Mentalna retardacija

Mentalna retardacija nije bolest, već administrativno određen naziv za različita genetska, socijalna i medicinska stanja
čija je zajednička karakteristika značajno ispodprosečno intelektualno funkcionisanje.

Zaostajanje u intelektualnom razvoju podrazumeva vidljivo zaostajanje kognitivnog razvoja deteta za prosečnim kognitivnim razvojem dece istog doba. Za taj fenomen se obično upotrebljava naziv mentalna retardacija. U svakom duštvu rađa se oko 30% dece koja ne dosegnu kognitivni razvoj viši od IQ 70. Oko 2% takve dece uspeva da se na neki način uklopi u svakodnevni život okoline i ne zahteva specijalnu pomoć društva. Oko 1% te dece ima, uz smanjenu inteligenciju, i probleme s prilagođavanjem na društvenu okolinu. Ne uklapaju se u svakodnevni život okoline i potrebna im je specijalna pomoć društva u razvoju i životu. Takva deca smatraju se intelektualno hendikepiranim, odnosno mentalno retardiranim. Osobe sa mentalnom retardacijom podeljene su četiri kategorije prema ozbiljnosti hendikepa. Mentalna retardacija može nastati zbog raličitih razloga: porodičnih, genetskih, poremećaja razvoja centralnog nervnog sistema, oštećenja centralnog nervnog sistema, ekstremne zapuštenosti deteta, nedostatka stimulacije za razvoj itd. Veoma je važno znati da mentalna retardacija nije bolest, to je stanje hypofunkcije ili nerazvijenosti CNS-a. To znači da se mentalna retardacija ne može lečiti i izlečiti poput nekih bolesti, može se samo stimulisati razvoj deteta. Uz teškoće u ponašanju, mentalno retardirana deca često boluju i od psihičkih bolesti. Razna epidemiološka istraživanja pokazuju da teškoće u ponašanju i psihičke bolesti nataju čak u 30 do 60% slučajeva dece sa mentalnom retardacijom. Deca sa težim hendikepom obolevaju češće nego ona sa lakšim hendikepom. Prepoznavanje simptoma psihičke bolesti i dijagnostika, kao i tretman, traže specijalno psihijatrijsko znanje.

KRITERIJUMI DEFINISANJA MENTALNE RETARDACIJE

Postoji pet osnovnih kriterijuma koji se upotrebljavaju da bi se postavila definicija ovog stanja. Tri od pet kriterijuma obuhvaćena su skoro svakom definicijom, dok su ostala dva prisutna u većini definicija, ali ne u svim.
Prvi i osnovni koji je prisutan u svim definicijama je onaj koji kazuje da mentalna retardacija vodi svoje poreklo iz razvojnog perioda. Mnogi autori limitiraju razvojni period osamnaestom godinom života, ali ima i onih koji su mišljenja da se u šesnaestoj godini ovaj završava. Iako je ovo jedan od najvažnijih parametara, potrebno je napomenuti da on sam ne može bliže da odredi mentalnu retardaciju, jer postoji čitav niz oboljenja, a i stanja, koja nastaju u ovom periodu života, daju sličnu kliničku sliku, imaju hronični karakter i slične posledice. Mentalna retardacija i mentalno oboljenje se znatno razlikuju. Psihičko oboljenje je oboljenje emocija, oboljenje psihe, intelekt funkcioniše na normalnom nivou. Mentalna retardacija nije oboljenje već stanje, a primarni je deficit intelekta, mada kod ovakve osobe mogu biti bolesne i mnoge psihičke funkcije pa i emocije. Kao što mentalno retardirana osoba može imati mnoge emocionalne poremećaje, tako i duševni bolesnik posle izvesnog vremena trajanja oboljenja dolazi u fazu intelektualne deterioracije. Početak mentalne retardacije je uvek u razvojnom periodu, dok psihijatrijsko oboljenje ima kasniji početak i dijagnostiku.
Drugi kriterijum značajan za dijagnostikovanje mentalne retardacije je intelektualni deficit. U literaturi postoje nesuglasice među autorima po pitanju ovog kriterijuma, od tvrdnji da je ovaj kriterijum jedini validan do negiranja istog. Koncept koji je bio prvobitno peihvaćen, po pitanju koeficijenta inteligencije kao glavnog instrumenta na polju dijagnostike mentalne retardacije, pokazao se netačnim, jer mnoge osobe koje bi po svom koeficijentu inteligencije trebalo da budu retardirane, funkcionišu apsolutno uspešno unutar limita normalnog ponašanja, dok sa druge strane, ličnosti koje pokazuju veći koeficijent inteligencije od graničnog skora, nisu sposobne da funkcionišu normalno u grupi koja ih okružuje. Ali i pored manjkavosti testova i određenih otpora i dilema kod dijagnostikovanja mentalne retardacije, koeficijent inteligencije je najviše upotrebljavan “objektivni” kriterijum.
Treći kriterijum obavezno prisutan u svim definicijama mentalne retardacije je socijalna neadekvatnost. Po ovom kriterijumu, osoba koja nije sposobna da ispunjava zahteve sredine, mentalno je retardirana. Ovo shvatanje ne odgovara realnosti. Već ranije je napomenuto da izvestan broj osoba sa manjim koeficijentom inteligencije može adekvatnije odgovarati zahtevima socijuma nego one sa višim koeficijentom inteligencije. Drugi problem leži u tome da socijalna neadaptibilnost ne zavisi samo od pojedinca već na nju utiče i čitav niz drugih faktora, a prvenstveno okolina koja okružuje individuu. Mora se napomenuti da je potpuno zdrava osoba u smislu socijalnog prihvatanja ona koja može da se prilagodi prihvaćenim standardima ponašanja grupe u kojoj egzistira.
Četvrti kriterijum, koji se nalazi u mnogim definicijama mentalne retardacije, je organska osnova ovog stanja. Oko 25% svih slučajeva mentalne retardacije sigurno ima mikro ili makro organsku patološku osnovu, dok se kod ostalih 75% slučajeva ne može dokazati bilo kakva organska patološka podloga. Procenat od 25% slučajeva sa organskom patološkom osnovom se poklapa sa procentom slučajeva težih oblika mentalne retardacije, sto ukazuje na to da je laka mentalna retardacija bez organskog patološkog osnova i da je ona samo kvantitativna devijacija od normalne u kontinuumu intelektualnih sposobnosti ljudi. Dok su umereni, teži i najteži slučajevi mentalne retardacije uzrokovani patološkim organskim promenama u centralnom nervnom sistemu i od normalne populacije se razlikuju kvalitativno, a ne samo kvantitativno.
Peti kriterijum definisanja mentalne retardacije je neizlečivost stanja. Ovaj kriterijum je povezan sa prethodnim, organskom osnovom mentalne retardacije, i smatra se da je prisutan kod svih oblika, izuzev lako mentalno retardiranih. Poznato je da se oštećeno tkivo centralnog nervnog sistema ne može reprodukovati, iz ovog proizilazi da je stanje mentalne retardacije neizlečivo. Što se tiče lako mentalno retardiranih, tretmanom im se ne može mnogo podići koeficijent inteligencije, ali mogu postati socijalno adapabilni, mogu se potpuno uklopiti u sredinu i samim tim maksimalno socijalno i profesionalno rehabilitovati, a to znači na neki način izlečiti, odnosno, mogu se donekle izgubiti izvesni kriterijumi, koji ove osobe svrstavaju u grupu mentalno retardiranih lica.

DEFINICIJA MENTALNE RETARDACIJE

U nekim definicijama autori daju prioritet pojedinim od prethodno navedenim kriterijumima, dok drugi autori neke opisane kriterijume negiraju dajući prioritet samo jednom kriterijumu.
Istorijski važne definicije po hronološkom redu:
A. F. Tredgold (1973. godine): “Mentalna retardacija je stanje nekompletnog razvoja takve vrste i stepena da je individua nesposobna da se adaptira na normalnu sredinu svojih drugova, te da nije sposobna da vodi samostalnu egzistenciju nezavisno od supervizije i spoljne pomoći.”
E.A. Doll (1941. godine): Mentalno retardirana osoba po ovom autoru pokazuje sledeće karakteristike:
• socijalno nekompletna,
• intelektualno je subnormalna,
• poremećaj nastaje od rođenja do rane mladosti,
• retardirana je u sazrevanju,
• stanje je uzrokovano bolešću ili hereditetom,
• u osnovi je neizlečiva.

