1. ISTORIJA HIPNOZE
Istorija
hipnoze prati istoriju ljudskog roda. Hipnoza je sastavni deo naših života,
nešto poput disanja, s'nama je od našeg nastanka i svako od nas poseduje
hipnotičku sposobnost.
Mnoge stare kuture su opisale svoje običaje i aktivnosti koje se u potpunosti
povezane sa hipnozom. Stari Egipćani, Grci, Vikinzi, Indijci i
mnogi drugi, koristili su obrede sa mrmljanjem, pevušenjem i bubnjajem
da bi izazvali neku vrstu transa, odnosno dubljeg stanja svesti. Ovi i
ovakvi običaji su najčešće povezivani sa religijskim lečenjem.
Često se kao primer jednog od prvih opisa hipnoze, navode hijeroglifi
iz vremena Ramzesa XII, 3000 god. pne. koji opisuju proceduru koja se
odvijala u "hramu sna''. Ti zapisi opisuju proces davanja sugestija
za ozdravljenje osobama koje deluju kao da su uspavane.
Slika br. 1 – Da Vinčijeva skica nivoa uma
Posete "Hramovima sna'' se spominju i u starim Indijskim zapisima
gde su duhovni ljudi radili procedure mrmljanja i davanja sugestija
osobi koja kao da spava. Kod starih
Grka su takođe naširoko bili rasprostranjeni "Hramovi sna''.
Na osnovu ovakvih istorijskih zapisa, nameće se zaključak da su ljudi
upražnjavali ulazak u stanje transa od najranijih vremena.
Prateći istoriju čovečanstva vidi se da je "Religijski trans''
(trans = hipnoza) mnogo puta spomenut i detaljno opisan kao
metoda lečenja, kako pojedinaca tako i čitavih grupa ljudi. To nedvosmisleno
govori da je lečenje umom, postojalo i praktično primenjivano od najranijih
vremena ljudske istorije. Svi ti opisi "religijskog lečenja transom''
skoro u potpunosti se poklapaju sa savremenim opisima hipnotičke seanse.
No, bez obzira na sve te istorijske činjenice, Hipnoza u ovoj formi
kakva je nama danas poznata počinje zvanično da se spominje u 17 veku.
Hajde zato da spomenemo neke bitne ljude koji su nam približili ovu
savremenu hipnozu.
Za savremenu hipnozu možemo reći da se rađa sa teorijom i radom austrijskog
lekara, Franz Anton Mesmera (1734 - 1815). Mesmer je stvorio
teoriju "Animalnog Magnetizma'' i razvio specifičan način lečenja
koji mu je pomogao da izleči veliki broj ljudi. Njegova teorija i pristup,
od tad su poznati pod imenom "Mesmerizam''.
Mesmer je verovao da među svim poljima koja su bila poznata nauci u
tom vremenu, postoji još jedno polje koje je on nazvao polje života
ili životna sila. On je definisao dobro zdravlje kao slobodan protok
životne sile kroz hiljade kanala u našim telima. Analogno tome, svaka
bolest je nastajala kao rezultat obstrukcije slobodnog protoka te životne
sile. Prevazilaženjem ovih prepreka i ponovnim uspostavljanjem slobodnog
protoka vraćalo se i stanje zdravlja. Kada bolestan čovek nije mogao
to da uradi samostalno, onda je bio neophodan kontakt sa sprovodnikom
"animalnog magnetizma'' što je bilo dovoljno kao lek.
Drugim rečima, Mesmer je verovao da je on prirodni sprovodnik animalnog
magnetizma i da samim tim može uticati na protok životne sile. On je
svoje pacijente lečio tako što bi seo ispred svojih pacijenata, svojim
kolenima dodirivao njihova kolena, držeći palčeve pacijenata u svojim
rukama pri tome ih gledajući netremice u oči sve dok ih oni ne zatvore.
Potom je pravio "magnetne prelaze'', prelazeći svojim rukama od
ramena niz ruke pacijenata. Pre njega je uobičajena lekarska praksa
bila da se takvi prelazi rade magnetima.
