"Ono što je za mene bilo od
gorućeg značaja, drugi su
smatrali bezvrednim i
ništavnim, pa čak i razlogom
za strah."
K. G. Jung (1995)
Pred vama je serija od tri teksta, koja sa deo jednog većeg rada, pod
nazivom ‘' Sinhronicitet u Jungovskoj psihologiji: pojam, značaj
i implikacije''. U ovom, prvom delu rada, koji smo naslovili ‘'
kontekst razvoja pojma sinhroniciteta'', pokušali smo da predstavimo,
pored osnovnih podataka o sinhronicitetu, i našoj motivaciji da se bavimo
ovim problemom, ono što smatramo polaznom osnovom, a to je kontekst
u kome je došlo do javljanja ovog pojma. Tome smo pristupili iz dve
perspektive, sagledali ga iz dve dimenzije: jednu, nazovimo je horizontalnom,
čini kontekst determinizma - indeterminizma, čiji smo značaj za opojmljivanje
sinhroniciteta ovde ukratko prikazali, a drugu, koju možemo nazvati
vertikalnom, čini istorijski razvoj misli koji je konvergirao ka jednom
neuzročnom načelu objašnjavanja, i to paralelno na Istoku i na Zapadu.
Ovakav kontekst je bio podsticajan Jungu u smislu dolaženja do jednog
od najvažnijih, a ujedno i najnejasnijih pojmova u njegovoj psihologiji.
Na koji je način Jung došao do ideje o sinhronicitetu, kakva je pozicija
ovog pojma u kontekstu njegove teorije, kao i sam pojam sinhroniciteta,
predmet su drugog dela našeg rada, koji nosi podnaslov ‘' sinhronicitet
- opojmljavanje ‘'. I na kraju, u trećem delu, ‘' sinhronicitet
- manifestacije, značaj, implikacije ‘', bavićemo se, kao što i
sam podnaslov kaže, nekim od najčešćih manifestacija sinhroniciteta,
pogledaćemo koji je značaj ovog pojma u savremenoj Jungovskoj psihologiji,
a i izvan nje, i kakve su teorijske i praktične implikacije sinhroniciteta,
sa akcentom na izmeštanje ovog pojma iz okvira jungovske psihologije
u kontekst, pre svega, drugih psihologija ( konstruktivističke, na primer
), ali i savremene nauke generalno. Značaj ovog rada ( u celini ) je
i u tome što nam daje mogućnost da pratimo jedan kreativan proces, odnosno,
na koji se način , u kom kontekstu i pod kojim uslovima začinje jedna
ideja, na koji se način razvija, i na koji način dobija svoje mesto
u sistemu ideja, odnosno, teoriji ( u ovom slučaju Jungovoj analitičkoj
psihologiji ) u okviru koje je I nastala. A može se reći da je ideja
sinhroniciteta upravo takva ideja, koja, mada nedovoljno jasna na prvi
pogled, prožima I objedinjuje sve Jungove ideje. Pred vama je drugi
deo.
Jungov sinhronicitet
" Jedinstvene, ali retke pojave " . Još
u ranom periodu svog života, Jung je bio suočen sa nekim oblicima parapsiholoških
pojava, pre svega preko iskustva njegove majke. O tome i sam svedoči
u svojoj autobiografiji (Jung, 1995). I on sam je, često tokom života,
bio svedok ovakvih pojava. Njegovo interesovanje za ovakve pojave prvi
put se ekspliciralo u njegovom doktorskom radu, "Psihologija
i psihopatologija okultnih fenomena". Njegovo bavljenje ovim
"jedinstvenim, ali retkim pojavama" u značajnoj će meri obojiti
celokupno njegovo delo, i naznačiti mu put ka opojmljenju sihroniciteta.
O značaju ovih pojava za Junga govori i to da je rasprava o njima bila
jedan od stožera neslaganja između njega i Frojda. Jung u "Sećanjima,
snovima, razmišljanjima" piše o njihovom razgovoru o ovim pojavama
1909. godine, i fenomenu katalitičke ekteriorizacije koji se tokom tog
razgovora manifestovao, kao i o značaju koji je taj događaj imao za
njihov odnos (Jung,1995, str. 158).
U tom je periodu Jung već imao ideju o kolektivnom nesvesnom, kojim
se bavio pre svega preko mitova (Preobražaji i simboli libida, 1912).
Posle raskida sa Frojdom, do
koga je i dovelo isticanje ove ideje, Jung je upao u period svoje tzv.
"kreativne bolesti", u kome je ideja o kolektivnom
nesvesnom i sazrevala kroz obične manifestacije njegovog unutrašnjeg
sadržaja. Ovaj period je obilovao i fenomenima, koje je Jung kasnije
nazvao sinhronicitetskim, od kojih je možda najupadljivija pojava Filimana,
upečatljive ličnosti sa krilima vilinog konjica. Jung navodi da je upravo
u vreme razmišljanja o Filimanu pronašao u bašti mrtvog vilinog konjica.
Ovaj događaj ga je uzbudio, pre svega što su u tom kraju vilini konjici
retki, a ovaj je bio mrtav i nije pokazivao nikakve telesne povrede
(Jung, 1995).
A onda ideja... Tokom godina XX veka Junga je počela
da zanima istočna filozofija, a naročito Ji - Đing, s kojim je počeo
da eksperimentiše 1920. godine. Negde u to vreme upoznao je i Riharda
Vilhelma, poznatog sinologa, koji je u to vreme prevodio Ji - Đing na
nemački jezik. Njihovo poznanstvo je imalo presudnu ulogu u formiranju
pojma sinhroniciteta. Zahvaljujući Vilhelmovom izuzetnom poznavanju
Ji - Đinga i njegovog značaja u kineskoj misli, Jung je mogao da se
upusti u detaljnije proučavanje "Knjige promena". Baveći se
Ji - Đingom i uočavajući "neverovatne" koincidencije spoljnih
događaja i svojih psihičkih procesa, Jung je došao na ideju jednog akauzalnog
paralelizma.
Kraj tridesetih godina bio je od presudnog značaja.
"1928. godine, dok sam slikao ovu sliku, koja pokazuje zlatni,
dobro utvrđeni zamak, Rihard Vilhelm, iz Frankfurta, poslao mi je hiljadu
godina stari kineski tekst o žutom zamku, klici besmrtnog tela"
(prema: Jung, 1995).
Ovo je tekst koji je Jung zapisao ispod slike na kojoj je pokušao da
predstavi svoj san. Slika je predstavljala zamak, koji je Jungu izgledao
kao kineski. Dok je još radio na slici, primio je pismo od Riharda Vilhelma,
sa rukopisom stare taoističko-alhemijske rasprave "Tajna zlatnog
cveta", sa molbom za komentar (prema: Progof, 1994.).
Taj komentar je veoma značajan za dalji razvoj Jungove teorije, značajan
je i zbog toga što u njemu Jung prvi put eksplicira postojanje principa
neuzročnog paralelizma.
Par godina kasnije, 1930. godine, Jung je prvi put za taj princip upotrebio
izraz "sinhronicitet", u govoru održanom u čast Riharda Vilhelma,
na njegovoj sahrani. Ovaj govor objavljen je kao dodatak u "Tajni
zlatnog cveta"(prema: Progof, 1994.).
Put sazrevanja. Sledećih dvadesetak godina, Jung je
polako razvijao ideju sinhroniciteta. Ali, treba imati u vidu da on
nije bio zaokupljen ovom idejom, već se ona razvijala dok se on bavio
svojim glavnim radom, tumačenjem i terapijom pojedinca. Sinhronicitet
je nusproizvod njegovog terapijskog rada. Baš zbog toga, Jung kao dokaznu
građu za sinhronicitet upotrebljava događaje iz svog terapeutskog iskustva.
Ta mu je građa i sugerisala da postoji još jedna perspektiva u proučavanju
psihe, perspektiva koja je više nego uzročna (prema: Progof, 1994).
U celom ovom periodu, Junga je znatno podstakao i ohrabrio za rad na
sinhronicitetu rad fizičara, kao što su Nils Bor, Volfgang Pauli. Manje
je poznato da se na početku XX veka Jung intenzivno družio sa Albertom
Ajnštajnom, s kojim je često razgovarao. Ne treba sumnjati i da su izvršili
uticaj jedan na drugog, što se, a pokušaćemo kasnije na to i da ukažemo,
može naslutiti bar kod Junga (prema: Progof, 1994.).
1949. godine izlazi engleska verzija Vilhelmovog prevoda Ji - Đinga;
"Knjigu promena je na engleski preveo Keri Bejnaz (Cary Baynes).
U predgovoru koji je pisao za ovo izdanje, Jung predlaže osnovu za tumačenje
"neobjašnjivih" koincidencija do kojih dolazi, primenom Ji
- Đinga. Naravno, kao načelo koje nam omogućuje da razumemo ove pojave,
Jung predlaže sinhronicitet. Značajno je i to da je Jung prvi put u
ovom predgovoru predstavio sinhronicitet kao opšte načelo, primenjivo
i na polju fizike. Međutim, i ovde se Jung suočio sa onim što je pratilo
i većinu njegovih dela. Što zbog načina njegovog izlaganja, što zbog
dokaza koje navodi, Jungove su postavke pogrešno tumačene i prisutna
skepsa je ograničavala poštovanje u naučnim krugovima, koje je on mogao
da ima.
Međutim, Jung je nastavio da razrađuje ovu ideju, i kroz par godina
objavio opširno delo posvećeno problemu sinhroniciteta. Pored ostalih
povoda, važan je i jedan od problema kojim se Jung bavio u Ajonu (Aion,
1951., prema: Hol I Lindzi,1983). U tom je delu Jung pokušao da objasni
kako se pojava Hrista podudara sa početkom novog eona, sa razdobljem
Riba. Hristos je, prema tome, "Riba" (jedan od simbola ranog
Hrišćanstva je i riba), kao što je, pre njega, Hamurabi bio "Ovan"
(Jung,1995 ). Veza Hristovog ( i Hamurabijevog) života sa objektivnim
astronomskim događajem predstavlja sinhronicitet.
Ostvarenje. Napokon, 1952. godine, Jung objavljuje
esej "Sinhronicitet: načelo neuzročnog povezivanja".
U ovom delu, Jung naširoko raspravlja o fenomenu sinhroniciteta, pokušavajući
da nađe potporu u učenjima različitih mislilaca, Istočnih i Zapadnih,
i navodeći argumente, što iskustvene, što logičke, što statističke,
na kojima postavlja pojam sinhroniciteta. Naravno, najproblematičniji
deo ovog rada je tzv. Astrološki eksperiment, koji je bio izložen žestokoj
kritici. Iako je nailazio na otpor i kad je razrađivao i druge svoje
pojmove, ovog puta je otpor novom pojmu bio najveći i najžešći. To je
dovelo i do žestokih Jungovih emotivnih reakcija i povređenosti.
Treba imati u vidu da ovaj Jungov rad ne pretstavlja potpunu sliku o
sinhronicitetu, niti je Jung tu dao svoj konačan sud. On je ovo delo
napisao jer je osećao potrebu da se nekako ova ideja artikuliše i tako
postane osnova za dalje diskusije i kritike, koje bi unapredile pojam.
Zato je Jung ovaj rad svesno ostavio nedovršenim. Još je jedan razlog
taj što je bio svestan obuhvatnosti perspektive koju pojam sinhroniciteta
nosi sa sobom.
U ovom kontekstu, važno je pomenuti još jedno Jungovo pozno delo, koje
je, kao i njegov esej o sinhronicitetu, izazvalo žestoke reakcije stručne
javnosti. "Odgovor na Jova" se u neku ruku može smatrati
vrhuncem Jungove misli, a sa prethodnim esejem ga ne povezuje samo reakcija
javnosti, već i to što je u tom delu Jung pokušao da načelo sinhroniciteta
primeni na teološkim pitanjima, pre svega tumačeći neka biblijska zbivanja
u sinhronicitetskom kontekstu (prema: Progof, 1994.).
Kao što smo već naveli, Jung je do pojma sinhroniciteta došao kroz svoj
psihoterapijski rad, kroz različita iskustva ljudi. Ipak, on glavnu
diskusiju na ovu temu nije vodio sa psiholozima, već je svoje pozne
godine proveo raspravljajući s fizičarima o sinhronicitetu. Na razlog
za takav njegov stav probaćemo da ukažemo kasnije, a sad cemo se pozabaviti
pozicijim pojma sinhroniciteta u jungovoj teorijii.
K. G. Jung: šta i kako?
Raslojavanje. Celokupna ličnost ili "psihe",
sastoji se od nekoliko diferenciranih sistema koji deluju jedan na drugi
(Hol I Lindzi, 1983.). Sve sisteme u psihi, Jung je razmatrao na više
nivoa, dajući joj jednu "topografsku" dimenziju. Najčešće
se govori o 4 nivoa psihe:
1. lično svesno,
2. lično nesvesno,
3. kolektivno svesno,
4. kolektivno nesvesno (Hol, 1996.)
Međutim, neki autori (pr. Progof, 1994.; Samjuels, 2002.) ističu još
jedan sloj nesvesnog,
1. psihoidno nesvesno,
pozivajući se na Jungovo postuliranje psihoidne prirode kolektivnog
nesvesnog (vidi, npr. Jung, 1989.).
Neki osnovni pojmovi. Ja je centar ličnog svesnog, i odgovorno je za
čovekovo osećanje identiteta i kontinuiteta. Ja je kompleks svesnih
misli, osećanja, opažaja, sećanja, u čijoj je srži arhetip Jastva.
Pored toga, može se govoriti i o kolektivnom svesnom, o spoljašnjem
svetu, svetu zajedničkih vrednosti i formi (Hol, 1996.).
Oblast koja se graniči sa Ja je oblast ličnog nesvesnog. Lično se nesvesno
sastoji od doživljaja koji su bili svesni, ali su potisnuti ili zaboravljeni,
kao i od onih koji su bili suviše slabi da bi doprli do svesti. Sadržaji
ličnog nesvesnog dostupni su svesnom; između njih se vrši stalna interakcija.
Osnovne gradivne jedinice lične psihe su kompleksi. Kompleksi
su organizovane grupe povezanih predstava koje na okupu drži zajednički
emocionalni ton. Predstave se okupljaju oko jezgra kompleksa, koje sačinjava
određeni arhetip. Jung je istakao i još neke komponente nesvesnog, koje
su u osnovi arhetipovi, ali su se toliko razvili i dostigli poseban
značaj za psihu, da se o njima govori kao o nezavisnim strukturama.
To su senka, persona i anima/animus. Senka predstavlja neaktuelizovano
Ja, to jest, one sadržaje koji nose osećanje ličnog identiteta, ali
su iz različitih razloga bili odbačeni. Oni pokazuju stalnu tendenciju
da postanu sastavni deo Ega, pa su zato takve težnje praćene anksioznošću
i teskobom.
Persona i anima/animus predstavljaju relacione strukture (Hol, 1996.),
zbog svoje uloge u uspostavljanju komunikacije sa spoljnim svetom (persona)
i unutrašnjim slojevima kolektivnog nesvesnog (anima/animus).
Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve društvene
konvencije i tradicije, kao i svoje unutrašnje potrebe (Hol I Lindzi,
1983.). Jednostvano rečeno, persona je uloga koju društvo dodeljuje
nekome.
Anima i animus predstavljaju ženskog arhetip kod muškarca, odnosno muškog
arhetip kod žene. Predstavljaju konstelaciju onih osobina i svojstava
koje kultura kroz generacije određuje kao neadekvatne polnom identitetu,
i koje se, budući isključene i iz senke, grupišu oko predstave suprotnog
pola.
Važno je još napomenuti da je Jung govorio i o dve preovlađujuće orijentacije
psihe: ekstravertnosti i intravertnosti; i o 4 psihičke
funkcije: mišljenju, osećanju, osetilnosti
i intuicije.
Ali, za nas je bitno da se pozabavimo onim što je osnovni obrazac celokupne
psihe; a to je kolektivno nesvesno.
Objektivna psiha. Psiha pojedinca, njen svesni, kao
i njen nesvesni deo, razvija se iz matrice kolektivnog nesvesnog, i
u neprestanoj je vezi sa ovim dubljim područjima psihe na gotovo organski
način (Hol, 1996.).
Kolektivno nesvesno, ili transpersonalno nesvesno je najsnažniji i najuticajniji
sistem u psihi. Kolektivno nesvesno predstavlja potencijal nasleđenih
predačkih iskustava, što uključuje ne samo istoriju ljudi, već i životinjske
pretke. Formira se gomilanjem ponovljenih iskustava u toku mnogih generacija,
i gotovo da je potpuno odvojeno od bilo čega ličnog u životu neke jedinke.
Predstavlja naslednu osnovu celokupnog sklopa ličnosti, tako da se na
njemu podižu i Ja, i lično nesvesno i sva druga individualna sticanja
(prema: Hol I Lindzi, 1983.).
Kolektivno nesvesno je, u manjoj ili većoj meri, zajedničko svima -
to je jedan od aspekata njegove transpersonalnosti; ono predstavlja
i osnovu onoga što su stari narodi zvali "povezanošću svih stvari"
(Jung, 1995.).
U svojim poznijim radovima Jung je izraz "kolektivno ili transpersonalno
nesvesno" zamenio izrazom "objektivna psiha",
pre svega da bi se izbegla zbrka u vezi postojanja raznih kolektivnih
grupa u okviru ljudske vrste, kao i da bi se naglasilo da su i najdublje
instance psihe objektivno stvarne kao i spoljašnji svet kolektivnog
svesnog (prema: Hol, 1996.). To je još jedan aspekt često isticane karakteristike
univerzalnosti objektivne psihe. Ali sam izraz "objektivna psiha"
podrazumeva implicitno u još nešto, nešto istovremeno i subjektivno
i objektivno, a ni jedno ni drugo od toga, što je Jung zvao psihoidnim
nesvesnim.
Objektivna psiha je struktuirana od arhetipova, a u njenom središtu,
ujedno prožimajući celokupnu psihu, nalazi se najstariji od svih arhetipova,
arhetip Jastva.
O prirodi objektivne psihe i njenim karakteristikama reći ćemo nešto
više kada budemo govorili o Jastvu.
Arhetipovi. Osnovne strrukturne komponente objektivne
psihe predstavljaju arhetipovi. Oni predstavljaju univerzalni oblik
ideja, koji sadrži veliki element emocija (Hol i Lindzi, 1983.). Arhetipovi
nastaju kao trajan talog u psihi - nekog doživljaja koji se stalno ponavljao
kroz generacije.
Arhetipovi su osnovni uređivački
činioci, odgovorni za organizaciju procesa u psihi; njihovo delovanje
dovodi do manje ili više obuhvatnih promena u psihi, jer deluju na dubokim,
transpersonalnim nivoima objektivne psihe - arhetipi su svojevrsni obrasci
ponašanja. Kao takvi, oni predstavljaju unutrašnju konstelatornu snagu,
koja se zasniva na njihovoj teleološkoj prirodi.
Arhetipovi po sebi su nesaznatljivi, neopazivi; za arhetipove saznajemo
preko njihovih manifestacija - arhetipskih predstava; oni su a priori
date predispozicije za ideje. Arhetipske predstave su "osnovne,
suštinske, duboke predstave, koje se stvaraju delanjem arhetipa na nataložena
iskustva pojedinačne psihe" (Hol, 1996.). Ove predstave vrše ogroman
uticaj na osobu, i praćene su jakim osećanjima, pre svega osećanjima
mističnosti i strahopoštovanja. Kako Semjuels (2002.) navodi, ovakva
njihova snaga proizilazi iz toga što one nisu stvarne, već su "nametnute"
umu iznutra.
Iako imaju tendenciju da se personifikuju (kao, na primer, Jungov Filimon),
arhetipovi nisu nužno izolovani jedan od drugog, već se često mešaju
i međusobno prožimaju (Hol i Lindzi, 1983.).
Arhetipovi predstavljaju i jezgro kompleksa, i kao takvi mogu da prodru
u svest.
Arhetipovi izražavaju nužno postojeću polarnost između pozitivnih i
negativnih aspekata osećanja i doživljaja (Semjuels, 2002.). Ali, oni
imaju i sposobnost da oblikuju simbole, koji, u suštini, ujedinjuju
ovakve sadržaje načelno nepomirljive na pojedinačnom nivou. Ovu sposobnost
izmirenja suprotnosti preko simbola, Jung je nazvao trascedentnom funkcijom.
Međutim, tokom ovog procesa, suprotnosti i sukobi između njih ne moraju
nužno da nestanu, već se najčešće prevazilaze i relativizuju. Sve u
svemu, može se reći da su osnovna svojstva ovih prvoobrazaca, a kako
je naveo Popović, sledeća:
1. arhetipovi su dinamički pokretači i/ili inhibitori;
2. imaju numinozan sadržaj, izražen afektivni naboj;
3. ispoljavaju se kroz ideje ili predstave;
4. često se javljaju u vidu simbola;
5. često se ispoljavaju u sinhronicitetskim zbivanjima; na koji način,
pokušaćemo da predstavimo u nastavku rada.
Jastvo. Jung je smatrao Jastvo
ekvivalentom psihe, međutim, istražujući arhetipove, otkrio je arhetip
koji predstavlja težnju ka jedinstvu. Ovaj arhetip predstavlja regulišuće
središte celokupne psihe, oko koga se okupljaju svi drugi sistemi; on,
zapravo, upravlja i saobraća celokupnim psihičkim poljem (Hol, 1996.).
Kako Semjuels (2002.) navodi, arhetip Jastva predstavlja potencijal
za integraciju celokupne ličnosti, uključujući sve psihičke, fiziološke
i biološke procese, sve pozitivno i negativno, ostvarene i neostvarene
potencijale, fizičku i duhovnu dimenziju.
Nesaznatljivo, kao i ostali arhetipovi, Jastvo se manifestuje preko
različitih predstava i simbola, od kojih je najčešća mandala. U tom
smislu se povlači razlika između sadržaja Jastva, kao mnoštva oblika
i predstava, i strukture Jastva, koja ima veze sa uspostavljanjem obrazaca
i ravnoteže među različitim delovima psihe (Semjuels, 2002.). Ta težnja
ka ucelovljavanju se ogleda u tome da se od Jastva polazi i Jastvu se
varaća, kroz procese deintegracije i integracije, što eksplicira teleološku
prirodu - Jastvo traga za otkrivanjem smisla i svrhe življenja, pri
čemu su život i smisao nerazlučivo povezani ( Ibid.).
U skladu s tim, Jastvo se može dvojako poimati: u iskustvenoj ravni,
tako što obuhvata osnovu svih fenomena koji se tiču samog čoveka, i
u ontološkoj ravni, ekvivalentno sa Lajbnicovim "unapred uspostavljenim
skladom", kao, "obuhvatno jedinstvo u kojem i pomoću kojeg
makro- i mikrokosmos učestvuju jedan u drugome, a posebno ... odražavaju
u životu ljudske jedinke" (Progof, 1994.). Iako predstavlja središte
psihe, Jastvo je u isto vreme i njen totalitet, kako Jung kaže: "Jastvo
nije samo centar, nego i kružna linija koja obuhvata i svesno i nesvesno"
(Jung, cw12, prema: Semjuels, 2002.). Kao takvo, Jastvo neizbežno funkcioniše
na transpersonalnom nivou, neizbežno je u odnosu sa inim. Transpersonalni
aspekti Jastva se mogu sagledati iz tri perspektive (Semjuels, 2002.):
• Jastvo kao predstava Boga; ovaj aspekt Jastva ne
zadire u ontologiju Boga, već ukazuje na osećaj osobe da je deo božanstva
ili da je povezana s Bogom, koga doživljava kao nešto izvan uobičajenog
poretka stvari; Semjuels navodi da i psihološki doživljaji Jastva i
religiozni doživljaji su zasnovani na nečemu što se doživljava kao obuhvatno
jedinstvo;
• Jastvo i ini; Jastvo se može posmatrati i sa aspekta
odnosa sa drugima; ono je primarni izvor empatije, ali i sklonosti ka
stapanju s nečim "većim" od sebe, što se ogleda u regresivnim
tendencijama, okeanskim osećanjem, i sl. - na ovaj način Jastvo je u
vezi sa instinktom smrti;
• Jastvo kao unus mundus.
Sve je Jedno, Jedno je Sve - osnove sinhroniciteta
Unus mundus. Kao što smo već istakli, ideja o jednom
svetu nije bila strana ljudskoj misli kroz istoriju. Tek sa periodom
prosvećenosti ova je ideja skoro potpuno bačena u senku. Smrt Boga je
značila i smrt unus mundusa. Oslanjajući se na Lajbnicovu ideju o "unapred
uspostavljenom skladu", kao i na koncept Taoa, Jung je ponovo oživeo
ovu ideju. Ali, on ovu ideju nije zasnovao na tome da sve podleže istom
pravilu, koliko da je svaka oblast postojanja blisko povezana sa svim
ostlim oblastima (Semjuels, 2002.). Upravo kroz ideju o Jastvu kao centru
psihe i "kružnoj liniji koja spaja svesno i nesvesno", i kroz
svoja razmišljanja o prirodi univerzuma, Jung je razvijao ideju o unus
mundusu. I, kako sam navodi:
"Pošto se psiha i tvar nalaze u jednom istom svetu i u kontinuiranoj
interakciji jedna s drugom, i pošto počivaju na nepredstavljivim, transcedentnim
faktorima, ne samo da je moguće, nego je gotovo sasvim verovatno da
su psiha i tvar dva različita aspekta jedne iste stvari" (Jung,
CW8, prema: Semjuels, 2002.).
"Nepredstavljivi faktori" na kojima je Jung gradio sliku unus
mundusa predstavljaju ono što je on zvao psihoidnim nesvesnim.
Psihoidno nesvesno. Stvarajući unus mundus, Jung je
povezao psihološko, biološko, ponašanje, duh i materiju. Tako je došao
na ideju o primarnom uređujućem činiocu, koji funkcioniše na nivou na
kome se još nisu odigrali procesi diferencijacije, nivou koji je neposredno
blizak prirodi. Jung ga je nazvao psihoidnim, ističući njegovu nepredstavljivu
prirodu, odnosno, da se ne može direktno opaziti niti predstaviti (Jung,
1989.).
U psihoidnom su stanju stopljene sve buduće mogućnosti; jer ovaj nivo
postojanja nije došao do one tačke kad je neophodno razdvajanje i raspoznatljivost.
Na ovom nivou, koji je samo nalik psihi, različiti aspekti psihe nisu
razdvojeni, kao arhetip i nagon, telo i um. Psihoidno stanje veoma je
slično Jastvu shvaćenom kao kosmos ili iskonski haos (Progof, 1994.).
Odgovara Lajbnicovom "unapred uspostavljenom skladu", ili
prvom i drugom nivou Taoa, kako ga je shvatio Čuang Ce (vidi napred
).
Kroz ideju o psihoidnom postavljen je temelj na kome se mogu shvatiti
procesi deintegracije tokom razvoja psihe. Prvi korak u toj diferencijaciji
je odvajanje arhetipova i nagona iz tog zajedničkog korena, a oni su
suprotnosti između kojih vlada napetost, iz koje se rađa energija koja
stoji psihi na raspolaganju ( Progof, 1994.).
Time je Jung ukazao na "nepsihički aspekt" arhetipova, aspekt
u kome se psihičko i fizičko stapaju u jedan kontinuum, koji je po sebi
nepojmljiv, a u kojem se dešavaju sinhronicitetska zbivanja.
Arhetipska osnova sinhroniciteta. Do sada smo pokušavail
da, kroz priču o unus mundusu i psihoidnom nesvesnom kao integralnom
jedinstvu,damo širi okvir za ispunjavanja načela sinhroniciteta. Sada
ćemo pokušati da ga predstavimo malo detaljnije.
Kao što se iz predhodnog može videti, za potpunije razumevanje psihe,
samim tim i načela sinhroniciteta, moramo poći dalje od ličnosti, i
pokušati da sagledamo makrokosmička i mikrokosmička odražavanja, a da
pri tome ipak ne zanemarimo važnost subjektivnog činioca.
S jedne strane, možemo reći da psiha shvaćena kao mikrokosmos, na svojim
najdubljim nivoima sadrži odraze šireg univerzuma, tako da su te predstave
u principu izrazi onih procesa i ritmova koji se dešavaju u makrokosmosu
prirode. Ovakva veza psihe sa univerzumom, koja predstavlja neku vrstu
kontinuuma na psihičkoj razini, uspostavljena je na onom najdubljem
nivou objektivne psihe, koji je Jung nazvao psihoidnim.
S druge strane, organizam se u celini može shvatiti kao minijaturna
predstava kosmosa, tako da se osnovni obrasci ponašanja poimaju kao
ogledala u kojima se makrokosmos odražava u mikrokosmosu. Ovi osnovni
obrasci ponašanja u stvari su arhetipovi.
Ovako sagledavajući stvari otvorili smo put pogledu na ove korespodencije
kroz dva aspekta:
- prvi obuhvata dubinu do koje dopire doživljaj arhetipa, i
- drugi obuhvata stanje psihe kao celine, naročito uslov i sredinu u
kojoj se arhetip zatiče kad za ličnost postane živi činilac (Progof,
1994.).
Situacija kada neki arhetip postaje delatan doživljava se veoma snažno,
emotivno nabijeno, bez obzira da li se radi o transcedentnom (u smislu
makro- mikrokosmičkog odražavanja) ili imanentnom (u smislu dodira sa
psihoidnim nivoom) vidu arhetipa. Kroz emotivnu reakciju eksplicitno
dolazi do izražaja jedan subjektivni činilac. Jung je uočio da sinhronicitetski
fenomeni se češće dešavaju kad postoji psihičko iščekivanje, kad postoji
nada, želja, interesovanje. Jung je, na osnovu tog arhetipskog svojstva
nadanja, govorio o arhetipu čuda ili magijskog dejstva, na taj način
uobličavajući osobeno svojstvo iščekivanja koje bića intuitivno osećaju
kad je posredi sposobnost životnih procesa da dovedu do promena u sopstvenom
funkcionisanju (Ibid.). Ove se promene odigravaju ne na ličnom, već
na transpersonalnom nivou psihe, i u njima se ogleda unutrašnja konstelatorna
snaga arhetipa, koja dovodi do restruktuiranja iznutra. Upravo zbog
te arhetipske osnove, odnosno zbog posredovanosti arhetipom, nada i
želja nisu delotvorne nasumice, već samo u kontekstu nekog propisanog
obreda ili nekog osnovnog simbola, jer se samo tad arhetip može aktivirati.
Aktivacija arhetipa na svom najdubljem nivou dovodi do restruktuiranja
osnovnih obrazaca delovanja, ali, kao što smo već naveli, ne dejstvom
neke postulirane enrgije, koja bi dejstvo arhetipa svela na domen uzrok-posledica,
već dejstvom unutrašnje konstilatorne snage arhetipa.
To unutrašnje načelo ne menja neposredno sama zbivanja ili okolnosti,
već donosi preuređenje obrazaca stvari koji sadrži posebne situacije
i uslove. Pri tome se konteksti i značenja neprimetno menjaju, pružajući
se preko vremena, prostora i uzročnosti. Rečju, načelo unutrašnje uređenosti
osnova je za uspostavljanje obrazaca preko vremena (patterning across
time).
Ovakvi obrasci, koji predstavljaju unutrašnju konzistenciju svojstava,
oblikuju situacije koje u svoje područje uvlače kako fizičke, tako i
psihičke fenomene. Ovakva sticanja poredak svog obrasca šire preko datog
trenutka vremena; pri tome, unutar njih samih, ovakva zbivanja uvek
na neki smisaon način odgovaraju jedni drugima. Treba reći i da su,
pri građenju obrazaca preko vremena, uključene raznovrsne jedinice vremena;
da se ne odražava samo obrazac postojećeg trenutka, već i ono što se
odnosi na prošlost i na budućnost. Svi ovi prostorno i vremenski razdvojeni
i uzročno nepovezani događaji ipak pripadaju istom građenju obrasca
preko vremena, okupljeni su oko istog arhetipa. Pri tome je jako važno
imati u vidu da se kroz sva ova zbivanja reflektuju obeležja datog arhetipa
(Progof, 1994.).
Kako, međutim, do svega ovoga dolazi? U skladu sa postuliranom kompenztornom
prirodom psihe, Jung je posebnu pažnju obratio na proces snižavanja
mentalnog nivoa, odnosno "abaissement du niveau mental" (Jung,
1989., Progof 1994.). O čemu se radi? Ukratko, pri svakom aktiviranju
nekog arhetipa , on privlači i okuplja veliku koncentraciju psihičke
energije oko sebe. Dok je energija okupljena u jednom delu psihe, druge
oblasti ostaju manje-više ispražnjene. Upravo na toj strani psihe sa
koje je energija povučena dolazi do snižavanja mentalnog nivoa, sadržaji
te strane tonu u dublje nivoe nesvesnog. U takvom slučaju abaissementa,
psiha je otvorena za puni uticaj arhetipskih činilaca sa najdubljeg,
psihoidnog nivoa (Progof, 1994.); pri tome, osoba je psihički veoma
ranjiva, ali je, u isto vreme, znatno širi opseg njenih psihičkih mogućnosti
- osoba postaje kadra za spoznaju koja ide dalje od prostora i vremena.
Mada se, u principu može izazvati različitim tehnikama, ipak su dva
činioca presudna za fenomen abaissementa. Prvi se ogleda u spontanosti,
pre svega zbog nepostojanja predumišljaja za izazivanje nekog događaja,
a drugi se odnosi na društvene prilike u kojima je na sceni emotivnost
gomile, tradicija i verovanja, pa lakše dolazi do abaissementa nego
kad je pojedinac sam. Snižavanjem mentalnog nivoa često se dostiže najdublji
psihoidni nivo, pri čemu aktivirani arhetip uspostavlja novi obrazac
preko vremena bez obzira na granice prostora, na usmeravanje svesnog
uma i bez obzira na uzročne veze u njemu. Na ovaj način, aktivirani
arhetpski element predstavlja transuzročni činilac, što dovodi do mogućnosti
povezivanja dva ili više međusobno uzročno nepovezana lanca događaja,
što predstavlja suštinu onog fenomena kojim se ovde bavimo.
U kratkim crtama, napon izazvan željom odnosno nadom stvara abaissement
s jedne strane psihe, i kroz to dolazi do odraza, ili nesvesnih spoznaja
koje se reflektuju preko obrazaca preko vremena. Oni se oblikuju u smisaonu
usklađenost, u skladnu korespondenciju sa situacijom koja okružuje arhetip
koji je postao delatan. Na taj način, postavljena je teorijska osnova
onih zbivanja koje bismo nazvali sinhronicitetskim.
4. Mi o vuku, a vuk na vrata - određenje sinhroniciteta
"Vuka" u ovoj priči u najširoj mogućoj meri Jung je odredio
kao a priori neuzročni princip povezivanja (Jung, 1989.), koji predstavlja
psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena (Ibid.), što će reći
da su one samo pretpostavke manje ili više svesnog uma; ovaj princip
Jung je nazvao sinhronicitetom.
Sinhronicitet znači istovremenost određenog psihičkog stanja sa jednim
ili više spoljašnjih događaja, koi se pojavljuju kao smislene usporednice
trenutnog subjektivnog stanja, i obrnuto (Ibid.).
Ovakva definicija sinhroniciteta implicira da se on sastoji iz dva činioca:
1. jedne nesvesne predstave koja dolazi u svest neposredno ili posredno
(kao simbol), u obliku sna, ideje ili predosećaja, odnosno kao niz zbivanja
koja se odigravaju u psihi, a što obuhvata aktiviranje arhetipa, pojačavanje
emocija, i snižavanje mentalnog nivoa;
2. raspoređivanja spoljašnjeg i nezavisnog zbivanja koje se odigrava
van psihe i koje se podudara sa predhodnim sadržajem.
Mada bi se iz ovoga moglo zaključiti da se sinhronicitet odnosi na smisaonu
povezanost jednog psihičkog i jednog fizičkog događaja, on nije samo
to. On se, u stvari, odnosi na sve one slučajeve podudaranja koji nisu
uzročno povezani, već je veza između njih smisaona, kao i na one događaje
koji se podudaraju u vremenu i prostoru, ali su povezani i na dublji,
smisaoni način (Semjuels, 2002.).
Tako Jung govori o tri oblika sinhroniciteta (Jung, 1989.):
1. poklapanje izvesnog sadržaja psihe sa odgovarajućim spoljnim
zbivanjem koje se istovremeno odigrava;
2. poklapanje psihičkog stanja osobe sa snom ili priviđenjem za koje
se kasnije pokazuje da je više-manje veran odraz nekog spoljašnjeg događaja
koji se odigrao približno istovremeno, ali na određenoj prostornoj udaljenosti;
3. isti slučaj, samo što je događaj vremenski udaljen, odnosno, odvija
se u budućnosti, a u sadašnjosti je predstavljen samo snom ili priviđenjem.
Ovom spisku možda treba dodati još jedan oblik, a to je (Jung, 1995.):
4. smisaona povezanost sličnih ili istovetnih psihičkih stanja (misli,
snova...) koja se javljaju u isto vreme na različitim mestima, kod različitih
osoba.
Kako god da se manifestuje, mi sinhronicitet možemo sagledati bar u
još dve dimenzije, kroz šire i uže značenje ovog pojma.
U širem smislu, sinhronicitet se može posmatrati kao opšti neuzročni
poredak, kao načelo koje funkcioniše u makrokosmosu kao celini. Ovako
posmatrano načelo sinhroniciteta je po značaju ravno uzročnosti, načelo
po sebi i unutar sopstvenih uslova, koje obezbeđuje objašnjenje onih
pojava za koje uzročnost nije dovoljna.
Druga dimenzija sinhroniciteta je više nego individualna. U ovom se
smislu sinhronicitet može posmatrati u transpersonalnom makrokosmičkom
kontekstu, pri čemu predstavlja samo poseban slučaj opšte neuzročne
uređenosti. U ovom, užem vidu, sinhrinicitet je specijalizovaniji, i
obuhvata one fenomene čiji je središnji činilac psiha (Progof, 1994.).
U kom god smislu da se razmatra, treba imati u vidu da se sinhronicitetska
zbivanja ne mogu izazvati, ali da je zato moguće razviti osetljivost
za njih.
Na kraju ćemo dati jednu definiciju sinhroniciteta za koju nam se čini
da obuhvata skoro sve što je napred navedeno, a koju navodi Progof (1994.):
"Kada se dva ili više događaja odigraju u datom trenutku vremena,
a da nijedan od njih nije uzrok drugome, ali tako da između njih postoji
raspoznatljivo smisaon odnos koi prevazilazi mogućnost slučajne podudarnosti,
možemo reći da se radi o sinhronicitetu".
Zašto sinhronicitet? Sinhronicitet je termin koji svojim
značenjem mnoge dovodi u zbunjujuću situaciju, jer ga je veoma lako
pomešati sa pojmovima koji imaju slično, ali ipak dovoljno različito
značenje, kao što su pojmovi slučaja, sinhroničnosti, i dr. Zašto
se Jung odlučio baš za ovaj pojam? On sam kaže da je naziv sinhronicitet
izabrao zato što mu se činilo da je bitno merilo u proučavanju ovog
fenomena istovremeno pojavljivanje dvaju smisleno, ali ne i uzročno
povezana događaja. Pri tome je akcenat na vremenskom aspektu fenomena,
iz tog razloga što Jung smatra da su svi oblici duhovnog poretka činovi
stvaranja u vremenu ( Jung, 1989).
Međutim, Jung je i sam bio svestan da je ovaj termin, upravo zbog naglašavanja
vremenske perspektive, nezadovoljavajući, jer na taj način prenebegava
sve druge vrste zbivanja i doživljavanja koji bi migli stati u njegov
okvir. U toj perspektivi, on je povukao razliku između sinhroniciteta
i sinhronizma, koji jednostavno znači istovremeno pojavljivanje dvaju
događaja (Jung,1989), i naglasio da treba obuhvatiti i prostorne fenomene,
naročito "prostornu vidovitost", kao i arhetipsku osnovu sinhroniciteta.
Progof (1994), analizirajući pojam sinhroniciteta, uočava da je krucijalni
termin u određenju ovog pojma sintagma " podudaranje u prostoru
i vremenu". On predlaže da se reč podudaranje ( coincidence ) zameni
rečju preklapanje ( coocurence ), jer se na taj način ističe da se radi
o istovremenom dešavanju dva odvojena zbivanja koja su uzročno nepovezana,
što reč podudaranje u manjoj meri naglašava.
Ovde smo se dotakli pitanja istovremenosti u određenju sinhroniciteta.
U narednom poglavlju dotaći ćemo se i druge odrednice, odnosno smisla
događaja, koji predstavlja okosnicu odnosa sinhroniciteta i uzročnosti.
Gde je tu smisao? U slučaju istovremenog dešavanja
onih zbivanja koja nisu uzročno povezana, taj je događaj često toliko
ispunjen značenjem da izgleda da sadrži i nešto više od slučajnog preklapanja.
Upravo tu Jung vidi mesto smislenom podudaranju, odnosno onome što se
nama pojavljuje kao smisao, a koji predstavlja suštinu sinhroniciteta.
Iako je ovo jedno antropomorfističko tumačenje, mi jednostavno nemamo
načina da saznamo šta je to što nam se javlja kao smisao po sebi (Jung,
1989). Jung kaže da smo toliko navikli da smatramo smisao psihičkim
procesom, da nam je veoma teško da predpostavimo postojanje jednog transcendentnog
smisla, naročito što nemamo naučnog načina da takav objektivni smisao
i dokažemo ( Ibid.). Međutim, ako pođemo od predpostavke postojanja
smisla izvan nas, onda je implicitno prisustvo nekog organa za smisao,
koji je u osnovi sinhronicitetskog zbivanja (Progof,1994). Ako takav
organ može da se predpostavi, on se verovatno nalazi na nivou arhetipova.
A upravo nam to pruža osnovu za razumevanje događaja koje možemo nazvati
sinhronicitetskim.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|