|
Jung o kompleksima
(nastanjena unutrašnjost)
1. Karl Gustav Jung – biografski podaci
Karl
Gustav Jung rođen je 26. jula 1875. godine u Kesvilu, u švajcarskom
kantonu Turgau kao četvrto, ali jedino preživelo dete. Iste godine kada
je rodila svog sina, Emili Jung provela je par meseci u Bazelu
na lečenju od nepoznatog psihičkog oboljenja. Vrativši se iz bolnice,
nastavila je da se žali na napade depresije i bila je veoma melanholična.
Ovakvo ponašanje jedine ženske figure u životu mladog Karla prouzrokovalo
je njegov stav prema ženama za koji se ne može reći da je pozitivan. Otac
Paul bio je sveštenik i veoma siromašan čovek, za razliku od
majke koja je u brak ušla iz veoma bogate porodice. Kao osoba sa ogromnom
dužnošću prema svojoj porodici i prema svojim vernicima, Paul Jung
se celog života sukobljavao sa veoma izraženom racionalnošću koja
je dovodila do njegovog slabljenja vere. Ovaj konflikt se ispoljavao i
na njegovoj porodici, ma koliko se on sam trudio da svoju nevericu zadrži
za sebe i veruje se da je to jedan od razloga psihičke rastrojenosti Emili
Jung.
Jung je od ranog detinjstva bio ubeđen da njegov mentalni sklop čine dve
strane ličnosti. Jedan je bio moderni švajcarski građanin, a drugi je
bio autoritativni, staromodni, uglađeni gospodin iz XVIII veka. Ova vrsta
podeljenosti koju je Jung intuitivno osećao, u stvari je njegova projekcija
očevih nedoumica, iako je bio veoma blizak sa oba roditelja.
Tokom prve godine gimnazije u Bazelu, Jung je doživeo iskustvo koje će
mu ostaviti ogroman pečat na život. U dvorištu gimnazije, stariji dečak
ga je gurnuo i Karl je pao na zemlju i u trenutku izgubio svest. Svaki
naredni put kada je trebalo na bilo koji način da se susretne sa školom,
mali Karl se onesvešćivao. Otac se zabrinuo za njega i tokom razgovora
sa prijateljem, poverio mu je da ne zna kako će Karl da zarađuje za život
kada ne može da uči. Jung je prečuo ovaj razgovor i sledeća stvar koju
je uradio jeste da je seo za sto i počeo da uči, pritom se onesvešćujući
na svakom pročitanom pasusu, ali posle nekog vremena je to prevazišao
i škola mu je krenula od ruke.
Kada
je došao trenutak da izabere dalje školovanje, Jungovo srce bilo je u
arheologiji, ali je bio svestan da očeva skromna primanja ne
mogu da ga odvedu dalje od Bazela i upisao je medicinu. Njegov prvi veliki
projekat bila je studija o asocijacijama na reči. Na studijama (1894 –
1900) njegova otvorenost prema ljudima se znatno povećala i 1903. oženio
je Emu Raušenbah. Još jedan od susreta koji mu je promenio način
percepiranja realnosti, ali i nesvesnog jeste susret sa Zigmungom
Frojdom 1907. Ova dvojica, možda najvećih mislilaca XX veka, složila
su se odmah i ustanovili su stalnu prepisku sa razmenom ideja, te su jedan
na drugog imali ogroman uticaj. 1913. Jung objavljuje ,,Psihologiju
nesvesnog“ i tu se stvara jaz između njega i Frojda jer se nisu slagali
oko nekih teorija i prijateljstvo im se završilo neprijatnim nepriznavanjem
moguće greške i kod jednog i kod drugog.
Pre I svetskog rata 1913, Jung je snevao čudne snove u kojima je ogromna
bijuca vode preplavljivala Švajcarsku. Beskrajno mnogo ljudi je umiralo
i prizori u snovima su bili nepodnošljivi, ali kulminacija se desila kada
su se okeani vode pretvorili u krv. Jung je bio veoma uznemiren, ali kada
je I svetski rat počeo, on je uvideo da postoji veza između njegovih snova
i kolektivne budućnosti, tj. stanja celokupnog čovečanstva.
