Često
postavljano pitanje da li je kriminalna ličnost specifičan biopsihički
entitet, rezultiralo je mnoštvom istraživanja na tu temu. Veliki broj
ovih istraživanja bavio se jednom od osnovnih dimenzija ličnosti -inteligencijom,
koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima čovekovog ponašanja,
i kao takva predstavlja značajan faktor i u oblikovanju ličnosti mladih.
Predstavljena su i druga teorijska gledišta i istraživanja koja potkrepljuju
dokaze o povezanosti ili uslovljenosti asocijalnog i antisocijalnog
ponašanja i osobina ličnosti. S obzirom na neka lična obeležja i psihičke
osobenosti pojedinca, može se govoriti o pogodnijim uslovima i određenim
tendencijama ka kriminalnom ponašanju. Posebno u zadnjoj deceniji 20.veka,
stanje maloletničke
delinkvencije kod nas, postalo je alarmantno. Ta ocena je povezana
i sa nepodeljenom procenom o lošem globalnom stanju društva. Sve ovo
nalaže više napora u oblasti primarne, sekundarne i tercijarne prevencije
u oblasti maloletničke delinkvencije, zasnovanih na brojnim, dragocenim
rezultatima istraživanja sprovedenih na ovoj populaciji.
Problematika kriminaliteta
oduvek je pobuđivala interesovanje, posebno zbog njenih, za društvo
veoma često, neprihvatljivih posledica. Iz samog ponašanja ovakvih ličnosti,
obeleženog specifičnostima, takođe nije bilo jednostavno proniknuti
u suštinu i etiologiju socijalno devijantnih životnih izbora. Bavljenje
problematikom kriminalne ličnosti može se predstaviti kroz tri odvojene
faze, koje su se nadovezivale jedna na drugu. Prvu fazu karakteriše
insistiranje na apsolutnoj specifičnosti kriminalne ličnosti, što je
zastupao Lambroso. Tokom druge faze, kao posledica uticaja psihoanalize,
isticalo se da antisocijalne težnje latentnog karaktera postoje i kod
nedelinkvenata, te da one ne diskriminišu apsolutno kriminalnu i nekriminalnu
populaciju; u trećoj fazi, koju su predstavljali Di Tullio, Gemellio,
De Greff i Pinatel tvrdilo se da je koncept kriminalne ličnosti samo
«radna hipoteza» i da je razlika između delinkvenata i nedelinkvenata
samo u stepenu ispoljavanja.
Kraj 19. i početkom 20.veka, obeležio je talas psiholoških objašnjenja
kriminalnog ponašanja, koja se odnose na uticaj raznovrsnih psiholoških
entiteta: intrapsihičke sukobe, nedostatke u psihološkoj sferi ličnosti,
slabije psihičke kvalitete i sposobnosti ili neuspeh u procesu socijalizacije.
Sve ove teorije kriminalno ponašanje dovode u vezu sa psihološkim karakteristikama
ličnosti, dok delovanje socijalnih faktora zanemaruju u potpunosti ili
ih smatraju faktorima sekundarnog značaja. Globalne tendencije koje
se mogu izdvojiti razlikuju se po tome što se jedna prvenstveno bavi
otkrivanjem veze između određenih psihičkih svojstava i oblika delinkventnog
ponašanja, dok druga osnovni fokus svog interesovanja stavlja ne na
ponašanje, već na psihičke strukture, nastojeći da time determiniše
psihološke odrednice delnkventnog ponašanja.
Teorijska razmatranja se mogu grupisati kroz teorije inteligencije,
teorije frustracije, teorije o delinkventu kao posebnom psihološkom
tipu, Ajzenkovu teorija ličnosti i psihoanalitičku teoriju.
Teorija inteligencije
Koncepcija o tzv. «slaboumnom prestupniku» pojavila se početkom
XX veka. Bila je zasnovana na učenju o nasleđivanju mentalne
inferiornosti, vremenski se podudarajući sa, u to vreme rasprostranjenim,
pokretom psihološkog testiranja
intelektualnih sposobnosti. Po Godarovoj teoriji (1915), svako slaboumno
lice potencijalni prestupnik. Njegovi nalazi, potkrepljujući ovi tezu,
govorili su o tome da je inteligencija većine prestupnika, merena Bine-Simonovom
skalom, na nivou deteta od 10-12 godina. Viljems (Williams H.) je takođe
izložio svoje nalaze, prema kojima tek svaki deseti delinkvent, iz uzorka
ispitivanih, ima prosečnu ili visoku inteligenciju (Dinitz, S., 1986.).
Iako su nedostaci ove teorije neosporni i na njih su se najoštrije osvrtali
sociološki orijentisani kriminolozi, uticaj inteligencije ne može se
ni osporiti, niti zanemariti, u razmatranju endogenih faktora kriminalnog
ponašanja.
Teorija frustracije
Kriminalno
ponašanje, prema ovoj teoriji, nastaje kao neposredna reakcija na
frustraciju. Osobe, koje karakteriše agresivnost, bez razmišljanja i
proveravanja, brzo prelaze u akciju. Nemaju usvojen ni jedan sistem
vrednosti, ne kaju se za ono što su učinili, a njihov prag tolerancije
na frustraciju je snižen. Ovakve osobe karakterišu frustracije iz detinjstva
i mladosti, pa kada u životu nastupe druge frustracije, dolazi do njihovog
kumuliranja i fiksiranja devijantnog ponašanja, te nastaju teži oblici
prestupništva.
