Motorni razvoj
U toku prve dve godine razvoja se motorno ponašanje deli u dve kategorije:
motorna aktivnost i motorna kontrola. Odmah po rođenju dete je globalno
(celim telom) motorno aktivno: ono se rita uvija, bacaka, mlati rukama
i nogama. Vremenom, ono stiče kontrolu nad pokretima, tako da je sve
manje difuznih i nekontrolisanih pokreta. Kontrolisanu motornu radnju
predstavljaju specifični pokreti, uspešne reakcije na određene draži;
tačnije, to su motorne reakcije pomoću kojih dete manipuliše predmetima
svoje okoline, pokreti kojima ono postepeno ovladava svojom okolinom
(hodanje, hvatanje i sl). Pod uticajem sazrevanja i učenja kontrola
pokreta postaje sve savršenija.
Istraživanja motornog razvoja se mogu podeliti u dve velike grupe:
1. normativne studije - nastoje da utvrde prosečne uzraste
na kojima se javljaju pojedini oblici motornog ponašanja. U tim studijama
se polazi od toga na motorni razvoj zavisi pre svega od sazrevanja.
Najpoznatije normativne studije dali su: Šarlota Biler, Širlijeva, Hecerova
i Gezel. Ovakvim studijama se dobijaju norme za motorni razvoj pomoću
kojih se može pratiti pravilnost toka motornog razvoja pojedinog deteta.
Pri korišćenju ovih normi uvek treba na umu da se individualni razvoj
može razlikovati od normi.
2. biografske studije - koje se bave proučavanjem prirode i
procesa motornog razvoja i ponašanja, zatim modifikovanjem pojedinih
oblika motornog ponašanja, kao i faza i stadijuma kroj koje prolazi
razvoj pojedinih motornih veština
Jedna od najopširnijih normativnih studija motornog
razvoja je Gezelova
(“Mentalni razvoj predškolskog deteta”):
Gezel je pod motornim ponašanjem podrazumevao: kontrolu položaja tela
i njegovih delova, lokomociju (puzanje, hodanje), prehenziju (hvatanje),
opštu telesnu koordinaciju i specijalne motorne veštine (npr. crtanje
i kontrola ruke)
Lokomocija
Da bi dete stalo na noge i počelo da hoda potrebni su sledeći preduslovi:
• razvijenost velikog mozga,
• razvijenost malog mozga (održavanje ravnoteže tela),
• zrelost drugih nervnih centara i
• anatomske promene (relativni rast dužine detinjih nogu, trupa i glave).
Dakle, stajanje na dve noge je rezultat složene koordinacije, dok je
hodanje, s druge strane, u stvari čitav niz koordinacija.
Pošto dete raspolaže sa dva para udova (gornjih i donjih) i pošto mu
je telo bilateralno (leva i desna ruka, leva i desna noga) ono će prohodati
tek kada postigne koordinaciju pokreta mišića, gornjih i donjih udova,
i uspostavi ravnotežu između leve i desne strane tela.
Znači dete mora da postigne, ne samo koordinaciju dve noge i dve ruke
nego i ipsilateralnu i kontralateralnu kontrolu.
(ipsilateralna kontrola = vladanje pokretima ruke i noge sa iste strane
tela kontralateralna kontrola = koordinacija (usaglašavanje) pokreta
leve ruke i desne noge, i desne ruke i leve noge).
Prvi korak u zauzimanju uspravnog položaja tela, a koji je preduslov
hodanja na dve noge, je dizanje brade deteta u položaju kada leži potrbuške,
što ono prvi put uspeva kada je staro svega mesec dana. Neki smatraju
da je to prvi pokret u nizu pokreta kojima se dete uspravlja da stane
uspravno na dve noge. To je istovremeno i dokaz za postojanje zakonitosti
cefalo - kaudalnog pravca razvoja:
Dete najpre stiče kontrolu mišića očiju, nešto kasnije počinje
da vlada facijalnom muskulaturom (opušta mičiće lica u osmeh), potom
stiče kontrolu nad vratnim mišićima (1 mesec), tome sledi kontrola ruku
i gornjeg dela trupa (2 - 4 meseca), kontrola donjeg dela trupa pomoću
koje može da zadrži sedeći položaj (7 meseci), posle toga se uspostavlja
kontrola šake (6 - 9 meseci), nogu (stoji sa 9 m, hoda uz nečiju pomoć
11m, samostalno hoda sa 15 m)
Studija Širlijeve: Motorni razvoj u prvih 15
meseci života:
Širlijeva je ustanovila zakonitost da kontrola položaja tela i njegovih
delova uvek prethodi kontroli pokreta.
To znači da dete uvek pre može da održi položaj u koji ga odrasli dovedu
(npr. sedenje) nego što uspeva da se samo dovede u taj položaj. Isto
tako dete prvo uspeva da održi položaj stajanja, a tek zatim uspeva
da se samo uzdigne u stojeći stav i t.d.
U motornom razvoju se izrazito uočava njegovo odvijanje prema zakonitosti
stalnog i nepromenjenog redosleda promena. To je dokaz za to da je motorni
razvoj određen sazrevanjem, a sasvim u maloj meri učenjem i vežbom.
Osim ovih zakonitosti, u razvoju motorike uočene su i druge zakonitosti,
koje su od značaja za razumevanje ovog aspekta razvoja. Na ovom mestu
biće pomenute sledeće:
Proksimo-distalni pravac – Motorna kontrola se razvija prvo u zoni koja
je bliže središnjoj osi tela – kičmi, pa u pravcu periferije. Npr. u
slučaju ruke, pravac je: rame, lakat, šaka, prsti.
Od podjednake kontrole bilateralnih ka boljoj kontroli unilateralnih
organa – Kada se rodi dete je uglavnom simetrično i podjednako spretno
se služi sa obe polovine tela. U toku razvoja ono postaje funkcionalno
nesimetrično – jednu svoju stranu, češće desnu, više upotrebljava nego
drugu. Ruka, noga (pa i oko i uho) na ovoj strani su jače, brže, spretnije.
Eliminisanje suvišne angažovanosti mišića – Pri savlađivanju neke motorne
veštine dete na mlađem uzrastu angažuje daleko veći broj mišića i troši
više energije nego što je potrebno. Tokom razvoja suvišno angažovanje
se eliminiše.
Intermitentnost u razvoju – Tendencija, uočena u longitudinalnim istraživanjima,
da jedan oblik ponašanja ne postaje stalan od momenta kada se pojavi.
Ponašanje se javlja jednom ili dva puta, pa se gubi, da bi se posle
više dana ili čak nedelja ponovo javilo, a zatim izgubilo, i tako više
puta; pri čemu se intervali između javljanja sve više skraćuju i na
kraju gube, kada ponašanje postaje stalno. Ova zakonitost uočena je
i u kognitivnom i govornom razvoju.
Alternativnost u razvoju – Tendencija da se periodi intenzivnijeg razvoja
različitih funkcija naizmenično smenjuju (povezana sa prethodnom zakonitosti).
Sa prohodavanjem dete stiče nove kvalitativne uslove za svoj sveukupni
razvoj. Ono postaje manje zavisno od odraslih. U stanju je da se samostalno
približava predmetima i da se udaljava od njih. Sposobno je da svojom
aktivnošću proširuje čulne spoznaje sveta koji ga okružuje: da opipa
i zagleda predmete sa svih strana, da ispita njihov prostorni položaj,
itd.
Motorna kontrola i specijalne motorne veštine (hodanje, hvatanje) su
od izuzetnog značaja za razvoj, kako individue tako i za razvoj same
ljudske vrste. Pre svega, zahvaljujući motornom razvoju (pre svega uspravnom
hodu i sposobnosti upotrebe ruke sa opozicijom palca) čovek je postao
čovekom i stvorio složena oruđa na kojima počiva razvoj civilizacije.
Kada je u pitanju individualni razvoj, kontrola motorne aktivnosti i
savladavanje specijalnih motornih veština izuzetno su značajni u ovladavanju
fizičkom i socijalnom sredinom. Tako na primer, deca koja su motorno
spretnija od ostalih, vrlo često su više prihvaćena od strane vršnjaka,
nego deca sa prosečnim motornim veštinama. Većina lidera, u grupama
na mlađim uzrastima, nadmašuju ostale u motornim veštinama (npr. penjanje,
preskakanje konopca, lastiša, bacanje i šutiranje lopte, trčanje skakanje,
klizanje, skijanje, plivanje, vožnja bicikla, rolera i sl)
Osnovne karakteristike dečje igre, posebno njena akciona motorna, dinamička
komponenta pokazuju koliko je bitna motorna veština deteta i u igri,
koja je ona vrsta aktivnosti koja najviše podstiče razvoj ranog, predškolskog
i ranog školskog uzrasta.
Kognitivni razvoj
U toku prve dve godine života, prema Pijažeovoj teoriji, dete se nalazi
na senzomotornom stadijumu. Ovo je stadijum praktične inteligencije
koja se koristi opažajima i pokretima za rešavanje problema (otuda naziv
senzo-motorna [senzorna - opažajna i motorna - koristi pokrete]). Opažaji
i pokreti organizovani su u akcione šeme (povezani zajednički elementi,
koji se koriste pri ponavljanjima jedne iste akcije u različitim uslovima,
vrsta uopštavanja, ali na praktičnom nivou). Problemi koje dete rešava
na ovom stadijumu su: otkrivanje karakteristika različitih predmeta,
traženje nestalog predmeta, dosezanje predmeta koji je van domašaja
deteta (pomoću različitih sredstava kao što su podloga na kojoj predmet
stoji, štap i sl.), kombinovanje predmeta i sl.
SM stadijum može se podeliti na 6 faza.
Začeci SM inteligencije javljaju se u 3. fazi (5-8 meseci). U prethodnim
fazama kod deteta se uočavaju refleksi (1. faza) i navike (2. faza),
dakle oblici ponašanja koji se ne mogu smatrati inteligentnim. U 4.
fazi (9-12 meseci) moguće je rešavanje najjednostavnijih problema (npr.
privlačenje željenog ali udaljenog predmeta pomoću uzice koja je dugačka
25 cm; nalaženje predmeta kada se sakrije ispod jednog komada tkanine).
U 5. fazi (13-18 meseci) rešavaju se složeniji praktični problemi, a
do rešenja se dolazi metodom pokušaja i pogrešaka, da bi u 6. fazi (19-24
meseca) došlo do rešavanja putem uviđanja, gde se problemi koje je moguće
rešiti još složeniji. U poslednjoj, 6. fazi, javljaju se začeci simboličke
funkcije, čija je najznačajnija manifestacija govor. Javljanje unutrašnjeg
mentalnog plana i govora predstavlja i završetak senzomotornog stadijuma.
Razvoj govora kod deteta
Razvoj govora kod deteta deli se na dve velike faze – prelingvističku
i lingvističku fazu. Prelingvistička faza počinje prvim oblikom oglašavanja
deteta, a to je plač. Ubrzo po rođenju, dete spontano proizvodi glasove,
među kojima dominiraju vokali zbog čega je ova faza i nazvana “faza
vokalizacije”.
Karakteristika ovog perioda je tzv "glasovna ekspanzija"-
kada je proizvodnja glasova toliko intenzivna, da već u 2 mesecu starosti
dete izgovara više glasova nego odrasli i nego što ima glasova u njegovom
maternjem jeziku (jeziku kojim govori njegova okolina). Tada dete može
da izgovori sve glasove ljudskog roda, pa i one koji nisu karakteristični
za njegov maternji jezik. Oko šestog meseca dete počinje intenzivno
da imitira odrasle koji ga okružuju i tako redukuje svoj glasovni repertoar.