Posle I svetskog rata, Jung se odvažio da krene na putešestvija celim
svetom, kako bi bolje proučavao filozofiju, svetske religije, mitologiju,
umetnost i snove. Na ovaj način, Jung se razlikuje od ostalih psihologa
koji svoje teorije i učenja nisu bazirali na saznanjima o celom svetu,
a ne samo na medicinskim i psihološkim. Putovanja po svetu, pogotovu u
Indiju, dovela su ga do zaključka da smisao života doseže mnogo dalje
od samo materijalnih dobara jer se ona veoma lako izgube, a znanja, vera
i privrženost su ono za šta vredi živeti. Jung nije baš postupao po svojoj
ideologiji, jer je poznato da je tokom braka imao više afera sa svojim
pacijentkinjama ili studentkinjama, što je Emi, njegovoj ženi predstavljalo
emotivnu traumu sa kojim je morala da se bori sama sve do 1955. kada je
preminula.
Sve religije koje je Jung proučavao (hrišćanstvo,
hinduizam, budizam, gnosticizam
i taoizam) dale su mu jasan uvid
u svrhu života – na isti način na koji svaka religija teži jednom nematerijalnom
putu do samospoznaje i harmonije sa samim sobom, čovek kao biće bi trebalo
svakoga dana da se suočava sa samim sobom i sa svojim duhovnim putem jer
je spiritualnost (još jedno razilaženje sa Frojdom) put do Savršenstva
samog.
2. Kratak pregled Jungovog učenja
Kada je za specijalizaciju odabrao psihijatriju, Jung nije znao šta ga
očekuje. Ušao je u novu naučnu disciplinu i postao jedan od njenih pionira.
Studija ,,O psihologiji i patologiji takozvanog okultnog fenomena“
bila je o njegovoj rođaci Heleni Prajzverk koja je u ranoj adolescenciji
imala sposobnost da razgovara sa dušama mrtvih, tj. da kroz nju, mrtvi
govore. Jung je želeo da objasni i razume ovaj fenomen i proučavao ga
je koristeći test asocijacije na reči . Gđica Prajzverk je služila kao
polazna tačka celokupne Jungove psihološke teorije o otkrivanju nesvesnog.
Da bi se došlo do ,,mape“ nesvesnog, prvo su se morali konstruisati meridijani
svesnog. Početni faktor koji oblikuje svest jeste ,,Ego“.
Ego na latinskom jeziku znači Ja i odražava ,,budno“ stanje osobe kog
je ona sama svesna i prihvata ga. Ego – svest je deo čoveka koji je okrenut
ka realnosti i konkretnim događajima, ljudima i emocijama. Nijedna emocija
ili doživljaj neće biti svesna ako je Ego ne procesuje.
Svest, tj. svesnost je tzv. budno stanje
u kom se primaju uticaji spoljašnjeg sveta, ali uticaji okoline, osećanja,
sećanja i misli nisu neodvojivi od svesti. Oni mogu postojati odvojeno,
ali ljudima se čini besmislenom ona svest koja egzistira bez sadržaja.
Arhetipovi su predispozicije reagovanja na određene
sadržaje. Arhetipovi su nasleđeni
i diktira ih sredina odrastanja koja se ne bira već nam je data, a samim
tim i arhetipovi.
Persona je skup svih osobina koju individua želi da
predstavi svetu. To je osoba koja je suprotna unutrašnjem sklopu. Persona
je predstava koja je u skladu sa svim kriterijumima koje društvo postavilo
za običnog čoveka.
Senka je sušta suprotnost Personi jer ona predstavlja
deo ličnosti kome ne ,,dozvoljavamo“ da se pokaže jer nije u skladu sa
socijalnim normama. To je lični identitet kome Ego nije dopustio da bude
svesni deo ličnosti, a manifestuje se ,,slučajnim“ lapsusima, snovima,
fantazijama itd.
Kompleks je sadržaj u nesvesnom koji će kasnije biti
podrobno razjašnjen.
Kolektivno nesvesno jeste svojevrsni spoj arhetipa i
instinkta koji deluje u interakciji sa uvreženim obrascima ponašanja.
