzelac lepo forumlisala je da "imamo dar govora zbog razgovora i dogovora, zajedničke odluke (a ne zbog kritike, napada)"( Uzelac, "Za svemire", str.8). Uloga reči, veština jasnog i preciznog izražavanja je ovde od velike važnosti.
O ostalim veštinama koje su važne za konstruktivno upravljanje konfliktom biće reči u narednom podnaslovu.

KVALITETI I IZAZOVI INTEGRATIVNOG PRISTUPA

Sam izbor teme ovog rada ukazuje na to da autor nije nepristrasan kada su u pitanju konfliktni stilovi. Više puta su naglašavane dobre strane integrativnog pristupa, pre svega da obe osobe izlaze kao pobednici, da integrativna rešenja imaju veću verovatnoću da će biti trajnija i stabilnija budući da su obe strane njime zadovoljne. Zatim, treba pomenuti korisnost integrativnog pristupa po kvalitet odnosa dve osobe koje su se našle u konfliktnoj situaciji. Integrativnim pristupom osobe nisu neprijatelji, već partneri koji neguju saradnju ulažući svoju energiju u traženje najboljeg rešenja. Iz konflikta izlaze sa svešću da je njihov odnos postao jači i bogatiji za jedno važno i pozitivno iskustvo.
Govoreći o zamerkama integrativnom pristupu, pre svega možemo uočiti da proces dolaženja do win-win rešenja traži vreme. Ponekad predmet konflikta nije toliko značajan da bi se toliko vremena utrošilo na traženje idealnog rešenja za obe strane. Takođe, integrativni pristup traži i određen nivo razvijenosti određenih sposobnosti i veština koje strane u konfliktu u tom trenutku možda ne poseduju (razvijenu sposobnost slušanja, decentracije, jasnog izražavanja svojih potreba, precizno definisanje svojih pozicija ili interesa...). I konačno, neke situacije su konceptualno zamišljene tako da svojim pravilima podržavaju kompeticiju a ne saradnju - npr. sportska takmičenja ili konfrontacija prilikom debatovanja.
Uprkos zamerkama, valjalo bi ipak naglasiti da integrativni pristup ima veliku primenljivost, budući da postoje raznovrsni odnosi u koje ljudi stupaju i koje mogu biti oblast konflikta,a pri tome nam je očuvanje tih odnosa veoma važno(porodični, bračni, partnerski, poslovni, prijateljski i drugi odnosi). Osim u oblasti interpersonalnih konflikata, ovaj pristup je sastavni deo medijacije (učešću treće osobe u konfliktu), pa i pregovaranja.

MOGUĆNOSTI RAZVOJA INTEGRATIVNOG PRISTUPA

Pitanje koje je usko povezano sa razmatranjem kvaliteta i izazova integrativnog pristupa je pitanje razvoja. Drugim rečima, da li je integrativni pristup moguće razvijati kod ljudi? Odgovor je nedvosmisleno DA. Ono što svakako može da se nauči su veštine potrebne za ovakav pristup konfliktnim situacijama. Takve veštine su : aktivno slušanje, davanje povratne informacije, empatsko slušanje i saopštavanje emocija, asertivno izražavanje svojih osećanja, potreba i zahteva, sposobnost decentracije (stavljanje u poziciju drugog), itd.
Takođe, jedno pozitivno iskustvo pronalaženja win-win rešenja i uviđanje njegovih dobrobiti kako za obe strane tako i za njihov odnos biće snažan podsticaj da se ovom pristupu i dalje teži. U današnje vreme razvijene su brojne edukacije nenasilne transformacije konflikata, nenasilne komunikacije, asertivnosti koje su velika podrška usvajanju i razvoju integrativnog pristupa

ZAKLJUČAK

Na osnovu svega pročitanog i rečenog o konfliktima, ono što sigurno možemo reći je da su konflikti sastavni deo života, odrastanja i sazrevanja. Ova činjenica nas stavlja pred dve mogućnosti: da stanje konflikta tretiramo kao slepu ulicu po interpersonalni odnos (vodi ga u ćorsokak destruktivnosti), ili da ga doživimo kao izazov koji otvara prostor za kreativne solucije.
Videli smo da kada konfliktu prilazimo sa radoznalošću, otvorenošću i spremnošću za saradnju, tada nas susret sa drugim i drugačijim može podstaći na rast i razvoj, kao i na produbljivanje našeg odnosa.
Integrativni pristup rešavanju konflikta nam omogućuje da konfliktnim situacijama prilazimo sa uverenjem da ne samo da su neizbežni po prirodi stvari , već da su ponekad i potrebni za razvoj. Neki autori kažu (Rahim i Bonoma, 1979) da premala količina konflikta ili njihovo nepostojanje dovodi do stagnacije u nekom odnosu (oni su prevashodno mislili na organizacijsku efikasnost).Umerena količina konflikata je upravo potrebna za produktivno i konstruktivno funkcionisanje neke grupe ili organizacije - smatraju Rahim i Bonoma (Pokrajac, str.115). Kada ovu informaciju prenesemo na ravan interpersonalnih konflikata, možemo reći da konflikti zapravo podstiču ljude da angažuju u većoj meri svoje kapacitete, da se razvijaju kao ličnosti kroz težnju da reše konflikt i da tako razvijaju odnos čineći ga dubljim i kvalitetnijim.
Zahvaljujući integrativnom pristupu put ka konstruktivnom rešavanju konflikata je otvoren za svakoga koji želi da odbaci prethodna loša iskustva bivanja u konfliktu sa destruktivnim posledicama i da se oproba u ovom izazovnom susretu sa interpersonalnim različitostima.

LITERATURA

1. Pruit,D. i Rubin, J. (1996) : Rešavanje problema, u knjizi Popadić D. (urednik): SOCIJALNI KONFLIKTI, Grupa MOST i Centar za antiratnu akciju, Beograd
2. Popadić, D. (urednik) (1998) : PAMETNIJI NE POPUŠTA, Grupa Most i Centar za antiratnu akciju, Beograd
3. Uzelac, M. (1994) : BUDIMO PRIJATELJI, Slon, Zagreb
4. Uzelac, M. (2000) : ZA SVEMIRE, Mali korak-Centar za kulturu mira i nenasilja, Zagreb.
5. Vukosavljević, N. (urednik) (2000): NENASILJE?- priručnik za treninge iz nenasilne razrade konflikata, Centar za nenasilnu akciju, Sarajevo
6. internet stranice www.crnhq.org , www.crinfo.org - posećene avgusta 2004.
7. Rozenberg, M. (2002): JEZIK SAOSEĆANJA, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
8. Fitzduff, Mari - COMMUNITY CONFLICT SKILLS, a handbook for group work in Northern Ireland.
9. Hollier, F.,Murray, K., Cornelius, H.(1993): CONFLICT RESOLUTION TRAINERS' MANUAL 12 SKILLS, The Conflict Resolution Network, Chatswood
10. Pokrajac, A (1992): Konflikti i faktori njihova rješavanja, u knjizi: GODIŠNJAK ZAVODA ZA PSIHOLOGIJU,Vol. 1, Rijeka, 115-121
11. Pokrajac, A., Kardum, I. (1992): Mjerenje stilova rešavanja interpersonalnih konflikata u različitim socijalnim interakcijama: adaptacija i validacija skale, u knjizi: GODIŠNJAK ZAVODA ZA PSIHOLOGIJU, Vol.1, Rijeka, 107-113
12. Rahim, M.A. (1983): A measure of styles of handling interpersonal conflict, Academy of Management Journal, Vol.26, No.2, 368-376

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD