|
POZNE MISLI - Karl Gustav Jung
(Ivod iz dela “Sećanja,
snovi, razmišljanja”)
Mislim da svaka biografija o meni mora da ima u vidu sledeća
razmišljanja. Svakako da ona drugim ljudima mogu izgledati krajnje apstraktna,
ali, "teoretisanje" ove vrste deo je mene i predstavlja moju vitalnu funkciju
u istoj onoj meri u kojoj su to hrana i piće.
Hrišćanstvo
Hrišćanstvo je
značajno po tome što u svom dogmatskom sistemu anticipira metamorfozu
u božanstvo, proces istorijske promene na "drugoj strani". Ono
to čini u obliku novog mita o razdoru na nebu, koji je najpre nagovešten
u mitu o stvaranju u kome se neprijatelj Tvorca javlja u vidu zmije i
navodi čoveka na neposlušnost obećavajući mu veće svesno znanje (scientes
bonum et malum). Sledeća aluzija odnosi se na pad anđela, na prevremeno
prodiranje nesvesnih sadržaja u ljudski svet. Anđeli su nepoznatog roda:
oni su upravo ono što jesu i ne mogu biti ništa drugo. Oni su po sebi
bića bez duše koja ne predstavljaju ništa drugo do misli i naslućivanja
njihovog Gospoda. Pali anđeli, stoga, isključivo su "rđavi"
anđeli. Oni ukazuju na dobropoznati efekat "inflacije" koji
danas, takodje, možemo da uočimo u megalomaniji diktatora; anđeli sa ljudima
rađaju rasu divova čiji kraj nosi u sebi opasnost zatiranja ljudskog roda,
kao što je rečeno u Enohovoj knjizi. Treći i odlučujući stepen razvoja
ovog mita predstavlja, međutim, samoostvarenje Boga kroz ljudsko odličje,
kroz ispunjenje starozavetne ideje o božanskoj svadbi i njenim posledicama.
Već u prvobitnom periodu hrišćanstva,
ideja o otelovljenju bila je toliko oplemenjena da je uključivala naslućivanje
"Hrista u nama". Na taj način nesvesno je u potpunosti prodrlo
u psihičku oblast unutarnjeg iskustva, i čovek je postao svestan od čega
je sve zadano njegovo pravo obličje. To je bio odlučujući korak, ne samo
za čoveka, već isto tako i za Tvorca - koji je, u očima onih koji su izronili
iz tame, odbacio Svoje mračne odlike i postao summum bonum.
Ovoj mit nepobitno je zadržao svoju životnost čitav jedan milenijum -
sve dok u jedanaestom veku nisu počeli da se javljaju prvi znaci daljeg
preobražaja svesti. Od tada, simptomi nesigurnosti i crnih slutnji počeli
su da rastu, sve dok na kraju drugog milenijuma obrisi univerzalne katastrofe
nisu postali očigledni, najpre u vidu opasnosti po svest. Ova opasnost
ogleda se u gigantizmu - drugim recima, u obesti svesti - u uverenju da:
"Ništa nije veće od čoveka i njegovih dela." Onostranost, transcendentnost
hrišćanskog mita izgubljena je, a sa njom i stav da se celovitost doseže
u drugom svetu.
Dobro i zlo
Svetlost prati senku, a druga strana Tvorca. Ovaj razvitak
dosegao je vrhunac u dvadesetom veku. Hrišćanski svet danas je doista
suočen sa principom zla - ogoljenom nepravdom, tiranijom, lažima, ropstvom,
prisilnim iznuđivanjem uverenja. Ovo ispoljavanje ogoljenog zla očigledno
je postalo trajno svojstvo ruske nacije; ali, do njegove prve žestoke
erupcije došlo je u Nemačkoj. Ova provala zla otkrila je do kojeg je stepena
hrišćanstvo podriveno u dvadesetom veku. S obzirom na to, zlo više ne
može da se umanjuje eufemizmom o privatio boni. Zlo je postalo odlučujuća
činjenica realnosti. Prisustvo zla u svetu više ne može da se prenebegne
tako što će se o njemu govoriti na zaobilazan način. S obzirom da je zlo
neminovno prisutno, moramo naučiti kako da njime upravljamo. Za sada ne
vidimo kako je moguće živeti sa zlom bez užasnih posledica.
U svakom slučaju, nalazimo se u situaciji kada nam je potrebno preusmerenje,
metanoia. Dodir se zlom nosi u sebi smrtnu opasnost da mu se podlegne.
Ne smemo, stoga, da više podležemo bilo čemu - čak ni dobru. Takozvano
dobro kome podležemo gubi svoj etički karakter. Ne radi se o tome da u
takvim opredeljenjima ima nečeg lošeg, već o tome da samo podleganje dobru
može da izazove nevolju. Svaki oblik robovanja nekoj navici rdjav je,
bez obzira da li je izabrani narkotik alkohol,
morfijum ili idealizam.
Moramo da se čuvamo stava o dobru i zlu kao o krajnjim suprotnostima.
Merilo etičkog delanja ne može više da se svodi na jednostavno stanovište
da dobro poseduje snagu kategoričkog imperativa, dok se iskušenju takozvanog
zla može odupreti snagom volje. Uočavanje realnosti zla nužno relativizuje
dobro, kao i zlo, preobraćajući oboje u polovine parodoksalne celine.
U praktičnom smislu ovo znači da dobro i zlo nisu više tako očigledni
sami po sebi. Moramo da shvatimo kako svako od njih izražava sud. Sa stanovišta
varljivosti svakog ljudskog prosuđivanja, ne možemo biti uvereni da ćemo
uvek donositi ispravne sudove. Mogli bismo sasvim lako da postanemo žrtva
pogrešnog prosuđivanja. Kada je u pitanju etika ovaj princip važi jedino
ukoliko smo donekle nesigurni u pogledu etičkog vrednovanja. Uprkos tome,
moramo donositi etičke odluke. Relativnost "dobra" i "zla"
nesumnjivo ukazuje na to da su ove kategorije bezvredne, ili da ne postoje.
Etičko prosuđivanje uvek je prisutno i nosi sa sobom karakteristične psihološke
posledice. Mnogo puta sam istakao da će zlo koje smo učinili, pomislili
ili planirali kako u prošlosti, tako i u budućnosti, da se osveti našim
dušama. Jedino sadržaji prosuđivanja zavise od promenljivih uslova vremena
i mesta i, stoga, dobijaju odgovarajuće različite oblike. Zato što se
etičko vrednovanje uvek zasniva na jasnim merilima moralnog koda koji
umišlja da ispravno razlikuje dobro i zlo. Ali kada spoznamo koliko je
njena zasnovanost neizvesna, etička odluka postaje subjektivni, kreativni
čin. U valjanost takve odluke možemo da ubedimo sebe jedino putem Deo
concedente - to jest, iz nesvesnog mora da dopre spontani i odlučujući
poriv. Na samu etiku, na razlikovanje dobra i zla, ovaj poriv ne utiče,
već samo otežava snalaženje u njoj. Ništa ne može da nas poštedi tegobe
donošenja etičke odluke. Pa ipak, ma koliko zvučalo surovo, u izvesnim
okolnostima moramo dati sebi slobodu da ne postupimo prema usvojenom etičkom
shvatanju dobra, već prema onome što se zvanično smatra zlom, ukoliko
naša etička odluka tako nalaže. Drugim rečima, da ponovim: ne smemo
da podlegnemo nijednoj suprotnosti. Uputan obrazac ovakvog stava
nalazimo u neti-neti induske filosofije: u određenim okolnostima,
moralni kod se neopozivo ukida, a izbor etičke odluke prepušta pojedincu.
Ova ideja, samo po sebi, ne sadrži ništa novo: u doba pre postojanja psihologije,
takvi teški izbori bili su takođe poznati i svrstani pod zajednički naziv
"sukob dužnosti".
Pojedinac je, međutim, po pravilu nesvestan u tolikoj meri da u potpunosti
previđa sopstvene mogućnosti za donošenje odluke. Umesto toga, on se neprekidno
i uplašeno drži spoljnih pravila i odredbi koje ga štite od vlastite zbunjenosti.
Nezavisno od opšte ljudske nesavršenosti, veliki deo krivice za ovakvo
stanje počiva na vaspitanju koje obznanjuje stare opštosti i ne govori
ništa o tajnama ličnog iskustva. Sve što je preduzeto u tom pogledu svelo
se, tako, na učenje o idealističkim uverenjima ili o ponašanju za koje
ljudi, u dubini svojih duša znaju da ih nikada ne mogu doseći, dok takve
ideale propovedaju zvaničnici koji znaju da oni sami nisu nikada živeli
u skladu sa tako visokim merilima i da nikada to neće moći. Staviše, niko,
uopšte i ne postavlja pitanje valjanosti takvog vida po dučavanja.
Pojedinac koji želi da odgovori na problem zla, kako je on postavljen
danas, prevashodno, stoga, ima potrebu za samospoznajom, to jest, za krajnjom
mogućom spoznajom svoje sopstvene celovitosti. On bezuslovno mora da spozna
koliko dobrih dela može da učini i za kakve je zločine sposoban, i mora
da se čuva stanovišta kako ja jedna od ovih mogućnosti ispravna, dok druga
predstavlja zabludu. Obe su elementi svojstveni njegovoj prirodi, i čovek
je obavezan da ove mogućnosti spozna u sebi ukoliko želi - kao što bi
trebalo da želi - da živi bez samozavaravanja ili samoobmanjivanja.
U celini gledano, međutim, većina ljudi je beznadežno nezdravo pripremljena
za život na tom nivou, iako, takođe, danas ima mnogo osoba koje imaju
snage da se dublje zagledaju u sopstveno biće. Takva samospoznaja je najhitnija,
zato što nam omogućuje da se preko nje približimo tom osnovnom nivou ili
središtu ljudske prirode u kojem počivaju nagoni. Tu se nalaze ti preegzistencijalni
dinamički činioci koji presudno upravljaju etičkim odlukama naše svesti.
To središte predstavlja samo nesvesno sa svojim sadržajima i o njemu ne
možemo da donesemo nikakav konačni sud. Naše ideje o njemu nužno su nedovoljne,
zato što nismo u stanju da pojmimo njegovu suštinu putem razuma i da mu
postavimo racionalna ograničenja. Prirodu možemo da upoznamo jedino preko
nauke, koja uvećava svest; otuda je za dublju samospoznaju takođe neophodna
nauka, to jest, psihologija.
Niko nije u stanju da napravi teleskop ili mikroskop jednim pokretom malog
prsta, samo na osnovu dobre volje, a da ne poseduje znanje iz optike.
U današnje vreme psihologija nam je potrebna radi samog opstanka. Stojimo
zbunjeni i skamenjeni pred fenomenom nacizma i boljševizma zato što ne
znamo ništa o čoveku, ili zato što, u svakom slučaju, imamo samo jednostranu
i izvitoperenu predstavu o njemu. Do toga ne bi došlo da smo dosegli stepen
samospoznaje. Suočeni smo, licem u lice, sa užasnim problemom zla a da
čak ne znamo šta se to nalazi pred nama, a kamoli šta treba da preduzmemo
protiv zla. Pa čak i kada bismo to znali, još uvek ne bismo bili kadri
da shvatimo "kako je to moglo da se dogodi ovde". S veličanstvenom
naivnošću jedan državnik ponosno izjavljuje kako "zlo nije svojstveno
njegovoj imaginaciji", ali ono je nas ščepalo u svoje kandže. Jedni
ne žele da to uvide, dok su se drugi poistovetili sa zlom. Takvo je psihološko
stanje u svetu danas; neki sebe nazivaju hrišćanima i zamišljaju kako
su u stanju da bace pod noge takozvano zlo samo ako to zažele; drugi su
podlegli zlu i više ne vide dobro. Zlo je danas postalo vidljiva Velika
Sila. Jedna polovina čovečanstva napaja se i jača učenjem koje je proizvod
ljudske moći rasuđivanja; druga polovina pati zbog nedostatka mita koji
bi bio saobrazan situaciji. Hrišćanske nacije našle su se u žalosnom položaju;
njihovo hrišćanstvo je uspavano; ono je propustilo da tokom vekova dalje
razvije svoj mit. One koje su opisivali razvoj mračne strane mitskih ideja,
niko nije hteo da čuje; Đakino de Flore (Giacchino de Flore),
Majstor Ekhart (Meister Eckhart), Jakob Bern (Jacob Boehme),
mnogi drugi, ostali su nerazumljivi za većinu ljudi. Jedini zrak svetlosti
predstavlja Pije XII (Pius XII) sa svojom dogmom. Ali, ljudima
uopšte nije jasno na šta mislim kada to pominjem. Oni ne shvataju da je
mit mrtav ukoliko više ne živi i ne raste.
Naš mit je zanemeo i ne pruža nikakve odgovore. Greška ne leži u njemu
kao što i stoji zapisano u Svetom pismu, već isključivo u nama koji taj
mit nismo razvili dalje, koji smo, naprotiv, potisnuli svaki takav pokušaj.
Prvobitna verzija ovog mita na više mesta nagoveštava mogućnosti za pomak
i dalje razvijanje. Hristos, na primer, izgovara sledeće reči: "Budite
dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi." Zbog čega je
ljudima potrebna lukavost zmije? I kakva je veza između te lukavosti i
nevinosti golubova. "Ako se ne povratite i ne budete kao deca..."
Ko brine o tome kakva su deca u stvarnosti? Na osnovu kakvog moralnog
načela je Gospod opravdao kradu magarca koji mu je bio potreban da bi
trijumfalno ujahao u Jerusalim? Kako je moglo da se dogodi da, uskoro
nakon toga, on raspravlja o rđavom dečijem ponašanju i da prokune smokvino
drvo? Kakva vrsta morala izvire iz parabole o nepravednom upravitelju,
i kakva duboka spoznaja iz apokrifnih reči Isusovih, koje se tako dalekosežno
odnose i na naše sopstvene nepovoljno stanje: "Goveče, ako znaš
šta činiš, blažen si; ali ako ne znaš šta činiš, proklet si i prekršitelj
zakona"? Šta, konačno, znači priznanje Sv. Pavla. "Činim
zlo koje ne želim"? Ne želim da raspravljamo o jasnim proročanstvima
iz Knjige Otkrovenja, zato što niko ne veruje u njih i zato što čitav
predmet rasprave izaziva zabunu.
Na staro pitanje koje su postavili gnostičari: "Otkuda potiče zlo?"
hrišćanski svet nije pružio nikakav odgovor, a Origenova (Origen) obazriva
pretpostavka o mogućem spasenju đavola okarakterisana je kao jeres. Danas
smo primorani da se suočimo sa ovim pitanjem; ali, stojimo praznih šaka,
pometeni i zaprepašćeni, i čak nismo u stanju da shvatimo kako nam nikakav
mit neće priteći u pomoć iako nam je neodložno potreban. Kao posledica
date političke situacije i zastrašujućih, da ne kažem dijaboličkih, trijumfa
nauke, obuzele su nas potajne strepnje i mračne slutnje; ali, nije nam
poznat nikakav izlaz, i samo nekoliko osoba je doista uspelo da zaključi
kako se ovog puta radi o problemu davno zaboravljene ljudske duše.
Dalji razvitak mita mogao bi doista da počne činom izlivanja Svetoga Duha
na apostole, koji ih je učinio Božijim sinovima, i to ne samo njih, već
i sve druge koji su preko njih i posle njih primili filiatio
- usinovljenje Božije - i na taj način pokazali da predstavljaju nešto
više od autohtone onomalia koja je nikla iz zemlje, i da su, kao dva puta
rođeni, ukorenjeni u samom božanstvu. Njihov, vidljivi, fizički život
odvijao se na ovoj Zemlji; ali nevidljivi, duhovni čovek, potekao je iz
primordijalne slike celovitosti, večnog oca, i tamo će se i vratiti, kao
što govori hrišćanski mit o spasenju.
Kao što je Tvorac nepodeljen, tako i biće koje je On stvorio, Njegov sin,
treba da bude celovit. Ništa ne može biti oduzeto ovom konceptu božanske
celovitosti. Pa ipak, bez ičijeg znanja, došlo je do cepanja ove celovitosti;
izronile su oblast svetlost i oblast tame. Ovakav ishod, još pre pojave
Hrista, jasno je nagovešten, kao što možemo da primetimo inter alia
u iskustvu Jova, ili u nadaleko poznatoj Enohovoj knjizi,
koja vodi poreklo iz vremena što je neposredno prethodilo hrišćanstvu.
U hrišćanstvu je, takodje, ovaj metafizički rascep jasno ovekovečen. Satana,
koji je u Starom zavetu još uvek bio prisan sa Jehovom, sada se izobrazio
u krajnju i večnu suprotnost božanskom svetu. Satana nije mogao da bude
odstranjen. Zbog toga se ne treba čuditi što je već početkom jedanaestog
veka nastalo uverenje da je djavo, a ne Bog, stvorio svet. Tako je osnovni
naglasak pao na drugu polovinu hrišćanskog eona, pošto je mit o palim
anđelima već pokazao da su upravo ti pali anđeli uputili ljude u opasna
naučna znanja i umetnosti. Šta bi ti stari pripovedači imali da kažu o
Hirošimi?
Vizionarski genije Jakova Berna uočio je paradoksalnu prirodu slike-Boga
i na taj način je doprineo daljem razvitku mita. Simbol mandale koju je
skicirao Bern jeste prikaz podvojenog Boga, jer je unutarnji krug podeljen
na dva polukruga koji se dodiruju leđima.
Pošto je prema dogmi Bog u celini prisutan u svakome od triju Lica Svetoga
Trojstva, on je takodje u celini prisutan i u svakom delu Svetoga Duha
koji se izlio: na taj način svakom čoveku je omogućeno da sudeluje u Božijoj
jedinstvenosti, a time i u samom usinovljenju. Tako complexio oppositorum
slike Boga ulazi u čoveka, ali ne kao jedinstveni sklad, već kao sukob,
u kome je tamna polovina te slike suprotstavljena opšteusvojenom stanovištu
da je Bog "Svetlost". Upravo takav proces odigrava se u našem
sopstvenom vremenu, premda ga jedva uočavaju zvanični učitelji čovekoljublja
čiji se zadatak navodno sastoji u prepoznavanju takvih stvari. Vlada,
dakako, opšte mišljenje da smo tokom vekova dosegli značajnu prekretnicu,
ali ljudi uobražavaju da se veliki napredak odnosi na
nuklearne fisije i fuzije, ili na vasionske rakete. Ono što se istovremeno
odvija u ljudskoj psihi najčešće se previdja.
Sve dok slika-Boga, sa psihološkog stanovišta, predstavlja manifestaciju
psihičke osnove, i sve dok raskol u ovoj slici ljudi prepoznaju kao duboku
dihotomiju koja čak zadire u svet politike - sve dotle dolazi do kompenzacije.
Ona se javlja u vidu kružnih simbola jedinstvenog sklada koji izražavaju
sintezu suprotnosti unutar psihe. Mislim, pritom, na širom sveta rasprostranjene
glasine o N.L.O.-a (neidentifikovani leteći objekti), koje su
počele da se šire još od 1945. godine. Ove glasine zasnivaju se bilo na
vizijama bilo na stvarnim pojavama. Uobičajena priča o N.L.O-ma glasi
da oni predstavljaju neku vrstu vasionskih letilica koje dolaze sa drugih
planeta ili čak iz četvrte dimenzije.
Već pre više od dvadeset godina (1918), dok sam se bavio proučavanjem
kolektivno nesvesnog, otkrio sam prisustvo jednog očigledno univerzalnog
simbola sličnog tipa - simbola mandale. Da bih potvrdio svoje otkriće,
proveo sam više od jedne decenije proučavajući neverovatne dodatne podatke
pre nego što sam po prvi put objavio svoje otkriće. Mandala predstavlja
arhetipsku predstavu koja se tokom vekova neprekidno javlja. Ona označava
celovitost Sopstva. Ta kružna predstava izražava celovitost psihičke osnove
ili, iskazano recima mita, ocelovljeno božanstvo u čoveku. Nasuprot Bemovoj
mandali, savremene mandale teže jedinstvenosti; one izražavaju kompenzaciju
psihičkog raskola, ili anticipaciju da će taj raskol biti prevaziden.
S obzirom na to da se ovaj proces odvija u kolektivno nesvesnom, on se
ispoljava svugde. Širom sveta rasprostranjene priče o N.L.O.-ma to dokazuje
- one su simptomi opšteprisutnog psihičkog stanja.
Ukoliko analitičko lečenje dovodi do osvešćivanja "senke", ona
prouzrokuje rascep i tenziju suprotnosti koje za uzvrat teže kompenzaciji
i ujedinjenju. Ovo pomirenje postiže se preko simbola. Sukob između suprotnosti,
ukoliko ga shvatimo ozbiljno, ili ako ono nas obuzme snažno, može da dovede
našu psihu do tačke rasprskavanja. Logička tvrdnja tertium non datur
dokazuje svoju valjanost; ne vidi se nikakav izlaz. Ukoliko se sve
odvija dobro, razrešenje ovog stanja javlja se, naizgled spontano, iz
prirode. Tada, i jedino tada, ono je ubedljivo. Doživljava se kao "milost".
S obzirom da razrešenje proističe iz suočavanja i sukoba suprotnosti,
ono najčešće predstavlja neizmerivu mešavinu svesnih i nesvesnih činilaca,
dakle simbol - metalni novčić raspolućen na dve polovine koje se savršeno
poklapaju. On izražava rezultat zajedničkog napora svesnog i nesvesnog,
i doseže nalikovanje slici Boga i vidu mandale, koja verovatno predstavlja
najjednostavniji model koncepta celovitosti - takav model koji se spontano
javlja u duhu kao izraz borbe i pomirenja suprotnosti. Naša psiha je ustrojena
u skladu sa strukturom univerzuma, i ono što se odigrava u makrokosmosu
takodje se odvija u beskrajno malim i najličnijim oblastima psihe. Zbog
toga slika Boga uvek predstavlja projekciju snažnog unutarnjeg doživljaja
vis-a-vis. Ovo je simbolično predstavljeno preko objekata od
kojih je unutarnji doživljaj dobio prvobitni podsticaj, i koji od tog
trenutka čuvaju svoju numinoznost i njene nadmoćne sile. Na taj način
imaginacija se oslobađa konkretizma predmeta i nastoji da sazda predstavu
onoga što je nevidljivo kao nečega što se nalazi iza date pojave. Ovde
imam na umu najjednostavniji osnovni oblik mandale, krug, i najjednostavniju
(duhovnu) podeljenost kruga, kvadrat ili, kao što može biti slučaj, krst.
Takva iskustva vrše koristan ili, pak, razorni uticaj na čoveka. On ne
može da ih pojmi, protumači, da ovlada njima; niti je u stanju da ih se
oslobodi ili da ih izbegne usled čega iz doživljava kao svemoćne. Pošto
uočava da ne potiču iz svesne ličnosti, naziva ih manom, dajmonom ili
Bogom. Nauka koristi izraz "nesvesno", priznajući na taj način
da ne zna ništa o tom iskustvu, jer nauka i ne može da nauči bilo šta
o biti psihe s obzirom da jedino sredstvo spoznaje bilo čega jeste psiha.
Usled toga, valjanost izraza kao što su mana, daimon ili Bog ne može niti
da se odbaci niti da se prihvati. Možemo, međutim, utvrditi da je uistinu
autentično osećanje neobičnosti koje je povezano sa iskustvom nečeg objektivnog
koje, kako izgleda, stoji izvan psihe.
Znamo da nam se nešto nepoznato, strano, približava, kao što smo svesni
da mi nismo ti koji proizvode san ili nadahnuće, već da se oni na neki
način javljaju sami od sebe. Tada imamo utisak da ono što nam se dešava
emanira iz mane, daimona, Boga ili nesvesnog. Tri prva izraza odlikuje
velika izvrsnost po tome što sadrže i izazivaju emocionalnu odliku numioznosti,
dok je poslednji izraz - nesvesno - banalan i stoga bliži realnosti. Taj
poslednji koncepi podrazumeva empirijsku realnost - to jest, običnu zbilju
koja nam je tako dobro poznata. Nesvesno je isuviše neutralan i racionalan
izraz da bi mogao da u velikoj meri podstakne maštu. Sam izraz je, uostalom,
skovan iz naučnih razloga, i daleko je pogodniji za neutralno posmatranje
koje ne postavlja nikakve metafizičke zahteve, za razliku od transcendentalnih
koncepata, koji su kontroverzni i stoga skloni da pobude fanatizam.
Otuda više volim da koristim izraz "nesvesno", pri čemu sam
svestan da bih isto tako mogao da govorim o "Bogu" ili "daimonu",
ukoliko bih želeo da se izrazim jezikom mita. Kada koristim takav mitski
jezik, svestan sam da "mana", "daimon" i "Bog"
predstavljaju sinonime za nesvesno - to jest, da nam je značenje ovih
izraza u jednakoj meri malo poznato koliko i poslednjeg naziva. Ljudi
jedino veruju da znaju mnogo više o njima - i iz izvesnih razloga ta vera
je daleko korisnija i delotvornija od naučnog koncepta. Velika prednost
pojmova "daimon" i "Bog" leži u mogućnosti mnogo bolje
objektivizacije vis-a-vis, to jest, personifikacije tog iskustva.
Njihova emocionalna odlika daje im životnost i dejstvenu moć. Mržnja i
ljubav; strah i bogopoštovanje, stupaju na scenu međusobnog sukobljavanja
i podižu ga na nivo drame. Ono što je bilo jedino "izloženo"
našim čulima i umu postaje i "odigrano". Sve ljudske odlike
stavljene su na probu i čovek stupa u boj celim svojim bićem. Tek tada
on može da postane celovit i tek tada može da se "rodi Bog",
to jest, da stupi u ljudsku stvarnost i spoji sa čovekom preko "čovečijeg"
obličja. Putem ovog čina ocelovljenja, čoveka - to jest, njegov ego -
unutra zamenjuje "Bog", dok, se spoljašnje strane Bog postaje
čovek, u skladu sa Isusovim recima: "Koji vidje mene, vidje oca."
Upravo u ovoj tački dolaze do izražaja očigledni nedostaci mitske terminologije.
Prvobitna hrišćanska koncepcija Boga odnosi se na jednog svemoćnog, sveznajućeg
i svemilosrdnog Oca i Tvorca sveta. Ukoliko takav Bog želi da postane
čovek, od njega se traži neverovatna kenosis (pražnjenje) , kako bi se
Njegova sveobuhvatnost svela na beskrajno mali ljudski nivo. Čak i u tom
slučaju teško je shvatiti kako to da otelovljenje ne dovodi do razgradnje
celokupnog čovekovog psihofizičkg sklopa. Teološki mislioci osetili su,
stoga, da je neophodno da Hrista obdare odlikama koje ga izdižu iznad
običnog ljudskog postojanja. Iznad svega, Isus je lišen macula peccati
(mrlje prvobitnog greha). Iz tog razloga, ako ni zbog čega drugog,
on predstavlja makar bogo-čoveka ili poluboga. Hrišćanska slika Boga ne
može da bude ovaploćena u empirijskom čoveku bez protivurečnosti - sasvim
nezavisno od činjenice da čovek, sa svim svojim spoljašnjim odlikama,
ne deluje mnogo pogodno kao uzor Boga.