D. Wahlin (1950. godine): “Mentalna retardacija je stanje ozbiljne i trajne povrede centralno nervnog sistema, prouzrokovano bilo zaostajanjem u razvoju neurona, bilo oštećenjem nervnog tkiva, naročito mozga, i to specijalno spoljnjeg sloja svih ćelija (korteksa), za vreme prenatalnog ili ranog postnatalnog perioda razvoja deteta.”
A.F. Tredgold (1952. godine): “Mentalna retardacija označava stanje zaustavljenog ili nekompletnog razvoja do osamnaeste godine života, bilo da je uzrokovana naslednim faktorima ili nastala usled bolesti ili povrede.”
Kaner (1957. godine): Ovaj autor govori o dve vrste mentalne retardacije, o “apsolutnoj” i “relativnoj”. Apsolutno mentalno retardirane osobe su one koje bi bile mentalno retardirane u bilo kojoj sredini, bilo u sredini divljaka, bilo u civilizovanoj sredini, te dodaje da oni nisu deficijentni samo intelektualno, već i u svim sferama umnosti. Relativno mentalna retardacija zavisi od standarda specifične kulture. U manje kompleksnim i manje kulturno razvijenim sredinama ova grupa nema problema u postizanju i realizovanju sopstvenih ambicija, te neki mogu socijalno da se adaptiraju, usled čega ovaj autor smatra da je bolje govoriti o ovim osobama kao intelektualno neadekvatnim, nego mentalno insuficijentnima.
Mercer (1957. godine): Ovaj autor pokazuje da mnoge definicije slede ili statistički ili patološki model. Po statističkom modelu, na osnovu testiranja inteligencije, mentalna retardacija se definiše kao devijantna oblast u kontinuumu intelektualnih sposobnosti u odnosu na normalnu populaciju, odnosno na populaciju koja je u većini. Po ovom shvatanju i visoka inteligencija je devijantna. Patološki model je izdanak medicinske orijentacije i bavi se fiziološkim nedostacima i simptomima bolesti ili defekta. Prema ovom modelu normalnost je nedostatak patoloških simptoma.
S. B. Sarason (1965. godine): I ovaj autor mentalnu retardaciju shvata kao dve dijagnostičke grupe, te govori o mentalnoj retardaciji i mentalnoj deficijentnosti. Mentalna retardacija se pripisuje onim osobama koje, usled privremenih ili trajnih uzroka, funkcionišu intelektualno ispod normale, ali čije su socijalne sposobnosti adekvatna, ili ako nisu, onda je verovatno da individua može da nauči da funkcioniše nezvisno i adekvatno u svojoj sredini. Mentalna deficijentnost se odnosi na lica čija je socijalna neadekvatnost nastala kao rezltata intelektualnog deficita, koji se reflektuje usled slabljenja centralnog nervnog sistema, koji je esencijalno neizlečiv.
AAMD definicija (1973. godine): Po definiciji koju daje ovo udruženje, mentalna retardacija je funkcionisanje na nižem intelektualnom nivou od prosečne populacije, koje nastaje u vreme razvojnog perioda, a povezano je sa lošim adaptivnim ponašanjem. Po ovoj definiciji osnovni kriterijum za dijagnostiku mentalne retardacije su već pomenuta tri: intelektualna subnormalnost, poremećaj u adaptivnom ponašanju i nastanak u ravojnom periodu. Naglašavaju se sva tri kriterijuma,jer samo jedan od njih nije dovoljan da ukaže na mentalnu retardaciju.
Prema novijem pristupu AAMD (2002. godine) mentalna retardacija se definiše kao snižena sposobnost za koju su karakteristična značajna ograničenja u intelektualnom funkcionisanju i adaptivnom ponašanju, izražena u pojmovnim, socijalnim i praktičnim adaptivnim veštinama. Nastaje pre osamnaeste godine.