Mesmerova teorija da postoji nevidljiva sila ili "animalni magnetizam''
kojim hipnotizer utiče na osobu sa kojom radi uskoro je napuštena, a
na hipnozu se počelo gledati kao na proces za koji je svako sposoban
uz obezbeđivanje odgovarajućih instrukcija. Drugim rečima, moguće je
steći neophodno znanje i biti odličan hipnotizer bez ikakvog posedovanja
nekih specijalnih moći.
2. Predstavnici hipnoze
Marquis de Puysegur (1751-1825). Još jedan doktor,
bio je Mesmerov učenik, koji je razvio teoriju da svesna saglasnost
pacijenta da prati i izvršava sugestije hipnotizera je od izuzetnog
značaja. Drugim rečima on je pokazao da svesna odluka osobe da prihvati
i izvršava sugestije predstavlja odlučujući faktor u procesu lečenja
umom.
John Elliotson (1791-1868). Profesor hirurgije Londonskog
univerziteta, poznat kao izumumitelj stetoskopa. Postoje zapisi da je
ovaj Engleski doktor koristio isključivo "Mesmerizam'' kao anesteziju
prilikom svojih operacija. Ostalo je zabeleženo da je on koristeći samo
tu formu anestezije uradio preko 1800 potpuno bezbolnih operacija. Ovo
je bitno, zato što je u tom vremenu anestezija bila samo misaona imenica.
James Esdaile (1808-1859). Još jedan Engleski hirurg
koji je koristio "Mesmerizam'' kao anesteziju u svim svojim operacijama.
Njegove medicinske beleške pokazuju da pored toga što su takve operacije
bile potpuno bezbolne, drastično se smanjio fatalni postoperatvni šok
i razne infekcije. Kod operacija koje je on uradio koristeći ovu vrstu
anestezije, javio se kod samo 5% pacijenata, što je fenomenalan rezultat
u poređenju sa za to vreme uobičajenih 70%.
James Braid (1795-1860). Škotski hirurg koji je radio
u Mančesteru. On je metodu do tad poznatu kao "Mesmerizam'' preimenovao
imenom "Hipnoza''. Braid je nakon posmatranja demonstracije mesmerizma,
zaključio je da je otkrio prave razloge zašto ljudi tako lako ulaze
u stanje transa. Po njegovom mišljenu ti razlozi nemaju nikakve veze
sa bilo kakvom nevidljivom magnetnim silom. On je predložio čisto medicinsku
osnovu za hipnozu. Po njemu je razlog "Mesmerovog stanja'' (transa)
bilo izazvano fiksacijom i umaranjem optičkog nerva, što je izazivalo
spontano zatvaranje očiju. Odatle se provlači današnja asocijacija sa
fokusiranjem na satove koji se njišu ili, u njegovom slučaju, na srebrnu
tabakeru.
U svojim kasnijim radovima Braid je konstatovao da sama fiksacija očiju
nije dovoljna za izazivanje transa, objašnjavajući da pored očiju ono
što takođe postaje fiksirano je i oko uma. Drugim rečima, um osobe koja
je u hipnozi prosto se fiksira i usredsređuje na samo jednu ideju koju
mu sugeriše hipnotizer. On je verovao da trans izazvan ovim putem daje
odlične rezultate u rešavanju zdravstvenih problema koji nisu organskog
porekla.
Ambroise Auguste Liebeault (1823-1904). Francuski
doktor, koristio je Hipnozu u lečenju preko 12000 svojih pacijenata.
Poznat po svom istraživanju o uticaju sugestivnosti na izlečenje obolelih.
Koristio je isključivo brzu hipnozu, zbog realizacije da duboki trans
nije svaki put neophodan da bi se postigli odlični rezultati u lečenju.
Hippolyte Bernheim (1837 - 1919). Profesor medicinskog
fakulteta u Nansiju. On je čovek koga nazivaju ocem hipnoze dvadesetog
veka, zato što je rekao: "Sugestija vlada procesom hipnoze''. On
je svojim radovima pokazao da je hipnoza proces neosporno baziran na
sugestiji.
Emile Coué (1857-1926). Francuski psiholog iz Nansija,
koji je razvio studiju "psihologija sugestije'', proučavajući efekte
sugestija na pacijente, kao i efekte autosugestija. U istoriji ostaje
upamćen po svojoj čuvenoj autosugestiji: "Svakoga dana u svakom
pogledu ja sam sve bolji i bolji''.
Pored toga, on je prvi dokazao da je imaginacija uvek jača od snage
volje: "Kad se imaginacija i snaga volje suoče, imaginacija uvek
pobeđuje''. Na primer: Ako zatrazite od nekog da pređe preko daske dužine
2m, širine 0,5m koja leži na zemlji, ta osoba će to uraditi bez ikakvog
problema. Međutim, ako kažete toj osobi da na polovini daske stane,
zatvori oči i zamisli da je ta daska postavljena između dve osmospratnice
na 50m visine, osoba odmah počinje da se ljulja kao da će pasti. Imaginacija
čini čuda, zar ne?
Clark Leonard Hull (1884-1952). U svetu preovladava
mišljenje da su studije moderne hipnoze počele radovima ovog profesora
psihologije na čuvenom Američkom Yale Univerzitetu. Njegovo delo "Hipnoza
i Sugestivnost'' je rigorozna studija ovog fenomena, korišćenjem statistike
i eksperimentalne analize. Hulova studija nedvosmisleno dokazuje da
Hipnoza nema apsolutno nikakve veze sa spavanjem. U svom radu on potpuno
demistifikuje hipnozu i pokazuje da je hipnoza potpuno prirodna sposobnost
svojstvena svakom živom čoveku.
Pedesetih godina prošlog veka Hipnoza postaje zvanično priznata i legalizovana
metoda. Godine 1950-te Britanska Medicinska Asocijacija priznaje hipnozu
kao terapijsku metodu, a 1958 Američka Medicinska Asocijacija je takođe
odobrava i legalizuje uz obrazloženje da se tom metodom mogu baviti
i ljudi koji nisu iz medicinske struke, zato što se ta metoda bazira
isključivo na sugestiji i ne bavi se dijagnozom niti lečenjem.
Na kraju ove kratke istorije Hipnoze, spomenućemo i pogledati radove
dvojice najuticajnijih hipnotizera u dosadašnjoj istoriji hipnoze: Dr.
Milton Ericksona i Dave Elmana.
Dr. Milton Erickson (1901-1980). Američki psihijatar
koji je napravio svojevrsni preokret u primeni hipnoze razvijajući blagi,
indirektni pristup koji je i dalje veoma popularan među mnogima današnjim
terapeutima. Do kraja svoje karijere on je ovladao indirektnom tehnikom
hipnoze do nivoa da je jednostavno vodio razgovore sa svojim pacijentima
uvodeći ih u trans bez ikakvog pominjanja reči hipnoza. Naravno, Dr.
Erickson je savršeno dobro znao šta govori i kako govori, a upravo je
to izazivalo hipnozu(trans). Njegov pristup i shvatanje hipnoze u procesu
stvaranja pozitivnih promena, dovelo je do razvoja moderne terapije
razgovorom tj. NLP-a.
On je radeći kao psihijatar, svakodnevno primenjivao hipnozu gotovo
60 godina, od 1920-te, pa sve do svoje smrti 1980-te. Dr. Erickson je
svojim radom pojasnio mnoge primene hipnoze. Iz razloga što je njegov
metod indirektne hipnoze postao veoma popularan, često se previdi da
je Erickson bio izuzetni ekspert brze, direktne hipnoze i da je ju koristio
isto toliko, koliko i indirektni pristup. Ostalo je zabeleženo da je
Erickson toliko često koristio brzu indukciju "rukovanja'', da
pri kraju njegove karijere više niko nije smeo da se rukuje sa njim.
Mnoge od njegovih izjava su citirane kao definicije hipnoze - evo jedne
od njih:
"Hipnoza je specijalno stanje svesnosti karakteristično po
spremnosti prihvatanja novih ideja''. - Milton Erickson
Dve stvari su vredne pomena iz ove kratke definicije. On naglašava
da um postaje prijemčiv na ideje koje hipnotizer prezentuje. Ovo se
može interpretirati time da osoba postaje više podložna sugestiji ili
više otvorena na ideje koje joj se predstavljaju kada je u hipnozi.
Naglasak koji Erickson stavlja na "svesnost'' umesto na nesvesnost,
nepažljivost i neupoznatost sa nečim, takođe je veoma važan.
To je potpuno u skladu sa njegovim stavom da vam hipnoza omogućava da
se suočite sa tajnovitim delom svih nas, svojim podsvesnim umom ili
onim što on naziva nesvesnim umom. Kada je osoba hipnotisana, podsvest
preuzima veću odgovornosti odnosno dolazi ispred. Podsvest reguliše
sve telesne procese, skladišti i upravlja sećanjima, učenjem iz svakog
iskustva, samim tim mentalnim modelima i šablonima koji nastaju, a omogućavaju
nam da funkcionišemo.
Erickson predstavlja podsvest kao intuitivni i imaginativni deo uma,
koji može da pokrene sve vaše potencijale i trenutno promeni način na
koji mislite, osećate i reagujete. Suprotno ovome svesni deo uma je
vrlo ograničen. Svest je logična i linearna u svom pristupu rešavanja
problema. Sa svesnim umom imamo samo ovde i sada. Erickson u svom radu
nije bio zainteresovan da govori sa svesnim umom. Cilj mu je uvek bio
direktna komunikacija sa podsvešću pacijenta.
I na kraju je ostao još jedan, po mnogima do sada najbitniji hipnotizer,
koji je obeležio istoriju savremene Hipnoze.
Dave Elman (1900 - 1967). Kada je imao osam godina,
Dave je video svog oca potpuno izbezumljenog od bolova nastalih krajnjim
stadijumom kancera. Porodični prijatelj, inače scenski hipnotizer, kad
je čuo za ovu situaciju došao im je u posetu. Ušao je u sobu njegovog
oca i posle kratkog hipnotičkog tretmana, stenjanje i ječanje se utišalo,
a neizdrživi bol je oslabio. Mali Dave je dobio dozvolu da poseti svog
oca i poigra se sa njim. On nikada nije zaboravio tu ranu epizodu, kao
ni činjenicu da je njegovom ocu olakšanje doneo hipnotizer nakon što
su doktori rekli da nemaju pravi način da mu ublaže patnje.
Dave Elman je imao četrdeset devet godina kada je doneo odluku da promeni
svoju profesiju i postane stručnjak za podučavanje hipnoze. Prikupio
je svu tad dostupnu literaturu i proučavajući te materijale i praktično
ih testirajući, razvio svoj "Dave Elman kurs Kliničke Hipnoze''.
Iako Elman nije imao nikakvo formalno obrazovanje iz medicine, on je
ograničio svoju obuku samo na lekare i zubare.
"Hipnoza je zaobilazak kritičke osobine svesti i uspostavljanje
selektivnog razmišljanja''. - Dave Elman
Ova Elmanova definicija hipnoze primenjena je kao formalna definicija
Hipnoze u američkom zakonu. Njegova reputacija edukatora se neverovatno
brzo proširila i uskoro ga načinila najpoznatijim i najuspešnijim predavačem
hipnotizma u SAD. U narednih sedamnaest godina on je u okviru svog kursa
obučio na hiljade doktora u svim većim gradovima SAD.
Bez obzira da li neko veruje u hipnozu ili ne, da li je proučavao materijale
na tu temu ili ne, sasvim je izvesno da u svakome od nas postoji nekakva
lična predstava o tome šta je hipnoza i kako ona funkcioniše u praksi.
Kod većine ljudi taj stav je obično baziran na nečemu što je osoba čula
ili videla u filmovima ili TV programima.
Kada jednom počnete da proučavate hipnozu vaše ideje i stavovi o tome
šta je hipnoza i kako se ona može koristiti, totalno će se promeniti
i biće potpuno različiti od mišljenja većine ljudi iz vašeg okruženja.
To je put kojim svako od nas mora da prođe, jer to je put otkrivanja
novih znanja i lične evolucije.
3. Tehnike hipnoze
3.1. Tradicionalna hipnoza
Tradicionalna Hipnoza ili Hipnoza Direktne Sugestije
je najčešće zastupljena tehnika Hipnoze. Ona je najviše poznata po odličnim
rezultatima koje daje u ostavljanju pušenja, grickanju noktiju i sličnim
problemima koji su samo navika. Hipnoza direktne sugestije se odvija
tako što Hipnotizer vodi klijenta kroz proces mentalnog i fizičkog opuštanja
do stanja maksimalne relaksacije sa ciljem zaobilaska “Kritičke osobine
svesti”. Kad se to postigne, Hipnotizer tad izgovara precizno formulisane
sugestije sa ciljem da ostvari neophodne promene koje osoba želi. Ovo
je malo spor i zastareo način, ali i dalje daje odlične rezultate sa
blažim problemima koji se mogu eliminisati.
Iako je Tradicionalna Hipnoza vrlo efikasna, ponekad su uzroci problema
smešteni mnogo dublje i slojevito su naslagani duboko u ljudskoj podsvesti.
U tim i takvim slučajevima uzroci moraju prvo biti otkriveni, definisani
i emotivno ispražnjeni pa se tek onda može ostvariti pozitivna promena.
Kod ovakvih problema Regresivna Hipnoza daje fascinantne rezultate.
Dok terapeut te reči izgovara, pacijent je iznutra podeljen na dva dela,
a da to ne doživljava kao protivurečnost. Jedan deo je budan i nalazi
se u realnosti, a drugi deo tone sve više u onaj svet kojeg terapeut
predočava.
Izbor pravih reči je kod uvođenja u hipnozu isto tako drugostepenog
značaja kao i hipnotizerov glas. U ranijim vremenima, dok su još bili
osobe od neprikosnovenog autoriteta, lekari su mogli da izazovu stanje
hipnoze čak i najobičnijom naredbom “Sada zaspite!”
Kad hipnotičko stanje bude dostignuto, sledi terapeutski deo seanse.
Sada se uspavanoj osobi upućuju odlučujuće sugestije - a to su, načelno
govoreći, uputstva da neku određenu stvar učini, odnosno dozvoli da
joj se učini, ili da sebi veoma intenzivno nešto zamisli.
Bojažljiv pacijent, na primer, treba da samoga sebe u nekoj svakodnevnoj
situaciji doživi kao hrabru i snažnu ličnost; pušaču se sugeriše da
će već pri samom pogledu na cigaretu osetiti gađenje; a astmatičar zamišlja
da bez ikakvih teškoća može da diše. Ali, šta se dešava ako terapeut
iz bilo kog razloga bude sprečen da ponovo izvuče pacijenta iz njegovog
hipnotičkog stanja? Ovu bojazan, koja se uvek iznova čuje, naučnici
su proučili kroz veći broj eksperimenata. Rezultat je: kad bi hipnotizer
napustio prostoriju, hipnotisane osobe same su dolazile svesti - u proseku
posle 17 minuta. Vraćanje iz stanja hipnoze odigrava se znatno brže
od uvođenja - što, u skraćenoj verziji, ovako izgleda: “Sada ću brojati
unazad, od deset do jedan. Kod “jedan” vi ćete ponovo biti potpuno budni.
Imaćete ugodna sećanja na ovaj doživljaj i osećaćete se savršeno dobro
i sveže.”
Posle buđenja mnogi pacijenti imaju osećaj da uopšte nisu bili istinski
hipnostisani. A vreme provedeno u stanju hipnoze često izgleda kratko.
Na primer, trajanje jednočasovne hipnotizerske seanse procenjuje se
na dvadeset minuta.
3.2. Regresivna hipnoza
Za svakoga ko želi da reši svoje probleme i unapredi kvalitet svog
života, regresivna hipnoza će biti fascinantno otkriće. Regresivna hipnoza
je dublja forma hipnoze koja čudesno menja ljudske sudbine.
Razlog izvanrednih rezultata leži u tome što regresivna hipnoza svakoj
osobi pruža unikatnu priliku da mentalno premota film svog života i
oslobodi svoja potisnuta, nagomilana osećanja (koja su uvek pravi uzrok
problema), tamo gde su ona i nastala (situacije iz prošlosti) i na taj
način vrati svoju unutrašnju harmoniju. Uz pomoć regresivne hipnoze
može se otkriti šta se desilo pre dugo, dugo vremena i što je još važnije
promeniti uticaj tih događaja na sadašnji život. Čini mi se da ono staro
kazivanje: “istina oslobađa’’ nigde toliko ne važi, kao što važi u regresivnoj
hipnozi.
Savremena medicina, psihologija i psihijatrija rešavanju svakog problema
prilaze sa premise “Aktuelnog-Svesnog’’, sad vidljivog simptoma, te
se samo tim simptomom i bave. Ovo je interventni pristup bez ikakvog
dubokog upuštanja u otkrivanje i neutralisanje pravog uzroka tog sadašnjeg,
vidljivog simptoma.
Hipnoza pak sa druge strane ima holistički pristup čoveku i njegovim
problemima pa u skladu sa tim “Vidljiva manifestacija nekog problema”
je samo početni korak u otkrivanju njegovog pravog uzroka.
Nauka je dokazala da u procesu razvoja svakog čoveka, njegov nervni
sistem prvo razvija sposobnost osećanja telesnih senzacija, a potom
se razvijaju svesne analitičke sposobnosti. Te različite senzacije koje
čovek oseća u svom telu nazivamo osećanjima. Sva naša životna iskustva
generišu osećanja. Generisana osećanja stvaraju naše stavove o situcijama
kroz koje prolazimo.
U sadašnjem trenutku svog života, svako od nas predstavlja zbir svih
svojih prošlih iskustava. Samim tim, način na koji emotivno doživljavamo
našu prošlost, direktno utiče na definisanje naše sadašnjosti. Kad se
uz pomoć regresivne hipnoze okrenemo svom unutrašnjem Ja, tek tad otkrivamo
prave uzroke osećanja koje sad osećamo, a rezultat su prošlih iskustava.
Dobijamo priliku da razumemo šta je to u nama što pokreće naše sadašnje
programe ponašanja i razmišljanja.
Pored ove dve navedene tehnike hipnoze, postoje još mnogo tehnika koje
su specifične i efikasne za odredjene probleme psihičke prirode kod
pacijenata.
4. Terapeutski rezultati
Šta se zapravo tokom hipnoze desilo u organizmu pacijenta? Do kakvih
je telesnih promena došlo u tom vremenskom rasponu?
Zvuči začuđujuće, ali je tačno - neko osobeno i jedinstveno stanje hipnoze
ne postoji. U svakom slučaju, brojna naučna istraživanja pokazala su
da ne dolazi ni do kakvog jasnog odstupanja od drugih duševno - telesnih
stanja. Istina, uočene su izvesne promene u moždanim strujama tokom
hipnotičkog transa, ali one nipošto nisu jedinstvene.
Da li neko meditira, da li je hipnotisan, ili se predaje nekoj drugoj
vrsti opuštenosti - to se, objektivno, ne može ustanoviti. Štaviše,
ne može se izmeriti ni koliko je duboko čovek utonuo u hipnotičko stanje,
ili, možda, samo simulira. Zbog toga niko tačno i ne zna šta se zapravo
dešava tokom hipnoze. Uprkos intenzivnim istraživanjima postoje samo
ove ili one teorije. Ali nijedna od njih ne može fenomen sveobuhvatno
da objasni. Ne zna se tačno kako funkcioniše - ali joj se određeni rezultati
ne mogu poreći. Evo tri rečita primera:
• Psiholozi sa Tibengenškog univerziteta u Nemačkoj, dokazali su pre
12 godina da hipnoza može da otkloni strah pred polaganje ispita. Dvadeset
i dva studenta, koji su se tokom jednog ispita osećali iznutra blokirani,
otišli su posle tretmana hipnozom opušteno na sledeći ispit i uspešno
ga položili.
• Američki lekar Bernauer Njutn pribegao je hipnozi da bi pomogao pacijentima
obolelim od raka. Kao dopunu uobičajenom medicinskom tretmanu, oni su
živopisno zamišljali da se njihovo telo bori protiv tumora. Postotak
preživelih bio je upadljivo veći od proseka.
• Doktor Dabni Juin iz Tjulejna u SAD, u više mahova je pomoću hipnoze
ublažio opekotine pacijentima. Jedan od njegovih pacijenata uspavao
se na otvorenom prostoru i požalio se da je od jakog sunca zadobio teške
opekline na nogama. U hipnotičkom transu trebalo je da zamisli kako
naizmanično drži noge u veoma hladnom gorskom potoku. Rezultat je bio
da je pacijentu samo jedna noga otekla, dok druga nije. Pacijentu je
voda postala „suviše hladna“ - i prekinuo je terapiju.
I migrena, stomačna nervoza, alergijsko crvenilo i tvrdokorne bradavice
eliminisani su pomoću hipnoze. Taj spisak mogao bi se ko zna dokle nastaviti.
Samo priručnik o hipnozi Hansa Kristijana Kosaka, sadrži 95 strana sa
valjano dokumentovanim rezultatima tretmana hipnozom u medicini, psihoterapiji
i stomatologiji. Uprkos tome, većina lekara još uvek gleda na hipnozu
kao na sumnjiv terapeutski instrument. Na klinikama se ona gotovo i
ne primenjuje. Nije naučno „dokazljiva“, pa se smatra da je neozbiljna.
5. Činjenice o hipnozi
Mada se fenomen hipnotičkog transa ne može objasniti, ipak je moguće
dokučiti zašto on uopšte postoji. Tajna hipnoze leži u onome ko dozvoljava
da bude hipnotisan.
Ma koliko to paradoksalno zvučalo, hipnotisane osobe veruju da hipnotizer
demonstrira neku svoju sopstvenu moć nad njima - a činjenica je da upravo
verovanje i podavanje hipnozi omogućuje hipnotizeru da nad njima stekne
moć. Kanadski psiholog Nikolas P. Spanos razgolitio je kroz veći broj
eksperimenata tu ranjivu tačku hipnoze. Tako je, na primer, pred jednom
grupom ispitanika izgovorio niz potcenjivačkih primedbi na račun hipnoze,
posle čega je spremnost prisutnih da budu hipnotisani u znatnoj meri
opala. Ali ako je hvalio metodu, postotak spremnih je u odgovarajućoj
meri rastao.
Uspeh i neuspeh hipnoze, dakle, leži u rukama „žrtve“. Zato ni jedan
čovek ne može da bude protiv svoje volje hipnotisan. Isto tako, nikoga
ne možete hipnozom prisiliti da počini neki zločin. Istina, u prošlosti
je zabeleženo nekoliko pojedinačnih slučajeva u kojima su okrivljeni
tvrdili da su na zločin bili podstaknuti hipnozom - ali ni oni nisu
delovali bez sopstvene namere. Tvrdnje „Pa bio sam hipnotisan“ predstavlja
dobro opravdanje. Jer, prema rasprostranjenom verovanju, hipnoza oslobađa
od sopstvene odgovornosti. To u naročito velikoj meri važi za neobične
prizore koji se viđaju prilikom demonstriranja hipnotizerske veštine
na javnim pozornicama.
Tipičan tok jedne takve predstave bi bio: Hipnotizer navodi dobrovoljce
iz publike da na bini čine budalaste stvari. Muškarci trče na sve četiri
tamo - amo, laju i reže, i izgledaju kao da ozbiljno veruju da su pas
ili neka divlja zver. Jedna žena sa uživanjem grize glavicu crnog luka,
zato što joj je hipnotizer sugerisao da je u pitanju sočna jabuka. Saradnici
u takvim šuo programima nisu izvođačevi potajni saučesnici. Ali, zašto
se, onda, izlažu poruci posmatrača, zašto pristaju da im se ublika podsmeva?
Sigurna je jedna stvar. Onaj ko ne želi da se pred mnoštvom ljudi ponaša
na takav način, toga „nijedan hipnotizer ovog sveta ne može prisiliti
da to čini“, kaže britanski psihijatar dr Kerolajn Šriv.
Povoljne okolnosti olakšavaju tu sklonost: hipnotizer biva predstavljen
kao slavna ličnost; stav isčekivanja je kod svih prisutnih visoko naglašen;
ostali, koji se takođe nalaze na bini, sudeluju u svemu tome - pa kako,
onda, čovek da odbije zatraženu ulogu i ispadne jedini 'kvaritelj igre'?
Pre nego što će izvesti dobrovoljne saradnike na binu, hipnotizer je
jednim malim testom već izabrao najpogodnije kandidate: publika biva
zamoljena da sklopi ruke, a zatim joj se izdaje hipnotička naredba da
tako sklopljene ruke više ne rastavlja. Otprilike deset odsto prisutnih
povinuje se tom nalogu i iz te sugestibilne grupe hipnotizer zatim bira
svoje kandidate. Ti ljudi su ubeđeni da će svoje sklopljene ruke moći
da rastave tek kad to hipnotizer bude od njih tražio.
Međutim, priliko izdavanja takve naredbe hipnoza uopšte nije u igri.
Štaviše, eksperimentima je dokazano da se u svakoj većoj grupi određeni
procenat prisutnih naprosto tako povinuje sugestijama izvođača, ukoliko
su ove u dovoljnoj meri učinjene uverljivima. To zvuči neverovatno,
ali je istinito. Na primer, jedan profesor pokazuje studentima malu
bocu, čiji sadržaj zatim prosipa preko komada vate. U pitanju je, kaže
im on, jedna veoma značajna, do sada nepoznata hemijska supstanca. „Ma
koliko vam se njen miris učinio snažan i neobičan, ja se ipak nadam
da nikome od vas neće biti suviše neprijatan“. Profesor zatim izjavljuje
da želi ustanoviti kojom će se brzinom taj miris raširiti po učionici,
i umoljava studente da mu to dadu na znanje odgovarajućim znacima rukom.
Posle 15 sekundi nekoliko ruku u prvom redu podiže se uvis, posle 40
sekundi mirisni talas stigao je do kraja učionice. Neki studenti se
žale da osećaju mučninu. Sadržaj bočice: najobičnija voda. Njen miris
je bio fikcija, ali sugestija je bila realnost. Ovaj eksperiment je
bio izveden na univerzitetima Majnc i Vajoming - sa istim rezultatom!
Na osnovu svih činjenica možemo zaključiti da, postoje mnogi mitovi
o hipnozi, međutim hipnoza je potpuno bezbedna i hipnoterapeuti ne mogu
ništa uraditi osobi što ona ne želi, suprotno, osoba koja želi da reši
neki problem odlazi sa svesnim znanjem kod hipnoterapeuta (celokupna
terapija izgleda kao razgovor, osoba je potpuno svesna svega u svakom
trenutku, u svakom trenutku može, ukoliko želi prestati, čak mnogi misle
da je hipnoterapija bila neuspešna zato što su bili svesni sve vreme)
i na kraju rešava svoj problem. Najčešći slučajevi su prestanak pušenja,
redukcija stresa, nemoć na seksualnom planu, depresija,
fobije, redukcija telesne težine,
alergije...
Literatura
[1] www.hipnoza.org
[2] www.wikipedia.org
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|