Dakle, glasovnu ekspanziju zamenjuje glasovna kontrakcija. I, upravo
ta glasovna kontrakcija je uzrok razlika u glasovima različitih naroda.
U trećem mesecu života dete se igra variranjem visine tonova.. Kao rezultat
takve sposobnosti pojavljuje se takozvano brbljanje koje se ispoljava
u spontanom pojavljivanju vokala združenih sa suglasnicima (na primer:
“edo”, “nga”, “ta”,...). Brbljanjem dete dalje razvija svoj govorni
organ. Posebna vrsta brbljanja jeste faza udvajanja glasovnih proizvoda
(samoglasnika i suglasnika) – “ma, ma, ma, ma,...” i “ta, ta, ta, ta,...”.
Ubrzo brbljanje počinje da liči na govor odraslih, tj. postaje slično
glasovima koji okružuju dete. Dete kao da pokušava da izgovori reči
svog maternjeg jezika iako njegovi glasovi najčešće nemaju nikakav smisao.
Odrasli reaguju na glasove kojima kao da dete hoće nešto da kaže, a
potpuno ignorišu glasove koji nemaju nikakav smisao.
Prelaz sa prelingvističke na lingvističku fazu označava pojava prve
reči. Udvajanje slogova “ma-ma”, “ta-ta” odrasli često smatraju kao
pojavu prve reči. Međutim, prva reč javlja se tek kada dete izgovara
grupu glasova za označavanje jednog objekta, bića, situacije ili akcije.
Sa lingvističkog stanovišta prva reč ima dve funkcije: funkciju imenovanja
i funkciju rečenice (kada dete kaže “gjašak”, to može da znači samo
“grašak”, ali može da znači “Hoću da jedem grašak”). Prve rečenice deteta
su eliptične (skraćene, koje se ne mogu razumeti bez konteksta: “mama
sok” može da znači mama daj sok ili mama pije sok ili mama dohvati flašicu)
U prvoj godini dete u svom rečniku poseduje prosečno 3 reči. Od pojave
prve reči, obim sporo napreduje – u prva tri meseca od pojave prve reči
dete uči tek 10 novih reči, na uzrastu od 18 meseci, dete prosečno zna
150 reči (50 govori, 100 razume).
Sa četiri godine dete počinje da govori potpunim rečenicama od 6-8 reči.
Vremenom sve je manje nepotpunih rečenica, one postaju duže, a uz imenice,
zamenice i glagole sadrže sad i prideve, brojeve i predloge. Počinje
upotreba budućeg vremena,a malo kasnije i prošlog vremena. Na predškolskom
uzrastu, dete poznaje 15.000 reči, a u proseku dnevno usvaja i do 9
novih reči.
Osnovni razvoj govora se uglavnom završava s petom godinom. Tada je
govor već dovoljno razumljiv, gramatički ispravan, a rečnik je bogat
da bi mogao služiti kao sredstvo komunikacije, izražavanja misli i sticanja
znanja
OSNOVNE TEORIJE RAZVOJA GOVORA
1. BIHEJVIORISTIČKA ŠKOLA (Miler, Dolard) – prvo vokalno
ponašanje je prvi plač, na koji majka reaguje i time potkrepljuje, nagrađuje
reakciju plača (hranjenje). Ta veza glad - plač – hranjenje se ponavlja
nebrojeno puta, i dete počinje da reaguje plačem na sve ostale potrebe,
ne samo za hranom.
Na isti način, dete uči da izgovara reči. Verovatnije je da će dobiti
ono što želi ako zvuk koji upotrebljava liči na pravu reč (npr. "da"
za „daj“)
2. ČOMSKI – ekstremno nativistička teorija – da bi
dete razvilo govor, potrebna je samo minimalna izloženost okolini –
kod čoveka postoji univerzalna gramatika koja se prenosi genetički –
dete je programirno da usvoji jedan jezik, a koji će jezik usvojiti
zavisi od okoline.
3. RODŽER BRAUN – TEORIJA UČENJA PRAVILA – uočio je
3 procesa kojima dete stiče sintaksu:
- dete podražava govor odraslih, ali redukuje rečenicu (mama će
da se ljuti – mama luti) pri čemu zadržava red reči u rečenici
- odrasli imitira detetov govor i upotpunjava telegrafske rečenice (tata
ide – tata je otišao na posao)
- ako dete stiče govor učenjem (imitacijom) trebalo bi da sve što kaže
da je već čulo, a u detinjem govoru postoje stvari koji sigurno nisu
rezultat podražavanja (npr. "konjovi", "čoveci").
- dete otkriva opšta pravila i koristi ih u konstrukciji novih rečenica
(najmanje jasan proces)
Razvoj emocija kod dece
Jedno od veoma značajnih pitanja u okvirima razvojne psihologije je
pitanje nastanka i razvoja dečijih emocija: da li deca imaju isti broj
emocija kao i odrasli?; kako i kada u razvoju dolazi do ispoljavanja
pojedinih emocija? Da li su emocije urođene ili se stiču?
Psihoanalitičar Sigmund Frojd je, u skladu sa svojim teorijskim pristupom,
bez eksperimentalnog istraživanja, izneo tezu da dete odmah po rođenju
doživljava duboka osećanja. Nasuprot njegovim tvrdnjama, bihejvioristi,
na čelu sa Džonom Votsonom, posmatranjem novorođenčadi od svega nekoliko
dana starosti ustanovili su da se kod deteta po rođenju mogu uočiti
čak tri emocije:
Prema Votsonu, sve ostale emocije se razvijaju učenjem iz ove tri urođene
osnovne emocije.
Negde u isto vreme (30 –ih godina XX veka) eksperimentalno orijentisani
psiholog Šerman ispituje rano javljanje osećanja kod dece, i tom prilikom
zaključuje:
• Dete prilikom rođenja nema emocionalne reakcije odraslog čoveka. Dečje
emocionalne reakcije su različite od onih koje imaju odrasli.
• Emocionalne reakcije novorođenčeta nisu izdiferencirane i razlikuju
se jedino po tome što su neke pozitivne a druge negativne.
Dalja istraživanja početaka emocionalnih reakcija deteta vršila je
Katarina Bridžes (1931-1932.g.) sa ciljem da pojasni Šermanovu teoriju
emocija kod dece. Ona je metodom posmatranja istraživala veliki broj
subjekata starosti od rođenja do pet godina. Ustanovila je sledeće promene
u emocionalnim reakcijama dece na različitim uzrastima:
odmah nakon rođenja, kod dece postoji jedna jedina emocija, a to je
neizdiferencirano uzbuđenje. Sve druge emocije se razvijaju iz uzbuđenja
procesom diferencijacije koja je rezultat sazrevanja i uslovljavanja.
Otprilike krajem prvog meseca se iz te opšte uzbuđenosti izdvaja uznemirenost
(distres), a krajem drugom meseca i zadovoljstvo. U periodu od trećeg
do šestog meseca diferenciraju se jedna za drugom sledeće emocije: gnev,
gađenje i strah, a od devet do dvanaest meseci života i oduševljenje
i naklonost.
Nakon druge godine pa sve do pete diferenciraju se osećanja kao što
su: stid, strepnja, zavist i razočarenje, s jedne, i nada, s druge strane.
Karakteristike dečjih emocija
Emocionalno reagovanje dece je značajno različito od emocionalnosti
odraslih.
Na te razlike Elizabet Harlok u »Razvoju deteta« ukazuje na sledeći
način:
1. dečje emocije su kratke
2. dečje emocije su intenzivne
3. dečje emocije su prolazne
4. dečje emocije se pojavljuju često
5. dečje emocionalne reakcije se menjaju sa uzrastom
6. trajanje pojedinih dečjih emocija se menja sa uzrastom
7. dete postepeno stiče veštinu kontrole i prilagođavanja emocionalnog
izražavanja
8. dečje emocije se mogu lako utvrditi na osnovu promena u ponašanju
• dečje emocije su kratke – na ranom uzrastu traju
svega nekoliko minuta i onda naglo prestaju; dete ih izražava otvorenom
akcijom, odmah i potpuno; sve do zrelosti uči kroz ograničenja da ih
prigušuje što rezultira ćudljivostima u ponašanju kao što su durenja,
plašljivosti, bojažljivosti, egzaltirane sreće; u postadolescentnom
dobu uspešno prigušuje osećanja i izražava ih u obliku raspoloženja
• dečje emocije su intenzivne – njihova snaga izražavanja
je uvek velika bez obzira da li je situacija ne koju deca reaguju više
ili manje ozbiljna
• dečje emocije su prolazne – za razliku od odraslih
koji snagu emocije pokazuju i kroz trajanje, istrajavanje u jednom emocionalnom
stanju, deca veoma snažnu emociju jednog tipa iznenada i jednako snažno
zamenjuju drugom, popuno različitom, čak i suprotnom emocijom: smeh
na tugu i plač, ljubomoru na ljubav, bojažljivost na buku i sl.Ova karakteristika
dečjeg emocionalnog izražavanja često izaziva sumnju kod odraslih u
dubinu i autentičnost tih osećanja,pošto je to kod njih potpuno različito.
To je pogrešno jer ako su prolazne ne znači da su površne jer:
1. izražava ih neobuzdano, bez ostatka
2. saznajna zrelost i malo iskustvo često čine da ne razume potpuno
situaciju
3. emocionalna reakcija traje kratko koliko i pažnja i malog je obima
kod deteta
Otuda je razumljiva razlika u stabilnosti emocionalne rekacije dece
i odraslih.
• dečje emocije se pojavljuju često – češće nego kod
odraslih jer dete ne raspolaže veštinama prilagođavanja situacijama
koje mogu izazavati snažne emocionalne reakcije. sticanjem tih veština
dete emocionalnu reakciju na provokativnu situaciju postepeno zamenjuje
pitanjima, diskusijom, objašnjenjem i sl.
• dečje emocionalne reakcije se menjaju sa uzrastom
– na uzrastu novorođenčeta i ranom uzrastu vlada veliki stepen izjednačenosti
među decom u načinu izražavanja emocija, dok kasnije sa učenjem i uticajima
sredine doalazi do diferenciranja i javljaju se značajne individualne
razlike u izražavanju pojedinih emocija (fight, flight, freez, u strahu
će jedno dete da beži, drugo da traži majku a treće će ostati gde je
i početi da plače…)
• dečje emocije se mogu lako utvrditi na osnovu promena u ponašanju
– te promene ne moraju neposredno izražavati određena osećanja već one
posredno ukazuju na snažne emocije. Ti znaci u ponašanju su: napetost,
uznemirenost, dnevno sanjarenje, često mokrenje, grickanje noktiju,
sisanje palca, čupkanje obraza i kose, treptanje, trljanje polnih organa,
teškoće u govoru (prebrzo, presporo, mucanje i sl.), gubitak apetita
ili preveliki apetit, regresivno ponašanje, plačljivost, tvrdoglavost,
• trajanje pojedinih dečjih emocija se menja sa uzrastom
• dete postepeno stiče veštinu kontrole i prilagođavanja emocionalnog
izražavanja.
Socijalni i afektivni razvoj u ranom detinjstvu
U psihološkim i srodnim teorijama dugo je vladalo mišljenje da beba
dolazi na svet bespomoćna i nespretna da samostalno preživi. Na taj
način, primat brige davan je staratelju kao osobi kompetentnoj da pruži
brigu i zaštitu. Odnos između deteta i staratelja (najčešće majčinske
figure) predstavlja posebnu vezu koja je u različitim teorijskim pristupima
predstavljana kao podjednako važna.
U različitim kulturama, koncepti brige o detetu su veoma različiti.
Kod nas, tipičan sistem brige za dete čini nuklearna porodica (majka
i otac) uz eventualno uključivanje baba i deda. Za razliku od toga,
odrastanje deteta u nekim drugim, neevropskim kulturama (npr. neka afrička
plemena, izraelski kibuci) opisano je tzv. neroditeljsko staranje o
deci, koje podrazumeva da o detetu već od rođenja brine više ženskih
osoba, od kojih je samo jedna njegova majka. Međutim, u svakoj od ovih
kultura, evidentno je da beba veoma rano u svom životu ostvaruje specifičnu,
snažnu vezanost za jednu osobu, koju «smatra» svojim ključnim starateljem.
Nakon prve godine, u svim ovim kulturama, bez oblika na razlike, dete
vrlo jasno izdvaja majku od svih drugih staratelja, i sve češće traži
prisustvo samo majke i njene odgovore na signale.
Pitanje na čemu počiva i kako se stvara veza između majke i deteta,
intrigantno je već prilično dugo i različite teorije pokušale su da
daju svoj doprinos razumevanju mehanizama unutar ovog odnosa. Psihoanalitičari
su, na primer, ponudili tezu o zavisnosti kao mehanizmu kojim se reguliše
bliskost između majke i deteta. Dete kojim rukovode nagoni, traži nekog
ko može da pruži zadovoljenje nagonskih potreba. Obično se majka izdvaja
kao ključna figura, spremna da zadovolji biološke potrebe svom detetu
(kakva je na primer hranjenje). Na taj način ona postaje neophodna za
preživljavanje svog deteta. Odnos između majke koja ima «moć» da održi
dete u životu, i deteta kojem je takav vid brige, usled njegove bespomoćnosti
neophodan, okarakterisan je kao odnos zavisnosti na kom počiva ljubav
i povezanost majke i deteta.
1950.-tih godina, sprovođen je niz eksperimenata kojima je ova hipoteza
proveravana i na kraju opovrgnuta. Kreator ovih eksperimenata bio je
Harry Harlow. Ovaj istraživač je rano odvajajući mladunčad rezus majmuna,
dizajnirao eksperiment u kom ih je odgajao sa dve različite surogat-majke.
Jedna od njih je bila od žice, a druga od mekog, plišanog materijala.
Obema se mogla prikačiti veštačka dojka (zapravo bočica iz koje su mladunci
mogli uzimati mleko). Međutim, čak i kada je hrana bila dostupna samo
na žičanoj majci, mladunčad su birala plišanu majku kao sigurnu bazu
za istraživanje prostora. Ono što je pokazano ovim istraživanjima pre
svega je da nije hrana to što čini vezu između majke i deteta specifičnom
i snažnom. Pretpostavilo se da postoji neka zasebna potreba, koja ima
u sebi skrivene komponente emotivnih reakcija i socijalnih reakcija.
Ideja o primarnoj socijalnosti deteta (sposobnosti deteta da traži i
uključuje se u socijalnu interakciju, u ovom slučaju traži i komunicira
neophodnu brigu od strane staratelja) bila je revolucionarno nova.
Potraga za mehanizmom na kom počiva veza između majke i deteta, međutim,
nije bila završena. Potencijalni odgovor na pitanje, nađen je u okvirima
etološke škole. Predstavnici ovog teorijskog pravca (Konrad Lorenc)
nudili su ideju o postojanju veoma ranih oblika učenja (utiskivanje)
kojima se stiču forme ponašanja neophodne za adaptaciju, preživljavanje
i usvajanje karakteristika svoje vrste. Utiskivanjem, neke vrste (na
primer pačići ili pilići) već nekoliko sati nakon rođenja prepoznaju
svoju majku kao staratelja i zaštitničku figuru i nauče da je prate
kako bi sebi obezbedili zaštitu i model. Ovako usvojeno ponašanje uči
se u veoma kratkom periodu vremena koje etolozi nazivaju «kritičnim
periodom». Posledice ne usvajanja ovog ponašanja, ili utiskivanja za
objekat koji nije pogodan (kutija šibica u Lorencovim eksperimentima)
su nenadoknadive i trajne (ireverzibilne)- pače koje ne prati svoju
majku, nikada, po Lorencu, neće naučiti da bude patka!
Prihvatajući ove rano naučene adaptivne mehanizme Bowlby, Harlowljev
istomišljenik teorijski okvir za mehanizam nalazi u etološkoj školi.
Dete se rađa sa kapacitetima za rano naučene adaptivne forme socijalnog
ponašanja, kojima ono traži brigu od majke, i za uzvrat dobija negu,
zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima.
Ovakvo adaptivno ponašanje zasniva na dva komplementarna sistema: detetov
sistem kojim poziva na brigu i majčin sistem kojim obezbeđuje brigu.
U detetov sistem uključena su različita ponašanja: sisanje, plač, privijanje,
osmeh, dozivanje, praćenje. Ova ponašanja Bowlby objedinjuje nazivom:
signalna ponašanja, a sistem- signalni sistem. Na aktivaciju detetovog
signalnog sistema, majka odgovara aktivacijom sistema brige, ponašanjem
koje detetu na zadovoljavajući način uklanja nelagodnost ili zadovoljava
potrebu. U idealnim slučajevima ova dva sistema se potpuno nadopunjuju
(Slika 1).
Slika 1.
Afektivna vezanost, dakle, predstavlja poseban sistem ponašanja koji
se definiše kao traženje i održavanje blizine sa drugim ljudima. U taj
sistem uključene su veoma jake emocije. Osnovne komponente ovog sistema
ponašanja imaju dvojaku funkciju:
-da dovedu majku detetu (plač, osmeh, dozivanje)
-da dovedu dete majci (sisanje, privijanje i praćenje).
Iz ovog se može zaključiti da je dete aktivan učesnik u interakciji
sa majkom.
Kada se dete afektivno veže komponente sistema ponašanja afektivne vezanosti
se javljaju različitom učestalošću u zavisnosti od potreba deteta i
opaženih sredinskih uticaja koji uključuje naučene forme interakcije
o kojima će biti reči kasnije. Pre toga, iako se ne može odrediti tačno
kada se sistem ponašanja afektivne vezanosti oformio, njegov razvoj
prolazi kroz nekoliko faza:
1.orijentacija i signali bez diskriminacije osobe
Jedini način na koji beba u ovom periodu (do tri meseca života) razlikuje
osobe iz svog okruženja je na osnovu auditivnih stimulusa. To, međutim,
ne znači da beba ne primećuje osobe oko sebe. Naprotiv, ukoliko se neka
osoba pojavi u vidnom polju bebe, ona reaguje veoma rano razvijenim
oblicima ponašanja: upravlja pogled ka njoj, kratko je prati pogledom,
osmehne se ili guče, zaustavlja plač. Cilj razvoja i uvežbavanja ovih
ponašanja je da se osoba zadrži u blizini bebe.
2.orijentacija i signali usmereni ka jednoj izdvojenoj osobi
(ili više izdvojenih osoba)
U toku ove faze (do šestog meseca) ranije razvijena ponašanja usmeravaju
se izraženije ka jednoj,ili više, preferiranih osoba. Te osobe Bowlby
naziva primarnim figurama afektivne vezanosti i u većini kultura i porodica
to su primarni staratelji:majka i otac.
3. održavanje blizine sa preferiranom osobom
Ova faza traje do treće godine života. U toku ovog perioda dete razvija
lokomotorne veštine koje, osim ranije razvijenih ponašanja (plač, sisanje,
osmeh, praćenje pogledom) koristi da bi obezbedilo blizinu primarne
figure afektivne vezanosti. U ovoj razvojnoj fazi dete će majku (ili
drugu primarnu figuru) koristiti kao sigurnu bazu za istraživanje okoline,
a ponašanje prema drugim osobama karakterisaće povlačenje uz blago izraženu
nelagodnost ili strah. Ovaj oblik ponašanja nazvan je strahom od stranca.
4.uspostavljanje partnerstva korigovanog ciljem
Vremenom dete postaje svesno majčinih motiva, potreba i osećanja. Interakcija
među njima postaje daleko kompleksnija i uključuje održavanje sistema
partnerstva korigovanog ciljem. Dete sada može da pojmi da i kada majka
nije sa njim, veza među njima može da postoji. Razvijeni su i uspostavljeni
obrasci interakcije koji za cilj imaju kontinuiranu bliskost između
deteta i majke. Na bazi ovih obrazaca interakcije dete će usvojiti modele
bliskih veza i karakteristika interakcije, značenje i pravila bliskosti
i slično.
Separacija i ideja o «detachmentu»-afektivnom odvajanju
Posmatrajući ponašanja dece koja su rano bila odvojena od majke Bowlby
je prepoznao pravilnosti koje je opisivao kao «neemotivno» ponašanje.
Probleme u afektivnoj vezanosti stoga, on je pripisivao ranim uskraćivanjem
materinske pažnje (hipoteza o materinskoj deprivaciji).
Deo svog rada Bowlby je posvetio analizi i posmatranju odvajanja. Ove
studije ukazale su na izrazitu snagu adaptivnih mehanizama u osnovi
afektivne vezanosti. Naime, Bowlby je utvrdio da će nakon separacije
proći dosta vremena i dosta faza pre nego što se raskine obrazac ciljem
korigovane interakcije između majke i deteta. U početku, neposredno
nakon odvajanja javlja se faza akutnog protesta. Dete na vrlo jasne
načine pokazuje da mu odvojenost od primarne figure afektivne vezanosti
ne prija, i traži da se bliskost i blizina ponovo uspostave. Ponašanja
karakteriše bunt, plač i jasno izraženo nezadovoljstvo. Nakon ovog sledi
faza očajanja, u kom su načini na koje dete pokazuje nelagodu zbog odvajanja
nešto umereniji u ponašanju, ali produbljeni- dete se povlači, izbegava
kontakt i interakciju sa drugim ljudima, umiruje. Tek nakon ovog, može
da se javi faza ravnodušnosti i afektivnog odvajanja (detachmenta),
koja se opaža po detetovoj spremnosti da ulazi u interakciju sa različitim
osobama iz svog okruženja.
Adaptivna funkcija ovih faza vidljiva je na dva načina: pre faze ravnodušnosti,
dete može nekoliko puta da prolazi kroz prethodne dve faze; sa druge
strane, faza ravnodušnosti omogućava da se uspostavi ciljem korigovano
partnerstvo sa drugom osobom, i na taj način obezbedi kontinuitet brige.
Bowlby je smatrao da se pri odvajanju deteta od roditelja prekida delikatni
mehanizam, fundamentalna veza koja spaja jedno ljudsko biće sa drugim.
Po njemu u pitanju je biološki mehanizam, urođen i univerzalan. Na separaciju
će burno reagovati upravo deca koja su do tada imala sa roditeljima
adekvatan odnos.
Bowlbyjevom timu se relativno brzo priključila žena koja će biti jedna
od osoba koje će upotpuniti, metodološki i teorijski razraditi Bowlbijevu
teoriju afektivnog vezivanja- Mary Ainsworth.
Ova naučnica je tokom nekoliko godina rada u Ugandi, sprovela značajnu
longitudinalnu studiju kojom je uvela pojam koji će značajno promeniti
neke od ideja afektivne vezanosti. Naime, posmatrajući dijade majka-dete
u plemenima sa kojima je boravila i prateći razvoj ove dece, ona je
uočila neke pravilnosti:
- postoje tri grupe beba:
• bebe koje su povučene u odnosu na majku i retko plaču,
• bebe koje su blisko povezane sa majkom i koje malo i kratko plaču
i lako ih je utešiti,
• bebe koje su na specifične načine povezane sa majkom i koje mnogo
plaču
- u isto vreme postoje i različite majke: na primer, neke od njih mogu
do detalja da opišu ponašanje i dnevni ritam svoje bebe, a neke daju
veoma šture opise.
- postoji povezanost između načina na koji majka opisuje bebu i ponašanja
bebe
Ono što je u osnovi uočene povezanosti između karakteristika majke i
karakateristika bebe je majčina prijemčivost i adektvatna interpretacija
bebinih signala, saradnja sa bebom u njenim aktivnostima, psihička i
fizička prisutnost i pristupačnost, prihvatanje i razumevanje bebinih
potreba. Sve ove sposobnosti majke Ainsworthova je objedinila nazivom
senzitivnost majke. Njen dalji rad na ovu temu, vodio je formiranju
skale kojom se mogla proceniti senzitivnost majke. Najvišu ocenu na
toj skali dobila bi majka koja je veoma usmerena na bebine signale,
na njih odgovara uvremenjeno i adekvatno. Njena percepcija bebinih signala
nije ugrožena ličnim potrebama ili odbranama. Interakcija sa bebom je
dobro zaokružena, vođena u skladu sa bebinim tempom i potrebama. Majka
koja dobija najnižu ocenu na ovoj skali u interakciji sa bebom se rukovodi
gotovo sasvim svojim potrebama. Intervencije su usklađene u skladu sa
majčinom ličnom interpretacijom, koja nije “iz bebinog ugla”. Ova majka
ima kapacitet da senzitivno odgovara na detetove signale, ali to radi
ukoliko su oni dovoljno izraženi, prolongirani ili ponavljani. Senzitivnost
nije urođena karakteristika roditeljstva i pod dejstvom je brojnih faktora.
Umor majke, depresivno raspoloženje, zaokupljenost drugim problemima,
ili neki aspekti ličnosti majke mogu na duže ili kraće vreme umanjiti
njenu senzitivnost ka detetu.
Na osnovu ovih rezultata, Mary Answorth postavlja pitanje: da li razlike
i problemi u afektivnom vezivanju nastaju samo kod trajnog odvajanja
majke kako je smatrao Bowlby, ili mogu nastati i pod kontinuiranim majčinom
brigom. U ovom drugom slučaju, u zavisnosti od senzitivnosti majke,
dete će ostvariti različite obrasce interakcije koja uključuje afektivnu
vezanost (hipoteza o materinskoj senzitivnosti).
Senzitivna majka će, dakle dobro prepoznati i interpretirati detetove
potrebe i na njih odgovoriti što je uvremenjenije i adekvatnije moguće.
Na osnovu toga dete će dobiti povratne informacije koje govore o tome
da je uz majku sigurno i voljeno. Ove povratne informacije kriju u sebi
pozitivnu sliku o sebi («Ako mi nešto treba ja umem i mogu da dozovem
majku», «Ja sam vredan majčine pažnje») i pozitivnu sliku o majci («Majka
će uvek razumeti moju potrebu», «Majka je osoba koja ume da voli»).
Na osnovu ovih povratnih informacija dete učvršćuje interakciju sa majkom
u obrazac u kom se majka posmatra kao osoba od poverenja, koja može
da pruži brigu i zaštitu- sigurna baza. Dete koristi signalni sistem
da zatraži majčinu pažnju i majka odgovara aktivacijom sistema staranja
i pružanja brige. Interakcija koja se na ovaj način odvija u osnovi
ima primarne strategije (bazična, rano usvojena ponašanja) i na njenoj
bazi se formira sigurna afektivna vezanost.
Može da se desi da na aktivaciju detetovog sistema traženja brige, majka
ne odgovori, ili ne odgovori uvremenjeno ili adekvatno. Dete tada razvija
niz specifičnih oblika ponašanja kojima traži blizinu i brigu od majke
(sekundarne strategije). Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve
interakcije mogu da se sadrže negativnu sliku o sebi («Ja nisam vredan
pažnje drugih osoba», «Ja ne umem da privučem majčinu pažnju») ili negativnu
sliku o majci kao značajnom drugom («Potrebno je dosta da bi majka bila
sposobna da me voli», «Majka ne razume uvek šta želim»). Na osnovu ovih
informacija, dete razume da nije uvek sigurno i zaštićeno u blizini
majke, majka se ne percipira kao sigurna baza i razvija se nesigurna
afektivna vezanost.
Već u proučavanju ponašanja beba u Ugandi, M. Ainsworth je klasifikovala
tri tipa beba. Pokušavajući da proceni i izmeri razlike u kvalitetu
afektivne vezanosti deteta za majku, ona je sačinila eksperimentalnu
situaciju – Test strane situacije.
Procedura se koristi na uzrastu dece od 12-20 meseci. Na osnovu ponašanja
deteta u toku nekoliko sekvenci iz eksperimenta (boravak sa majkom,
separacija od majke, boravak sa strancem (nepoznatom osobom) i povratak
majke), moguće je opisati karakteristike afektivne vezanosti deteta
za majku.
Ainsworthova je, vodeći se nalazima ovih istraživanja, klasifikovala
tri tipa afektivne vezanosti:
Najzastupljeniji, sigurni tip afektivne vezanosti (B tip), karakteriše
detetova potreba za blizinom i kontaktom sa majkom, naročito pri ponovnom
susretu. Ovo dete može da se prijateljski ponaša sa strancem, ali uvek
preferira interakciju sa majkom. Može da bude uznemireno pri odvajanju.
Stranac može da ga umiri, ali dete vrlo jasno traži majku i tada. Pri
povratku majke se smiruje i nakon nekog vremena okreće se igračkama
i istraživanju prostorije.
Ponašanje dece iz grupe nesigurno-izbegavajuće afektivno vezane (A tip),
karakteriše izbegavanje i odbijanje kontakta sa majkom. Ovo dete pokazuje
veoma malo potrebe da se majci približi. Odnos sa strancem sličan je
odnosu sa majkom. Nije uznemiren nakon odvajanja od majke. Može da bude
uznemireno kada je samo, ali zato što je samo, a ne zato što majka nije
sa njim. Stranac može potpuno da ga umiri.
Deca C tipa afektivne vezanosti, nesigurno-ambivalentno afektivno vezana,
pokazuje gotovo istovremeno ponašanja kojima veoma snažno traži i održava
blizinu sa majkom, i snažno odbija interakciju sa njom, ljuti se na
nju, gura i je i udara. Može da bude neutešno nakon separacije. Sa strancem
može da bude izraženije ljuto, ili pasivno. Na povratak majke reaguje
ljutnjom zbog prethodne separacije. Može da traži dosta vremena da se
uteši.
U inicijalnom istraživanju Mary Ainsworth, oko 66% dece pripadalo je
B tipu, 22% A i oko 12% C tipu afektivne vezanosti. Kasnije meta studije,
u različitim zemljama i kulturama potvrdile su ovakvu raspodelu. Vremenom
je međutim, izdvojena kategorija dece čije ponašanje na Testu strane
situacije može da ima karakteristike više tipova afektivne vezanosti
istovremeno, te se stoga ne može svrstati ni u jednu kategoriju ponašanja
(D tip)
Tipovi afektivne vezanosti često se označavaju kao statusi i nije opravdano
dete zauvek kategorisati kao pripadnika jednog tipa afektivne vezanosti.
Takođe treba imati u vidu da dete nije u dijadnom kontaktu samo sa jednom
figurom afektivne vezanosti, već da brigu traži i kontakte ostvaruje
i sa ocem, vaspitačem, kasnije prijateljima i partnerima. Oblici afektivne
vezanosti sa ovim osobama, čak i u isto vreme, mogu biti različiti.
Tako naprimer, za razliku od odnosa sa roditeljima, koje karakteriše
unilateralno uvažavanje, vršnjačke odnose karakteriše uzajamnost ili
recipročnost i saradnja koji pretpostavljaju izgrađivanje pravila koja
regulišu interpersonalne odnose, tj. svako pravilo doneto od strane
grupe mora biti ishod uzajamne saglasnosti. Mlađoj deci je teško da
ostvare uzajamno uvažavanje zato što im nedostaje sposobnost razumevanja
stanovišta druge dece. Opadanje egocentrizma i javljanje uzajamnog uvažavanja
rezultat je interakcije kognitivnog razvoja i socijalnog iskustva (Piaget,
1960). Rut Nilsen je, inspirisana Pjažeovom teorijom kognitivnog razvoja,
pretpostavila da se razvoj deteta kreće od egocentričnog stanja ka socijabilnosti
(Nilsen, 1990). Ona naglašava da je vrlo važno uočiti razliku između
proste socijalnosti, kao spontane želje za druženjem sa drugima, i socijabilnosti,
tj.sposobnosti da se prilagođavamo jedni drugima. I socijalnost i socijabilnost
se razvijaju uzlazno, samo što se druga javlja razvojno znatno kasnije.
Kako se razvijaju ovi odnosi?
Socijalni odnosi u prve tri godine života su ograničeni uglavnom samo
na roditelje i stvaranje afektivne veze sa njima, posebno sa majkom.
Međutim, zanimanje za drugu decu pojavljuje se vrlo rano - već šestomesečne
bebe gledaju, guču, smeše se i dodiruju druge bebe. Ovi postupci su
retki i jednostavni. Zovu se još i "usmereni na objekt", jer
se rane interakcije beba obično vrte oko obostrano zanimljive igračke.
Ovi jednostavni postupci polako počinju da se transformišu u složenije
kombinacije postupaka, poput dodira praćenog osmehom. Ovu fazu Nilsenova
naziva asocijalnom, jer dete ne razlikuje sebe od okoline. Cilj razvoja
u ovom periodu jeste definisati granice sebe i sopstvenih mogućnosti
interakcije sa okolinom.
Nešto kasnije, vršnjački odnosi bivaju svedeni na zajedničku igru i
još uvek ne mogu biti okarakterisani kao prijateljstva. Mlađa deca retko
pokazuju stabilne preferencije prema određenim vršnjacima. Kao osnovna
karakteristika ovog perioda navodi se diskriminacija između poznatih
i nepoznatih vršnjaka -dete će se radije igrati sa poznatim vršnjakom,
nego sa onim koga do tada nisu videli.
Proučavanje dečijih koncepcija prijateljstva pokazalo je invarijantan,
pravilan proces razvoja. Naime, deca u predškolskom periodu opisuju
svoje prijatelje kao osobe koje se ponašaju prema zajedničkim pravilima
vladanja – prijatelji su predusretljivi jedan prema drugom. Osnovna
karakteristika ovog konceptualnog nivoa je recipročnost, a vodeće pravilo
– biti u kooperaciji. Prijateljske koncepcije se u ovom periodu pomeraju
sa jednog generalizovanog "zajedničkog igranja" ka specifičnijim
aktivnostima – prijatelji biraju iste aktivnosti (npr. sportske aktivnosti).
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|