KLASIFIKACIJA MENTALNE RETARDACIJE

Postoji veliki broj sistema klasifikacije mentalno retardiranih osoba. Tako neki mentalno retardirani imaju minorne deficite koji se otkrivaju tek u školi, dok je kod drugih hendikep očigledan već u ranom detinjstvu i do te mere ponekad težak da onemogućava mentalno retardiranoj osobi da funkcioniše na nivou ljudskog bića.
Kao što je već spomenuto, koeficijent inteligencije nije jedina osnova dijagnoze, već su i nedostaci adaptivnog funkcionisanja takođe kriterijum mentalne retardacije. Neke osobe koje ulaze u kategoriju lako mentalno retardiranih osoba na temelju koeficijenta inteligencije ne moraju pokazivati nedostatke adaptivnog funkcionisanja pa stoga neće biti svrstane u mentalno retardirane osobe. Američko udruženje za duševnu zaostalost preporučuje primenu kriterijuma koeficijenta inteligencije tek nakon što se otkriju nedostaci u adaptivnom funkcionisanju. Sledi sažetak opisa osoba na svakom pojedinom stupnju mentalne retardacije prema Robinsonu i Robinsonu (1976. godine):

Laka mentalna retardacija (koeficijent inteligencije između 50-55 i 70)

Oko 85% osoba sa koeficijentom inteligencije manjim od 70 svrstani su u grupu sa lakom mentalnom retardacijom. Ove osobe odgovaraju mentalnom uzrastu od 9 do 12 godina. Obično se prepoznaje pri upisu u školu ili kada nastanu teškoće u usvajanju školskog gradiva i tek taj trajni neuspeh u učenju izdvaja ovu decu od njihovih vršnjaka. Osobe sa lakom mentalnom retardacijom sporije prolaze faze kognitivnog razvoja i zadražavaju se na stadijumu konkretnih operacija u mišljenju, ne dosežu nivo formalnih operacija koji karakteriše apstrakcija u mišljenju. I pored teškoća u učenju lako mentalno retardirane osobe se mogu obrazovati, mogu ovladati osnovnim akademskim veštinama - čitanjem, pisanjem i osnovnim računskim operacijama. Sposobni su da usvoje akademske veštine do oko šestog razreda osnovne škole. Kada odrastu sposobni su da rade jednostavne poslove u zaštitnim radionicama, iako im je obično potrebna pomoć kada se radi o problemima finansijske prirode i socijalnog funkcionisanja. Udaju se, žene se i imaju sopstvenu decu. Oko 1% ovih osoba biva institucionalizovano i to obično u adolescenciji zbog problema u ponašanju. Najveći broj lako mentalno retardiranih osoba ne pokazuje znakove patologije mozga i pripadaju porodicama sa niskim formalnim obrazovanjem, niskom psihometrijski merenom inteligencijom i nižim socioekonomskim statusom.

Umerena mentalna retardacija (koeficijent inteligencije između 35-40 i 50-55)

Oko 10% osoba sa koeficijentom inteligencije 70 i niže klasifikovani su kao umereno mentalno retardirani. Česta su oštećenja moza i druge patologije. Umereno retardirani mogu imati fizičke defekte i neurološke disfunkcije koje su vidljive u nedostatku finih motoričkih veština kao npr. hvatanje ili bojenje unutar linija, i grubih motoričkih veština, poput trčanja i penjanja. Odgovaraju mentalnom uzrastu deteta od 6 do 9 godina. Dostižu stupanj konkretnih operacija u mišljenju ili su na prelazu ka njemu. Ove osobe obično pohađaju specijalne škole ili razrede u kojima se najviše pažnje posvećuje usvajanju brige o samom sebi, a manje akademskim postignućima. Umereno retardirane osobe najčešće ne napreduju u svom akademskom postignuću iznad zahteva drugog razreda osnovne škole, a te zahteve usvajaju tek u kasnijem detinjstvu ili odraslom dobu. Mnoge takve osobe su institucionalizovane. Njihova retardacija se najčešće otkriva već u vrlo ranom ili ranom detinjstvu zbog loše senzomotoričke koordinacije i sporosti u razvoju verbalnih i socijalnih veština. Za razliku od lako retardiranih i teže retardiranih osoba, umereno retardirani se nalaze u svim socioekonomskim grupama.