Ovaj mit bezuslovno mora da ozbiljno shvati monoteizam i da ostavi po
strani svoj dualizam, koji se, ma koliko da je zvanično odbacivan, održao
do današnjeg dana i koji je, pored svemoćnog Dobra, ustoličio jednog večno
mračnog neprijatelja. U okviru ovog sistema mora biti ostavljen prostor
za filosofski complexio opposito-rum Nikole de Kuže (Nicholas de Cusa)
i za etičku ambivalentnost Jakova Berna; jedino na taj način Jednom Bogu
može se priznati ce-lovitost i sinteza suprotnosti koja treba da predstavlja
Njega. Činjenica je da su simboli, po samoj svojoj prirodi, u stanju da
ujedine suprotnosti tako da se one više ne odbijaju i ne sukobljavaju,
već da se međusobno dopunjuju i čine život smislenim. Kada se jednom iskusi,
ambivalentnost u predstavi Boga prirode i Stvoritelja prestaje da predstavlja
teškoće. Nasuprot tome, mit o nužnom ocelovljenju Boga - što je suština
hrišćanske poruke - tada može da se shvati kao čovekovo stvaralačko suočavanje
sa suprotnostima i kao njihova sinteza u Sopstvo, u celovitost njegove
ličnosti. Neizbežne unutarnje protivurečnosti u predstavi Boga Stvoritelja
mogu biti izmirene u skladu i celovitosti Sopstva kao coniunctio oppositorum
alhemičara ili kao unio mystica. U iskustvu Sopstva više ne postoje
suprotnosti "Bog" i "čovek", koje su sada izmirene,
već pre suprotnosti unutar same slike Boga. U tome se sastoji smisao službe
Božije, službe koju čovek može da uzvrati Bogu - činjenice da svetlost
može da izroni iz tame, da Tvorac može da postane svestan Svoga dela,
a čovek samoga sebe.
To je cilj, ili jedan od njih, koji čoveka smisleno uklapa u plan stvaranja,
i koji istovremeno ovo stvaranje čini smislenim. To je mit, čije se značenje,
postepeno, tokom više decenija, samo od sebe oblikovalo u meni. To je
cilj koji mogu da usvojim i poštujem, i koji me stoga zadovoljava.
Zahvaljujući svojim misaonim sposobnostima čovek se uzvisio iznad životinjskog
sveta, i uz pomoć svoga uma pokazuje da je priroda stavila izuzetan naglasak
upravo na razvitak svesti. Preko svesti čovek ovladava prirodom, na taj
način što uvida postojanje sveta, čime, naime, potvrđuje Tvorca. Svet
postaje pojavni svet, što bez svesnog razmišljanja ne bi mogao da bude.
Da je Tvorac svestan Sebe, ne bi imao potrebu za svesnim bićem; kao što
ne izgleda verovatno da krajnje posredni stvaralački metodi, kojima su
bili potrebni milioni godina za razvitak bezbrojnih vrsta i bića, predstavljaju
posledicu smišljene namere. Istorija prirode govori nam o slučajnom i
neočekivanom preobražaju vrsta koji traje stotinama i milionima godina
u međusobnom proždiranju. Biološka i politička istorija čoveka predstavlja
usavršeno ponavljanje istog dešavanja. Ali, istorija uma nudi nam drugačiju
sliku. Ovde stupa na snagu čudo misaone svesti -druga kosmogonija. Važnost
svesti je toliko velika da se ne možemo oteti pretpostavci kako se elemenat
smisla krije negde unutar celokupne čudovišne, prividno besmislene biološke
zbrke, i da je put za njeno ispoljavanje napokon zasnovan već na nivou
toplokrvnih kičmenjaka koji poseduju razvijen mozak - da je zasnovan naizgled
slučajno, nenamerno i nepredviđeno, a ipak, da je, nekako, već naslućen,
osećanjem spoznat i napipan iz neke skrivene pobude.
Smisao
Ne zamišljam kako sam svojim razmišljanjima o smislu čoveka
i njegovog mita obznanio konačnu istinu, ali smatram da se upravo ovo
može izreći na kraju našeg eona Ribe, i možda sa stanovišta predstojećeg
eona Vodolije (Vodonoše) koji je predstavljen u ljudskom obličju i sledi
nakon znaka Ribe. Ovaj znak predstavlja coniunctio oppositorum
koji obrazuju dve ribe međusobno postavljene u suprotnim pravcima. Po
svemu sudeći, Vodonoša izražava Sopstvo. On odlučnim pokretom sipa sadržaje
svoje posude u usta Piscis austrinus, koja simbolizuje sina,
još uvek nesvesni sadržaj. Iz ovog sadržaja izroniće, nakon sledećeg eona
koji će trajati više od dve hiljade godina, budućnost, čije su odlike
naznačene simbolom Jarca: aigokeras-a, čudovišnog Jarca-Ribe, koji simbolizuje
visine planina i morske dubine, polarnost koju obrazuju dva nerazlučena
životinjska elementa što su zajedno izrasla. Ovo čudno biće moglo bi da
sasvim lako predstavlja primordijalnu sliku-Boga Stvoritelja koji se suprotstavlja
"čoveku", Anthropos-u. Na ovo pitanje ne nalazim odgovor ni
u sebi, ni u empirijskim podacima koji mi stoje na raspolaganju - to jest
u produktima nesvesnog kod drugih ljudi sa kojima sam upoznat, kao ni
u istorijskim dokumentima. Ako do spoznaje ne dođe spontano, svaka spekulacija
je besmislena. Ona ima smisla jedino kada posedujemo objektivne činjenice
koje su uporedive sa našim materijalom o eonu Vodolije.
Nije nam poznato do kojeg stepena može da traje proces osvešćivanja, niti
kuda može da vodi. To je novi elemenat u priči o stvaranju, koji nemamo
sa čime da uporedimo. Ne možemo, stoga, da znamo kakve se mogućnosti kriju
u njemu. Niti nam mogu biti poznate perspektive za vrstu Homo sapiens.
Hoće li i ona da ponovi sudbinu drugih vrsta, koje su nekada cvetale na
Zemlji, a sada su izumrle? Biologija nije u stanju da nam ponudi nijedan
ubedljiv razlog da se tako nešto neće dogoditi.
Potreba za mitskim načinom izražavanja je zadovoljena kada ocrtamo takav
pogled na svet koji adekvatno objašnjava smisao ljudskog postojanja u
vaseljeni, pogled koji izvire iz naše psihičke celovitosti, iz sadejstva
između svesti i nesvesnog. Besmisao lišava život njegove potpunosti, i
stoga je jednak bolesti. Smisao omogućuje da mnogo toga - ako ne i sve
- bude podnošljivo. Nikakva nauka neće nikada biti u stanju da zameni
mit, niti se mit može shvatiti pomoću bilo koje nauke. Ne radi se o tome
da je "Bog" mit, već o tome da mit predstavlja otkrovenje božanskog
života u čoveku. Nismo mi ti koji izmišljamo mit, već se, naprotiv, mit
obraća nama kao Reč Božja. Reč Božja dopire do nas, a mi ne možemo ni
na koji način da odredimo da li se i u kojoj meri ona razlikuje od Boga.
Povodom te reči ne bi moglo da se kaže ništa što već nije poznato i ljudsko,
osim o načinu na koji nam se ona spontano javlja i postavlja pred nas
zahteve. Nju ne može da izazove arbitrarni čin naše volje. Mi na primer
nismo u stanju da objasnimo nadahnuće. Najdublje osećamo da nadahnuće
ne predstavlja proizvod naše sopstvene moći zaključivanja, već da nam
je došlo s neke druge strane. Kako bismo, isto tako, mogli da neki prekognitivni
san pripišemo našim sopstvenim moćima? U krajnjoj liniji, najčešće nismo
uopšte ni svesni, dok ne prođe izvesno vreme, da je sam nešto predskazivao,
ili da je izražavao znanje o nečemu što će se dogoditi u daljini.
Reč se događa nama; to izaziva patnju, jer postajemo žrtve duboke neizvesnosti;
pored Boga kao complexium oppositorum-a, sve je moguće - u najpotpunijem
smislu te reči. Istina je varka, dobro i zlo, mogući su u jednakoj meri.
