|
POJAM I PREDMET PSIHOLOGIJE
Nastanak i razvoj psihologije kao nauke
1. RAZVOJ PSIHOLOGIJE
Interes
za psihologiju star je koliko i ljudsko društvo, jer je čovek oduvek želeo
da upozna ljude oko sebe, sazna šta oni misle, žele i nameravaju. Od toga
je zavisilo njegovo blagostanje, a vrlo često i opstanak. No, uprkos svega,
toga, psihologija kao samostalna nauka relativno je mlada - stara je jedva
nešto preko sto godina. Zbog toga je psiholog Herman Ebinghaus
(1850-1909) rekao da psihologija »ima dugu prošlost, a kratku isto
istoriju«.
Kad je reč o istorijskim korenima psihologije, onda se može reći da oni,
s jedne strane, potiču iz filozofije, a s druge, iz prirodnih nauka. Filozofski
koreni psihologije, a time i njeni prvi počeci, vezani su za filozofsku
misao starih Grka
Reč »psihologija« potiče od reči psihe
(duša) i logos (nauka).
U prevodu to znači daje psihologija »nauka o duši«. Ova definicija ima
svoj istorijski smisao, pa je tako i tumačimo. Kovanica »psihologija«
nastala je znatno kasnije, a prvi je upotrebio pesnik i filozof Marko
Marulić, oko 1517. godine.
Sve do druge polovine XIX veka, psihologija je bila deo filozofije i korišćena
je za objašnjenje nekih filozofskih postavki. Za razvoj psihologije kao
nauke veliki uticaj imali su filozofski pravci racionalizam i empirizam.
Među racionalistima najveći uticaj su imali filozofi Rene
Dekart (1596-1650)
i Baruh Spinoza (1632-1677). Dekartovi filozofski
nazori imali su jak uticaj na neke psihološke pravce, a posebno na geštalt-psihologiju.
Dekart je priznavao dve supstance (dušu i telo).
Baruh Spinoza priznavao je samo jednu supstancu, koja je bila i duhovna
i materijalna. Ovaj filozof je izučavao i konflikte u ljudskom ponašanju,
pa bi se s pravom mogao smatrati prethodnikom dinamičke psihologije.
Među filozofima empirijske orijentacije za razvoj psihologije poseban
značaj je imao Džon
Lok (1632-1704).
Od svih filozofa novog veka on je svojim empirizmom najviše uticao na
karakter i pravac razvoja psihologije. Poseban uticaj ovaj filozof je
imao na osnivača psihologije kao samostalne nauke, psihologa Viljema
Vunta (1832-1920).
Polazeći od kriterijuma preuzetih iz prirodnih nauka da se jedna nauka
može zvati tim imenom pod uslovom da svoje nalaze eksperimentalno dokaže,
formiranje psihologije kao nauke smatra se osnivanjem Prve psihološke
laboratorije u Lajpcigu 1879. godine - od strane psihologa Viljema Vunta.
Međutim, jedna grupa psihologa, za datum formiranja psihologije kao nauke
uzima pojavu knjige »Principi fiziološke psihologije«
(1873-74) godine, koju je napisao Viljem Vunt. Ovi autori navode da je
u toj knjizi V. Vunt jasno defi- predmet istraživanja i metode kojima
se on istražuje, što je bitno za formiranje nauke.
Period razvoja naučne psihologije od njenog osnivanja do danas mogao bi
se podeliti na tri etape:
Prva etapa razvoja naučne psihologije karakteriše se
uticajem prirodnih nauka, naročito fizike i hemije. Pod uticajem ovih
nauka psihologija pokušava da otkrije osnovne elemente u čovekovom psihičkom
životu, i na osnovu njih izučava ljudsko ponašanje. U tom periodu vrše
se obimna istraživanja, a naročito se ispituje osjetljivost kože, zatim
čula vida, sluha, kao i drugih čula. Psihologija pokušava da odgovori
na pitanje šta sve čovek radi. Psihologiju nije interesovao čovek kao
individua, već neke vrednosti, dobijene eksperimentalnim istraživanjima.
Rezultati koji su postignuti, bili su polazna osnova za dalju klasifikaciju
i definisanje najjednostavnijih psihičkih procesa i metoda njihovog istraživanja.
Istovremeno, značajna istraživanja na području pamćenja i zaboravljanja
izvršio je psiholog Herman Ebinghaus, koja su i danas aktuelna.
Druga etapa razvoja psihologije karakteriše se uticajem
biologije, naročito Darvinovog učenja. Ova etapa traje do 1910. godine.
Psihologija postaje bliža životu. Psiholozi pokušavaju da odgovore na
pitanje kako dolazi do pojedinih procesa i pojava u čovekovom ponašanju.
Oni se bave proučavanjem ljudskih sposobnosti, uticajem nasleđa i sredine
na razvoj čoveka i individualnim razlikama.
Treća etapa počinje pojavom knjige »Uvod u socijalnu psihologiju«
(1908) psihologa Viljema Mek Dugala (1870-1938). Pored
pitanja šta i kako čovek radi, sada psihologija pokušava da odgovori i
na pitanje zašto tako radi. Davanjem odgovora na ovo pitanje, psihologija
se uvrštava u red nauka. U ovom periodu psihologija izučava motive ponašanja,
ponašanje ljudi u grupi, uticaj socijalne sredine na ljudsko ponašanje
i druge važne fenomene u čovekovom ponašanju.
S obzirom na to da je čovek i biološko i socijalno biće, psihologija je
ujedno i prirodna i društvena nauka i nalazi se između biologije kao prirodne
i sociologije kao društvene nauke.
U klasifikaciji nauka, akademika Kedrova, psihologija zauzima centralno
mesto između prirodnih nauka, s jedne strane, i društvenih, sa druge.
Slično mišljenje imao je i Albert Ajnštajn. Ovo proizlazi iz toga što
je čovek i prirodno i društveno biće. Otuda danas nema nijednog područja
ljudske prakse u kojem psihologija, barem u embrionalnom vidu, nije dala
neke rezultate.
U stogodišnjoj istoriji psihologije bilo je bezbroj psiholoških pravaca,
škola i doktrina (neki autori govore i o brojci 50), međutim, među njima
sigurno su najpoznatije: strukturalna psihologija, geštalt-psihologija,
refleksologija, biheviorizam, psihoanaliza i funkcionalna psihologija.
Strukturalna psihologija istražuje strukturu psihičkih
procesa i pojava. Nastojeći da nađe elemente iz kojih su oni sastavljeni.
Ovo je najstariji pravac u psihologiji, a njegovi najugledniji predstavnici
bili su Nemac Viljem Vunt (1832-1920) osnivač psihologije kao
nauke i Amerikanac Edvard Tičener (1867-1927).
Sasvim suprotno mišljenje zastupaju predstavnici pravca geštalt
psihologije (»Geštalt« je nemačka
reč i u prevodu znači celina, ali se u našoj psihološkoj literaturi ne
prevodi) naglašavajući da su psihičke pojave nedeljive celine. Glavni
njeni predstavnici su nemački psiholozi Maks Vethajmer (1880-1943),
Kurt Kofka (1886-1941) i Volfrang Keler (1887-1967).
Sva trojica su pred drugi svetski rat prešli u SAD i značajno uticali
na američku psihološku misao.
Bihevioristi oštiro kritikuju
istraživačke metode strukturalista - samoposmatranje (introspekciju),
posebno naglašavajući da psihologija, ako želi postati naukom, treba isključivo
da izučava čovekovo spoljašnje ponašanje. Najvažniji predstavnici ovoga
pravca su američki psiholozi Džon Votson (1878-1958), Klark
Hol (1884-1952), Edvard Tolman (1886-1959) i B. F. Skiner.
Refleksolozi su takođe mnogo zadužili psihologiju, ispitujući
refleksnu aktivnost nervnog sistema čoveka i utvrdili način formiranja
tzv. »uslovnih refleksa«. Glavni predstavnici ove škole su ruski fiziolozi
i psiholozi I. M. Sečenov (1829-1905), I. P. Pavlov
(1849-1936) i V. M. Behtjerev (1857-1927).
Psihoanaliza.
Jedan broj psihologa i psihijatara suprotstavio se teoriji o čoveku kao
racionalnom biću, ističući značaj nesvesnih pojava kao pokretačkih snaga
ljudskog ponašanja. Osnivač ovog pravca je Sigmund
Frojd, (1856-1939), a predstavnici su Alfred
Adler (1870-1937) i Karl Jung (1875-1961).
Funkcionalna psihologija. Polazeći od Darvinovog učenja,
ovi psiholozi poseban akcenat daju prilagođavanju čoveka sredini u kojoj
živi. Glavni njeni predstavnici su američki psiholozi Viljem Džems
(1842-1910), Stenli Hol (1844-1924), Dž. M. Katel (1860-1944)
i Robert Vudvort (1869-1962).
2. PREDMET PSIHOLOGIJE
Šta je predmet psihologije? Doslovan prevod naziva psihologija
ništa određenije ne govori o njenom predmetu. Stvarni predmet psihologije
je izučavanje čoveka, njegovih aktivnosti i iskustva. Međutim,
čovek je predmet izučavanja i drugih nauka: biologije, sociologije, pedagogije.