Teža mentalna retardacija (koeficijent inteligencije između 20-25 i 35-40)

Od osoba sa koeficijentom inteligencije manjim od 70, oko 3 do 4% ulazi u kategoriju teške mentalne retardacije. Takve osobe najčešće imaju kongenitalne fizičke abnormalnosti i organičenu senzomotoričku kontrolu. Genetski poremećaji i oštećenja, poput nedostatka kiseonika pri porođaju, predstavljaju najveći broj slučajeva ovog stupnja mentalne retardacije. Mentalna retardacija ovog stupnja je jasno uočljiva ubrzo po rođenju. Ovakve osobe dostižu mentalni uzrast od 3 do 6 godina, odnosno stupanj preoperacionalnog perioda u razvoju mišljenja. Govor, komunikacija i motorika razvijaju se sporo i samo delimično. Da bi takva deca progovorila i naučila da brinu sama o sebi potreban je duži trening. Većina takvih osoba je institucionalizovana i potrebna im je trajna pomoć i nadzor. Kada odrastu one se uključuju u vrlo malo nezavisnih aktivnosti i vrlo su često nezainteresovane, zbog velikih moždanih oštećenja pasivne, a događaji u njihovom životu daju im vrlo malo stimulacije.

Teška mentalna retardacija (kvocijent inteligencije ispod 20-25)

Jedan do dva posto retardiranih osoba klasifikovano je u grupu izrazito teške mentalne retardacije. Mentalni uzrast koji ove osobe mogu da dostignu je ispod 3 godine. Dostižu samo senzomotorni stadijumu kognitivnog razvoja. Imaju ozbiljnih ograničenja u komunikaciji i pokretljivosti i potreban im je potpun nadzor, nega i briga tokom celog života. Mnogi takvi ljudi imaju velike fizičke deformitete i neurološka oštećenja i ne mogu brinuti o sebi. Kod izrazito teško mentalno retardiranih osoba javlja se visok stupanj mortaliteta tokom detinjstva.

ETIOLOGIJA MENTALNE RETARDACIJE

Etiološki činioci mogu biti biološki, psihosocijalni ili kombinovani. Prema podacima iz DSM-IV u otprilike 30-40% osoba s mentalnom retarda¬cijom ne može se, usprkos napretka u dijagnostici, utvrditi jasna etiologija.
Najčešći činioci su:

Naslednost (oko 5%) što uključuje greše metabolizma koje se nasleđuju recesivno, abnormalnosti gena koji se nasleđuju po Mendelovom tipu s različitom ekspresijom (npr. tuberozna skleroza), hromozomske aberacije (translokacija kod Downova sindroma, sindrom lomljivog X kromosoma).
Rana oštećenja u embrionalnom razvoju (oko 30 %) što uključuje hromozomske promene (Downov sindrom zbog trisomije 21) ili rana oštećenja alkoholom, infekcije.
Trudnoća i perinatalni problemi (oko 10%), što uključuje infekcije, traume, hipoksiju, malnutriciju.
Opšte zdravstveno stanje u dobi dojenčeta (oko 5%).
Uticaji okoline koji obuhvataju neadekvatne socio-kulturne uslove i zahteve, pre svega u porodici i užoj socijalnoj sredini deteta (15-20%).

