„Moj život predstavlja priču o samoostvarenju nesvesnog. Sve u nesvesnom
teži da se ispolji, ali i ličnost takođe želi da nadraste sopstvene
nesvesne uslove i da iskusi sebe kao celinu. Ne mogu da se poslužim
naučnim jezikom kako bi iskazao taj proces rasta u sebi, zato što nisamu
stanju da doživim sebe kao naučni problem."
K. G. Jung "Sećanja, snovi, razmišljanja"
Predstojeća
razmatranja proistekla su iz istraživanja Jungove dubinske galaksije,
pokušaja da se na jedan izbalansiran način - onaj koji, jungovski rečeno,
teži "pomirenju polarnosti", sažeto-opsežno, jednostavno-složeno,
prikazivačko-interpretativno - razmotre i specifikuju ovi važni pojmovi
Jungove psihologije, sa prvenstvenim fokusom na Jastvo kao centralni
pojam Junogog rada. Jasno je da je nemoguće govoriti o jastvu bez bližeg
osvrtanja na Jungove psihološke elaboracije procesa individuacije, procesa
koji ima za cilj razvoj i upotpunjavanje individualne ličnosti, pa je
razmatranje uključilo i ovaj pojam koji, zajedno sa jastvom, snažno
prožima njegovu celokupnu analitičku misao. Ovaj razvoj jeste klasičan
jungovski smisao individuacije - postati ono što već potencijalno jesi,
ali sada mnogo dublje i svesnije.
Individuacioni procesi se ostvaruju osvešćivanjem, integracijom nesvesnih
delova psihe (koji su uvek prostraniji od svesnih delova), što je mogućno
tek svesnim uočavanjem dejstva i snage onog drugog i "suprotnog"
u nama. Otud je za Junga, prvi korak na putu individuacije osvešćivanje
čovekove Senke, svega tamnog, inferiornog, "zlog" u čoveku
(što će kasnije biti detaljnije razmotreno).
Sve što se pozitivno postigne na životnom putu čovekovog sazrevanja,
kao što su obelodanjivanje Persone, prepoznavanje Animusa i Anime, susret
sa "mudrim starcem" i ostalim arhetipovima našeg kolektivnog
nesvesnog bića, nije moguće postići bez krize, potres a, bolesti svake
vrste.
Istražujući prošlost ljudske psihe, Jung je razmatrao transpersonalni
faktor u psihi -univerzalne arhetipove, kolektivne praslike ili forme
zajedničke svim ljudima od prapočetka i, dakle, strukturalne elemente
kolektivnog nesvesnog koji ne funkcionišu po principu uzroka i posledice
ali determinišu čovekov razvoj. Došavši do zaključka da iza uzročnih
odnosa i manifestacija u vremenu i prostoru, u okvirima svesnog kojim
dominira Ja (ego) i ličnog, individualnog nesvesnog, Jung konstatuje
da mora da postoji neka transpsihička realnost ili kolektivno nesvesno,
dakle izvan domašaja sećanja pojedinca gde se odvija relativizacija
vremena i prostora. U pokušaju da na jedan sistematičan i naučno priznat
način ispita i iskaže lavirit arhetipskih misaonih tokova i čudesne
tvorevine duha, Jung kaže: „Nama su, doduše, potrebni izvesni teorijski
stavovi zbog njihove orijentacijske i heurističke vrednosti. Međutim,
oni bi trebalo da važe uvek kao čisto pomoćni pojmovi, koji se u svako
doba mogu odložiti na stranu. Naime, mi o duši znamo još uvek tako malo
da je upravo smešno verovati da smo dospeli već tako daleko da možemo
postavljati opšte teorije. Još uvek nismo empirijski utvrdili obuhvat
duševne fenomenologije: pa kako se pod takvi uslovima može sanjati o
opštim teorijama?"
Možda najpodobnije objašnjenje razloga bavljenja problematikom jastva
možemo naći u Jungovom spisu "Psihologija i alhemija" (1984),
gde napominje da je nemoguće zamisliti postojanje bilo kojeg određenog
lika koji bi izrazio arhetipsku neodređenost i da ga je to "Jung,
jastvo i individuacija", Ljubiša Zlatanović, Niš 2001.
navelo da ovom arhetipu da psihološki naziv jastvo. Za njega, to je
pojam koji je s jedne strane dovoljno određen da bi preneo bivstvo ljudske
celovitosti, a s druge strane nedovoljno određen da bi izrazio neopisivost
i neoređeost celine. Te protivrečne osobine pojma jastva, smatra Jung,
odgovaraju činjenici da se celina jednim delom sastoji iz svesnog, a
drugim delom iz nesvesnog čoveka. Ono je arhetipska slika koja iz konfrontacije
vodi ka povezivanju dva parcijalna psihička sistema - naše svesti, kao
nosioca naše individualne neponovljivosti, i nesvesnog u nama, njegove
autonomne i instiktivne delatnosti - pomoću zajedničkog središta, tj.
mesta stvaralačke transformacije.
Jungova ”arhetipska psihologija”
„Život me je oduvek podsećao na biljku koja crpe život iz svog
rizoma. Njen pravi žibvot je nevidljiv, skriven u rizomu. Deo koji se
nalazi iznad zemlje traje samo jedno leto. Tada uvene - i kao da nikada
nije ni postojao, poput prolaznogpriviđinja. Kada razmišljamo o neprekidnom
razvitku i propadanju života i civilizacija, ne možemo da izbegnemo
utisak krajnje ništavnosti. Pa ipak, nikada nisam izgubio osećanje da
nešto živi i traje ispod večnog toka. Ono što možemo da vidimo samo
je prolazni cvet. Rizom je ono što ostaje."
K. G. Jung
Status
Jungove psihologije u novije vreme ne može se jednoznačno odrediti,
već su prisutna bar dva trenda: po naučno orijentisanim psiholozima
Jung zapravo i nije psiholog nego moderno otelovljenje okultnog metafizičara
i proroka. Po tom stanovištu, cela teorijska gromada Jungove psihologije
je bezvredno okultno spekulisanje, još ranjivije na kritiku od Frojdove,
u dobroj meri diskreditovane psihoanalize. Medjutim, Jung zahvaljujući
svom specifičnom (često kritikovanom) pristupu koji je obogaćen mitologijom,
arheologijom i uporednom teologijom, i oplemenjen istočnjačkom filozofijom
(filozofijom upanišada), dobija neprocenljive analogije koje su donele
dragocene rezultate u radu sa pacijentima. S tim u vezi, Jung kaže:
„Naime, za laika, koji je u sferi ličnog i racionalnog učinio sve
što je u njegovoj moći, a ipak nije našao bilo kakvog smisla i zbog
toga nije zadovoljan, beskrajno mnogo znači što može stupiti u iracionalnu
sferu življenja i doživljavanja. Time se menja i aspekt običnog i svakodnevnog,
kome čak ova promena može dati novi sjaj. Najviše, konačno, zavisi od
toga kako se posmatraju stvari, a ne od toga kakve su one. Najmanje
sa smislom je uvek vrednije od velikog bez smisla."
Jungova psihologija opterećena je i dilemom u vezi definisanja ili imenovanja
njegovog celokupnog rada: najčešći pojam koji srećemo je «analitička
psihologija«, često «dubinska psihologija», a neretko (što je, možda,
i najprimereniji naziv) «arhetipska psihologija«. Jungov model psihe
možemo svesti na nekoliko glavnih strukturalnih elemenata:
• ego ili svesno biće - što je ekvivalentno
Frojdovoj definiciji ega;
• lično ili individualno nesvesno
ili dinamičko skladište poriva, frustracija, strepnji i želja
pojedinca i
• kolektivno nesvesno ili, po Jungu, rezervoar
nesvesnih sadržaja nastao tokom ljudske evolucije.
Poslednja instanca Jungovog modela psihe je i najkontroverznija, te
odvaja Jungovu psihologiju od ostalih varijanti psihoanalize i približava
je drevnim okultnim učenjima. Po istraživanjima teoretičara Jungove
misli, izgleda da su se dva toka susrela u Jungovoj definiciji kolektivnog
nesvesnog: konvencionalna medicina kakva se podučavala u Cirihu krajem
19. veka i indijska upanišadska tradicija, kao i zapadne okultne struje
gnosticizma i alhemije.
Kolektivno nesvesno predstavlja celinu nesvesnih sadržaja duševnog života
čoveka koja je determinisana kulturom, socijalno-istorijskim okvirom
življenja, tačnije, obeležjem nesvesne kolektivne prirode. Kolektivno
nesvesno je onaj sadržaj nesvesnog života ljudi koji se ne iscpljuje
samo i induvidualnom nesvesnom, u frojdovskom smislu reči, nego je rezultat
kumuliranog nasleđa nesvesnog iskustva celokupne društvene zajednice,
ponekad i celog čovečanstva. Reč je o praslikama simboličkog značenja,
koje dolaze do izražaja u snovima, delima slavnih umetnika, čija simbolička
vrednost transcedira vreme i prostor u kojem je nastala.
„Slike nesvesnog nameću veliku odgovornost. Odustajanje od njihovog
tumačenja, ili izbegavanje etičke odgovornosti, lišava čoveka njegove
celovitosti i njegov život pretvara u bolnu nedovršenost."
Naime, poniranjem do dubokih slojeva individualne psihe, postaju dostupne
arhajske poruke utisnute ili urezane u temeljne oblike kolektivnog kulturalnog
iskustva kroz beskonačna ponavljenja. Drugim rečima, svojevrsnom arheologijom
nesvesnog možemo, dakle, saznati "ono što znamo ali što do tada
nismo znali da znamo". Ovaj nesvesni materijal Jung je smatrao
"fundamentalno objektivnim" u smislu da se njegova predstava
u svesti može proučavati: kad aspekti kolektivnog nesvesnog postanu
svesni, oni se mogu proučavati kao elementi objektivne psihe.
Mundus archetypes - Arhetipski svet
„Arhetipovi su energetski vodiči iz naše podsvesti, koji nam pomažu
da sveobuhvatno sagledamo i realizujemo svoje potencijale na različitim
planovima življenja. Ti obrasci žive u prostorima kolektivnog nesvesnog,
a to predstavlja nasleđeno iskustvo celokupne ljudske rase i u tom smislu
arhetipovi su univerzalni, zajednički izraz uobičajenih ljudskih potreba,
nagona i mogućnosti."
K. G. Jung
Arhetip je Jungov pojam koji se odnosi na urođene i univerzalne obrasce
ponašanja i mišljenja, koji predstavljaju osnovne strukturne i dinamičke
elemente kolektivnog nesvesnog.
Celokupnost svesnih i nesvesnih zbivanja čine psihu; ona se, dakle sastoji
iz dveju sfera: sfere svesnog i sfere nesvesnog. Obe sfere su suprotne
po svojim osobinama ali dopunjuju se čineći jedinstvo. Sfera svesti
je samo mali delić totalne psihe. Ona je, recimo, kao neko malo ostrvo
u moru nesvesnog. Iako je naše Ja samo jedna tačka u centru ovog ostrva,
ono dobija centralno značenje u celoj našoj psihi, jer sva naša iskustva,
kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg sveta, moraju da prođu kroz to naše
Ja da bi uopšte bila opažana. Međutim, naša svest može da opaža i shvati
samo mali broj sadržaja u isto vreme - ostali sadržaji se ne nalaze
neposredno u svesti, mada jedan njihov deo može svakog časa da bude
dozvan u svest. Ova oblast zaboravljenih ili potisnutih sadrzaja pripada
individualnom ili ličnom nesvesnom.
Arhetip (gr.arhetypon,
od arche - početak; typos - oblik, obrazac) je, dakle,
sadržaj kolektivnog nesvesnog, koji se izražava odnosno pojavljuje u
snovima, umetničkim delima, vizijama, religijskim i mitološkim sadržajima.
Arhetip čini opštu osnovu duševnog života pojedinca i predstavlja
glavni predmet analize snova u Jungovoj psihoterapiji.
Pojam arhetipa se takođe može označiti kao hipotetički kontrukt koji
označava urođene, univerzalne i nesvesne dispozicije za izvesne, emocijama
nabijene predstave, ideje ili oblike ponašanja. On je sam po sebi nesaznatljiv
i nepredstavljiv, ali se može proučavati preko svojih manifestcija na
kolektivnom planu (u mitskim slikama i simbolima. . .) i individualnom
(u snovima, vizijama, simptomima i parapsihološkim doživljajima). Arhetip
sačinjavaju onaj sveopšti, nasleđeni okvir celokupnog iskustva. Oni
su urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja, a ima ih koliko i
bitnih ljudskih doživljaja. Svaki čovek se u toku svog života neizbežno
susreće sa prirodnim i natprirodnim silama, sa rođenjem, svadbom i smrću,
te kao rezultat vekovima taloženog tipičnog iskustva brojnih generacija
predaka nastaju arhetipske predstave energije, Boga, demona, heroja,
deteta, mudrog starca, smrti i ponovnog rođenja. A kao proizvod upoznavanja
unutrašnjeg sveta nastaju arhetipske figure koje predstavljaju podsisteme
u ličnosti kao što su: Persona, Senka, Anima,
Animus, Mana - ličnost i Sopstvo. Funkcija
arhetipa je da pojedincu olakša snalaženje u životno važnim, kriznim
situacijama.
U širem smislu, arhetip označava prvobitni model, prototip, prauzor
ili pratip.
Prvi put reč arhetip Jung je upotrebio tek 1919. godine. Ovaj izraz
Jung je uzeo iz Corpus Hermeticum i iz spisa Dioniziusa
Areopagite. U potrazi za suštinom arhetipova Jung je morao da dospe
do oblasti mitologije, alhemije
i istorije religija i na taj način je vremenom postao jedan od najčuvenijih
istraživača mitova u našem veku.
Od 1946. godine Jung je dopunio svoje ranije učenje o arhetipovima,
razlikujući arhetipove za sebe, to jest one koji su potencijalno prisutni
u svakoj psihičkoj strukturi, i one koji postaju aktuelni, koji se mogu
opažati onda kada stupe u oblasti svesti kao arhetipske predstave ili
arhatipski proces, stalno pri tome varirajući u svome načinu ispoljavanja,
zavisno od opšte konstelacije zbivanja. U stvari, sva životna ispoljavanja,
ukoliko su uopšte ljudske i tipične prirode, počivaju na arhetipskoj
osnovi, sve jedno da li se manifestuju kao bioloska, psiho-bioloska
ili duhovna ispoljavanja.
Po Jungu, kolektivno nesvesno sadrži četiri arhetipa ili univerzalna
praoblika ili obrasca: Jastvo, Animus,
Anima i Senka. Ti arhetipovi su nalik
na ideje ili forme u Platonovoj filozofiji
(samo se kod Junga ne mogu direktno percipirati, nego tek u manifestacijama).
Od mnoštva arhetipova, Jung, dakle, kao najvažnije ili tipične izdvaja
sledeće:
• Jastvo ili «pravo ja» osobe, nadlični centar psihe
koji je, na paradoksalni način, i sadrži. Jung ga je izjednačio s Atmanom
iz Chandogya upanišade , Buddha prirodom iz tekstova Zen budizma, Lapisom
alhemičara i Nousom Plotina. U tradicijama se, po Jungu, Jastvo najčešće
manifestuje kao primordijalni čovek, Adam Kadmon u kabalističkom judaizmu,
Mahapurusha u hinduizmu, Antropos u gnosticizmu, Hrist kao Logos u hrišćanstvu
ili Buda u budizmu.
• Animus (lat. animus - duh) je praslika muškarca
u ženi ili skriveni muškarac u ženinom nesvesnom. Animus je oličenje
načela očinskog logasa, uma, logike i reda u ženskoj psihi. On posreduje
između svesnog ja žene i njoj nepoznate vlastite unutrašnjosti, njenog
ličnog i kolektivnog nesvesnog. (Ukoliko u toku individualcije žena
potisne svog animusa, tada on hipertrofira u nesvesnom, što se manifestuje
kao njena opsednutost redom, logikom na štetu emocija, zatim krutošću,
kao i u preterano tvrdoglavom, despotskom i svadljivom ponašanju).
• Anima (lat. anima - duša) je praslika žene
u muškarcu odnosno ženski princip u njegovom (muškarčevom) nesvesnom.
Anima obuhvata i personifikuje materinski eros, odnosno psihičke kvalitete
kao što su intuicija, slutnja, ćudljivost, sklonost iracionalnom. Anima
je posrednik između ja i nesvesnog pojedinca, ona je psihopompos - vodič
duša. Zahvaljujući njoj, čovek nalazi izlaz iz teških situacija koje
se razumom ne mogu rešiti, a oslanjajući se na njeno vođstvo umetnik
i naučnik dolaze do svojih uvida i otkrića. Ako pojedinac odbaci svoju
animu, tada ona postaje opasna, destruktivna i sveti se u vidu ćudljivog
raspoloženja, nervozne preosetljivosti, bezrazložne potištenosti ili
kobne ljubavi. Anima muškarca ima strogo istorijski karakter. Kao personifikacija
nesvesnog, ona se vraća u praistoriju, i otelovljuje sadržaje prošlosti.
Ona čoveka upoznaje sa elementima iz njegove praistorije. Za pojedica,
anima predstavlja celokupni život koji se odigrao u prošlosti i još
uvek živi u toj osobi. U poređenju sa njom uvek sam se osećao kao varvarin
koji zapravo nema nikakvu istoriju - kao biće koje je izniklo ni iz
čega, koje nema ni prošlosti ni budućnosti.,,
• Senka je središnja prepreka koja koči i uništava
pojedinca, «unutrašnji Đavo»- suma autodestruktivnih i konstriktivnih
energija nesvesnog.