Ipak, psihologija, za razliku od drugih nauka, polazi od čoveka kao individue
i njegovog ličnog iskustva.
Tu postoje brojna shvatanja, ali se posebno ističu dva: po jeidnom -psihologija
je nauka »pojavama i sadržajima svesti«; - a po drugom - »nauka o ponašanju«.
Prvo gledište je »evropsko a drugo - »američko«. Treća grupa shvatanja
pokušava da spoji dva prethodna i da u njih uvede i skrivene nesvesne
pojave. Prema ovom shvatanju, koje je prihvaćeno i na Zapadu i na Istoku,
predmet psihologije su: svesni sadržaji, nesvesne pojave,
kao i ukupno čovekovo ponašarjje i reagovanja. Ovde
treba istaci nesvesne pojave, koje imaju značajnu ulogu u čovekovom
životu. To je, pre svih, uočio psihijatar Sigmund Frojd, a njegovi pobornici
još više razvili.
Pri definisanju predmeta psihologije kao nauke polazi se od šireg i višeg
pojma, koji u sebi sadrži i sve što spada u psihologiju i ujedno izbacuje
iz nje ono što joj je strano. S tim u vezi psiholog B. Bajić govori o
pojmu aktivnosti - delatnosti, pod kojim podrazumeva: pojave ponašanja,
svesne i nesvesne. O pojmu delatnosti govore i drugi psiholozi (Leontijev,
Vigocki, Lurija), kao osnovnoj suštini čovekovog postojanja i smatraju
da ona treba da bude predmet izučavanja psihologije. (Hrnjica, S. 1981.).
Međutim, u psihologiji je prihvaćen i pojam psihičkog života, koji obuhvata
sve aktivnosti čoveka -kao individue, iz čega proizilazi da je psihologija
nauka o psihičkom životu čoveka kao individue.
3. ODNOS PSIHOLOGIJE I DRUGIH NAUKA
Psihologija se prema drugim naukama, u poslednje vreme, sve više otvara,
a posebno prema aktuelnim problemima društva, koji su u suštini interdisciplinarne
prirode. To otvaranje psihologije prema ostalim naukama i naučnim disciplinama
znak je spremnosti psihologa da uspostave komunikacije (stručne i naučne)
sa drugim naukama i na taj način demantuju primedbe da ne pokazuju dovoljnu
osetljivost za probleme društva. Ovo se odnosi na psihologiju u celini,
a time i na psihologiju u našoj zemlji.
3.1 ODNOS PSIHOLOGIJE I PRIRODNIH NAUKA
U periodu kada je psihologija bila u formiranju, dostignuća u prirodnim
naukama predstavljala šu snažan podstrek za razvoj psihologije kao nauke.
Međutim, sada se stanje menja. Nalazi psihologa, sve više doprinose daljem
razvoju prirodnih nauka. Na primer, kibernetika, zahvaljujući nalazima
psihologije, beleži sve veće rezultate na svom polju rada. Pored toga,
slična je situacija kada su u pitanju biologija, fiziologija, fizika,
hernija i matematika.
3.2 ODNOS PSIHOLOGIJE I DRUŠTVENIH NAUKA
Odnos psihologije i sociologije
dokazuje da čovek kao individua nije izolovan od društva već je, vrlo
često povezan sa drugim ljudima i društvom u celini.
Relacija pedagogija - psihologija oduvek je bila jaka
i plodna. Taj trend je u poslednje vreme u velikom usponu. Novija saznanja
i nalazi psihologa, a posebno iz oblasti razvojne i pedagoške psihologije,
značajno doprinose razvoju pedagogije kao nauke o vaspitanju i obrazovanju.
Tako, na primer, proučavanje, dečjeg razvoja od strane psihologa (Mura,
Domena, Stivensa i dr.) ukazuje na ranu pripremljenost dece da čitaju,
speluju ili pišu na mašini (uzrast od 2 do 3 godine), uz uslov da se koriste
specijalne metode rada. Nalazi ovih autora pomažu pedagogiji kao nauci
da sistem dečje edukacije prmeri na mlađe uzraste i na taj način reformiše
i unapredi postojeći sistem vaspitanja i obrazovanja. Novija istraživanja
iz ove oblasti posebno ističu značaj porodičnih uslova i predškolskog
uzrasta u celini - na čovekov psihički život. Po mišljenju većine savremenih
autora ovaj period predstavlja veliku šansu za vaspitanje jer je u tom
dobu dete vrlo fleksibilno, a time i vrlo pogodno za učenje. Neka istraživanja
ističu poseban značaj porodičnog vaspitanja na razvoj deteta.
Kada je u pitanju vaspitni proces i odnos nastavnika prema njemu, psihologija
ističe kao dominantan stav da vaspitanje ne sme biti prinudan i bezličan
proces. Ono mora biti stimulativno za osobu koju vaspitavamo i pozitivno
je usmeravati. Odnos vaspitač - vaspitanik ne sme biti neravnopravan -
ovaj drugi u njemu se ne sme osećati inferiorno. Posebno se insistira
u ovom radu na odnosu međusobnog poverenja. Od posebne je važnosti da
vaspitači budu realniji prema vaspitanicima, jer će tada i oni biti realniji
prema sebi samima.
4. ZADACI PSIHOLOGIJE
Vezana za život čoveka, psihologija ima veliki broj zadataka, koji se
sažimaju u tri međusobno povezane grupe.
Prvo, što potpunije objasniti ponašanje ljudi i formulisati
osnovne zakonitosti psihičkog života. U okviru ovog zadatka psihologija
treba da odgovori na pitanje: šta i kako čovek radi?,
odnosno da klasifikuje i definiše pojave, utvrdi tokove tih pojava, te
veze i odnose između procesa i pojava.
Drugo, predvideti buduće ponašanje ljudi. Treba odgovoriti
na pitanje zašto neko postupa tako, a ne drugačije? Drugim
rečima, ovde je u pitanju naučno objašnjenje i predviđanje - što je i
krajnji cilj nauke.
Treće, pronaći načina da se određeno
ponašanje čoveka izmeni u skladu sa zahtevima društva.
Prve dve grupe zadataka imaju osnovu u teorijskim , a treća grupa u primenjenim
granama psihologije.
5. GRANE PSIHOLOGIJE
Sa vremena psihologija izučava sve oblasti ljudske delatnosti. Da bi ostvarila
takve zadatke, psihologija je podeljena na posebne naučne discipline,
među kojima su najvažnije: opšta psihologija, razvojna psihologija,
socijalna psihologija, pedagoška psihologija, mentalna higijena, vojna
psihologija i dr.
(1) Opšta psihologija je osnovna naučna disciplina psiholoških
nauka. Ona proučava zakonitosti psihičkog života normalnog odraslog čoveka.
Ova disciplina se toliko razvila da možemo govoriti o posebnim područjima,
kao što su: psihologija opažanja, motivacije, emocija, učenja i pamćenja,
mišljenja i psihologija ličnosti.
(2) Razvojna psihologija se bavi proučavanjem razvoja
psihičkog života čoveka. Zavisno od perioda razvoja psihičkog života,
koji ova disciplina izučava, razvojna psihologija se deli na: psihologiju
detinjstva, mladalačkog doba i staračkog doba.
(3) Socijalna psihologija proučava uticaj socijalnih
faktora na psihički život ljudi; ponašanje čoveka u socijalnim situacijama,
te uticaj psiholoških faktora na socijalna zbivanja.
(4) Pedagoška (školska) psihologija bavi se primenom
psiholoških principa u vaspitanju i obrazovanju, posebno onih koji su
od bitnog uticaja za uspešnost pedagoškog rada (učenje, motivacija i dr.).
(5) Psihologija rada
izučava međusobni odnos između čoveka - mašine i uslova rada.
(6) Klinička psihologija se bavi dijagnostikom i terapijom
(lečenjem) duševnih bolesnika.
(7) Mentalna higijena se bavi primenom psiholoških saznanja
na čuvanje duševnog zdravlja i ljudi. Ona pomaže ljudima da lakše prebrode
razne teškoće i odgovore obavezama koje pred njih postavlja društvo.
6. PRAKTIČNI ZNAČAJ IZUČAVANJA PSIHOLOGIJE
Praktični značaj izučavanja psihologije, ima višestruku namenu za svakog
čoveka.
Izučavajući psihologiju bolje upoznajemo sebe samog, što je uslov za samovaspitanje
i samokontrolu, kao i za očuvanje fizičkog i mentalnog zdravlja.
Psihologija pomaže organizaciji intelektualnog rada: kako da se uči, radi,
misli, opaža i si. Bez ovih saznanja teško bi se ljudi osposobljavali
za dalji samostalni rad i, nadasve, za samoobrazovanje.
Ona pomaže upoznavanju i razumevanju drugih. To je od posebne važnosti
za nas jer živimo u društvu sa drugim ljudima, u kome je međusobno razumevanje
uslov dobrih međuljudskih odnosa. Psihologija nam pruža određena saznanja
o iskustvima drugih ljudi, što nam omogućuje da učimo i na tuđem iskustvu,
pošto »teorija vlastite kože« može često biti preskupa (nije dobro da
sve lično doživljavamo jer nas to može skupo stajati).
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|