Prema preporuci Američkog udruženja za mentalnu retardaciju (1992. godine) uzroci se dele na:
- prenatalne (nastaju od trenutka začeća do porođaja)
- perinatalne (nastaju tokom porođaja)
- postanatlne (nastaju od porođaja do 18 godine)

Prema drugim autorima prema uzrocima mentalna retardacija se deli na:
- Porodičnu ili sociokulturnu zaostalost
- Organsku zaostalost

Porodična ili sociokulturna zaostalost obuhvata oko 75% mentalno retardiranih osoba i odnosi se na zaostalost usled nepovoljnih sredinjskih uslova. Ona se češće sreće u nižem socio-ekonomskom sloju stanovništva i često je da u porodici još neki član funkcioniše na nižem intelektualnom nivou. Njena pojava tumači se na različite načine - kao posledica nepovoljnih psihosocijalni uslova odrastanja, kao posledica nespecifične interakcije između genetskih i sredinskih uslova, kao ishod subkliničkog moždanog oštećenja. Nekad se uopšte i ne svrstava u patološke pojave, već se obeležava kao donji opseg normalne distribucije ili se naziva pseudoretardacijom. Najčešće se pojavljuje u formi lake mentalne retardacije praćene teškoćama u učenju. Deficit pažnje kod mentalno retardiranih osoba vrlo je često rezultat poremećenih odnosa između majke i deteta, što za posledicu ima razvoj nesigurnosti. Uz majku bitnu ulogu igraju i ostali članovi porodice, njihov odnos s detetom, očekivanja i prihvatanja. Tokom odrastanja na emocionalni život deteta utiče i detetovo okruženje izvan porodice u koje dete unosi iskustva iz porodice, što sve zajedno utiče na njegov razvoj. Brojni problemi mentalno retardiranih osoba proizlaze iz loše komunikacije s okolinom, loše socijalne perspektive, doživlja¬vanjem različitosti u odnosu na zdravu populaciju, što rezultira psihološkom dezorganizacijom. Socijalni problemi nedjeljivi su od razvojnih.
Organska zaostalost najčešće uslovljava IQ ispod 50. Razvojni zastoj se uočava na ranom uzrastu, u porodicama gde su sestre i braća normalno intelektualno razvijeni. Može biti praćena senzornim poremaćajima, cerebralnom paralizom, epilepsijom, poremećajima govora i komunikacije, emocionalnim poremećajima, poremećajima u ponašanju. Nastanku sekundarnih problema u svakodnevnom prilagođavanju ove dece doprinose i hipersenzitivnost na stimuluse, hipo- ili hiperaktivnost, teža kontrola impulsa, senzorna oštećenja. Za organsku zaostalost karakteristične su i stereotipne aktivnosti i radnje, impulzivnost u reakcijama, nizak nivo frustracione tolerancije, difuzna pažnja, nesamostalnost, zavisnost i sugestibilnost.
U najvećem broju slučajeva uzroci mentalne retardacije leže u multiplim činiocima, te ona nastaje kao rezultat interakcije genetskih faktora, okoline, razvojne preosetljivosti i trauma.