Negativna posledica frustracije ne mora da bude samo agresivnost, već
to može da bude i dezorganizovano ponašanje, kada se gube složeniji
i suptilniji načini reagovanja, čija je posledica nerealističko i kruto
reagovanje u frustracionim situacijama. Prema ovim teoretičarima, pojava
agresivnog ponašanja u osnovi uvek ima postojanje frustracije i obratno,
postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije. Na nešto drugačiji
način odnos agresije i frustracije razmatra A.Buss (prema Todorović
A.,1971). On navodi da je agresivnost reakcija kojom se namerno ili
nenamerno zadaje štetni stimulus drugim osobama. Smatra da je »naglašavanje
frustracije dovelo do nesrećnog zapostavljanja štetnih simulansa i do
zapostavljanja agresije kao instrumentalne reakcije«. Frustracija, dakle,
jeste prethodnik agresije, ali nije ni jedini ni najsnažniji.
Teorija o delinkventu kao posebnom psihološkom tipu
Hili i Alper su nastojali da porast maloletničkog prestupništva objasne
brzim radom žlezda sa unutrašnjim lučenjem - upravo u okviru fizičkog
rasta i razvoja u tom periodu, dolazi do narušavanja funkcije endokrinih
žlezda i emocionalne neuravnoteženosti (Healy W., Alper B., 1941). Koncepcija
o vezi lučenja endokrinog sistema i kriminaliteta izložena je u knjizi
«Nova kriminologija« Šlapa i Smita. Oni su tvrdili da velika većina
prestupa nastaje kao rezultat rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem kod
samih prestupnika, ili alternativno, kao posledica umnih defekata prestupnika
izazvanih endokrinim poremećajima njihovih majki (Dinitz, S., 1986.).
Pored nastojanja da se delinkventi prikažu kao poseban tip ili grupa
ljudi, koju odlikuje određena fizička konstitucija, smanjena funkcija
žlezda sa unutrašnjim lučenjem ili niska inteligencija, stvorena je
teorija po kojoj se delinkventi razlikuju od nedelinkvenata po svojim
opštim psihološkim karakteristikama i predstavljaju poseban psihološki
tip. Opšte karakteristike delinkvenata po nalazu Slosona, dobijene na
testovima su: izražene tendencije prema morbidnoj depresiji, napadi
besa i bolesne agresivnosti, zadovoljstvo u nanošenju povreda nekome,
asocijalnost i introvezija. Rezultati Gluka i Gluka (Dinitz, S., 1986.),
ukazuju da su delinkventi agresivniji, pokretniji, impulsivniji, hostilniji,
podozrivi i smatraju da ih drugi ne poznaju ili ih nedovoljno cene.
Ajzenkova teorija ličnosti
Ajzenkova teorija pretpostavlja da se razvoj ličnosti ostvaruje kroz
interakciju nasleđene strukture ličnosti pojedinca i uticaja sredine.
Kriminalno ponašanje je, u okviru Ajzenkovog shvatanja, opravdano izučavati
jedino u okviru psihologije ponašanja, jer je ono posledica zajedničkog
uticaja genetskih predispozicija, uslova sredine i procesa socijalizacije.
Smatra se da psihološke karakteristike ličnosti određuju sastav i način
funkcionisanja i organizacije nervnog sistema i imaju odlučujući uticaj
na kriminalno ponašanje. Kriminalci su, prema ovom shvatanju, neurotični
ekstroverti. Glavna pitanja na koja treba obratiti pažnju prilikom proučavanja
kriminalnog ponašanja odnosila bi se najpre na postojanje i prirodu
ličnosti koja pokazuje sklonost ka kriminalnom ponašanju; zatim, relativni
uticaj genetskih faktora i faktora sredine na kriminalitet, a takođe
i način na koji različiti tipovi penalnih mera određuju buduće ponašanje
kriminalca.
U Ajzenkovoj teoriji, pridaje se mnogo manji značaj socijalnim faktorima
u razvoju ličnosti, pa i u nastanku kriminalnog ponašanja, u odnosu
na psihološke faktore i genetske predispozicije. Nepovoljni uticaji
sredine će na terenu već postojeće genetske predispozicije izazvati
sklonost ka kriminalnom ponašanju. Ajzenkova shvatanja su imala uticaj
i na teoriju učenja kriminalnog ponašanja gde se kriminalno ponašanje
vidi kao posledica nedovoljno uspešnog učenja zakonitih oblika ponašanja.
Ovi oblici ponašanja se uče kao i svi drugi, pa ako je pojedinac neuspešan
u jednoj oblasti učenja, neće pokazati ni uspeh u usvajanju znanja vezanih
za zakonske normative.
Psihoanalitička teorija i razvoj psihoanalitičke kriminologije
posle frojda
Iako se Frojd se nije posebno
bavio problemom kriminaliteta, na osnovu njegovog opšteg učenja, stvorene
su teorije koje su u neposrednoj vezi sa tim pitanjima, a na njima se
zasnivaju i tvrđenja psihoanalitički orijentisanih kriminologa. Kao
bitne odlike zločinca, navode se: izražena sebičnost, jake destruktivne
tendencije i nedostatak afektivnog vezivanja i prihvatanja drugih.
Faktorskom analizom izdvajaju se sledeće karaktersitike ličnosti prestupnika:
nisku snagu super-ega, oholu nezavisnost, strepnju i usredsređenost
na sebe, preterivano burno reagovanje koje je u naskladu sa povodom
i komenciju (sklonost da se ide sa grupom).
Agresivnost se skoro redovno
ističe kao kohezivno sredstvo delinkventne populacije. Po mišljenju
M.Kostića, čovek je, po pravilu, slobodan tek kad može da porekne sebe
(Kostić M., 1996.). Pripadnik delinkventne populacije, »homo negans«,
oseća se slobodnim kada poriče druge, svet i vrednosti u svom okruženju,
što o naziva »slobodom protiv«. Nalazi dobijeni njegovim istraživanjem
vezanim za izvršioce kriminalnih dela, a posebno one koji pri tome pripadaju
i subkulturi narkomana, prevashodno ukazuju na to da bi pravce prevencije
kriminalnih aktivnosti narkomana trebalo usmeriti na sprečavanje ranog
raspada porodice, na obrazovni rad, u cilju osposobljavanja za izbor
adekvatnijeg stila vaspitanja i na preduzimanje akcije radi sprečavanja
njihovog ranog napuštanja školovanja.
Psihoanalitičari devijantno ponašanje objašnjavaju preko Frojdove trojne
strukture ličnosti. Polazna psihoanalitička
koncepcija govorila je o »čoveku bez Nad-ja«, koji je usmeren samo
svojim instinktima. Kritika ovakvog shvatanja je bila da se, čak i kada
su u pitanju zločinci iz strasti, zapaža izvestan »pravdoljubivi« stav
koji isključuje pretpostavku o nepostojanju Nad-ja. Aleksandar Franc
i Staub Hugo u delu «Psihoanalitički uvid u svet paragrafa» (1927) uvrstili
su u tipologiju zločinaca tip zločinca «bez Nad-ja», sa preovlađujućim
instinktima. Podelili su kriminalitet na hronični i slučajni (akcidentalni).
Hronični vrše ljudi koji po strukturi svog duševnog aparata naginju
kriminalitetu. Slučajni kriminalitet obuhvata delikte usled omaški i
situacione delikte (Healy W., Alper B., 1941).
Teodor Rajh kaže da do krivičnog dela ne bi dolazilo zbog nerazvijenog
Nad-ja, nego baš zato što je ono preterano strogo. I savremeni autori
zastupaju shvatanja da izvesna kriminalna ponašanja proističu iz duševnih
konflikata i napetosti. Baveći se pitanjima vaspitanja i kriminaliteta
D.Abrahamzen govori o »neurotičnom i kompulzivnom prestupniku«. Da bi
potencijalni zločinac to zaista i postao, treba da budu ispunjena dva
uslova: odgovarajuća situacija u datoj sredini i oslabljenost otpora,
kontrole Super-ega. Abrahamzen je nastojao da, ne samo krajnje uzroke
zločina, već i konkretno zločinačko ponašanje, izrazi kao čistu psihološku
pojavu, izazvanu mehaničkim međudejstvom prestupničkih tendencija, u
pogodnoj situaciji i uz oslabljenu kontrolu od strane Super-ega. Kriminalno
ponašanje, smatra on, predstavlja vid duševne bolesti. Glover smatra
da je zločin jedan od rezultata konflikata između primitivnih instikata,
koji se nalaze u čoveku i altruističkih pravila usađenih od strane razvijenog
društva.
Za pojavu homicidalnog ponašanja deo uticaja nose psihosocijalni faktori,
koji se ističu u prvi plan. Teorija »subkulture nasilja« Wolfganga i
Feracutia (1982.), ubistvo tumači kao posledicu prihvatanja specifične
subkulture nasilja, njenih normi, obrazaca ponašanja i životnog stila,
u okviru koga je, u odnosima sa drugim ljudima, dopušteno voljno ispoljavanje
besa, hostilnih osećanja i upotrebe fizičke sile (Kovačević R., 1989).
Razvoj psihoanalitičke kriminologije posle Frojda može se sagledati
najbolje kroz radove Adlera i Junga. Adler se posebno bavio osećanjem
manje vrednosti, povezanom sa težnjom ka nadmoći i važenjem. Izvršenje
krivičnih dela može biti jedan vid kompenzacije za inferiornost i način
privlačenja pažnje. Agresivna priroda, kod koje je neprijateljska agresija
usmerena protiv bližnjih pokazuje karakteristične crte: sujetu, ljubomoru,
zavist, tvrdoću i mržnja. Suprotstavljajući kolektivno nesvesno individualnom,
Jung je ponudio novo tumačenje Edipovog kompleksa, a za kriminologiju
je značajan zbog određivanja psiholoških tipova, posebno ekstravertnog
i introvertnog tipa.
Frilander Kejt je kritikovala shvatanje o tipu zločinca sa kriminalnim
Nad-ja (Healy W., Alper B., 1941). Isticala je da kriminalna okolina
ne proizvodi više kriminalaca nego normalno društvo, naprosto zbog prihvatanja
kriminalnog kodeksa. Poremećaji tri instance psihe mogu da postoje usled
antidruštvenog razvitka karaktera, usled organske bolesti i usled duševne
bolesti. Poremećaji usled antidruštvenog razvitka karaktera mogu se
registrovati kod većine maloletnih prestupnika i do njih dovodi konstitucija,
kao i sredina. Poremećaji usled organskih bolesti uzrokovani su toksičnim
ili organskim poremećajima, kao i poremećajima u nervnom sistemu. Poremećaji
usled duševnih bolesti ili psihički poremećaji su u stvari poremećaji
Ega, koji nije sposoban da kontroliše svoje instinktivne podsticaje,
usled poremećenog testa realnosti.
O prokriminalnim vrednostima
Kao skup specifičnih vrednosti, može se razmatrati subkultura kriminaliteta,
odnosno može se očekivati da tzv. prokriminalne vrednosti mogu da se
traže i nađu i među nekriminalnim, ali po socijalnim normama neprilagođenim,
devijantnim subgrupama. U nekim istraživanjima se navode podaci o visokoj
povezanosti kriminaliteta i upotrebe alkohola i narkotika (Ilić B.,
2005). Postoji mogućnost da je kod devijantnih subgrupa i pojedinaca
prisutno postojanje »posrednih« vrednosti koje omogućavaju da se ostvari
zadovoljstvo i korist, tj. da nije u pitanju samo potpuno odbacivanje
vrednosti. Da bi se označio sistem vrednosti pojedinih društvenih, delinkventnih
i drugih grupa, koristi se u teorijama termin "podkultura"
ili čak "kontrakultura" ako je u pitanju konfliktni odnos,
kada su mnoge vrednosti specifično kontradiktorne vrednostima dominantne
kulture. "Devijantna" ponašanja postaju vrednosti tj. poželjna
sa stanovišta određenih užih grupa.
Delinkvencija (kriminalitet) narkomana
Mišljenja o postojanju uzročne veze između zavisnosti od droga i kriminaliteta
su podeljena. Dok neki autori dosta jasno proklamuju tezu o povezanosti
ove dve pojave, postoje autori koji zastupaju gledište da zavisnost
od droga ne uzrokuje direktno kriminalno ponašanje. Neki, naprotiv,
tvrde da ove dve pojave nisu ni u kakvoj kauzalnoj vezi. Mnoge studije,
koje upoređuju učešće izvršilaca koji uživaju drogu, sa onima koji je
ne uzimaju, ukazuju da je uživanje droge faktor koji dovodi do kriminaliteta
i socijalno-patološkog ponašanja uopšte.
Prema rezultatima svojih istraživanja (Hovdenakk I., 1994.), jedna grupa
američkih autora je donela zaključak da je uživanje marihuane u pozitivnoj
korelaciji sa kriminalnim aktivnostima. Uživaoci, naoko mirni i povučeni,
imaju oslabljene sposobnosti da tolerišu pritisak i odlože pražnjenje,
pa tako čak i beznačajan događaj može da bude dovoljan da izazove nasilničko
ponašanje. Postoje podaci indijskih autora, koji tvrde da visoke doze
gandže (jači oblik marihuane), pomešane sa semenom dature, bude u čoveku
želju za ubistvom, silovanjem ili nekim drugim vidom nasilja. Marihuana
se, vezano za rat u Vijetnamu, smatra odgovornom za pad borbenosti,
iskazivanje neposlušnosti prema pretpostavljenim starešinama, za povećanje
agresivnosti prema drugima, brojne tuče itd. Naime, većina autora smatra
da je droga je samo okidač za oslobađanje agresivnih i sadističkih naboja,
koji već postoje u ličnosti.
Mnogi su skloni da na narkomaniju prvenstveno
gledaju kao na pravni problem, zanemarujući, pri tom, njeno pravo poreklo
s obzirom da je ponašanje narkomana često socijalno neprihvatljivo i
podleže pravnim sankcijama, jer u sebi nosi neke elemente kriminalne
aktivnosti. Kod nas se uglavnom radi o adolescentnoj narkomaniji, a
njihove aktivnosti najčešće spadaju u oblast kriminaliteta maloletnika,
koji se zbog svojih specifičnosti izdvaja iz opšte kriminologije. Naši
zakonski propisi, pod pojmom maloletnika ili adolescenta, podrazumevaju
lica od 14 do 18 godina starosti. Među njima, najveći psihološki interes
privlači ona grupa adolescentnih delinkvenata čija se dijagnoza kreće
između neuroze i onoga što se, nedovoljno precizno, opisuje kao »nezrelost,
socijalna neprilagođenost, poremećaj karaktera«, (»problem behavior«),
a što predstavlja psihopatološko područje iz kojeg se regrutuje najveći
broj narkomana. Posebno polje interesovanja je kriminalno ponašanje
u okviru narkomanije, jer se ovde radi o, kako većina autora smatra,
jednom »iznuđenom obliku« delinkventnog ponašanja, koje je diktirano
narkomanijom kao bolešću, a ne predispozicijama ličnosti (Hrnčić J,.
1999).
Koristeći metodu paralelnih grupa, S.Petrović i M.Janša (Petrović, S.,
2000), upoređivali su narkomane i delinkvente, kao grupe ispitanika
sa različitim oblicima devijantnog ponašanja. Osobe predisponirane za
delinkvenciju i delinkventne oblike ponašanja, često se u psihološkom
smislu, razvijaju iz jednog oblika rane zapuštenosti. Ličnost delinkventa
je očuvanija, a prilagođavanje realnosti zdravije nego kod narkomana,
s obzirom na to da su, bez obzira kojoj nozološkoj kategoriji pripadaju,
delinkventi imali uspešniji razvoj i povoljnije uslove, u adaptivnom
smislu. Pod većim opterećenjem, delinkvent bira drugačije obrasce ponašanja,
koji po svome karakteru nisu po svaku cenu regresivni i manje su morbidni
od onih koje bira narkoman. Odsustvo inhibirajućeg straha, po tipu psihopatije,
karakteriše pripadnike ove grupe. Za razliku od delinkvenata, narkoman
je uvek na ivici psihičke dezintegracije i gubitka veze sa realnošću,
s obzirom na slabe i vremenom sve slabije objektne odnose i veze sa
realnim svetom. Jedini svet interesovanja i angažovanja vezan je za
potrebu za drogom. Shodno podacima da su najčešći oblici delinkventnog
ponašanja narkomana u vezi sa nabavkom droge i kontaktima sa preprodavcima,
narkomanija i kriminalitet se veoma prisno prepliću i međusobno komplikuju.
U okviru psiholoških teorija u kriminologiji, pojedini autori uveli
su termin «kriminalna psiha», kako bi označili posebnu psihologiju,
svojstvenu izvršiocima krivičnih dela. Ona se prevashodno ispoljava
u obliku egoizma, mržnje, afektivne ravnodušnosti. Da bi se otkrio specifičan
složaj faktora, vezanih za ispoljavanje agresije, mora se poći od idiografskog
pristupa, uzimajući u obzir premorbidnu ličnost, socijalno okruženje
i ulogu nasleđenih činilaca.
Normativni karakter ličnosti delinkvenata
U objašnjavanju fenomena asocijalnog, antisocijalnog i delinkventnog
ponašanja, koje se uopšteno naziva društveno neprihvatljivim, posebna
se pažnja, osim socijalnih, kulturnih činilaca i sticaja okolnosti,
poklanja osobinama ličnosti. Činioci okoline, koje kao najznačajnije
često ističu zastupnici nekih socioloških teorijskih orijentacija, ne
mogu u potpunosti objasniti ovakve oblike ponašanja.
Mnoga istraživanja potkrepila su dokaze o povezanosti ili uslovljenosti
takvog ponašanja i osobina kao što su emocionalna stabilnost, frustraciona
tolerancija, upornost i drugih osobina ličnosti u užem smislu, koje
predstavljaju relativno stabilnu organizaciju motivacionih sklonosti
individue, koja proizilazi iz interakcije bioloških poriva i socijalne
i fizičke okoline.
Bio-psihosocijalne karakteristike mladih
Pojam adolescencije kao razdoblja u psihičkom razvoju čoveka nastao
je u savremenom društvu. U dalekoj prošlosti, u primitivnijim društvima,
adolescentni period označavao je kraj detinjstva i ulazak u svet odraslih.
Preuzimajući dužnosti, mladi čovek je tada preuzimao i prava odraslih.
U takvim društvima, anatomsko-fiziološka i polna zrelost podudaale su
se sa psihološkom i socijalnom zrelošću. U okvirima relativno jednostavne
organizacije društva, to je bilo realnije nego u našim, savremenim uslovima.
Život mladih u savremenom društvu je neizmerno složeniji, pa sama činjenica
da je adolescent anatomski i fiziološki zreo ne govori neminovno o njegovoj
psihološkoj zrelosti, a posebno ne o njegovoj socijalnoj zrelosti i
ekonomskoj samostalnosti. Protivurečnosti savremenog trenutka nalažu
da se mladi što duže školuju, u nastojanju da time sebi obezbede što
bolje prilagođavanje, i sposobnost za obavljanje što više poslova, pa
time adolescencija traje sve duže a samostalnost se ostvaruje sve kasnije.
Adolescentima se nameće rešavanje mnogih životnih zadatka i postignuća
u različitim područjima. Emocionalna stabilnost se postupno stiče, obogaćena
emocijama vezanim za ljubav i tek probuđenu polnost, što je povezano
sa potrebom za privlačenjem pažnje suprotnog pola i ponašanjima koja
do toga dovode. Prisutna je nesigurnost u okviru ličnosti mladih, vezana
za status i egzistenciju, kao i druge elemente koji odlikuju život odraslih.
Sanjarenje se često bira kao jedino moguće rešenje kada su svesni svoih
teškoća i nemogućnosti da se sa njima suoče i da ih reše, ili im ono
bar predstavlja način da se oslobode teskobe, napetosti i izbegnu sukobe.
U ovom periodu oblikuju se i moralna gledišta i shvatanja. Nekada se
u ponašanju mladih ne razvijaju viši moralni ciljevi, a njihova humanizacija
i socijalizacija bitno su oštećeni.
Počinje da se razvija i vlastita individualnost, mladi se uključuju
u različite vidove društvenog života. Olport navodi da je njihovo osnovno
pitanje : "Ko sam ja?" Neprestano teže da ih tretiraju
kao odrasle, nastoje da se ističu, budu zapaženi i originalni, a istovremeno
su posebno osetljivi po pitanju ugleda i časti. U procesu traganja za
svojim identitetom, oni se uključuju u društvo. Imaju potrebu za udruživanjem,
pa zahteve grupe koju prepoznaju kao sebi blisku često nadređuju zahtevima
roditelja. Ponekada to mogu biti i grupe sa devijantnim ponašanjem,
što se obično dešava u manje kontrolisanim uslovima. Nastojeći da se
što više mladih uključi u pojedine aktivnosti namenjene mladima, kroz
proces masovnog sprovođenja tih aktivnosti, gubi se individualnost.