Senka, iako često nevidljiva, nerazdvojno je vezana za nas, jer pripada
jedinstvu naše ličnosti. Senka je naša ,,druga strana" ili ,,tamni
brat" u nama. Ona predstavlja arhetipsku figuru koja se u predstavi
primitivnog čoveka pojavljuje i danas, personifikovana u raznim formama.
Ova naša druga strana, koja je iz moralnih, estetskih ili iz bilo kojih
drugih razloga odbačena od naše svesti kao neprihvatljiva, jer se suprotstavlja
svesnom principu, nije ništa drugo nego jedna ili više od onih inferiornih
funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju osnovu psihičkog
života.
Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga
bića. Duševne slike Animusa i Anime posreduju između Ja i unutrašnjeg
sveta. Jedna narodna poslovica kaže da svaki muškarac nosi svoju Evu
u sebi. U kojoj meri svaki muškarac nosi i psihičku ženu u sebi, odnosno
da li svaka žena nosi u sebi i neki psihički otisak muškaraca, problematika
je za koju se Jung posebno interesovao. Od ranije je bilo poznato da
svaki čovek osciluje između muškarca i žene u sebi i za ovo tvrđenje
postoji embrio-anatomsko-fiziološka osnova.
Ovu večitu Evu u svakom muškarcu Jung je nazvao Anima, odnosno večitog
Adama u ženi, Animus, smatrajući ih arhetipskim vrednostima. Susret
sa Animusom i Animom najčešće je događaj druge polovine života. U prvoj
polovini sve je još i suviše nediferencirano, emocije su još jake da
bi omogućile proces razlikovanja, diferenciranja i izbegavanja projekcija.
Druga polovina upućena je na jačanje misaonog procesa, traženje sinteze
i postavljanje ličnosti prema uravnotežavanju suprotnih, nesvesnih tendencija.
Po Jungu, arhetipovi se ukazuju u snovima, sanjarenjima, slobodnim asocijacijama
preko simbola među kojima su najpoznatiji mudri starac (za Jastvo),
kralj (može biti Jastvo, a i Animus - u zavisnosti od konteksta), kraljica
(Jastvo, ali i Anima) i sl. Takođe, važnu ulogu u Jungovoj psihologiji
ima Persona ili maska - lik koji personalnost «navlači» ili se u nju
«uvlači», uglavnom nesvesno, kroz interakciju sa drugim ljudima i u
tokom adaptacije raznim životnim situacijama. Persona je, esencijalno,
uloga ili maska koju ličnost igra u životu (otac, domaćica, službenik,
vojnik, etc.).
Cela Jungova psihologija se može sumirati u jednu reč: individuacija.
Individuacija je, kao što je već pomenuto, rast personalnosti koja,
u iskustvima i dramama života, kroz susret s arhetipovima dolazi do
ostvarene zrelosti i celovitosti. Po Jungu, njegova psihologija namenjena
je više ljudima zrelijeg doba koji su realizovali svoje lične ambicije
(seks, karijera, porodica, društveni status) te se, zasićeni životnim
iskustvima, nalaze na pragu duhovne krize i propitivanja onoga što se
često zove «smisao života». Potencijalni prigovor da, tako definisanoj,
njegovoj psihologiji nedostaje univerzalnost Jung je otklonio tvrdnjom
da i mladi ljudi mogu osećati snažan poriv za individuacijom, no da
se to ipak češće događa u zrelijem životnom dobu: izuzetci bi bili veoma
rano psihički razvijeni pojedinci, te ljudi takve psihološke konstitucije
kojima su "stubovi i ciljevi" ljudskog postojanja - porodica
i karijera -u drugome planu. Sam je Jung prihvatio Frojdov obrazac formiranja
ličnosti u ranim fazama detinjstva, ali je insistirao na tome da je
Frojdova celokupna vizura ograničena i površna: po Jungu, Frojd je u
skladu s mehani čko-materijalističkom paradigmom i svojim «hidrauličkim»
modelom psihe zapravo nametnuo parcijalno vrednu interpretaciju životnog
rasta kao univerzalnu - ili, stigavši na pola puta, pomislio je da je
prešao sav put.
Jungov obrazac psihičkoga rasta, inkorporirajući Frojdov, predstavlja
pojedinca kao biće koje, svesno i nesvesno, stremi realizaciji stanja
punoće sopstva (nešto nalik na diktum iz
Shakespeare-ovog «Hamleta»- «Budi veran svom istinskom Ja»).
Individuacija je proces u kome čovek, apsorbujući psihičke energije
koje emaniraju iz arhetipova kolektivnog nesvesnog u individualno svesno
iskustvo, te transcedirajući opstrukciju unutarnjeg neprijatelja ili
Senke i time ekspandirajući polje ego-personalnosti, raste do vrhunca
susreta sa simbolima Jastva (često prikazanim u likovima osnivača religija
poput Hrista, no, neretko u slikama celovitosti kakve je Jung našao
u hinduističkim i budističkim mandalama, geometrijski pravilnim i zaokruženim
figurama), ostvarujući time istinski životno ispunjenje i celovitost.
„Činjenica je da sam ja, psihijatar, gotovo na svakom koraku svog
experimenta morao da tonem u isti psihički sadržaj koji predstavlja
građu psihiza i temelj ludila, svakako da je ironična. Upravo fundus
nesvesnih slika unosi kobnu smutnju u svet duševnog bolesnika. Ali,
to je takođe matrica mitopoetske imaginacije koja je iščezla iz našeg
racionalnog doba. Iako je takva imaginacija opšteprisutna, ona je istovremeno
tabuisana i zastrašujuća, tako da se prepuštanje hodu po nesigurnoj
stazi koja vodi u dubine nesvesnog pokazuje kao rizičan opit ili neizvesna
pustolovina. Ovu stazu smatraju stazom zabluda, dvosmislenosti i nesporazuma.
Sećam se Geteovih reči: „Drzni se da otvoriš vratnice pored
kojih svako rado mine."(Faust, Prvi deo) Nepopularno,
neizvesno i opasno, to je putovanje ka otkriću drugog pola sveta."
U Jungovoj psihologiji se pojavljuju, kao temeljni, još dva pojma:
psihoidnost realnosti i sinkronicitet. Prvi je Jung definisao metaforički:
psiha i fizička stvarnost su lice i naličje istog novčića. Iz ove tvrdnje
se, makar u naznakama, može zaključiti da je kod Junga postojala sklonost
objektivnom idealizmu: budući da realnost nije projekcija psihe, niti
je psiha manifestacija oblika visokoorganizirane stvarnosti, najrealnije
je reći da po Jungu fundamentalna stvarnost obuhvata i sadrži kako mentalne
tako i materijalne elemente, no jedan ne proizilazi iz drugoga. Ovakav
pristup, koji je zapravo nejasan ontološki i metafizički iskaz, Jung
nije sasvim razjasnio. Svojstveno toj metafizici, Jung je postulirao
i novi prirodni zakon - sinkronicitet. Po njemu, radi se o akauzalnim
vezama među pojavama u materijalnom univerzumu i ljudskim psihičkim
doživljajima - opet, ovde pojave idu «jedna uz drugu» a ne proističu
jedna iz druge. Ilustracije su najčešće iz područja
parapsihologije (telepatija, prekognicija, etc.)
ili disciplina kao astrologija ili I Ching.
Kolektivno nesvesno prema Jungu je, dakle, najstariji, najdubji i najuticajniji
sistem psihe koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka,
datog u obliku urođenih predispozicija za određen način čovekovog doživljavanja
i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, kolektivno
nesvesno je univerzalno i transcedentalno, tj. nadlično. Svi ljudi,
bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju približno isto kolektivno
nesvesno; ono je urođena osnova, temelj celokupne nadgradnje ličnosti:
njenog ličnog nesvesnog, ja, karaktera i svih ostalih viših struktura
i funkcija. Ovo nadlično nesvesno može biti opasno, iracionalno i destruktivno
ako je zanemareno i neshvaćeno, ali se u njemu nalaze i mnoge najviše
vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade generacija
predaka koje je vekovima taloženo.
Transcedentni centar psihe i celovitost - Jastvo
„Celokupni fenomeni ličnosti očigledno se ne poklapaju sa Ja, tj
sa svesnom ličnošću, već obrazuju veličinu koja se mora razlikovati
od Ja. Jedna takva nužnost prirodna je samo
za psihologiju koja se bavi činjnicom nesvesnog. Ali za nju je od velikog
značaja takvo razlikovanje. (...) Stoga sam predložio da se postojeća,
ipak ne potpuno uhvatljiva celokupna ličnost, obeleži kao jastvo. Ja
je prema definiciji podređeno jastvu i ponašae se prema njemu kao deo
prema celini."
K. G. Jung
Jastvo je nedvosmisleno najfundamentalnija crta Jungove
vizije; to je suština njegove psihološke teorije i, donekle, ono što
ga umnogome izdvaja od ostalih izučavalaca dubinske psihologije i psihoanalize.
Dok mnogi psiholozi koriste termin self u svojim kliničkim studijama,
niko od njih zapravo nema na umu isti domen koji je Jung pokušavao da
obuhvati svojim konceptom.
Kod Junga, jastvo je transcedentno što znači da nije definisano ili
nije sadržano u psihičkom polju, već se više nalazi izvan njega i na
važan način ga definiše (i determiniše). Ovaj stepen transcedentnosti
jastva razlikuje Jungovu teoriju od teorija drugih self-teoretičara.
Jasto formira podlogu za subjektovu uzajamnost sa svetom i sa strukturama
Bića. U jastvu su udruženi i subjekat i objekat i ego i drugi u zajedničkom
polju strukture i energije.
Tipična upotreba reči self u engleskom jeziku otežava vrednovanje onoga
na šta se Jung usredsređuje u svojoj teoriji. U svakodnevnoj komunikaciji,
self je ekvivalent za ego; kada kažemo da je neko sebičan, mislimo da
je egoističan ili narcisoidan. Ali, u Jungovom rečniku self ima suprotno
začenje. Reći da je neko selfocentričan ne znači da je egoističan ili
narcisoidan, već više filozofski nastrojen,
sa širokom perspektivom. Kada je ego dobro povezan sa jastvom, osoba
se nalazi u vezi koja ima transcedentni centar i - precizno, ali ne
i narcistički - zalaže se za ostvarenje razgovetnih ciljeva i kratkoročnih
dostignuća. Kod takvih osoba postoji osobina slobodnog ega i izgleda
kada se one konsultuju sa dubljom i širom stvarnošću od one praktične,
racionalne i lične koja je tipična za svesni ego. U prilog navedenog,
Jung kaže: „Egoiste nazivaju samoživima što, naravno, nema ničeg
zajedničkog sa pojmom Sopstva. (...) Nasuprot tome izgleda da samoostvarenje
stoji u suprotnosti sa samoodricanjem. Ovaj nesporazum je opšti, pošto
se pravi nedovoljna razlika i između individualizma i individuacije."
Simboli Jastva
„Istražujući simbol, um je upućen prema idejama koje leže izvan
domašaja razuma."
K. G. Jung
Za Junga, iskustvo Jastva - tog najmanje ličnog od svih arhetipova
- bilo je izuzetno dramatično. Nastalo je iz njegovih unutrašnjih borbi
i komešanja i dalo završnicu jednom razdoblju njegovog života, koje
ga je često teralo da se pita da li gubi pravac u divljini psihe. U
svojoj autobiografiji on naziva ovo razdoblje «suočavanje sa nesvesnim».
Sada, kada je nastavio da posmatra, osluškuje i beleži svoja unutrašnja
iskustva, njegova otvorenost prema arhetipskom kraju psihičkog kontinuuma
porasla je, kao i otvorenost prema duhovnom svetu u kojem se pojavljuje.
„Rano sam uvideo da odgovori na probleme i složenost života po
pravilu vrede veoma malo ukoliko ne dolaze iznutra. Spoljašnja dešavanja
ne predstavljaju nikakvu zamenu za unutrašnje iskustvo. U stanju sam
da razumem sebe samo u svetlu unutrašnjih događaja. Oni daju jedinstvenstvenost
mom životu."
Nakon jedne svoje vizije odlučio je da u svojoj autobiografiji zapiše
sledeće reči: „Ovo iskustvo treba prihvatiti takvo kakvo je bilo, odnosno
kakvo je izgledalo da jeste. Nema sumnje da je ono bilo povezano sa
mojim tadašnjim emocionalnim stanjem koje je pogodovalo parapsihološkom
fenomenu. Radilo se o nesvesnoj konstelaciji čiju sam osobitu atmosferu
protumačio kao numen nekog arhetipa. Intelekt bi, naravno, voleo da
sebi osiono pripiše nekakvo prirodno naučno tumačenje ovog događaja,
ili, pre, da čitavu stvar okarakteriše kao kršenje pravila. Ali, kako
bi svet bio dosadan kada se pravila ponekad ne bi kršila!
(...) Počinjem od ničeg. Ništa je isto što i sve. U beskraju sve
je isto što i ništa. Ništa je i puno i prazno. Možeš još nešto da kažeš
o ničemu, na primer, da je belo ili crno, ili, opet, nije ili jeste.
Ovo ništa i sve nazivamo PLEROMA."
Ovo je bilo jedno od mnogobrojnih neobičnih doživljaja psihe tokom
godine sukoba sa nesvesnim. Jung je nastavio život i profesionalni praktični
rad na svetovnom nivou. Spontano i "rutinski" počeo je da
crta krugove i da ih proučava, jer je osećao snažnu potrebu za tim.
Nakon ove "aktivnosti" osetio bi osveženje i bio bi usresređen
i spreman za novi dan. Neki od ovih crteža postali su veoma upotpunjene
umetničke slike. Jung ih je kasnije uporedio sa onim koje su tibetantski
budisti nazivali mandalama, slikama koje su predstavjale kosmos, duhovni
univerzum. Jung je shvatio da je zapravo reprodukovao univerzum smešten
u osnovi arhetipske sheme, koja ima veze sa uspostavljanjem reda stvari.
Ovo iskustvo ga je, na kraju, dovelo do zaključka da ako dopusti spontano
odvijanje psihičkog procesa, isti dolazi do svog ličnog kraja i dozvoljeno
mu je da se u potpunosti izrazi; cilj ovog procesa mora biti ispunjen,
konkretan da bi se manifestovale univerzalne predstave reda i jedinstva.
Prema Jungu je sve, i u kosmosu i u čoveku, kao mikrokosmosu, usklađeno
prema nekom nevidlljivom redu i «geštaltu», ali ovaj red treba otkriti,
i to najpre u sebi, ili u prirodi i vasioni.
„Dok sam boravio tamo, svakog jutra bih u svesci skicirao mali
kružni crtež, mandalu, koja je po svemu sudeći odgovarala mom tadašnjem
unutrašnjem stanju. Uz pomoć tih crteža mogao sam iz dana u dan da pratim
svoj psihički preobražaj. . . Iz te razdraženosti i nesklada u meni
sledećeg dana je proizašla nova mandala: jedan deo njene periferije
naglo se prekidao i time je simetrija bila narušena. Tek sam postepeno
otkrio šta mandala doista predstavlja: oblikovanje, preoblikovanje večnog
smisla, večni razgovor. A to je Sopstvo, celina ličnosti, koja je harmonična
ukoliko se sve skladno odvija, ali koja ne trpi samozavaravanje."
Reprodukcija ove mandale nalazi se na naslovnoj strani korica
za knjigu "Archetypes and the Collective Unconsious"
„Moja mandala je predstvaljala kriptograme stanja
Sopstva koja su mi svakog dana iznova prikazivana. U njima sam video
Sopstvo - to jest, moje celokupno biće neposredno na delu... Nepogrešivo
sam osećao da predstavljaju nešto ključno, i tokom vremena sam preko
njih zaista stekao živu predstavu Sopstva. Sopstvo, mislio sam, nalikuje
monadi, koja predstavlja mene i moj svet. Mandala reprezentuje tu monadu,
i odgovara mikrokosmičkoj prirodi psihe."
"Sećanja, snovi, razmišljanja"
("Memories, dreams, reflections"), 196.str.
Mandala
"Najmoćniji religijski simbol je krug. Krug je jedna od veličanstvenih
primordijalnih slika čovečanstva i, razmatranjem slike kruga, mi zapravo
analiziramo sebe. (...) Većina mandala imaju intuitivni, iracionalni
karakter i, kroz njihov simbolični kontekst, vrše retroaktivni uticaj
na nesvesnost. One stoga imaju "magični" značaj, kao ikone,
čija moguća efikasnost nije nikada svesno nedostajala pacijentima.".
K. G. Jung
Radom K.G. Junga ispreplele su se drevna misao i savremena nauka. Proučavajući
mandale koje su se javljale u crtežima i snovima njegovih pacijenata,
K.G. Jung zaključuje da one izražavaju stanje u kome se nalazi psiha,
i da su istovremeno sredstvo komunikacije svesnog i nesvesnog, koje
u posmatraču budi vedrinu i osećaj da život ima svoj red i smisao.
Mandala je univerzalni simbol koji izražava intuiciju reda celovitosti.
Da bi se imenovao arhetipski faktor koji je operativan u psihi, ostvarujući
taj cilj i shemu, Jung je upotrebio pomenuti termin jastvo, sledeći
indijske Upanišade u njihovim određivanjima uzvišene ličnosti, atmana.
Ovo iskustvo iscrtavanja i elaboriranja mandala ostaće kod Junga centralno
iskustvo jastva: ono se pojavljuje u svesti polako, spontano i kroz
iskustvo.
U jednom drugom odlomku Jung tvrdi da je jastvo središte ličnog mita.
Kasnije ga je shvatio kao glavni arhetip (Jedan) iz kojeg su svi drugi
arhetipovi i arhetipske predstave proizašli. Jastvo je magnetsko središte
Jungovog psihološkog univerzuma; njegovo prisustvo privlači iglu kompasa
ega na istinski sever. Koristeći se formama mandale u psihoterapiji,
on ih posmatra kao «instrumente uz čiju se pomoć u postojanje uvodi
poredak». Zbog toga, kao definiciju mandale navodi stih iz
Geteovog Fausta: «...oblikovanje, preoblikovanje večnog smisla,
večni razgovor».
Pre nego što krenemo na opis simbola i mandala, treba napomenuti da
su reči i ideje jezik svesnog uma, odnosno intelekta. Podsvest ima svoj
vlastiti jezik, zasnovan na simbolima, bojama i zvucima. Simboli su
u stvari arhetipovi podsvesti koji za sebe vezuju mnoštvo prošlog iskustva.
Čovek je oduvek koristio simbole kako bi vlastite težnje i spoznaje
sačuvao od zaborava. Simbol je bio i jeste vezan za različite aspekte
ljudskog života: za pojam harmonije, smrti, večnosti,
ljubavi, kreacije, besmrtnosti, etc. Zbog
toga on ne predstavlja samo nasleđenu kulturnu baštinu prošlosti, već
i način izražavanja i komuniciranja čoveka danas.
U
kotekstu karakteristika simbola, prema formi, simbol može biti reč,
slika, situacija, ili bilo koja forma iz života prirode i čoveka, univerzuma.
Prema sadržaju, simbol poseduje više od direktnog značenja forme. Njime
predočavamo pojmove koje ne možemo u potpunosti odrediti i shvatiti.
Simbol je, na neki način, šifra tajne koja u sebi skriva određenu istinu
o čoveku, prirodi, o zakonima postojanja. To su sadržaji koji poprimaju
ulogu simbola, jer rečima ne možemo u potpunosti da izrazimo ni njihovo
bogatstvo, ni dubinu, ni različite aspekte.
Pri susretu sa simbolom često se pitamo o njegovom značenju i, nezavisno
od vlastitog iskustva ili znanja, osećamo važnost tog značenja. Ono
nas neshvatljivo dotiče, bez obzira na to pripada li simbol nekoj minuloj
kulturi, umetnosti, ili snu koji smo upravo sanjali.
Tu se krije još jedna bitna karakteristika simbola:
osim što poseduje vlastitu sadržajnu vrednost, takođe sadrži i različite
nivoe značenja, zavisno od osobe koja se s njime susreće. Zato je simbol
vrsta maske, zaklona pojma. To je veoma važno znati zbog čestog običaja
da se simbolu pridaje fiksna jednoznačnost, uzimajući kao objašnjenje
samo jedan od mnogih aspekata koje simbol poseduje. Takva površna tumačenja
ne samo da osiromašuju sadržajno bogatstvo simbola, nego ga zapravo
čine mrtvom formom u odnosu na različite posmatrače.
Moderna psihologija smatra da su simboli šeme koje stavljaju u pokret
čitavu psihu čoveka. Naime, čovek se susreće ne samo s mnogostrukim
značenjima određene forme, već ih stavlja u određeni odnos s drugim
pojavama i samim sobom. Na taj način, on u psihu uvodi novi poredak
mnogostrukih dimenzija.
„Svi, naravno, imamo razumljivu potrebu za nedvosmislenom jasnošću;
ali, pri tom se zaboravlja da su stvari duše procesi doživljavanja tj.
da su preobražaji koji se nikako ne smeju jednosmisleno označavati ako
ne želimo da živo kretanje pretvorimo u nešto statično. Neodređeno -
određeni mitologem i presijavajući simbol izražavaju duševni proces
tačnije, savršenije i time beskrajno jasnije nego i najjasniji pojam;
jer, simbol ne posreduje samo jedan uvid u pojavu, nego i - što je možda
isto tako važno - jedan sa-doživljaj, odnosno po-¬doživljaj pojave čija
se dvostruka svetlost može razumeti samo jednim neofazivnim saosećanjem
a nikada grubim zahvatom jasnosti."
K. G. Jung (1987.)
Prilikom doživljaja jednog aspekta simbola, u njemu se već nazire sledeći,
još neotkriveni aspekt koji ponovno zahteva čovekovu unutrašnju aktivnost.
Tako se s pravom može reći da je simbol čuvar tajne iza koje se skriva
još jedna, zatim još jedna i tako dalje, u beskraj...
Govoreći o mandali kao o simbolu, pristupamo joj kao kompleksnom sadržaju
u kome uočavamo odnos: skriveno i vidljivo u čoveku; psiha i delovanje
psihe na delo, život čoveka. Za stare civilizacije mandala je bila jedan
od načina ostvarivanja veze čoveka s prirodom i sa samim sobom. «Ostvariti
vezu» značilo je upoznati prirodne zakone koji istovremeno vladaju u
čoveku i u svetu koji ga okružuje. Ostvariti vezu značilo je i upoznati
sebe kao celovito biće, i vlastiti život uskladiti sa životom prirode
kao celine.
„Kada sam počeo da crtam mandale shvatio sam da sve staze koje sam
sledio, da svi koraci koje sam preduzeo vode nazad do jedne tačke -
to jest, do središnje tačke. Postajalo mi je sve jasnije da mandala
predstavlja središte. To je staza koja vodi ka središtu, ka individuaciji.
(...) Počeo sam da shvatam kako cilj psihičkog razvoja predstvalja Sopstvo.
Linearna evolucija uopšte ne postoji: postoji samo cirkumambulacija
Sopstva. Jednoobrazni razvitak u najboljem slučaju može da se javi samo
na početku; kasnije, sve teži središtu. Ovo saznanje mi je pružilo sigurnost,
i moj unutrašnji mir se postepeno vratio. Znao sam da otkrićem mandale
kao izraza Sopstva dosežem ono što je za mene bilo najbitnije."
"Sećanja, snovi, razmišljanja" ("Memories, dreams, reflections")
Pojam «mandala» sadržavao je ideju harmonije unutar makrokosmosa -
svemira i mikrokosmosa - čoveka, harmonije koja se procesom življenja
ostvaruje u čoveku i u prirodi. Forme mandale izražavale su viziju ove
ideje i zato nikada u istoriji nisu konstruisane dve iste mandale.
Reč mandala znači krug ili «ono što okružuje», a njeno značenje sadrži
i osnovne karakteristike forme: niz različitih simboličkih likova i
prikaza koji su smešteni u formu kruga ili četvorougla oko središta.
Mandala kružnog oblika naziva se još i univerzalna mandala.
Prikazuje sliku koja se širi oko duhovnog centra sveta. Izražava viziju
zakona u makrokosmosu - svetu.
Četvorougao kao krajnji okvir mandale vezan je uz sliku čoveka
- mikrokosmosa. Takve mandale izražavaju strukturu jezgra ljudske duše
i nazivaju se individualne mandale.
Središte je zajednička komponenta individualne i univerzalne
mandale. Simbolizuje počelo, apsolutnu stvarnost koja daje inicijalni
impuls života univerzumu i svim njegovim delovima, pa i čoveku. Središte
je žarište, polazište svih procesa: od jednostrukog ka mnogostrukom,
od unutrašnjeg ka spoljašnjem, od neizraženog ka izraženom. Svi ovi
vidljivi i nevidljivi životni procesi vraćaju se ponovno svom izvorištu
u traženju jedinstva. Središte označava magnetsku tačku čoveka i sveta;
«sveti grad» - spoj težnje i ostvarenja evolucijskog puta.
Forme mandale, kroz istoriju civilizacija zadržavajući svoje osnovne
komponente, sadržavale su i simbole karakteristične za pojedinu civilizaciju.
Danas ovaj simbol možemo da posmatramo kroz specifične simboličke prikaze
Indije, Kine, Tibeta, Južne i Srednje Amerike, hrišćanstva, islama.
Čitave kulture ogledale su se u različitim varijantama ovog simbola.
Čak su i mnoge građevine i čitavi gradovi bili sagrađeni u formi mandale.
Konstruisanje mandale je za čoveka nekad imalo svoju svrhu: usmeravanje
svesti na duhovnu dimenziju u čoveku i prirodi, te prepoznavanje i življenje
večnog zakona.
Mandale su postojale oduvek u gotovo svim kulturama kao simboli nastojanja
čoveka da svoj život uredi po prirodnim, božanskim zakonima harmonije
i sklada. U tibetanskom budizmu
mandala se koristila kao yantra - obredni instrument koji pomaže meditaciji
i koncentraciji. Ali, mandala nije tibetanska svojina. Različite varijante
ovog simbola nalazimo u Indiji, Kini, Južnoj i Srednjoj Americi, Europi...
«The Castle» by C. G. Jung
Mandala je našla svoje mesto i u savremenoj psihoterapiji - Jung je
smatrao mandalu sredstvom za postizanje unutrašnjeg reda. Proučavajući
mandale u crtežima i snovima svojih pacijenata, zaključio je da one
izražavaju njihovo emocionalno i psihičko stanje te da su sredstvo komunikacije
između svesnog i nesvesnog u čoveku. Mandala je zbog toga bila sredstvo
harmonizovanja i jačanja unutrašnjeg bića.
Jungova definicija jastva
Jungova definicija jastva
„Bavljenje psihologijom nesvesnog konfrontiralo me je sa činjeničnim
stanjem koje iziskuje postavljanje novih pojmova. Jedan od ovih pojmova
je onaj tzv. Jastva."
K. G. Jung
Jung u svojim razmatranjima, koja je često teško pratiti jer idu raznolikim
putevima kroz astrologiju, gnosticizam, alhemiju, teoriju i različite
tradicionalne sisteme simbola, tvrdi da su ovaj transcedentni faktor
psihe - koji sada nazivamo jastvo -proučili i doživeli mnogi ljudi u
ranijim vremenima i da njihovo viđenje, u simboličkom smislu, može biti
korisno za razumevanje njegove prirode i energije.
Uvodno poglavlje o jastvu počinje na sledeći način: „Jastvo (...)
je u potpunosti izvan sfere ličnosti i izgeda, ako je iole tako, kao
religijski mitologem, a njegovi simboli su u rasponu od najvišeg do
najnižeg. (...) Svako ko želi da dostigne komplikovano saznanje o nečemu,
ne samo na intelektualnom nivou, već i na osnovu vrednovanja osećanja,
mora i u dobru i u zlu da se uhvati u koštac sa animom / animusom da
bi otvorio put uzvišenom jedinstvu, coniuctio oppositorum. Ovo je neophodan
preduslov za celovitost." Na ovom stupnju, Jung uvodi termin
"celovitost", koji je zapravo ekvivalent za jastvo. Praktično,
celovitost nastaje kada se jastvo spozna u svesnom polju. U stvari,
pitanje je koliko je ovo u potpunosti moguće dostići, jer polarnost
i suprotnosti smeštene u jastvu stalno stvaraju više novog materijala
koji treba integrisati. Ipak, redovno "praktikovanje celovitosti"
jeste jedan od puteva jastva, drugim rečima, Jungova vizija života bliska
je taoizmu. „Iako "celovitost" u početku izgleda kao ništa
drugo do apstraktna ideja (poput anime / animusa), ona je ipak empirijska
do te mere jer je psiha predviđa u obliku spontanih i autonomnih simbola.
Ovo je četvorstvo ili mandala, simboli koji se pojavljuju ne samo u
snovima današnjih ljudi, već su naširoko poznati u istorijskim zapisima
mnogih ljudi u mnogim epohama."
Simboli jastva određuju fokus Aiona. Kako Jung primećuje, oni su sveprisutni
i autohtoni (tj. urođeni i spontani), i od samog arhetipa prenose se
u psihu kroz arhetipski psihoidni region. Jasvo, transcedentni nepsihološki
entitet, reaguje na psihički sistem koji proizvodi simbole celovitosti,
često kao predstave četvorstva ili mandale (kvadrati i krugovi). „Njihov
značaj kao simbola jedinstva i totalitarnosti potpuno je potvrđen u
istoriji, kao i u empirijskoj psihologiji. Ono što u početku izgleda
kao apstraktna ideja, označava nešto što u stvarnosti postoji i može
se iskusiti, što pokazuje njegovo apriori spontano prisustvo. Celovitost
je, stoga, objektivni faktor koji se sukobljava sa subjektom nezavisno
od njega.''
Pojava simbola jedinstva i integracionih kretanja u psihičkom sistemu,
generalno je znak aktivnosti atrhetipa jastva. Zadatak jastva se, izgleda,
sastoji u tome da drži psihički sistem i njegovu ravnotežu, njegov cilj
je ostvarivanje jedinstva. Ovo jedinstvo svakako nije statično već dinamično
- psihički sistem se ujedinjuje time što postaje uravnotežen, unutrašnje
povezan i integrisan.
Jastvo - san o celovitosti
Očigledno je iz Jungovih spisa da su jedinstvo i totalitet bili njegove
najveće vrednosti i da je jastvo obrazovalo njegov lični mit. Teorija
jastva - koncept da postoji transcedentni centar koji upravlja psihom
spolja i ograničava njenu celovitost - bila je sredstvo koje je Jung
koristio da objasni osnovne psihološke fenomene kao što su pojavljivanje
mandala,samoregulacija funkcionisanja psihe koju naziva kompenzacijom,
progresivni razvoj svesti koji naziva individuacija, i postojanje brojnih
očiglednih polarnosti u psihološkom životu, koje obrazuju koherentne
strukture i proizvode energiju.
Sistem psihe kao celina sastoji se od mnogo delova - misli i arhetipske
predstave stoje na jednom kraju spektruma, a predstave o porivima i
instiktima na drugom, dok su između ogromne količine ličnog materijala
poput sećanja, zaboravljenog, potisnutog i prizvanog, kao i kompleksi
i frustracije. Faktor koji uređuje i povezuje ceo ovaj sistem jeste
nevidljivo sredstvo - jastvo. Jastvo je centar koji objedinjuje pobrojane
delove. Njegova suština je izvan granica psihe. U tom smislu, Jung bi
rekao da je jastvo beskonačno.
Dinamika Jastva
Jungovo shvatanje jastva je i dinamičko i sturkturalno. Jung smatra
da jastvo doživljava stalnu transformaciju tokom života. Svaka arhetipska
predstava koja se pojavljuje u razvojnom toku od rođenja do starosti
- božanska beba, heroj, dečak i devojčica, kralj i kraljica, starica
i mudri starac - jesu aspekti ili izrazi ovog arhetipa. Tokom razvoja
jastvo utiče na psihu i izaziva promene pojedinca na svim nivoima: fizičkom,
psihičkom i duhovnom. Proces individuacije je vođen od strane jastva
i ostvaruje se kroz mehanizam kompenzacije. Ego ga ne izaziva niti kontroliše,
pa može da učestvuje u ovom procesu postizanjem svesti o tome.
„Uopšte nema druge mogućnosti do da se iracionalno prizna kao neophodna,
uvek prisutna psihička funkcija a njeni sadržaji ne smatraju konkretnim
već psihičkim realnostima. Kolektivno nesvesno je kao talog iskustva
a istovremeno i kao apriori istog, slika sveta, koja se formirala tokom
eona. U ovoj slici su se tokom vremena uobličile izvesne crte, takozvani
arhetipovi ili dominante. Oni su vladari, bogovi, tj. slike dominantnih
zakona i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika, koje duša doživljava
stalno iznova."
Individuacija
„U odraslom čoveku je ostalo dete, večno dete, što se nikad neće
uobličiti, nešto što traži neprekidnu brigu, pažnju i vaspitanje. To
je onaj deo čovekove ličnosti koji želi da postane kompletan. Međutim,
čovek našeg doba je daleko od celovitosti kao nebo od zemlje.»
K. G. Jung
Ukupno iskustvo celovitosti tokom čitavog života, pojavljivanje jastva
u psihološkoj strukturi i svesnom polju - svemu tome Jung je dao koncept
i imenovao ga «individuacija».
Jung je koristio termin individuacija da bi govorio o psihiloškom razvoju
koji je definisao kao postojanje sjedinjene i jedinstvene ličnosti,
individue, nedeljive i integrisane osobe. Individuacija podrazumeva
više nego projekat koji se idealno postiže u prvoj polovini života,
konkretno razvoj ega i persone. Kada se to ostvari, pojavljuje se drugi
zadatak, jer je razvoj ega i persone ostavio dosta psihološkog materijala
izvan svesne slike. Senka nije integrisana, i dalje nema svesti o animi
i animusu i, iako stoji kao instrument u pozadini, jastvo se teško neposredno
gleda. Nameće se pitanje: kako osoba može postići psihiloško jedinstvo
u širem smislu reči, što podrazumeva ujedinjenje svesnih i nesvesnih
aspekata ličnosti? Da li je moguće ne uspeti u individuaciji? Osoba
može da ostane podeljena, neintegrisana, u dubini višestruka do najstarijeg
doba i da se još uvek smatra da je proživela društveno i kolektivno
uspešan, mada površan život. Duboko unutrašnje sjedinjenje na svesnom
nivou, u stvari, jeste retko dostignuće, iako je nesumnjivo pospešeno
jakim urođenim impulsom: Jung govori o porivu individuacije, ne kao
primarno biološkom imperativu, više kao psihološkom. Kod Junga individuacija
jeste kraj po sebi. „Svrha individuacije nije ništa drugo do s jedne
strane oslobađanje Sopstva iz pogrešnog plašta persone, a s druge od
sugestivne moći nesvesnih slika. (...) Pomoću persone čovek želi da
izgleda kao onaj ili ona, ili se čovek rado krije iza neke maske, pa
čak izgrađuje određenu personu kao zaštitni bedem. Sto se tiče druge
strane, naime dejstva kolektivnognesvesnog, tu se krećemo u tamnom unutrašnjem
svetu.'"
„Kada krene putem individuacije, kada živi po sopstvenom nahođenju,
čovek mora da računa i na greške; život ne bi bio potpun bez njih. Ne
postoji nikakvo jemstvo - ni jednog jedinog trenutka - da nećemo napraviti
grešku ili upasti u smrtnu opasnost. Možemo da izaberemo i put za koji
mislimo da je siguran. Ali, to će biti put smrti. Tada se više ništa
ne događa - u svakom slučaju ne događaju se prave stvari. Onaj ko krene
putem smrti ni po čemu se ne razlikuje od mrtvog čoveka."
Psihološki mehanizam pomoću koga se odigrava individuacija, Jung naziva
kompenzacijom. Fundamentalna veza između svesnog i nesvesnog jeste kompenzatorna.
Rast ega iz nesvesnog - vođen moćnim instiktima da bi se odvojio od
sveta koji ga okružuje i uspešnije prilagodio okruženju - rezultira
odvajanjem ego-svesti od nesvesne matrice iz koje proizilazi. Tendencija
ega je da postane jednostran, da se oslanja na sebe u što većoj meri.
Ovo se, zapravo, bazira na arhetipskoj shemi heroja. Nesvesno počinje
da kompenzuje onu jednostranost; ona se ustaljeno dešava u snovima.
Funkcija kompenzacije jeste da uvede ravnotežu u psihički sistem. Zadatak
je da se ego objedini sa nesvesnim poljem, nesvesnim sadržajima koja
sadrže neproživljeni život osobe i neostvareni potencijal. Ovaj razvoj
jesteklasičan jungovski smisao individuacije - postati ono što već potencijalno
jesi, ali sada mnogo dublje i svesnije. Za to je potrebna energija simbola
koja podiže i čini dostupnim sadržaje nesesnog polja koji su bili prikriveni.
Ego nije u stanju da svojim sopstvenim naporima sprovede ovo veliko
sjedinjavanje ličnosti.
„Najbitnije je izdvojiti sebe iz tih nesvesnih sadržaja tako što
se oni istovremeno personifikuju i osvešćuju. To je tehnika kojom se
ovim sadržajima oduzima moć. Personifikovanje činilaca nesvesnog ne
predstavlja posebnu teškoću, budući da oni uvek poseduju izestan stepen
autoniomije, svoj sopstveni osobeni identitet. Njihova autonomija je,
doduše, ono najneprijatnije sa čime se treba pomiriti, a opet, sama
činjenica da se nesvesno ispoljava na taj način, pruža nam najbolje
sredstvo za upravljanje nesvesnim."
„Jaz između spoljašnje realnosti i unutrašnjeg sveta slika doživljavao
sam na najbolniji način. Još uvek nisam mogao da razumem ono međusobno
prožimanje oba sveta koje sada shvatam. Jedino sam video nepomirljivu
protivurečnost između unutrašnjeg i spoljašnjeg.
(...) Još jedan san ukazivao je na smisao stremljenja - središte ne
može da se prevaziđe; središte predstavlja cilj, i sve je upravljeno
prema njemu. Shvatio sam da Sopstvo predstvalja princip i arhetip orijentacije
i smisla. U tome se sastoji njegovo lekovito dejstvo."
K. G. Jung
„(...) Ovom shvatanju može se do izvesnog stepena odobriti pravo
egzistencije, ukoliko je čovek uopšte u stanju da svome životu naznači
određenu liniji po kojoj bi išao. Ali, poznato nam je da nema ljudskog
predviđanja ili životne mudrosti koja bi bila u stanju da pruži našem
životu propisani pravac, osim na kratkim relacijama. Ovo shvatanje važi
svakako samo za «obični» tip života ali ne i za «herojski». Ova druga
vrsta života je bez sumnje mnogo ređa nego prva. (...) Herojsko vođenje
života je bezuslovno, tj. ovo se usmerava prema sudbinskim odlukama,
pri čemu odluka za određeni pravac u određenim prilikama može važiti
i do gorkoga kraja. Lekar svakako ima posla najčešće samo sa ljudima,
ređe sa dobrovoljnim herojima a i tada su ovi, na žalost, najčešće takvi,
čiji je navodni heroizam infantilni prkos usmeren protiv neke veće sudbine
ili isticanje samog sebe, što treba da prikrije osećanje manje vrednosti.
U svakodnevici ima, na žalost, malo neobičnog što bi bilo zdravo. Ima
malo prostora za primetljivo herojstvo, ali ne s toga što se pred nas
ne postavljaju herojski zahtevi. Naprotiv: to je upravo ono neugodno
i nesnosno što banalna svakodnevica postavlja našem strpljenju, našoj
predanosti, istrajnosti, žrtvovanju i td., banalne zahteve, koje čovek
mora ispuniti skrušeno i bez bilo kakvog herojskog gesta koji bi bio
propraćen aplauzom, za šta je potrebno nevidljivo herojstvo. Ono ne
blista, nije hvaljeno, i stalno traži skrovitost u svakodnevnoj odori.
To su zahtevi koji, ako se ne ispune, prouzrokuju neurozu. Da bi ih
izbegli, već su se mnogi usudili da donesu velike odluke u svom životu
i sproveli ih i onda kada su to, prema opštem mišljenju bile zablude.
Pred ovakvom sudbinom čovek može samo da se pokloni. Ali, kao što je
rečeno, ovakvi slučajevi su retki; drugi, međutim, čine pretežnu većinu.
Za ove pravac života nije prava, jasna linija. Pred njima stoji sudbina
zamršena i prepuna mogućnosti, a ipak je samo jedna od ovih mnogih mogućnosti
njihov sopstveni i ispravan put. Ko bi mogao da se usudi, čak oslanjajući
se na najveće moguće saznanje sopstvenog karaktera, da unapred odredi
onu jednu mogućnost? Sigurno da se voljom može mnogo postići. Međutim,
iz osnova je pogrešno da se, s obzirom na sudbinu izvesnih posebnih
ličnosti jake volje, po svaku cenu hoće i sopstvena sudbina da podvrgne
svojoj volji. Naša volja je funkcija usmerena pomoću rasuđivanja, dakle,
ona zavisi od svojstava našeg rasuđivanja. Naše rasuđivanje bi, ako
je uopšte rasuđivanje, trebalo da bude racionalno, tj. razumno. Ali,
da li se ikada pokazalo ili da li će se ikada dokazati da se život i
sudbina slažu sa našim ljudskim tj. da su racionalni? Naprotiv, postoji
opravdana sumnja da su iracionalni, drugim rečima da su u krajnjoj liniji
zasnovani «s onu stranu ljudskog razuma». Iracionalnost zbivanja pokazuje
se u tzv. slučajnosti, čije postojanje, razumljivo, moramo osporavati,
pošto a priori ne možemo zamisliti neki proces koji nije uslovljen neophodno
i kauzalno, pa prema tome ne može uopšte biti slučajan. (...) Obilje
života je zakonomerno i nezakonomerno, racionalno i iracionalno. Zbog
toga ratio i njim zasnovana volja važe samo za kratko. Sto dalje širimo
racionalno izabrani pravac time možemo biti sigurniji da time isključujemo
iracionalne životne mogućnosti, koje, međutim, imaju isto tako pravo
da budu proživljene. Sigurno da bi bilo vrlo korisno za čoveka da je
u stanju da svome životu odredi pravac. Može se s punim pravom smatrati
da je zadobijanje razboritosti najveća tekovina čovečanstva; ali, time
nije rečeno da bezuslovno mora i dalje tako biti."
K. G. Jung
Jastvo kao totalitet / Jastvo kao arhetip
„Sva moja dela, celokupna moja stvaralačka delatnost, potekli su
iz tih prvobitnih fantazija i snova koji su počeli 1912, pre gotovo
pedeset godina. Sve što sam kasnije uobličio u delo, već je bilo sadržano
u njima, iako u početku jedino u vidu emocija i slika. Moja je nauka
predstavljala jedini način da se istrgnem iz haosa. U suprotnom, materijal
nesvesnog zapleo bi me u svoju zamku i ugušio poput prašumskih puzavica.
Izuzetno sam se trudio da shvatim svaku pojedinačnu sliku, svaki detalj
svog psihičkog sadržaja, i da ih - onoliko koliko je to bilo moguće
- naučno ravzvrstam i, nadasve, da ih realizujem u stvarnom životu.
A to je ono što najčešće odbijamo da učinimo. Dozvoljavamo slikama da
se pojave i možda razmišljamo o njima, ali se na tome sve završava.
Ni najmanje se ne trudimo da ih protumačimo, a kamoli da iz njih izvučemo
etičke zaključke. Ova malodušnost priziva,
međutim, negativne duhovne reakcije nesvesnog."
K. G. Jung.
Ovde ćemo izložiti ključno određenje pojma jastva i ukazati na konceptualnu
složenost, ako ne i izvesnu pojmovnu konfuziju koja postoji u ovom delu
Jungove psiološke misli. Jung je jastvo smatrao ekvivalentom sveukupne
ličnosti ili psihe koja se sastoji od nekoliko diferenciranih ali povezanih
delova ili sistema. Medjutim, kako savremeni jungovski analitičar Ryce
Menuhin zapaža , Jung je u svojoj postepenoj konceptualizaciji
razvio suštinski dve teorije o jastvu - "jastvo kao totalitet"
i "jastvo kao arhetip". Do razjašnjenja konceptualnih dilema
u Jungovom učenju o jastvu dolazimo upravo vraćanjem na korene njegovih
otkrića i saznanja o jastvu: istraživanje arhetipskih univerzalnih doživljaja,
motiva i predstava ili slika kolektivnog nesvesnog kao reprezentacija
jastva koje je Jung smatrao najboljim mogućim izrazom drukčijih, kolektivnih
nesvesnih procesa, koji su nepomirljiv vid psihe - večan i kod svih
istovetan.
Jung je izneo shvatanje da je jastvo idealno središte, podjednako udaljeno
od Ja i nesvesnog, i da je verovatno to stanje u kojem se jedinka maksimalno
prirodno ispoljava, što je ravno osećanju ispunjenosti i celovitosti;
čovek teži da se izrazi, kao i priroda, a jastvo je, kaže Jung, "san
o celovitosti". Ono je naše unutrašnje jezgro, središte koje ujedno
čini izvor i poslednje uporište našeg psihičkog bića. U jastvu, dakle,
imamo puno priznanje i upotrebu i svesnih i nesvesnih stanja bića. Ono
leži na sredini između svesnog i nesvesnog, pružajući ravnotežu sveukupnoj
ličnosti - psihi. Za Junga, celovitost je Ja plus ne-JA, pa se zato
središte kruga kao izraz celovitosti ne poklapa sa Ja, već sa jastvom
kao pojmom celovite ličnosti.
Jastvo je, dakle, sveobuhvatno ime za ono neprepoznatljivo ili neraspoznatljivo
i njegova delovanja. Tu je uključen veliki nepoznati deo našeg sopstvenog
bića, ali se njegove granice i prostor ne mogu navesti, jer je on nesvestan.
Zbog toga je jastvo tek granični pojam, koji nije ispunjen poznatim
psihičkim procesima; ono je uvek tu i predstavlja onaj središnji arhetipski
element strukture psihe koji u nama deluje kao usmerivač psihičkih procesa.
Jer psihička ravnoteža, kao cilj, duboko je svojstvena samoj psihi,
ona je njena nesvodiva komponenta usmerenosti, čak njena životna svrha.
To najbolje pokazuje činjenica da je usmerenost psihe prema celovitosti
kao cilju arhetipska, tj. taj cilj je apriorna ljudska dispozicija,
a arhetip celovitosti jeste arhetip jastva. Njegov apriorni, teleološki
karakter i težnja da se taj cilj ostvari postoje i bez učešća svesti.
„Ono što se dešava prilikom integracije pređašnjih nesvesnih sadržaja
u svest predstavlja nešto što se jedva može opisati rečima. To je neporecivo
subjektivni doživljaj, kada sebe i svoju jedinstvenost doživljavamo
na poseban način; i to je činjenica u koju nije moguće sumnjati. Da
li do promene u ličnosti dolazi usled integracije, i kakva je priroda
te promene, ostaje stvar subjektivnog ubeđenja."
Jastvo je, možemo zaključiti, izraz težnji za ucelovljenjem, jedinstvom,
razvojem i ponovnim rođenjem. Ono je mesto sretanja svih unutrašnjih
krajnosti i njihove sinteze, i izvan je svih granica: u njemu su, kao
i u božanstvu, ukinute sve suprotnosti psihe, kako Jung doslovno kaže.
Jastvo je ne samo neodređeno, nego i protivrečno; no ima značaj određenosti,
pa čak i jedinstvenosti. Jastvo je, dakle, sjedinjenost suprotnosti,
obuhvat dopunjujućih oprečnosti. Ono je apsolutna protivrečnost, predstavljajući
u svakom odnosu ujedno tezu i antitezu, a u isti mah sintezu (dve suprotnosti).
Umetnost dopuštanja da se stvari dese, delovanje kroz nedelovanje,
postala je za mene ključ koji otvara vrata na putu. Moramo da budemo
spremni da dozvolimo stvarima da se dese u našoj psihi...
K. G. Jung
Inxdex pojmova
• Anima - arhetipske predstave večnog ženskog principa
u muškom nesvesnom, koje obrazuju vezu između ego - svesti i kolektivnog
nesvesnog i otvaraju mogućnost puta prema jastvu. Ona obuhvata i personifikuje
materinski Eros, odnosno psihičke kvalitete kao što su intuicija, slutnja,
ćudljivost, sklonost iracionalnom.
• Animus - arhetipske predstave večnog muškog principa
u ženskom nesvesnom, koje obrazuju vezu između ego - svesti i kolektivnog
nesvesnog i otvaraju mogućnost puta prema jastvu. On posreduje između
svesnog "Ja" žene i njoj nepoznate vlastite unutrašnjosti,
njenog ličnog i kolektivnog nesvesnog.
• Arhetip - urođeni potencijalni obrazac imaginacije,
mišljenja i ponašanja koji može da se nađe kod ljudskih bića u bilo
kom trenutku i na bilo kom mestu.
• Arhetipska predstava - psihički obrazac koji je karakterističan
za ljudsku vrstu. Arhetipske predstave se mogu naći u snovima pojedinaca
i kulturološkom materijalu kao što su mitovi, bajke, simboli.
• Primordijalne slike - kako Jung doslovno kaže, iskonske
slike su najstariji i najopštiji oblici predstavljanja čovečanstva.
One su isto toliko osećanje koliko i misao, da one čak imaju nešto kao
sopstveni, samostalni život, nešto kao parcijalnu dušu što se lako može
videti u onim filozofskim ili gnostičkim sistemima, koji kao izvor saznanja
koriste opažanja nesvesnog.
• Kompenzacija - proces samoregulacije organizma u
kojem ego-svest i nesvesno traže homeostatičnu ravnotežu, koja ujedno
sa sobom nosi i individuaciju kao i progresivno kretanje ka ispunjenju.
• Individuacija - proces razvoja psihe koji vodi spoznaji
koju svest ima o celovitosti.
• Persona - veza koju psiha uspostavlja između pojedinca
i društva koje sačinjava društveni identitet tog pojedinca.
• Projekcija - externalizacija nesvesnih sadržaja psihe,
ponekad sa namerom da se odbrani (kao u slučaju senke), a ponekad radi
razvoja i preispitivanja (kao u slučaju anime ii jastva).
• Psihoidno - pridev koji se odnosi na ograničenja
psihe, od kojih jedno uspostavlja vezu sa telom i fizičkim svetom, a
drugo sa "duhom".
• Jastvo / Sopstvo - centar, izvor
svih arhetipskih predstava i urođenih psihičkih tendencija ka strukturi,
redu i integraciji.
• Senka - odbačeni i neprihvaćeni delovi ličnosti koji
su potisnuti i koji predstavljaju kompenzatornu strukturu ego ideala,
kao i persona.
• Sinhronicitet - smislena slučajnost, podudaranje
dva događaja - jednog unutrašnjeg, psihičkog i drugog spoljnog, fizičkog.
• Nesvesno - deo psihe koji se nalazi izvan svesti.
Sačinjeno je od potisnutih sećanja, misli, predstava i emocija koje
nikada nisu postale deo svesti. Nesvesno se deli na lično nesvesno,
u kojem su sadržani komplexi, i kolektivno nesvesno u kojem se nalaze
arhetipske predstave i grupe instikata.
• Celovitost - nužni osećaj psihičke celovitosti i
integriteta koji se razvija tokom čitavog života.
LITERATURA
• "O psihologiji nesvesnog", K. G. Jung, Novi Sad: Matica
Srpska, 1978.
• "Sećanja, snovi, razmišljanja" K. G. Jung, Budva: Mediteran,
1989.
• "Psihologija i alkemija", K. G. Jung, Zagreb: Naprijed,
1984.
• "Sabrana dela", K.G. Jung
• "Čovjek i njegovi simboli", K. G. Jung,
• "Jung, jastvo i individuacija", Ljubiša Zlatanović, Niš:
Studentsko informativno - izdavački centar, 2001.
• "Jungova mapa duše", Marej Stajn, Beograd: Laguna, 2007.
• "The self in early chidhood", Ryce - Menuhin J.
• "Jung između Istoka i Zapada", Vladeta Jerotić, Beograd:
Prosveta, 2000.
• "Rečnik psihologije", Žarko Trebješanin, Beograd: Stubovi
kulture, 2000.
• "Sociološki rečnik", Aljoša Mimica i Marija Bogdanović,
Beograd: Zavod za udžbenike, 2007.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|