Mit jeste ili može da bude dvosmislen, poput Delfijskog proročanstva ili
sna. Ne možemo i ne smemo da odbacimo razum; ali, u jednakoj meri moramo
da se uzdamo u to da će nam nagon priskočiti u pomoć - pri čemu dolazi
do toga da nas Bog podržava protiv Boga, kao što je shvatio Jov. Sve ono
putem čega se ispoljava "druga volja" potiče od čoveka - njegovo
razmišljanje, reči, predstave, pa čak i njegova ograničenja. U skladu
sa tim on teži da sve pripiše sebi - i tada počinje da razmišlja služeći
se nezgrapnim psihološkim izrazima, i da zaključuje kako sve potiče iz
njegovih namera i od njega samoga. S dečijom naivnošću šovek pretpostavlja
da poznaje sve svoje domete, i da zna šta je sam 'po sebi". Pa ipak,
on je sve vreme kobno sputan slabošću sopstvene svesti i njoj saobraznim
strahom od nesvesnog. Čovek je stoga u potpunosti nemoćan da razluči ono
do čega je došao brižljivim razmišljanjem od onoga što mu je spontano
pridošlo iz dugog izvora. On nema nikakav objektivan stav prema sebi i
ne može, štaviše, sebe da shvati kao pojavu za koju nalazi da postoji,
i sa kojom je poistovećen, bez obzira na posledice. U prvi mah ceo teret
je na njegovim plećima, sve se dogadja njemu, da bi tek uz krajnji napor
konačno uspeo da osvoji i zadrži za sebe jedno područje relativne slobode.
Tek pošto spozna vlastiti put do ovog cilja , i jedino tada, čovek stiče
mogućnost da shvati kako se on suočava sa svojim nagonskim osnovama, koje
su mu date od početka i koje ne može da ukloni, ma koliko to želeo. Njegovi
koreni ni u kom slučaju ne predstavljaju presahle izvore; oni žive u njemu
kao postojani temelj njegovog bitisanja, i oblikuju njegovu svest u jednakoj
meri u kojoj to čini fizički svet koji ga okružuje. Ove stvarnosne činjenice
saleću čoveka spolja i iznutra s nesavladivom snagom. On ih je podveo
pod ideju o božanstvu, opisao je njihove uticaje uz pomoć mita, a taj
mit je predstavio kao "Reč Božiju", to jest, kao nadahnuće i
otkrovenje numena s one "druge strane".
Tajna društva (organizacije)
Ne postoji bolji način da se pojača dragoceno osećanje individualnosti
od posedovanja tajne kojoj se čovek zavetovao ćutanjem. Sami počeci društvenih
uređenja otkrivaju težnju za tajnim organizacijama. Kada nedostaju uistinu
vredne tajne, izmišljaju se ili iznalaze misterije u kojima su posvećene
samo povlašćene osobe. Takav je bio slučaj sa Ružokrstašima i mnogim drugim
društvima. Medju takvim tobožnjim-tajnama mogu - što je ironija - da se
nadju istinske tajne kojih su posvećenici potpuno nesvesni - kao, na primer,
u onim društvima koja su svoju "tajnu" najpre preuzela iz alhemijske
tradicije.
Potrebu za razmetljivom tajanstvenošću od ključne je važnosti u društvima
na primitivnom nivou, zato što zajednička tajna služi kao spona koja drži
pleme na okupu. Tajne na plemenskom nivou obrazuju korisnu kompenzaciju
za nedostatak kohezije u pojedincu, koji se neprekidno vraća u prvobitno
nesvesno poistovećivanje sa drugim članovima grupe. Dosezanje ljudskog
cilja - ličnosti koja je svesna posebnosti svoje sopstvene prirode - tako
se pretvara u dugi, gotovo beznadežni proces vaspitanja - zato što se
čak i oni pojedinci koje je upućenost u izvesne tajne donekle izdvojila
u suštini ipak pokoravaju zakonima identiteta grupe, iako je u njihovom
slučaju reč o društveno raslojenoj grupi.
Tajno društvo predstavlja medjustanje na putu idividuacije. U pripadnosti
tajnoj organizaciji pojedinac još uvek nalazi potvrdu vlastite posebnosti,
tj. on još uvek nije shvatio da se pravi zadatak pojedinca sastoji u tome
da dosegne stepen razlikovanja od svake druge osobe i da stane na svoje
noge. Svako poistovećivanje sa kolektivom, kao što su članstvo u organizacijama,
podržavanje raznih "izama", i slično, kosi se sa ispunjenjem
ovog zadatka. Takva pripadnost kolektivu predstavlja štake za hromog,
štit za bojažljivog, postelju za lenjog, prihvatilište za nemoćne, ali,
isto tako, ono predstavlja okrilje za siromašne i bolesne, luku za brodolomnike,
porodično gnezdo za siročad, obećanu zemlju za razočarane skitnice i malaksale
svetske putnike, stado i siguran tor za izgubljene ovce, majku koja pruža
hranu i odgoj. Bilo bi stoga pogrešno ako bismo ovaj prelazni stupanj
shvatili kao zastoj; naprotiv, on će još zadugo predstavljati jedini mogući
oblik postojanja za pojedinca, kome danas, po svemu sudeći, više nego
ikada preti bezličnost. Kolektivna organizacija danas još uvek ima tako
veliku važnost da je, s izvesnim opravdanjem, mnogi smatraju konačnim
ciljem; zahtev za daljim razvitkom ka samostalnosti deluje, otuda, kao
drskost ili obest, uo-braženje ili, jednostavno, kao budalaština.
I pored svega, možda doista postoje opravdani razlozi za čovekovo osećanje
kako mora da krene sopstvenim putem ka širim oblastima. Može biti da ni
u jednom ruhu, obličju, obliku življenja, načinu postojanja ili običaju
koje mu život nudi čovek ne nalazi ono za čime osobito žudi. Nastaviće
da korača sam i da sam sebi bude društvo. Imaće ulogu sopstvene grupe,
koja se sastoji od raznolikih mišljenja i težnji - a one ne moraju nužno
da se kreću u istom pravcu. Biće, zapravo, u zavadi sa samim sobom, i
naći će se na velikoj muci kako da objedini svoju sopstvenu mnogostrukost
u cilju ispunjenja jedinstvenog dela. Čak i ukoliko je spolja zaštićen
društvenim oblicima prelaznog stadijuma, neće moći da nade nikakvu odbranu
protiv svoje unutarnje mnogostrukosti. Razjedinjenost u njemu samome može
ga navesti da odustane od sopstvenog cilja, da se prepusti poistovećenju
sa svojom okolinom.
Kao što je posvećeniku tajnog društva koji se oslobodio nerazgraničenog
zajedništva, tako je i pojedincu na njegovoj usamljenoj stazi potrebna
tajna koju iz više razloga ne sme ili ne može da otkrije. Takva tajna
još više povećava njegovu usamljenost u kojoj se našao na putu prema svojim
pojedinačnim ciljevima. Najveći broj ljudi nije u stanju da podnese tu
usamljenost. To su neurotičari, koji se neizbežno igraju skrivalice sa
drugima i sa samima sobom, a da pritom nisu kadri da ovu igru doista shvate
ozbiljno. Po pravilu, oni završavaju tako što lični cilj žrtvuju svojoj
težnji za prilagodavanjem kolektivu - što je postupak na koji ih sva mišljenja,
verovanja i ideali njihove okoline podstiču. Štaviše, nikakvi racionalni
razlozi ne mogu da dobiju prevagu nad argumentima društvene sredine. Jedino
tajna koju pojedinac nije u stanju da izda - takva tajna koju se boji
da oda, ili koju nije kadar da izrazi recima, i koja stoga deluje kao
da pripada kategoriji suludih ideja - može da spreči inače neizbežno vraćanje
u staro stanje.
Potreba za jednom takvom tajnom često je toliko prisilna da pojedinac
počinje da se bavi idejama i delanjima za koja više nije odgovoran. U
tom slučaju njega ne motiviše ni inat, ni drskost, već dira necessitas
koju lično nije u stanju da razume. Ova nužnost obuzima ga žestinom sudbonosnosti,
i možda mu po prvi put u životu otrkiva ad oculos prisustvo nečeg
nepoznatog, nečeg što poseduje veću snagu od one koju on ima u svojoj
najličnijoj oblasti, i gde se smatra nadmoćnim. Očigledan primer ovakvog
dešavanja jeste priča o Jakovu, koji se upustio u borbu sa anđelom iz
koje je izašao sa iščašenim bedrom, ali koji je takvom borbom sprečio
ubistvo. U tim sretnim danima priča o Jakovu prihvatana je bez ikakve
sumnje. Kada bi savremeni Jakov ispričao takvu priču, naišao bi na zagonetne
osmehe. Bilo bi bolje da ne govori o takvim stvarima, pogotovo ako teži
tome da ima svoje lične stavove o prirodi Jehovinog glasnika. Tako bi,
hteo ne hteo, postao sopstvenik tajne o kojoj ne može da raspravlja, i
našao bi se po strani od zajednice. Njegova duhovna opreznost došla bi,
naravno, odmah do izražaja ukoliko ne bi uspeo da čitavog života glumi
licemera. Ali svako ko pokuša da čini oboje -da se istovremeno
prilagodi grupi i da sledi svoj lični cilj - postaje neurotičar.
Naš savremeni Jakov krio bi od sebe činjenicu da je od njih dvoje anđeo,
ipak, bio jači - kao što je svakako bio, jer nigde nije ostalo zabeleženo
da je anđeo takode izašao iz te borbe hrom.
Covek koji, dakle, vođen svojim dajmonom, prekorači granica medustadijuma,
doista stupa u "nekročena, nekročljiva područja" gde nema označenih
pravaca niti skloništa ispod čijeg krova bi mogao da nađe utočište. Ne
postoje nikakvi propisi prema kojima bi mogao da se upravlja kada se nađe
suočen sa nepredviđenom situacijom - kao što je, na primer, sukob dužnosti.
U najvećem broju slučajeva, ovi izleti u "ničiju zemlju" traju
samo dotle dok se ne pojavi neki sličan sukob, i brzo se završavaju čim
se takav sukob nanjuši iz daljine. Ne mogu da osudim osobu koja se odmah
da u bekstvo.Ali, isto tako, ne mogu da odobrim što se priklanja svojoj
slabosti i kukavičluku. S obzirom da moj prezir ne može da takvoj osobi
dalje naudi - mogu mirno da saopštim da u takvoj kapitulaciji ne vidim
ništa vredno hvale.
Ali, čovek, suočen sa sukobom dužnosti, koji preuzme isključivo na sebe
obavezu da razreši ovaj sukob, i to pred sudijom koji mu danonoćno sudi,
lako može da postane usamljen. Sad u njegovom životu postoji autentična
tajna o kojoj ne sme da se javno govori - makar to bilo samo stoga što
se našao uvučen u beskrajno unutarnje suđenje u kojem je on sam i svoj
branilac i svoj nemilosrdni istražitelj, pri čemu nijedan svetovni ili
duhovni sudija ne može da mu povrati miran san. Da već nije na smrt umoran
od odluka takvih sudija, nikada se ne bi našao u sukobu. Jer takav sukob
uvek pretpostavja viši stepen odgovornosti. Upravo ta odlika, pojedinca
koji je poseduje, čuva od toga da prihvati odluku zajednice.-U njegovom
slučaju sudnica se premešta u unutarnji svet, gde se presuda saopštava
iza zatvorenih vrata.
Kada se ovo jednom dogodi, psiha pojedinca stiče značajniju ulogu. Ona
više ne predstavlja samo sedište njegovog dobropoznatog i društveno određenog
egoa; njegova psiha postaje sredstvo za određivanje onoga što je vredno
za sebe i po sebi. Ništa tako ne podstiče rast svesti kao taj unutarnji
sukob suprotnosti. Krajnje neočekivane činjenice pretvaraju se u optužbu,
i odbrana je primorana da otkrije argumente koji su do tada bili nepoznati.
U toku ovog procesa, znatan deo spoljašnjeg sveta stupa u unutarnji, što
spoljni svet osiromašuje ili ukida. Na drugoj strani, unutarnji svet dobija
na važnosti, budući da je uzdignut na nivo suda za donošenje etičkih odluka.
Ego koji je dotle bio nedvosmislen gubi, međutim, jedinstvenu ulogu tužioca;
ego takođe mora da nauči ulogu branioca. Ego postaje ambivalentan i ambiguentan
- uhvaćen između čekića i nakovnja. Postaje svestan polarnosti koja je
sama sobom nametnuta.
Svaki sukob dužnosti, a može biti da nije reč samo o ovoj vrsti sukoba,
nikada se, uistinu ne "rešava", iako bi o njemu mogli da raspravljamo,
da ga procenjujemo na jedan ili drugi način, do sudnjeg dana. Ranije ili
kasnije odluka - donesena na prečac, kao što može da izgleda - jednostavno
je tu. Praktični život ne može da postoji u većnoj protivurečnosti. Suprotnosti,
i protivurečnosti koje vladaju medu njima, ipak ne iščezavaju, čak i ukoliko
se za trenutak povuku pred nagonom za delanjem. One neprekidno ugrožavaju
jedinstvo ličnosti, i uvek iznova upliću život u mrežu svojih dihotomija.
Svest o opasnostima i mučnosti takvog stanja može lako da presudno utiče
na čovekovu odluku da "ostane kod kuće", to jest, da nikada
ne napusti sigurno okrilje i toplu čauru, pošto oni obećavaju zaštitu
od unutarnje napetosti. Oni ljudi koji ne moraju da napuste oca i majku
svakako da su najbezbedniji kod njih. Veliki broj ljudi, međutim, smatra
da im je put individuacije nametnut; ali, oni nikada doista neće upoznati
pozitivne i negativne aspekte ljudske prirode.
Kao što celokupna energija proističe iz suprotnosti, tako i psiha, takođe,
poseduje svoju unutarnju polarnost, koja predstavlja nužan preduslov za
njenu životnost, kao što je davno shvatio Heraklit (Heraclitus). I s teorijskog
i praktičnog stanovišta polarnost je svojstvena svemu što je živo. Naspram
ove svemoćne sile stoji krhka jedinstvenost egoa, koji se formirao tokom
milenijuma jedino uz pomoć bezbrojnih zaštitnih mera. Principijelna mogućnost
rađanja egoa kao da se najpre nazire u činjenici da sve suprotnosti teže
stanju ravnoteže. To se dešava tokom razmene energije koja proističe iz
suprotnosti toplo-hladno, visoko-nisko, i slično. Energija na kojoj počiva
svesni psihički život nastala je pre ove i stoga je u početku nesvesna.
Kako se približava svesnosti ona se najpre javlja u vidu projektovanih
figura kao što su mana, bogovi, dajmoni, i tako dalje, čiji numen, po
svemu sudeći, predstavlja osnovni izvor energije, što i ostaje sve dok
su ove natprirodne figure prihvaćene. Ali, s njihovim iščezavanjem i gubitkom
snage, čini se da ego - to jest, empirijski čovek - pada pod vlast tog
izvora energije, i to u najpotpunijem značenju ove ambiguentne tvrdnje:
na jednoj strani čovek teži da prisvoji tu energiju, da je poseduje, i
čak zamišlja da je doista poseduje; a na drugoj strani, ona ima vlast
nad njim.
Do ovakve groteskne situacije može, naravno, da dođe samo kada se sadržaji
svesti shvataju kao jedini oblik psihičke egzistencije. U takvim slučajevima,
nema nikakvih projekcija koje bi mogle da spreče da inflacija ne uzme
maha. Ali, tamo gde je postojanje nesvesne psihe prihvaćeno, sadržaji
projekcije mogu biti primljeni u urođenim nagonskim oblicima koji prethode
svesti. Njihova objektivnost i autonomija na taj način ostaju očuvani,
a inflacija je izbegnuta. Arhetipovi, koji prethode svesti i koji je uslovljavaju,
javljaju se u ulozi koju doista imaju u stvarnosti: kao a priori gradivni
oblici tvari od kojih se sastoji svest. Oni ni na koji način ne reprezentuju
suštinu stvari po sebi, već pre oblike u kojima stvari mogu da budu primećene
i pojmljene. Osobitom prirodom opažanja ne upravljaju, naravno, samo arhetipovi.
Oni jedino predstavljaju zajedničku komponentu opažanja. Kao atribut nagona
oni sudeluju u njegovoj dinamičkoj prirodi, i u skladu sa tim, poseduju
posebnu energiju koja uzrokuje ili nameće konačne obrasce ponašanja ili
pobude; to jest, u izvesnim okolnostima oni mogu da imaju posesivno ili
opsesivno dejstvo (numinoznost!). Ideja da arhetipovi predstavljaju
daimonia sasvim je stoga u skladu sa njihovom prirodom.
Svako ko je sklon da poveruje kako pomenute formulacije menjaju neki aspekt
prirode stvari, pada u iskušenje da bude zaveden recima. Stvarne činjenice
se ne mogu izmeniti, bez obzira na to kakva im imena nadevamo. Jedino
mi trpimo njihovo dejstvo. Poimanje "Boga" kao "pukog Ništavila"
nema baš nikakve veze sa nadređenim principom. Mi ostajemo zaposednuti
u jednakoj meri kao i ranije; promena imena nije ništa izmenila u biti.
Ukoliko novo ime podrazumeva negiranje, najčešće se radi o zauzimanju
pogrešnog stava prema realnosti. Na drugoj strani, prednost određenog
imenovanja onoga što je nesaznajno sastoji se u tome što nas stavlja u
sao brazno potvrdan odnos prema zbilji. Ukoliko, dakle, govorimo o "Bogu"
kao o "arhetipu", ništa ne kazujemo o Njegovoj pravoj priro
di već jedino obznanjujemo da "Bog" već zauzima mesto u onom
delu naše psihe koji postoji pre svesti i da Njega stoga ne možemo da
smatramo izmišljotinom svesti. Niti ga time udaljujemo ili odbacujemo,
već ga približavamo mogućnosti da bude doživljen. Ova poslednja okolnost
besumnje nije nebitna, jer bi se za ono što se ne može iskusiti lako moglo
da pretpostavi kako ne postoji. Ova pretpostavka je toliko primamljiva,
da u mom pokušaju da vaspostavim primitivnu nesvesnu psihu, takozvani
vernici ne vide ništa osim ateizma. Ili, ako ne ateizma onda gnosticizma
- sve drugo osim, sačuvaj Bože, psihičke realnosti kao što je nesvesno.
Ako nesvesno uopšte predstavlja nešto, mora biti da se ono sastoji od
prethodnih evolutivnih stadijuma naše svesne psihe. Shvatanje da je čovek
u svoj svojoj slavi stvoren šestog dana Stvaranja sveta, bez ikakvih prethodnih
razvojnih stadijuma nekako je, ipak, isuviše uprošćeno i arhaično da bi
moglo da nas zadovolji u današnje vreme. U tom pogledu vlada uglavnom
opšta usagašenost mišljenja. S obzirom na psihu, međutim, drevna koncepcija
je i dalje postojana: psiha nema prethodni život, ona je tabula rasa,
nastaje s rođenjem i predstavlja samo vlastitu predstavu o svojoj suštini.
U filogenetskom i ontogenetskom pogledu svest je drugorazredna pojava.
Ovu očiglednu činjenicu treba konačno uvideti. Baš kao što telo poseduje
anatomsku preistoriju od nekoliko miliona godina, tako je ima i psihički
sistem. I upravo kao što ljudsko telo, svakim svojim delom, danas iskazuje
ishod te evolucije, i svugde još uvek pokazuje tragove svojih prethodnih
razvojnih stadijuma - to se isto može reći za psihu. Evolucija svesti
počela je od stupnja nalik animalnom koji nam deluje kao nesvesno stanje,
a taj istovetni proces razvitka ponavlja se kod svakog deteta. Dečija
psiha u svom pre-svesnom stanju sve je drugo osim tabula rasa: ona je
već preduobličena na prepoznatljivo individualan način i poseduje, šta-više,
sve izrazito ljudske nagone, kao i a priori date osnove viših funkcija.
Iz ovog složenog korena proističe ego. Tokom života ego crpe snagu iz
ovog korena. Kada osnova ne funkcioniše, sledi zastoj, a potom smrt. Život
i realnost ove osnove od ključne su važnosti. U poredenju sa tim čak i
spoljni svet ima drugorazrednu ulogu - jer, od kakvog je značaja taj svet
kome nedostaje endogeni podsticaj da se on pojmi i da se njime upravlja?
Dugoročno posmatrano, nikakva svest neće nikada moći da zameni životni
nagon. Taj nagon dobijamo iznutra, u vidu prinude, volje ili naredbe,
i ukoliko - kao što se u većoj ili manjoj meri čini od pamtiveka - i ovaj
nagon označimo kao ličnog dajmona, onda u krajnjem slučaju pogodno izražavamo
psihološku situaciju. I, ukoliko, primenom koncepta arhetipa nastojimo
da nešto bliže odredimo tačku u kojoj padamo pod uticaj ovog dajmona,
mi time ništa ne potiremo, već se jedino približavamo samom izvoru života.
Sasvim je prirodno što se ja kao psihijatar (lekar za dušu) zalažem
za pomenuto stanovište, jer sam prevashodno zainteresovan kako da pomognem
svojim pacijentima da ponovo nadu zdravu osnovu. Za to je potrebno, kao
što sam mogao da naučim iz iskustva, veoma raznovrsno znanje. Medicina
se, konačno, gledano u celini, razvijala na taj način. Ona nije napravila
nikakav pomak putem otkrića nekakvog jedinstvenog trika za lečenje, čime
bi izvanredno pojednostavila svoje metode. Nasuprot tome, ona se razvila
u veoma kompleksnu nauku - što možda najpre duguje činjenici da je pozajmljivala
iz svih mogućih oblasti. Otuda, ja nisam zainteresovan da dokazujem bilo
šta drugim naučnim disciplinama; samo pokušavam da njihovo znanje svrsishodno
primenim u sopstvenoj oblasti. Pritom sam, naravno, dužan da pružim izveštaj
o takvim primenama i o njihovim rezultatima. Izvesne novine postaju, naime,
jasne tek pošto neko prenese znanje iz jedne oblasti na drugu i primeni
ga u praksi. Da su X-zraci ostali isključivo svojina fizičara i da nisu
našli primenu u medicini, znali bismo daleko manje. Isto tako, ukoliko
u izvesnim slučajevima lečenje putem zračenja ima opasne posledice, to
je onda problem koji ima značaja za lekara - no, tako nešto ne mora nužno
da zanima i fizičara, koji zračenje koristi na sasvim drugi način i u
druge svrhe. Fizičar, takođe, ne bi trebalo da smatra kako je lekar zašao
u njegovu teritoriju ukoliko lekar istakne izvesne štetne ili korisne
odlike ovih nevidljivih zraka.
Ako ja, dakle, primenim istorijske i teološke ideje o psihoterapiji, one
će se, prirodno, pojaviti u drugačijoj svetlosti i dovešće do drugačijih
zaključaka od onih do kojih su dovele dok su bile ograničene na primenu
u svojim vlastitim oblastima, gde su služile drugim namenama.
Činjenica, dakle, da dinamika psihe počiva na polarnosti, označava da
je čitan problem suprotnosti, u najširem smislu reči, sa svim svojim pratećim
religijskim i filosofskim aspektima, sveden na psihološku raspravu. Ovi
aspekti gube autonomni karakter koji imaju u svojoj vlastitoj oblasti
- što je neibežno, budući da se njima pristupa iz perspektive psiholoških
pitanja; to jest, oni se više ne sagledavaju iz ugla religijske ili filosofske
istine, već se u njima traži njihova psihološka vrednost i smisao. Nizavisno
od njihovih zahteva da predstavljaju nezavisne istine, ostaje izvesno
da sa empirijskog -to jest, naučnog - stanovišta, ovi aspekti predstavljaju
psychio phenomena. Ova činjenica meni deluje nepobitno. Njihov
zahtev za sopstvenim potvrđivanjem u skladu je sa psihološkim pristupom,
koji ne postavlja takav zahtev neopravdano, već se, naprotiv, odnosi prema
njemu s posebnim obzirom. Psihologiji nije ostavljen ni najmanji prostor
za zaključke kao što su "jedino religiozno" ili "jedino
filosofski", uprkos činjenici da se - pogotovo od strane teologa
- veoma često može čuti optužba kako je nešto "jedino psihološko".
Sve pojmljive iskaze postavlja psiha. Između ostalog, psiha se javlja
kao dinamički proces koji počiva na antitezama, na protoku energije između
dva pola. Opšte pravilo logike glasi da "načela ne smeju da se
umnožavaju više nego što je neophodno". S obzirom da se tumačenje
sa energetskog stanovišta pokazalo kao opštevažeći princip tumačenja u
prirodnim naukama, moramo da se u psihologiji takodje ograničimo na ovo
interpretativno načelo. Na raspolaganju nam ne stoje tako čvrste činjenice
koje bi mogle da nam ponude neko drugačije stanovište; antitetičku ili
polarnu prirodu psihe i njenih sadržaja potvrdila je , štaviše, psihološka
praksa.
Ukoliko je, dakle, dinamička koncepcija psihe ispravna, svi iskazi koji
teže da prekorače granice psihičke polarnosti - iskazi povodom metafizičke
realnosti, na primer - moraju biti paradoksalni ukoliko teže bilo kakvoj
verodostojnosti.
Psiha nije u stanju da nadmaši samu sebe. Ona ne može da vaspostavi nikakve
apsolutne istine, jer njena sopstvena polarnost određuje relativnost njenih
iskaza. Svaki put kada psiha objavi apsolutne istine - kao što je, na
primer: "Bog je kretanje", ili "Bog je Jedno" - ona
nužno upada u jednu ili drugu sopstvenu antitezu. Ove dve tvrdjnje mogle
bi, dakako, isto tako da glase: "Bog je mirovanje", ili "Bog
je Sve". Kroz tu jednostranost psiha razara i gubi svoju spoznajnu
moć. Ona ostaje nesmisaono (stoga što je nesmisleno) nizanje psihičkih
stanja od kojih je svako samo sebi potpuno dovoljno zato što ne vidi,
ili još uvek ne vidi, nijedno drugo stanje.
Ovim ne želimo da izrazimo nikakav vrednosni sud, već jedino da istaknemo
da se granica veoma često prekoračuje. To je, začelo, neizbežno jer, kao
što kaže Heraklit (Heraclitus), "Sve teče." Nakon teze sledi
antiteza, a između njih nastaje treći činilac, lizis, koji do tada nije
bio uočljiv. Na taj način psiha samo ponovo demonstrira svoju antitetičku
prirodu i ni po čemu uistinu ne izlazi iz vlastitog okvira.
Kada nastojim da opišem ograničenje psihe ne nameravam da posredno izrazim
stav kako jedino psiha postoji. Radi se samo o tome da, sve dok imamo
u vidu moć opažanja i poimanja, nismo u stanju da steknemo uvid s one
strane psihe. Nauka se prećutno slaže kako postoje nepsihički, transcendentalni
predmeti. Ali, nauci je takode poznato koliko je teško pojmiti pravu prirodu
predmeta, pogotovo kada organ za uočavanje nije dovoljan ili nedostaje,
i kada odgovarajući oblici razmišljanja ne postoje ili tek treba da budu
stvoreni. U slučajevima kada ni naša čula ni njihova veštačka pomagala
nisu u stanju da potvrde prisustvo stvarnog predmeta, teškoće se još više
uvećavaju, tako da možemo pasti u iskušenje da tvrdimo kako jednostavno
nikakav realan predmet i ne postoji. Lično, nikada nisam izveo takav brzoplet
zaključak, jer nikada nisam bio sklon da pomislim kako su naša čula u
stanju da uoče sve oblike postojanja. Usudio sam se, stoga, da čak pretpostavim
kako pojava arhetipskih konfiguracija - koje predstavljaju psihičke pojave
par excellence - možda počiva na psihoidnoj osnovi, to jest,
na jednom obliku postojanja koji je samo delimično psihičke a možda i
sasvim drugačije prirode. Usled nedostatka empirijskih dokaza ne posedujem
ni predstavu ni razumevanje takvih oblika postojanja, koji su uopšteno
nazvana duhovnim. Gledano sa naučnog stanovišta, ono u šta mogu da verujem
tim povodom nije materijalna priroda, i stoga moram da priznam svoje neznanje.
Ali sve dok osećam dejstvo arhetipova, oni su za mene neslučajni i stvarni,
iako mi nije poznata njihova prava priroda. To se, naravno, ne odnosi
samo na arhetipove, već na prirodu psihe uopšte. Bez obzira šta kazuje
o sebi, psiha nikada ne može da prevaziđe samu sebe. Celokupno poimanje
i sve što se može shvatiti po sebi je psihičke prirode, i u tom smislu
beznadežno smo zatočeni u jednom isključivo psihičkom svetu. Pa ipak,
sasvim je razložno pretpostaviti kako iza tog vela postoji nepojamni apsolutni
predmet koji dejstvuje i utiče na nas - a ovo Čak, ili posebno, valja
pretpostaviti u slučaju psihičkih pojava povodom kojih se ne mogu postaviti
nikakvi iskazi koji bi mogli da se provere. Iskazi koji se odnose na mogućnost
ili nemogućnost, važe jedino za specijalizovane oblasti; izvan njih oni
predstavljaju jedino nadmena nagađanja.
No, ma koliko da, sa objektivnog stanovišta, nije dopušteno davati proizvoljne
iskaze - iskaze, dakle, bez dovoljno argumenata - ipak postoje takvi iskazi
koji se, po svemu sudeći, moraju izložiti baš bez objektivnih razloga.
Opravdanost postavljanja ovakvih iskaza ovde je psihodinamičke prirode,
to jest takve vrste koja se obično naziva subjektivnom i smatra isključivo
ličnom stvari. Ali, tada postoji opasnost da se pogreši u proceni toga
da li se radi o iskazu koji doista potiče jedino od nekog pojedinačnog
lica, i koji je podstaknut isključivo ličnim motivima, ili je reč o iskazu
opšte prirode koji izvire iz kolektivno prisutnog dinamičkog obrasca.
U tom slučaju ne možemo da ga označimo kao subjektivan, već kao psihološki
objektivan iskaz, budući da je beskrajno mnogo pojedinaca podstaknuto
jednom unutarnjom pobudom da daje istovetne iskaze, ili da izvesno stanovište
smatra bezuslovno nužnim. Pošto arhetip ne predstavlja tek nekakav neaktivan
oblik, već realnu silu koja je nabijena posebnom energijom, postoji dobar
razlog da arhetip smatramo za causa efficiens takvih iskaza,
i da ga smatramo njihovim subjektom. Drugim recima, nije ljudsko biće
to koje postavlja iskaze, već arhetip progovara kroz njega. Ako se ovi
iskazi potisnu ili zanemare, i medicinsko i opšteljudsko iskustvo, potvrđuju
da dolazi do psihičkih poremećaja. Oni će se javiti bilo u vidu neurotičnih
simptoma ili, ako se radi o ličnostima koje nisu podložne neurozi, ispoljiće
se u vidu kolektivnih zabluda.
Arhetipski iskazi počivaju na instiktivnim preduslovima i nisu ni u kakvoj
vezi sa razumom; oni nisu niti racionalno utemeljeni niti se mogu poreći
racionalnim argumentima. Oni su oduvek predstavljali deo svetske scene
- representations collectives - kao što ih je Levi Bril (Levy-Bruhl)
ispravno nazvao. Izvesno je da ego i njegova volja imaju veliku ulogu
u životu; ali, ono što ego želi u najvećem stepenu jeste stvar međudejstva
- i to na načine kojih ego obično nije svestan - autonomije i numinoznosti
arhetipskih dešavanja. Praktično uzimanje u obzir ovih procesa predstavlja
suštinu religije - u onoj meri, naime, u kojoj se religiji uopšte može
pristupiti iz psihološke perspektive.
Ljubav i Eros
U ovoj tački moju pažnju privlači činjenica da pored polja
razmišljanja postoji još jedna u istoj meri prostrana ako ne i šira oblast
u kojoj gotovo da nema ničega što bi bilo dostupno racionalnom razumevanju
i racionalnim oblicima predstavljanja. To je oblast Erosa. U klasična
vremena, kada se takvim problemima ispravno pristupalo, Eros je smatran
za boga čije božanstvo prevazilazi naše ljudske granice, i koji stoga
ne može da bude ni shvaćen ni predstavljen na bilo koji način. Mogao bih,
kao što su mnogi pre mene učinili, da se izložim opasnosti tumačenja ovog
dajmona, čiji se opseg delatnosti proteže od beskrajnih nebeskih prostranstava
do mračnih paklenih ponora; ali nemoćan sam pred zadatkom da pronađem
jezik koji bi bio u stanju da u pravoj meri izrazi neuhvatljiv paradoks
ljubavi. Eros je kosmogonos, tvorac i otac-majka celokupne više svesti.
Ponekad imam utisak da bi reči Sv. Pavla: "Ako jezike čovječije
i anđelske govorim, a ljubavi nemam" - doista mogle da predstavljaju
prvi uslov celokupne spoznaje i suštinu samog božanstva. Nezavisno od
svakog učenog tumačenja tvrdnje "Bog je ljubav", ove reči potvrđuju
complexio oppositorum božanstva. U mojoj lekarskoj praksi kao i u ličnom
životu, neprekidno sam se suočavao sa tajnom ljubavi, i nikada nisam bio
u stanju da protumačim njeno značenje. Slično Jovu, morao sam da kažem
"...Mećem ruku svoju na usta svoja. Jednom govorih ali neću odgovarati..."
(Jov 39 : 37, 38). Tu se radi o najuzvišenijem i najbeznačajnijem, najudaljenijem
i najbližem, najvišem i najnižem, pri čemu ne možemo da raspravljamo o
jednoj strani problema a da istovremeno ne uzmemo u obzir i njegovu drugu
stranu. Ne postoji jezik koji bi bio u stanju da izrazi ovaj paradoks.
Šta god da kažemo, nećemo izraziti celinu problema. Kazivanje o delimičnim
aspektima uvek je bilo ili suvišno ili nedovoljno, zato što je jedino
celina smislena. Ljubav "sve snosi", "sve trpi" (Korinćanima
posla¬nica prva, 13 : 7). Ove reči iskazuju sve što treba da se kaže;
ništa im se ne može dodati. Zato što smo mi u najdubljem smislu reči žrtve
i oruđa kosmogonijske "ljubavi". Ovu reč stavljam pod navode
kako bih istakao da je ne koristim u njenom uobičajenom značenju iskazivanja
želja, sviđanja, naklonosti, žudnje i sličnih osećanja, već nečega što
je nadmoćno u odnosu na čoveka, što predstavlja jednoobraznu i nedeljivu
celinu. Budući da predstavlja samo deo, čovek nije u stanju da pojmi celinu.
On joj je prepušten na milost i nemilost. Čovek može da joj se prikloni,
ili da se pobuni protiv nje; ali on se uvek nalazi u njenoj vlasti, u
njenom zagrljaju. On joj je podređen i oslanja se na nju. Ljubav je njegovo
svetio i njegova tama, koja se prostire u nedogled. "Ljubav nikad
ne prestaje" - bez obzira da li govori "jezikom anđelskim",
ili naučnom preciznošću istražuje život ćelije do njenog najudaljenijeg
porekla. Čovek može pokušati da imenuje ljubav, dajući joj sva imena koja
mu stoje na raspolaganju, pa ipak će upasti u beskrajno samoobmanjivanje.
Ako poseduje zrno mudrosti, položiće oružje i nepoznato će imenovati još
nepoznatijim, ignotumper ignotius - to jest, imenom Boga. To
će biti priznanje njegove podređenosti, nesavršen-stva i zavisnosti; ali,
istovremeno, to će biti dokaz njegove slobode da može da bira između istine
i zablude.
LITERATURA
“Sećanje, snovi, razmišljanja” Karl Gustav
Jung - Beograd, Atos 1995.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
se minarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|