U savremenim uslovima, često se ne može dovoljno voditi briga o pojedincu,
pa se uprkos druženju stvara doživljaj usamljenosti. U vezi sa tim može
doći do alijenacije. U takvim masovnim akcijama, mladi sve više gube
lični kontakt i prisnu povezanost sa roditeljima, kao i sa nastavnicima,
ali i sa svojim prijateljima. Gubi se svrha njihovih nastojanja da se
uključe u društvo i njegove tokove, iako su za time silno žudeli. Upravo
ovokav doživljaj može predstavljati teren na kriminalne oblike ponašanja.
Milutinović (Milutinović M., 1990.) ističe da se u kriminalne grupe
povezuju mladi ljudi koji imaju neke psihološke ili društvene probleme.
Njihova povezanost zasniva se na prihvatanju istih gledišta i vrednosti
koje grupa podržava. To je posebno prisutno kada porodica, škola i druge
ustanove za mlade, za njih nisu privlačne, pa grupa postaje zamena za
porodicu. Izgubljenu ili nedostajuću porodičnu komunikaciju zamenjuju
onom u grupi, a sadržaj njihovog grupisanja postaje kriminalno ponašanje.
Formiranje slike mladih o sebi
Način na koji se formira slika o sebi i drugima može trajnije uticati
na ispoljavanje ličnosti adolescenta (Singer M, Mikšaj-Todorović Lj.,
1989). Njihove stavove o sebi mogli bismo grupisati u tri celine:
1. Oni koji prema sebi pokazuju negativan stav izražavaju nepoverenje
u svoje sposobnosti i vrednosti, nedostatak samopoštovanja, što kao
posledicu može imati otežano postizanje uspeha.
2. Grupacija maloletnika koja sebe precenjuje, time ne olakšava, već
još više otažava svoju adaptaciju, ne mogavši da uskladi idealnu i realnu
sliku sebe, iz čega takođe proističu neuspesi u rešavanju razvojnih
i životnih problema.
3. Većina maloletnika ima još uvek neizgrađen odnos prema sebi, što
nosi zbunjenost i konfuziju vezanu za lične potencijale i mogućnosti.
Kako se opšti društveni uslovi života stalno menjaju, a u okviru tog
procesa odvija se i unutrašnje menjanje i proces sazrevanja mladih,
postojeći društveni poremećaji će u većoj ili manjoj meri uticati i
na uslove njihovog života, ličnost i ponašanje. Nesklad i raskorak između
ličnih interesa i mogućnosti, koji oni najoštrije doživljavaju, čine
da je upravo ovaj segment društva upravo onaj koji društvene promene
najsnažnije doživljava. Istovremeno nesrazmerno izloženi pritisku negativnih
političkih i kulturnih tendencija, podložni su krizama koje samo dodatno
kontaminiraju ionako tešku i kompleksnu razvojnu sliku ovog životnog
perioda. Neke od osnovnih vrednosti koje adolescenti sebi postavljaju
odnose se na potrebu za privatnošću, samosvojnošću, odgovarajućim materijalnim
položajem, profesionalnim uspehom i kvalitetnim organizovanjem slobodnog
vremena. Iz redova onih koji su izrazito nezadovoljni mogućnostima ostvarenja
ovih ciljeva regrutuju se oni koji na ovakve okolnosti reaguju socijalno
devijantnim i kriminalnim oblicima ponašanja.
Psihološke karakteristike mladih delinkvenata
Doba najveće fizičke snage, adolescencija, koincidira sa vrhuncem uspona
kriminaliteta. Proces prerastanja mladića u zrelu ličnost povezan je
sa nizom biopsihičkih promena, čija dinamika pruža velike mogućnosti
za vaspitne uticaje i usmeravanje procesa socijalizacija. U ovoj fazi
razvojma, mladi ljudi su prijemčivi za uticaje koji njen uticaj mogu
usmeriti kako u pozitivnom, tako i u asocijalnom ili antisocijalnom
smeru. Za svoje ponašanje, kao još nepotpuno formirane ličnosti, imaju
znatno umanjenu pravnu i moralnu odgovornost.
Često postavljano pitanje da li ima razlike u ličnosti prestupnika i
onih koji to nisu, odnosno da li kriminalna ličnost ima specifičan biopsihički
sklop, rezultiralo je mnoštvom istraživanja na tu temu. Veliki broj
ovih istraživanja (Hrnčić J., 1999.) bavio se jednom od osnovnih dimenzija
ličnosti - inteligencijom, koja ispoljava svoje delovanje u svim oblicima
čovekovog ponašanja, i kao takva predstavlja značajan faktor i u oblikovanju
ličnosti mladih. Na populaciji maloletnih delinkvenata, rezultati pokazuju
da se intelektualni nivo razlikuje u zavisnosti od tipa kriminalnog
dela. Silovanja, na primer, češće čine intelektualno zaostalije osobe,
dok su ona ređa među intelektualno jačim pojedincima. Takođe, osobe
nižih intelektualnih sposobnosti češće su saučesnici i ostavljaju za
sobom više tragova prilikom izvršenja krivičnog dela, dok osobe viših
intelektualnih potencijala obavljaju organizatorske funkcije u kriminalnim
aktivnostima. Po nalazima Burta, kriminalne aktivnosti nekih osoba slabije
inteligencije uslovljene su njihovom nemogućnošću da shvate nedozvoljenost
nekih postupaka i nedoličnost pobuda koje ih na to navode (Singer M,
Mikšaj-Todorović Lj., 1989).
Po nalazima Kovačevića, (Momirović K., Popović B., Hošek A., Vučinić
B., 1994.), razlike u simboličnim faktorima između delinkventne i nedelinkventne
skupine maloletnih ispitanika ukazuje na to da se radi o različitoj
skupini kognitivnih prostora. To ipak ne ukazuje isključivo na to da
su maloletnici prestupnici na nižem intelektualnom nivou. Iz činjenice
da maloletni počinioci imovinskih delikata pokazuju značajno niže rezultae
u svim kognitivnim varijablama, u odnosu na nedelinkventne vršnjake,
daje dve mogućnosti: ili da se zaključuje o njihovoj nižoj inteligenciji,
ili to vodi zaključku da je ovoj grupi delinkvenata potrebno više vremena
za kognitivni razvoj. Imajući u vidu podatke o izrazito nepovoljnoj
socijalnoj sredini iz koje potiču i u koju se posle izvršenog dela i
kaznenog postupka vraćaju maloletni delinkventi, moramo uvažiti i ovaj
značajan udeo raznovrsnih nepsiholoških uticaja.
U literaturi (Singer M, Mikšaj-Todorović Lj., 1989). se, takođe, pominju
ocene da emocionalne karakteristike, povezane sa kriminalnim ponašanjem,
u osnovi imaju emocionalnu nestabilnost, razdražljivost, uznemirenost.
One se tumače kao posledice odbačenosti, osujećenosti, inferiornosti,
potištenosti, ljubomore i sično. Burt je ustanovio da je oko 60% delinkvenata
preterano senzibilno. Osobe koje karakterišu ovakve osobine, imaju teškoća
u prilagođavanju društvenim prilikama i procesima, pa dolazi do češćih
konflikata pa i do kriminalnih delatnosti. Poznati istraživači iz oblasti
kriminologije, Healz i Broner (Dinitz, S., 1986), smatraju da emocionalna
napetost često predstavlja uzrok deliknventnog ponašanja dece i omladine.
Jednim od uzroka kriminalne aktivnosti smatra se i mentalni poremećaj.
Bežeći od stvarnosti, ovakve osobe se povlače u sebe i svet koji sami
stvaraju na osnovi svojih emotivnih i drugih poremećaja.
Po nalazima Kovačevića (Kovačević R., 1989.), pretpostavka o specifičnosti
strukture maloletnih delinkvenata u odnosu na nedelinkventne vršnjake
u odnosu na dimenzije njihovog konativnog prostora. U grupi maloletnih
delinkvenata ustanovljena je povišena napetost (agresivno i impulsivno
ponašanje), uz smanjenu kontrolu takvog ponašanja. Ovo se objašnjava
narušenim procesom ravnoteže razdraženosti i inhibicije, gde je razdraženost
neuporedivo snažnija. Podatak da mladi delinkventi čine krivična dela
protiv imovine »gde god im se pruži prilika« u osnovi može imati i poremećaj
dela regulatornog mehanizma ličnosti. Za razliku od delikvenata, struktura
konativog prostora nedelinkvenata je stabilna, a njena stabilizacija
vezuje se za period oko petnaeste godine života. Prema ovim nalazima,
predviđanje ponašanja delinkvenata teže je i značajno nestabilnije u
odnosu na predviđanje ponašanja nedelinkvenata. Delinkventno i asocijalno
ponašanje manje je stabilno u grupi maloletnih nego u grupi punoletnih
delinkvenata, kao i nedelinkventnih populacija, može se zaključiti da
se opšta struktura ličnosti delinkvenata (a osobito maloletnih) razlikuje
od one kod nedelinkvenata.
Saterlend (prema Skiner B.F., 1969.) govori o kriminalnom ponašanju
kao naučenom, s obzirom da svako ponašanje vidi kao naučeno. Ono što
je stečeno ne mora biti posledica imitiranja, već se delinkventno ponašanje
može posmatrati pretežno kao posledica smanjene sposobnosti individue
da se odupre socijalno negativnom ponašanju. Takvo ponašanje, može se
reći, proizilazi iz nedovoljnog ili pogrešnog učenja kontrole ponašanja.
Može se, naime, pretpostaviti da se pod uticajem psihosocijalnih faktora
razvijaju raznovrsni oblici delinkventog ponašanja.
Povezanost osobina ličnosti i karakteristika ponašanja mladih delinkvenata
sa njihovom pređašnjom kriminalnom delatnošću istraživala je Mikšaj-Todorović
(Singer M, Mikšaj-Todorović Lj., 1989). Prema njenim istraživanjima,
na osnovu utvrđenih karakteristika ličnosti mogu se predvideti oblici
delinkventnog tretmana i isplanirati elementi budućeg vaspitnog tretmana,
budući da je moguć uticaj na korekcije u strukturi ličnosti, koje će
doprineti i podobnosti ličnosti za socijalnu integraciju. Prema nalazima
njenog istraživanja, znatan broj ispitanika pokazivao je karakteristike
koje bi se mogle označiti negativnim predznakom, bez obzira na to da
li su se pojavile izolovano ili u kombinaciji sa drugim smetnjama (neurotske
smetnje, agresivno ponašanje na javnim mestima, bežanje od kuće, traume
glave). Oni posredno govore o neadekvatnim socijalizirajućim procesima
koji su pogodovali oblikovanju modaliteta društveno neprihvatljivog
ponašanja.
U ukupnoj masi prijavljenih dela, maloletnici učestvuju sa 11-16%. Od
svih prijavljenih dela protiv imovine, oni čine 27% a u relativno malom
procentu učestvuju u masi prijavljenih dela protiv opšte sigurnosti.
Sami delinkventi su davali odgovore o uzrocima njihovog delinkventnog
ponašanja (Todorović A., 1971). Kao najbitniji navedeni razlog je druženje
sa asocijalnim ili antisocijanim osobama iz njihove okoline (40,7%).
Kao značajan faktor izdvojen je i alkohol (31,2%), koji se konzumira
u vreme izvršenja dela. Oko jedne četvrtine ispitanika smatralo je da
odgovornu ulogu u njihovom delinkventnom ponašanju ima njihova »narav«,
odnosno neke osobine njihove ličnosti koje su izvan njihove kontrole.
Donekle iznenađuje podatak da ispitanici roditeljima i neadekvatnom
vaspitanju nisu pridali poseban značaj, već je samo 14,3% ispitanika
to navelo kao razlog njihovog neprilagođenog ponašanja. Najmanja je
važnost data vezi između bolesti i delinkventnog ponašanja. Iz ovog
istraživanja se vidi da su delinkventni dominantno tražili razloge za
svoje ponašanje i svojim osobinama i postupcima, a mnogo manje da su
sebe doživeli kao pasivni derivat nesrećnih životnih okolnosti.
S obzirom na neka lična obeležja i psihičke osobenosti pojedinca, može
se govoriti o pogodnijim uslovima i određenim tendencijama ka kriminalnom
ponašanju. Prema nalazima Milutinovića (Milutinović, M. 1990), neka
svojstva ličnosti su takva da se na njih lako »primi« kriminalno ponašanje.
Drugim rečima, raznovrsni oblici delinventnog ponašanja ne razvijaju
se na terenu bilo koje strukture ličnosti, već raznovrsnim strukturama
verovatno odgovaraju raznovrsni oblici asocijalnog ili antisocijalnog
ponašanja. Ličnost prihvata one oblike ponašanja koji se najlakše uklapaju
u njenu već formiranu, stabilnu strukturu, ili u strukturu koja je u
formiranju. Verovatno zato stariji delinkventi, kod kojih tretman prevaspitavanja
nije uspeo, pokazuju pretežno iste oblike ponašanja. Kod maloletnih
osoba javljaju se različiti, nestalni oblici delinkventne i asocijalne
aktivnosti, što ponašanju maloletnika daje izvesnu specifičnost u odnosu
na ponašanje punoletnih osoba.
Posebno u zadnjoj deceniji 20.veka, stanje maloletničke delinkvencije
kod nas, postalo je alarmantno. Ta ocena je povezana i sa nepodeljenom
procenom o lošem globalnom stanju društva. Lišavanje slobode maloletnika
koristi se kao poslednje sredstvo vaspitnog uticaja. Kriminalna dela
sve više vrše mladi, često u grupama, a njihovo ponašanje je sve brutalnije.
Iako su se ranije počinioci krivičnih dela protiv imovine regrutovale
iz socijalno i ekonomski nižih slojeva, sve je više mladih koji ova
dela vrše a potiču iz dobrostojećih i imućnih porodica. U mnogim evropskim
zemljama, kao posebno efikasna pokazala se specifična vaspitna mera
sprovedena kroz dobrovoljan, društveno koristan rad maloletnih izvršilaca
krivičnih dela. Potrebno je, i u našoj sredini uraditi više i konkretnije,
što podrazumeva primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju u oblasti
maloletničke delinkvencije zasnovanu na mnogobrojnim, dragocenim rezultatima
istraživanja sprovedenih na ovoj populaciji.
LITERATURA:
Hovdenakk I (1994). Attitude to addicting drugs, Sykerl.Fag.
Dinitz, S.(1986). The Antisocial Personality, Forensic psychiatry
and psychology, F.A.Davis, Company, Philadelphia.
Singer M, Mikšaj-Todorović Lj (1989). Delinkvencija mladih, Globus-Zagreb.
Todorović A. (1971). Uzroci maloletničkog prestupništva, Institut
za kriminološka i kriminalistička istraživanja, Beograd 1971.
Hrnčić J (1999). Delinkvent ili pacijent, Zadužbina Andrejević
Beograd 1999.
Ilić B (2005). Fenomenologija agresivnosti delinkvenata, Sven Niš,
2005.
Kostić M (1996). Homo negans ili čovek nasuprot, Institut za kriminološka
istraživanja, Boegrad, 1996.
Kovačević R. (1989). Osobe sa poremećajima ličnosti kao počinitelji
seksualnih, imovinskih i delikata protiv života i tela, Medicinski
fakultet, disertacija, Zagreb, 1989.
Healy W., Alper B. (1941). Criminal Youth and the Borstal System,
New York, 1941.
Skiner B.F. (1969). Nauka i ljudsko ponašanje, Obod, Cetinje, 1969.
Petrović, S. (2000). Ličnost narkomana, Savetovanje Narkomanija i
krivična odgovornost, Zbornik radova, 2000.
Milutinović, M (1990). Kriminologija, Savremena administracija,
1990.
Momirović K., Popović B., Hošek A., Vučinić B. (1994). Amoralnost
i kriminal "Argumenti za jednu odbaćenu hipotezu", IKSI,
Beograd,-rukopis
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|