Ovom segmentu nesvesnog je najteže pristupiti, samim tim ga i shvatiti.
Sebstvo/Jastvo izražava određenu vrstu ravnoteže između
suprotnih osobina ličnosti i u sebi sadrži svesno i nesvesno. Kod Junga,
Sebstvo je ultimativni ideal kome se teži. Dodir sa Sebstvom je ravnoteža,
ne savršenstvo.
Animus je unutrašnje doživljavanje muškog arhetipa u
ženi.
Anima je unutrašnje doživljavanje ženskog arhetipa u
muškarcu.
Animus i Anima predstavljaju skup muških, odnosno ženskih osobina
koje su socijalno neprihvatljive za dati pol.
3. Stanovnici nesvesnog
Jedan od stanovnika nesvesnog koji može najviše da utiče na socijalizaciju
čoveka jesu kompleksi koje on ima. Ovaj termin Jung je
pozajmio od nemačkog psihologa Teodora Zihena koji ga je skovao,
ali ga je Jung drugačije definisao, a kasnije ga je preuzeo i sam Frojd.
Kompleks je izraz koji Jung koristi kada Frojd kaže ,,otpor prema psihoanalizi“,
,,rezultat potiskivanja“ ili ,,uticaj događaja iz ranog detinjstva
na mentalni sklop“. Iz ovoga zaključujemo da je kompleks deo nesvesnog
koji smo potisli jer ga se plašimo, tj. plašimo se posledica njegovog izlaska
u svesno.
Da bi otkrio način funkcionisanja nesvesnog prema kompleksima, Jung je sprovodio
istraživanje putem testa asocijacija na reči. Sa saradnicima je prvo sastavio
grupu od 400 reči koje su zvučale bezazleno, ali u stvari, u skup reči poput
– olovka, stolica itd. Jung je ubacivao reči koje bi kod mnogih ljudi izazvale
nekakvu reakciju. Broj reči je smanjen na 100 da bi dobijeni rezultati bili
što validniji. Ove reči – stimulusi su imale za zadatak da detektuju reakciju
i time pokažu šta to uznemirava subjekta. Intenzitet reakcije na reč – stimulus
pokazuje u kojoj meri je doživljaj iz prošlosti emotivno nabijen i koliko
menja psihičko stanje subjekta u trenutku kada se reč – stimulus izgovori.
Prva reč koja subjektu padne na pamet objašnjava njegovu podsvesnu vezu
sa stimulusom. Reakcije su merene vremenski i mala pauza značila je da je
subjekat blagovremeno reagovao na stimulus, a veće pauze, ili nemogućnost
iznalaženja odgovora značila je da je stimulus pogodio kompleks.
Postojao je mali problem sa inteligentnijim subjektima koji su bili u stanju
da, kada se spomene reč – stimulus koja pogodi kompleks, ogromnom brzinom
odreaguju i kažu reč koja je nepovezana, a time su skrivali reakciju. Jung
je, kada je uvideo da postoji određeni stepen otpora, doskočio ovom problemu
postavljajući ,,detektor laži“ na subjektovu kožu. Ovaj ,,psihogalvanometar“
je merio količinu električne provodljivosti kože, tako da, i kada bi subjekat
želeo da slaže, detektor je opažao fizičke reakcije na stimuluse. U trenutku
kada Ego pokuša da sačuva psihu od prisećanja na kompleks, subjekat ishitreno
odgovara, ali uprkos Egovoj rešenosti, telo samo reaguje znojenjem dlanova,
sušenjem usta ili povećavanjem zenica. Po prvom rađenju testa, ceo postupak
se ponavlja da bi ispitanici dali iste odgovore ili slične. Jung je obrazovao
grupe reči koje bi mogle da izazovu reakciju, ali ih je izgovarao na prvi
pogled, bez nekog reda, kako bi se što bliže odredio kompleks koji bi se
kasnije psihoanalizom spoznao i doveo u svesno kako bi se subjekat suočio
sa njime i sa svojim sebstvom.
3.1. Klasifikacija kompleksa
Kompleks je takva ,,pojava“ u čovekovoj nesvesti da može biti veoma raznovrsna.
Veruje se da je kompleks stvar lične prirode, jer svaki čovek neku situaciju
doživljava tokom života, a to je nevezano za kolektiv. Ovakvi kompleksi
zovu se ,,lični“ i pripadaju samo onoj individui koja ga je doživela.
,,Društveni“ kompleksi najbolje se odražavaju na primeru.
Za Italijane se oduvek govorilo da su dobri ljubavnici. Po ovakvoj predrasudi
ili arhetipu, logično je da većina Italijana ima strah od prvog seksualnog
odnosa sa ženom, pogotovu ako je ona strankinja. Isto tako, uvreženo je
mišljenje da Italijani pate od kompleksa veličine zbog malopre pomenute
predrasude.
,,Generacijski“ kompleks odnosi se na traumu koju je
preživela cela jedna generacija. Primer za to je Vijetnam. Godinama se
u žižu američke javnosti stavljaju ljudi koji su preživeli rat u Vijetnamu
i dobili traume i fobije kada
su bili u zarobljeništvu. Kod nas postoji kompleks ,,Oluje“ koji još uvek
ima posledice koje se odražavaju na postavljanje arhetipske mržnje prema
Hrvatima. Mladići koji su odrastali u vreme rata u Hrvatskoj nisu prešli
preko rata, već se i dalje udružuju u organizacije koje pažljivo gaje
mržnju koja je, u stvari, samo strah od prihvatanja.
,,Porodični“ kompleks predstavlja ponavljanje kompleksa
u okviru uže porodice. Najizraženije ponavljanje je između majke i ćerke,
ali ne zna se tačno po kom principu se to događa. Moje mišljenje je da
je tome uzrok vaspitanje, a ako majka i ćerka imaju blizak odnos, prirodno
je da će razgovarati o stvarima, a ako se ćerka ugleda na majku, poprimiće
i njene strahove.
Društveni kompleks može se smatrati i kulturološkim jer se
tiče jedne kulture koja ima obrasce ponašanja koji se nikad, ili skoro
nikad ne menjaju. Ovaj kompleks je najlakše prevazići jer se čovek u određenom
stadijumu života izdvaja iz zajednice i obrazuje svoje mišljenje koje,
suočeno sa kompleksom, može da se promeni. Na isti način se i porodični
kompleks može razrešiti jer se dete, isto tako, odvaja od roditelja i
dospeva u vršnjačku grupu u koju treba da se uklopi, a ako kompleks smeta
integraciji, može da se desi da ga dete prevaziđe.
3.2. Odnos instinkta i snova na kompleks
Važno je napomenuti da je instikt urođeno reagovanje na nadražaj bilo
kakve vrste. Pačići smatraju za majku prvo biće koje ugledaju i počinju
da je prate jer im je instinktivno reagovanje na majku praćenje. Kompleks
nije urođena predstava, već se formira tokom života. Ono što je veoma
slično kompleksu i instinktu jeste sponatana reakcija na nadražaj. Zbog
toga se može reći da je kompleks kod ljudi analogan instinktu kod životinja
iako je kompleks kod čoveka prouzrokovan nekom stvarnom situacijom koja
je rezultovala velikim emocionalnim nabojem i ostavila svoj trag. U biti,
kompleks je ono što ostane u psihi kada se neki događaj preživi, a ako
je bio traumatičan za subjekta, psiha će se s njim boriti tako što će
Ego da ga potisne pokušavajući da se pravi da se ništa nije dogodilo.
Snovi su predstavljanje nesvesnog. Jung je to najbolje okusio na sopstvenom
primeru. Kada se u nekom trenutku desi da je neki događaj, reč ili ponašanje
čoveka podsetilo na traumu koja mu se dogodila, on će da pokuša da je
zaboravi, ali ona se manifestuje kroz njegove snove. Ako je Persona manifestacija
željene predstave o sebi, onda je san taj koji ruši tu predstavu. Čovek
koji u svojoj biti nije okrenut isključivo novcu i materijalnom, a situacija
ga je nagnala da se ponaša kao da mu je samo do toga stalo, imaće problema
sa ,,savešću“ i sanjaće čin koji mu je ,,uprljao obraz“.
Kompleks ima svoju strukturu i zbog toga je postojan i ne može se nikada
iskoreniti. Strukturu kompleksa čine
a) njegova unutrašnja koherentnost (misli se na jačinu kojom
je vezana prvobitna trauma i njena sadašnja reakcija)
b) autonomija koju je kompleks sam izgradio, što znači da može
da postoji sam za sebe i da mu je veoma teško prići i otkloniti ga
c) sveobuhvatnost svih njegovih aspekata
d) emocije koje služe kao vezivno tkivo između sećenja i reakcije
Zamrznuto sećanje je iskustvo na kome se izgrađuje trauma koja je potisnuta.
Trauma nastaje iz arhetipske predstave nečega koja biva srušena lošim
iskustvom. Okidač kompleksa ne mora da bude iskustvo, to može da bude
i rušenje neke arhetipske moralne predstave konfliktom i rezultat je nemogućnost
osobe da se realizuje.
Kao i sve ostale pojave u prirodi i kompleks mora prvo da se rastavi na
najmanje delove da bi se shvatilo kako funkcioniše, zatim se on opet sklapa
i svaki deo za sebe se ,,popravlja“.
Analizom se kompleks shvata, Ego treba da ga prihvati i stavi u svesne
delove psihe kako bi njegova spoznaja eliminisala reakcije na njega koje
su bolne i neprijatne. Iako kompleks može dugo da bude u nesvesnom delu
ličnosti, on mora da se ispolji u nekom trenutku. Najgori scenario razvoja
jeste da čovek u pijanom stanju (koristim ovo za primer jer je za ovo
stanje svesti karakteristično oslobađanje od uvreženog ponašanja osobe)
počne da govori stvari koje ,,ne misli“ i time povredi sebe i druge u
svojoj okolini.
Najbukvalniji primer oslobađanja kompleksa je Turetov sindrom gde
ljudi sa ozbiljnijim oblikom ovog sindroma, kao jednu od manifestacija,
mogu da imaju i izgovaranje naglas nekih podsvesnih sadržaja. Oslobađanje
kompleksa ne mora da bude negativno po čoveka, ono može biti i pozitivno.
Kompleks gubljenja novca rezultuje škrtošću što je dobro ako imate porodicu
i treba na nuju da trošite novce. Kompleks spasioca je takav da će se
čovek koji ga ima, u svakoj situaciji truditi da spase osobu kojoj je
spas potreban jer su njega u detinjstvu napustili najmiliji.
Zaključak
Kompleksi su stanovnici unutrašnjeg sveta. Oni nam se svakodnevno prikazuju,
mada mi to ne primećujemo. Svaki čovek ima neki kompleks, samo je pitanje
koliko će uspeti da ga kanališe i da li će se pomiriti sa njim i prihvatiti
ga kao deo svoje ličnosti. Iako nam je teško da se suočavamo sa našim
najskrivenijim delovima ličnosti, takve stvari su neophodne da bi se Sebstvo
pojavilo, tj. da bi naša ličnost bila u ravnoteži sa samom sobom. Zimbardov
Luciferov efekat može da bude najbolji
pokazatelj kako treba da se Dobro i Zlo pomiri da bi čovek bio u stanju
da prihvati druge kao nesavršena bića. Jung se koristi Heraklitovskim
principom dvojnog sveta koji je ,,savršen“. Ako nam se ne sviđa
naša ,,loša“ strana, nikada nećemo spoznati do kraja onu ,,dobru“,
a samo suživot obeju strana vodi ka idealu svakog čoveka – harmoniji.
Bibliografija (literatura i vebografija):
1. Jung, Karl Gustav: O psihologiji nesvesnog, Matica srpska, Beograd,
1977.
2. Jung, Karl Gustav: Čovek i njegovi simboli, Mladost, Zagreb, 1987.
3. Stajn, Marej: Jungova mapa duše, Laguna, Beograd, 2007.
4. http://en.wikipedia.org
5. http://webspace.ship.edu
6. http://www.cgjungpage.org/
7. http://www.intropsych.com
8. http://www.jungianstudies.org
9. http://www.sfjungjournal.org/
10. http://www.voidspace.org.uk
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|