OPŠTE KARAKTERISTIKE FUNKCIONISANJA KOD MENTALNE RETARDACIJE

Opšte karakteristike funkcionisanja kod mentalne retardacije su sporo napredovanje, kasnije dostizanje i duže trajanje pojedinih faza razvoja, veće teškoće u prevazilaženju kritičnih faza razvoja i povećana zavisnost od okoline. Smetnje u razvoju prepoznaju se u svim aspektima razvoja, a učestalost i stepen razvojnih smetnji zavise od stepena mentalne retardacije.
Motorika je jedan od prvih pokazatelja mentalne retardacije, pogotovo ako je dijagnostikovana u težem stepenu. Vidljiva je usporenost u razvoju motorike tokom čitavog detinjstva, odnosno nedostatak motorne kontrole i slaba koordinacija. Usled teškoća u motornom razvoju smanjena je manipulacija predmetima i ograničeno perceptivno iskustvo što otežava sticanje shema koje predstavljaju osnovu daljeg kognitivnog razvoja. Slabo je razvijena fina motorika šake i prstiju.
Kod senzornih sposobnosti se javljaju smetnje rezličitog stepena u prijemu čulnih utisaka.
Jezik i govor usled mentalne retardacije se razvijaju dosta kasno i usporeno. Smanjena je sposobnost razumevanja. Reči u kontekstu počinju da se razumevaju tek oko četvrte godine. Artikulacija dugo ostaje neadekvatna, a govorna produkcija siromašna i leksički i gramatički. Na starijim uzrastima korektno su usvojena jednostavnija gramatička pravila, ali nikada i složene gramatičke forme. Javlja se mnogo govorinih stereotipija, a veštine pisanja i čitanja se teže usvajaju.
Pažnja mentalno retardiranih osoba je kratkotrajna, vrlo zamorljiva, fluktuira sa predmeta na predmet. Ovakve osobe nisu u stanju da se duže usredsrede na vršenje voljnih, usmerenih, organizovanih aktivnosti, naročito kada treba angažovati mišljenje i inteligenciju.
Za osobe sa mentalnom retardacijom karakteristična je nemogućnost ovladavanja apstraktnim mišljenjem ili teži prelazak sa konkretnog na apstraktno mišljenje. Generalizacija iskustva je slaba i zbog toga teško reorganizuju svoje ponašanje prema zahtevima novih, više ili manje izmenjenih situacija. Obično primenjuju stare sheme ponašanja koje su usvojili na osnovu samo nekog detalja iz sfere realnosti koji je u prethodnoj situaciji bio funkcionalan. Ali i pored svih nedostataka ovakve osobe mogu imati specifične talente.
Pamćenje mentalno retardiranih osoba je vrlo selektivno i emocionalno obojeno. Teže pamte bitne elemente i brzo i lako zaboravljaju.
Sposobnost učenja im je slabija. Teže usvajaju apstraktne pojmove i termine, naročito one koji se odnose na prostorne i vremenske relacije i količinu. Teže ili nikako ne rešavaju matematičke zadatake date rečima i računske operacija. Ovakve osobe teže ostvaruju transfer učenja zbog tendencije ka mehaničkoj primeni naučenih principa.
Emocije mentalno retardiranih osoba su slabije izdiferencirane. Osećanja su površna i vrlo promeljiva. Kod mentalno retardiranih osobe i na starijim uzrastima (kad počnu da se uspostavljaju heteroseksualne veze) usmerena osećanja su dosta površna i lako razgradljiva pod uticajem sredine. Emocionalna usmerenost je najduža i najsnažnija prema primarnoj porodici, što je uzrok izrazite anksioznosti ili čak i kliničke depresije pri dužem odvajanju od nje. Pokazuju povišenu anksioznost, posebno u novim situacijama, zbog konstantnog doživljaja neuspeha u adaptaciji na zahteve sredine. Odnosi sa vršnjacima su im površni i trenutni i zbog toga ne mogu da se uključe u neku strukturiranu igru. Ovakve osobe ne trpe odlaganja svojih potreba; kako slabo shvataju vremensku dimenziju, ne mogu da prihvate dugotrajnije aktivnosti čiji se ciljevi anticipiraju u budućnosti.

LITERATURA

1. Davison, Gerald C. i Neale, John M. (1999.), Psihologija abnormalnog dozivljavanja i ponasanja. Jastrebarsko: Naklada Slap
2. Jakulic, S. (1981.), Mentalna zaostalost. Beograd: Zavod za udzbenike i nastavna sredstva
3. Radulovic, K. (1991.), Mentalna zaostalost : dijagnostika,
organizovanost psihomotorike, ličnost. Beograd: Naučna knjiga
4. Došen, A. (2002) Mentalno zdravlje djece s mentalnom retardacijom. Zagreb: E.R.F
5. Hrnjica, S. i sar. (1991), Ometeno dete - uvod u psihologiju ometenih u razvoju. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
6. Kocijan-Hercigonja, D. (2002), Mentalna retardacija. Jastrebarsko: Naklada Slap
7. Sekušak-Galešev, S. (1994), Komunikacija i kognitivne sposobnosti u djece i adolescenata s težom mentalnom retardacijom. Zagreb: Fakultet za defektologiju Sveučilišta u Zagrebu
8.http://www.nakladaslap.com/PDF/Mentalna%20retardacija%20-%20poglavlja.pdf

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD