Reč “devijacija” potiče od latinske reči deviation,
što znači odstupanje od uobičajene putanje ili skretanje nekog tela
sa svoje putanje ili pravca.
Devijantno
ponašanje definisano je u odnosu na društvene norme, a ne u odnosu
na strukturu ličnosti. Termin devijantno ponašanje vezuje se za sve oblike
ponašanja koji u značajnoj meri odstupaju od opšteprihvaćenih vrednosti,
normi i pravila ponašanja jedne zajednice i izaziva društvenu reakciju
neodobravanja. Postoji veliki broj različitih odstupanja od društveno
dozvoljenog kodeksa ponašanja, počev od vrlo bezazlenih (povlačenje ili
izolacija pojedinca), do veoma opasnih (ugrožavanje života drugih ljudi).
Kako to odstupanje od proseka može biti odstupanje u pozitivnom i u negativnom
smeru, uvodi se i kriterijum društvene reakcije, pa se ističe da je reč
o "odstupajućim" ponašanjima koja izazivaju društvenu reakciju.
Društvena reakcija se ostvaruje na različite načine (formalne ili neformalne),
ali uvek ima za cilj da pojedinca, koji se devijantno ponaša i na taj
način ometa ili razara postojeće društvene odnose, primora da se ponaša
u skladu sa društvenim zahtevima (Špadijer-Džinić 1988:50). Da bi devijantno
ponašanje moglo da izazove društvenu reakciju, treba da bude vidljivo
pripadnicima grupe ili zajednice. U nekim slučajevima, zajednica može
biti potpuno nezainteresovana, pasivna, a u nekim drugim može primeniti
represiju, što zavisi od toga koja su dobra pogođena devijacijama i kakav
se značaj tim dobrima pridaje.
2. DEFINICIJA DEVIJANTNOG PONAŠANjA
Definisanje devijantnog ponašanja sa stanovišta društvenih normi i društvene
reakcije, ima određene prednosti i ograničenja. Pre svega, devijantno
ponašanje definisano je u odnosu na društvene norme, a ne u odnosu na
strukturu ličnosti. Ponašanje koje je psihotično, definisano je u odnosu
na njegovu zavisnost od strukture ličnosti. Prema tome, patologija ličnosti
nije predmet sociologije devijantnog ponašanja. Ovaj stav samo ograničava
i utvrđuje sociološki pristup devijantnom ponašanju, ali ni u kom slučaju
ne znači negiranje značaja psihološkog ispitivanja strukture ličnosti.
Verovatnije je da mnoga devijantna ponašanja jesu ponašanja klinički
normalnih ljudi, i obrnuto, da većina ličnosti koja ima mentalne poremećaje,
svojim ponašanjem ne krši društvene norme. Zbog toga je potrebno da
se patološko i devijantno ponašanje definišu.
Sa sociološkog stanovišta, devijantno ponašanje je svako ljudsko ponašanje
koje u značajnijoj meri odstupa, odnosno krši društvene norme jedne
zajednice i izaziva društvenu reakciju neodobravanja. Devijantno ponašanje
obuhvata ono što pojedinac čini i ono što on misli, njegove stavove,
kao i njegova osećanja. Društvo je najviše zainteresovano za ono šta
ljudi čine. Zbog toga se i sociologija devijantnosti skoro isključivo
bavi devijacijama kao ljudskim akcijama.
Američki sociolog Edvin Lemert smatra da je činjenje samo jedan vid
devijantnog ponašanja. Taj spoljašnji aspekt može da uzme različite
oblike: spoljašnja verbalna devijacija i spoljašnja neverbalna devijacija.
Pored spoljašnjeg vida devijacije, Lemert izdvaja i unutrašnju simboličku
devijaciju-odstupajuće stavove i emocije, naročito u odnosu na značenje
koje oni imaju za osobu koja ih doživljava.
U odnosu na društvene norme, samo ona ponašanja koja značajnije odstupaju
ili krše društvene norme, nazivaju se devijantnim. Društvena reakcija
je takođe pojam kojim se definiše devijantno ponašanje. Odstupanje od
društvenih normi izaziva društvenu reakciju neodobravanja. Ova reakcija
se ostvaruje na različite načine, ali uvek ima za cilj da pojedinca
koji se devijantno ponaša, primora da se ponaša u skladu sa društvenim
zahtevima. Odstupanje od društvenih normi postaje devijantno ukoliko
je kao takvo i označeno od strane društva. Kršenje društvenih normi
može da ugrozi odnose u zajednici, kao i samu društvenu zajednicu.
3. DRUŠTVENE NORME I DEVIJANTNOST
Društvene norme imaju određena svojstva koja su bitna za analizu devijantnog
ponašanja, definisanog kao kršenje tih normi. Društvene norme, kao deo
kulture, vrše funkciju prinude i kontrole nad pojedincem i ograničavaju
moguće varijacije u ponašanju. Najvažnije društvene norme, sa stanovišta
ispitivanja društvene devijacije, jesu norme koje su povezane sa društvenim
institucijama (porodične, religiozne, političke, ekonomske).
Kršenje društvenih normi, šteti interesima društva, pa izaziva društvenu
reakciju, koja se izražava različitim merama. Jedna od tih mera jeste
sankcija. Pravo je najvažnija vrsta društvenih normi, čije sankcije
primenjuje država svojim aparatom sile, štiteći interese vladajuće klase.
Društvene norme koje se stvaraju u neorganizovanim društvenim zajednicama
nastaju spontano. Moralne norme su najvažnija vrsta ovih društvenih
normi, jer društvo ove norme smatra neophodnim za opstanak i dobrobit
društva. Društvene norme u odnosu na društvene vrednosti, pravila su
ponašanja kojima je moguće dostići željene ciljeve jedne kulture ili
dela te kulture. Kada se radi o društvenim devijacijama, npr. kriminalitetu,
ovaj odnos se realizuje tako što krivični zakon zabranjuje neka ponašanja,
kao sto su ubistva, silovanje, krađa, i na taj način štiti prihvaćene
društvene vrednosti. Česti su i slučajevi konflikta normi koje prihvataju
različite društvene grupe. U složenijim i dinamičnijim društvima raste
broj grupa sa različitim normama, tako da se pojedinac sve više suočava
sa suprotnim ili konfliktnim normama i društvenim ulogama. Zavisno od
toga kojoj grupi činilac pripada, isto ponašanje može biti devijantno
i nedevijantno.
U savremenoj literaturi posebno se raspravlja o društvenim normama i
društvenim institucijama, kao uslovima za nastajanje društvenih devijacija.
Naime, jedno delo je devijantno samo ako postoji normativno pravilo
koje ga čini takvim. Promenom društvenih normi, menjaju se i oblici
i učestalost devijacija. Kao posledica takvih promena, jedno ponašanje
koje je bilo zabranjeno, može da postane odobreno.
4. REPRESIJA U VIDU SOCIJALNE KONTROLE
Društvena reakcija na devijacije, obuhvata sve oblike i načine na
koje pojedinci, grupe ili organizovano društvo izražavaju svoje neodobravanje
prema pojedincu ili grupi koja je prekršila neke društvene norme. Smisao
društvenog reagovanja je u tome da pojedinca, koji je svojim ponašanjem
prekršio određenu normu, prisili da poštuje opštevažeće vrednosti i
norme. Društveno reagovanje se uvek sastoji u primeni neke sankcije.
Pojam društvene reakcije obuhvata različite oblike ljudske aktivnosti,
koje se nazivaju socijalna kontrola. U svakom društvu postoje mehanizmi
socijalne kontrole, zbog toga što uvek postoji mogućnost da pojedinci
ili grupe prekrše norme društvenog života. Zadatak socijalne kontrole
je da osigura postupnost, tj. da spreči radikalne promene. To postiže
tako što se od ljudi zahteva ponašanje u skladu s ustanovljenim i prihvaćenim
pravilima ponašanja. Postoje dva osnovna načina kontrole ponašanja pojedinaca
i grupa, a to su:
1. upotreba sile i
2. ustanovljavanje vrednosti i normi koje ljudi treba da private kao
pravila ponašanja.
Glavni oblici socijalne kontrole, koji postoje u skoro svim društvima
su: običaji, pravo, religija i vaspitanje. Svaki od ovih oblika ima
svoje metode, predstavnike i sredstva, a neki od njih i organizacije
uz pomoć kojih sprovode kontrolu. Sistem socijalne kontrole predstavlja
samo jedan deo kontrole koju društvo sprovodi da bi se poštovale vrednosti
i norme koje u njemu postoje.
4.1. OBLICI SOCIJALNE KONTROLE
Socijalna kontrola može biti:
1. neformalna - manifestuje se u različitim oblicima
i sprovodi se pomoću neformalnih sankcija (ismejavanje, prezir, izolacija,
neodobravanje...). Osnovni oblici neformalne socijalne kontrole su običaji,
moral i javno mnjenje. Ova kontrola predstavlja reakciju neorganizovanih
društvenih grupa, spontana je i neposredno izazvana devijacijom
2. formalna – sastoji se iz sistema zakona, pravila
i propisa, koji određuju kazne ili neke druge mere za pojedince koji
su prekršili norme. Ovu kontrolu vrše određene društvene organizacije.
Reakcija na devijaciju posredovana je nizom institucija i ustanovljenih
mehanizama socijalne kontrole.
Pravno regulisana socijalna kontrola od posebnog je značaja, zato što
je vrši država, preko posebno ovlašćenih organa. Da li će se na neke
devijacije reagovati pravno uređenim mehanizmima socijalne kontrole,
zavisi od sledećih okolnosti:
1. prirode i značaja norme koja je povređena,
2. potreba za ograničavanjem reagovanja pojedinaca, koja mogu da budu
nesrazmerna osveta, odnosno potreba da se zaštite ljudska prava od samovolje
pojedinaca ili grupa, ali i samog državnog aparata.
U svim savremenim razvijenim društvima, postoji veći broj državnih ili
društvenih organizacija (sudovi, zatvori, kazneno-popravne ustanove,
vaspitno-popravne ustanove, specijalne ustanove...), koje primenjuju
određena sredstva socijalne kontrole, u cilju pomaganja, lečenja, kažnjavanja
i resocijalizacije devijanata. Sve ove organizacije imaju određene programe
i ciljeve, koje treba da ostvare u radu sa devijantima. One takođe imaju
i specijalizovano osoblje za to. U ove organizacije primaju se različite
vrste devijanata i to dobrovoljno ili prinudno. Organizuju se i ustanove
za kontrolu i tretman osoba koje vrše pojedine oblike devijantnog ponašanja.
5. ORGANIZOVANI OBLICI DRUŠTVENE AKCIJE NA SPREČAVANjU
I SUZBIJANjU DRUŠTVENO NEPRIHVATLjIVOG PONAŠANjA DECE I OMLADINE
- Bolja informisanost prosvetnih i drugih stručnih radnika i roditelja
o problematici i oblicima ispoljavanja društveno neprihvatljivog ponašanja
dece i omladine, kao i o merama za njihovo sprečavanje i otklanjanje;
- Sistematsko proučavanje uzroka svih oblika društveno neprihvatljivog
ponašanja dece i omladine;
- Organizovanje psihološko-pedagoške službe u svim vaspitno-obrazovnim
ustanovama;
- Zaštita zdravlja školske dece i omladine.
Potrebno je osnovati savetovališta za školsku dece u omladinu, centre
za socijalni rad, centre za resocijalizaciju, voditi jedinstvenu dokumentaciju
i evidenciju i dr. Neophodna je saradnja službe socijalne zaštite sa
drugim ustanovama i organizacijama.
Posebni faktori pervencije su:
o Porodica
o Škola
o Slobodno vreme
o Policija.
5.1. SANKCIJE PREMA MALOLETNIM POČINIOCIMA KRIVIČNIH DELA
Licu koje u vreme kada je izvršilo krivično delo nije navršilo 14
godina, ne mogu se izreći krivične sankcije ni primeniti druge mere
koje predviđa Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj
zaštiti maloletnih lica (2005. godina). Pod maloletnom osobom podrazumeva
se ona koja je u vreme izvršenja krivičnog dela navršila 14 godina,
a nije navršila 18 godina. Mlađi maloletnik je lice koje je
u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo 14, a nije navršilo 16 godina.
Stariji maloletnik je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela
navršilo 16, a nije navršilo 18 godina.
Postoje 3 vrste krivičnih sankcija:
1. vaspitne mere - izriču se mlađim maloletnicima.
Njihova svrha je da se nadzorom, pružanjem zaštite i pomoći, utiče na
razvoj i jačanje lične odgovornosti maloletnika, na vaspitavanje i pravilan
razvoj njegove ličnosti, kako bi se omogućilo ponovno uključivanje maloletnika
u društvenu zajednicu. Vaspitne mere su:
a) mere upozorenja i usmeravanja: sudski ukor i posebne obaveze
(izriču se kada je dovoljno takvim merama uticati na ličnost maloletnika
i njegovo ponašanje),
b) mere pojačanog nadzora: pojačan nadzor od strane roditelja,
usvojioca ili staraoca, pojačan nadzor u drugoj porodici, od strane
organa starateljstva, pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj
ustanovi za vaspitanje i obrazovanje maloletnika (izriču se kada za
vaspitanje i razvoj maloletnika treba preduzeti trajnije mere uz odgovarajući
stručni nadzor i pomoć, a nije potrebno potpuno odvajanje maloletnika
iz dotadašnje sredine),
c) zavodske mere: upućivanje u vaspitnu ustanovu, upućivanje
u vaspitno-popravni dom, upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i
osposobljavanje (izriču se prema maloletniku prema kome treba preduzeti
trajnije mere vaspitanja, lečenja i osposobljavanja uz njegovo potpuno
odvajanje iz dotadašnje sredine, da bi se vršio pojačan uticaj na maloletnika.
U vaspitnoj ustanovi maloletnik ostaje najmanje 6 meseci, a najviše
2 godine. Lice kome je izrečena zavodska mera upućivanja u vaspitnu
ustanovu, može ostati u njoj do navršene 21. godine. U vaspitno-popravnom
domu maloletnik ostaje najmanje 6 meseci, a najviše 4 godine, s tim
da sud svakih 6 meseci razmatra da li postoje uslovi za obustavu izvršenja
mere ili za njenu zamenu drugom vaspitnom merom. Lice kome je izrečena
zavodska mera upućivanja u vaspitno-popravni dom, može ostati u njemu
do navršene 23. godine);
2. maloletnički zatvor - vrši se pojačan uticaj na
maloletnog učinioca da ubuduće ne vrši krivična dela. Maloletno lice
ne provodi u njemu manje od 6 meseci, ni više od 5 godina. Maloletniku
ne može biti izrečena disciplinska kazna upućivanja u samicu;
3. mere bezbednosti - mogu se izreći maloletnicima
ako im je izrečena vaspitna mera ili kazna maloletničkog zatvora.
6. VASPITNI NALOZI
Da bi se primenili određeni vaspitni nalozi, neophodni su određeni
uslovi: priznanje krivičnog dela od strane maloletnika i njegov odnos
prema krivičnom delu i oštećenom. Svrha vaspitnih naloga je da se ne
pokreće krivični postupak prema maloletniku ili da se obustavi postupak,
tj. da se primenom vaspitnog naloga utiče na pravilan razvoj maloletnika
i jačanje njegove lične odgovornosti, kako ubuduće ne bi činio krivična
dela.
Vaspitni nalozi su:
- poravnanje sa oštećenim, kako bi se nadoknadom štete, izvinjenjem,
radom ili na neki drugi način otklonile (delimično ili u celini) štetne
posledice dela;
- redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao;
- uključivanje u rad humanitarnih organizacija ili poslove socijalnog,
lokalnog ili ekološkog sadržaja;
- uključivanje u pojedinačni ili grupni tretman, koji se realizuje u
odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili savetovalištu;
- podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti
izazvane upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga.
Za vreme primene ovih vaspitnih naloga (koji mogu da traju najduže 6
meseci), ne sme se remetiti školovanje ili zaposlenje maloletnika. Izbor
i primenjivanje vaspitnog naloga vrši se u saradnji sa roditeljima,
usvojiocem ili staraocem maloletnika i nadležnim organom starateljstva.
7. PREVENCIJA DEVIJANTNOG PONAŠANjA
Društvena prevencija je posebna društvena delatnost, koja u okviru
postojećih društvenih odnosa, koriguje i menja one društvene odnose
i pojave, koji neposrednije doprinose nastanku i razvoju društvenih
devijacija. Svaka preventivna aktivnost zasniva se na određenim pretpostavkama
o uzrocima društvenih devijacija i ukoliko su one naučno utemeljene,
može se očekivati i uspešnija i efikasnija preventivna akcija.
Opšti programi prevencije obuhvataju različite socijalne, ekonomske,
kulturne, vaspitne i druge mere, kojima se deluje na one društvene pojave
i stanja, kod kojih su prisutni veći rizici nastanka društvenih devijacija
(loši materijalni uslovi, nezaposlenost, migracije i dr.). U opšte programe
prevencije spada i razvijanje pozitivne motivacije kod pojedinaca da
svoje ponašanje usaglašavaju sa zahtevima koji postoje u jednom društvu.
Glavne institucije preko kojih se ostvaruje ovaj proces, jesu porodica
i škola. Zbog toga one imaju značajnu preventivnu ulogu. Velika pažnja
posvećuje se i aktiviranju javnog mnjenja, delovanju sredstava masovnog
komuniciranja i učešću javnosti u zaštiti osnovnih vrednosti društva.
Posebni programi prevencije obuhvataju mere koje se najneposrednije
odnose na sprečavanje društvenih devijacija i predstavljaju osnovu različitih
organizovanih akcija u užoj ili široj društvenoj sredini ili prema grupama
i pojedincima koji su izloženi većim društvenim pritiscima ka devijaciji.
Represija (od latinske reči repressio) jeste sprečavanje, ugušivanje,
obuzdavanje, suzbijanje. Represivne mere su zakonske i druge mere koje
državna vlast preduzima protiv lica ili grupa lica koja svojim radom
i težnjama ugrožavaju bezbednost ili opstanak države.
7.1. PREVENCIJA DRUŠTVENO NEPRIHVATLjIVOG PONAŠANjA DECE I MALOLETNIKA
Svako društvo teži da suzbije sve oblike devijacija i ponašanja koji
narušavaju pravila društvenog života i odnose koji se na tim pravilima
temelje.
• OPŠTA PREVENCIJA – primenjuje se kao uticaj na građane da ne vrše
krivična dela, a to se postiže izazivanjem straha od kazne.
• SPECIJALNA PREVENCIJA – sastoji se u sprečavanju počinioca krivičnog
dela da ponovo ne učini isto ili drugo krivično delo.
• PREVENCIJA U ŠIREM SMISLU – cilj ove delikvencije je sprečavanje javljanja
budućih delikvenata, pa se preduzimaju mere da se uklone negativni uticaji
iz društvene sredine i osiguraju normalni uslovi za razvoj ličnosti.
• PREVENCIJA U UŽEM SMISLU – odnosi se na osobe koje su počinile krivično
delo, a oslanja se na specijalne mere suzbijanja.
U kriminologiji maloletničke delikvencije prevencija ima sličnu koncepciju,
a njeni oblici su antideliktno delovanje i postdeliktne intervencije.
Antideliktno delovanje sadrži konkretne mere sprečavanja delikventnog
ponašanja mladih. Postdeliktne intervencije obuhvataju postupke i mere
prema mladima koji su pokazali devijacije u socijalnom ponašanju, i
često se označavaju kao sekundarna prevencija.
• MERE PRIMARNE PREVENCIJE su opšte mere (usmerene na rešavanje temeljnih
uzroka čovekove otuđenosti i stvaranja uslova za svestrani razvoj ličnosti),
i posebne i pojedinačne mere (usmerene su na rešavanje raznih socijalnih,
vaspitnih, zdravstvenih i drugih teškoća koje pogađaju uže skupine i
pojedince).
• MERE SEKUNDARNE PREVENCIJE su krivično-pravne i vankrivične u koje
spadaju aktivnosti kao što su: rano indentifikovanje poremećaja u ponašanju,
pravovremeno i adekvatno pružanje pomoći i zaštite, adekvato izricanje
i sprovođenje vaspitnih mera i sl.
Za uspešno sprečavanje i suzbijanje kriminala maloletnika značajno je
da se ostvari koordinirano i trajno delovanje svih faktora koji mogu
doprineti prevenciji maloletničke delikvencije. Aktivnost zajednice
i svih društvenih subjekata treba da se usmeri na uklanjanje uzroka
kriminala kako bi težište delovanja prenelo sa represivnog reagovanja
na preventivno suzbijanje kriminalnih dela i pojava. Neophodno je sprovođenje
različitih akcija kao što su: ekonomske, socijalne, vaspitne, zdravstvene,
kulturne i dr. U sprovođenju tih mera treba da se angažuju svi društveni
faktori.
8. DRUŠTVENA REAKCIJA NA DEVIJACIJE
8.1. OPŠTE KARAKTERISTIKE DRUŠTVENOG REAGOVANjA NA DEVIJACIJE
Društvena reakcija predstavlja složenu pojavu koja je uslovljena faktorima
vezanim za društvenu devijaciju, ali i ekonomskim, kulturnim i političkim
odnosima u određenom društvu. Društvo na različite načine izražava svoje
neodobravanje u odnosu na određena ponašanja i stanja koja odstupaju
od utvrđenih normi i obrazaca. Društvena reakcija na takva odstupanja
zavisi od prirode devijacije, stepena i obima u kome se javlja, njene
društvene vidljivosti, ali i značaja koji se u datoj zajednici pridaje
normi koja je prekršena. Uticaj na društveno reagovanje imaju i predrasude,
neznanje, pogrešne informacije... (Špadijer-Džinić 1988:74).
Da bi devijantno ponašanje izazvalo društvenu reakciju, ono mora biti
vidljivo članovima određene grupe ili zajednice. Vidljivost jednog devijantnog
ponašanja zavisi od vrste devijacije, društvene situacije u kojoj se
devijacija javlja i od društvenih karakteristika devijanta (npr., sitna
krađa koju je izvršio neki siromašni crnac na jugu SAD, izaziva nesrazmerno
oštru društvenu reakciju).
Društvena reakcija je funkcija mnogih različitih društvenih faktora.
Zbog toga je učinjen pokušaj da se oni sažeto izraze u pojmu količnika
tolerancije (Đurić 1961:57). Količnik tolerancije je kvantitativni izraz
odnosa devijacije i spremnosti zajednice da je prihvati ili odbaci.
8.2. DRUŠTVENA REAKCIJA NA ALKOHOLIZAM
Društvena reakcija na alokoholizam kreće
se između nekoliko tipova odnosa:
1. Potpuna prohibicija – zabrana i sankcionisanje kako proizvodnje i
prometa, tako i potrošnje i uzimanja alkohola;
2. Delimična prohibicija – limitira i sankcioniše promet i služenje
alkohola u određeno vreme;
3. Tolerancija prema umerenom i socijalno prihvatljivom uzimanju alkohola;
4. Nezainteresovanost i prenošenje na lični plan i pitanje ličnog izbora
i odgovornosti;
5. Celoviti programi prevencije alkoholizma i razvijeni modeli tretmana
alkoholičara.
Možemo izdvojiti tri modela tretmana alkoholičara: medicinski, sociopsihološki
i porodični.
1. Medicinski model – preovlađuje u savremenom društvu i po
njemu, alkoholizam je bolest koja se leči u okviru postojećeg medicinskog
sistema. Lečenje alkoholičara može biti: dobrovoljno i obavezno zbog
izvršenog krivičnog dela ili ako je zbog prekršaja izrečena mera bezbednosti
obaveznog lečenja alkoholičara.
2. Socijalno-psihološki model – skreće pažnju javnosti na mnoge
društvene, kulturne, psihološke, emocionalne činioce alkoholizma. Takođe
je ovaj model značajan sa aspekta prevencije i resocijalizacije alkoholičara.
3. Porodični (interakcijski ili ekosistematski) model – predstavlja
poseban pristup u lečenju i rehabilitaciji alkoholičara. Karakteristika
ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodičnu i socijalnu
sredinu. Alkoholizam se posmatra kao proces u koji su jednako uključeni
i pojedinac i njegova porodica.
Mnoga istraživanja su pokazala da nisu sve porodice alkoholičara poremećene
u istom stepenu. Porodica često svoj život prilagođava prema alkoholičaru,
zato sto je pijenje centralni događaj porodice, tako da nije poremećen
samo život alkoholičara, već i život svih članova porodice. U porodici
u kojoj je muž alkoholičar, žena često ima psihosomatske poremećaje,
deca poremećaje u ponašanju, a alkoholičar i jedne i druge poremećaje.
Porodica alkoholičara je u većoj ili manjoj meri poremećena, disfunkcionalna,
patološka i bolesna.
Intenzivna kombinovana porodična terapija alkoholizma zasnovana na
ovakvoj teorijskoj osnovi ima dve faze:
1. Intenzivna faza koja zahteva šest nedelja terapije i ima
određeni program. Na početku se organizuje informativno perdstavljanje,
zatim alkoholičari uče teorije o alkoholizmu, da bi na ispitu mogli
da prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Nakon mesec dana, uključuju
se članovi porodice, koji iznose svoje probleme i pokušava se sa redefinisanjem
socijalnih i drugih porodičnih problema.
2. Stabilizaciona faza traje tri godine i osnovni ciljevi ove
terapije su: potpuna apstinencija od alkohola, kompletan zdravstveni,
psihički i fizički oporavak i uređivanje porodičnih odnosa na funkcionalan
način.
8.3. PREVENCIJA ALKOHOLIZMA
Postoji veliki broj specifičnih metoda, tehnika lečenja i rehabilitacije
zavisnika od alkohola. Alkoholizam treba sagledavati sistemski u procesu
nastajanja i razvijanja, a u borbu protiv alkoholizma treba da budu
uključeni i društveni i medicinski resursi. To podrazumeva: povećanje
socijalne vidljivosti štetne upotrebe, zloupotrebe ili zavisnosti od
alkohola, rano otkrivanje, dijagnostikovanje u primarnoj zdravstvenoj
zaštiti, jačanje motivacije za lečenje, povećanje pristupačnosti ustanova
za lečenje i rehabilitaciju alkoholičara u lokalnoj zajednici.
9. DRUŠTVENA REAKCIJA NA ZAVISNOST OD DROGA
Nijedno savremeno društvo ne odobrava uzimanje droga. Reakcija društva
na zavisnost od droga je kulturno uslovljena i zavisi od socijalnih
i ekonomskih uslova datog društva. Moguće je izdvojiti četiri opšta
modela reagovanja na uzimanje droga:
1. Moralističko-legalni model u kome se reagovanje društva
izražava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uživaocima
droge;
2. Medicinski model koji uzimanje droga smatra bolešću, pa
se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba lečiti različitim tipovima
tretmana;
3. Psiho-socijalni model usmerava težište reagovanja ka ličnosti
uživaoca droge i ka neposrednim društvenim odnosima i mikrosocijalnom
okruženju u kome živi.
4. Socio-kulturni model je zasnovan na sociološkim saznanjima
o društvenim uzrocima zavisnosti od droga.
Poslednjih decenija XX veka, kao integrativni modeli, postali su prihvaćeni
različiti tipovi terapeutskih zajednica, kao vid potpunog terapeutskog
okruženja. Ovaj model uključuje i bivše zavisnike, kao deo sistema za
podršku i rehabilitaciju. Ove zajednice nastale su u ustanovama zatvorenog
tipa (zatvori, psihijatrijske klinike…), ali se sve više formiraju i
u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veći broj zavisnika ili rizik
pojave zavisnosti.
Početak tretmana obuhvata upoznavanje sa programom i usvajanje principa
i uzajamnih pravila ponašanja, često uz potpisivanje terapeutskog ugovora.
Ključne aktivnosti usmerene su ka razvoju pozitivnih životnih vrednosti
prema radu i samoodgovornosti, promenama navika i stila života, oslobađanje
od zavisnosti, uzajamno prihvatanje i uključivanje u porodicu i lokalnu
zajednicu.
Zavisnost od droge prisutna je u svim društvenim slojevima, s tim što
postoje razlike u vrstama zavisnosti, ključnim uzrocima zavisnosti i
u društvenim reakcijama na zavisnike iz različitih društvenih slojeva.
U našem društvu, uglavnom se izdvajaju dva načina društvenog reagovanja
na zavisnosti od droga:
a) Lečenje zavisnika od droga, koje je dobrovoljno i odvija
se u psihijatrijskim ustanovama, primenom određenog tipa medicinsko-psihološko-socijalne
metodologije lečenja i rehabilitacije. Lečenje narkomana može biti i
prinudno nakon izrečene mere bezbednosti obaveznog lečenja.
b) Kažnjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa
opojnim drogama i psihotropnim supstancama, osim samog uzimanja droge.
Postoje mišljenja da bi neke droge trebalo legalizovati i tako smanjiti
zlo ukoliko se ono ne može iskoreniti.
9.1. PREVENCIJA NARKOMANIJE
Zbog prevencije i resocijalizacije važno je poznavati ključne uzroke
narkomanije, koji leže u:
a) socijalnim uslovima života mlade generacije koja je sputana u
svojim potrebama i mogućnostima, pa je zavisnost od droge jedan vid
bekstva od stvarnosti i društva;
b) društvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim
vidovima bolesti zavisnosti;
c) odsustvu pozitivnih programa i projekata podrške mladima u procesu
rasta i sazrevanja;
d) širokoj neobaveštenosti mladih o štetnim efektima i posledicama droge.
Opšta prevencija zavisnosti od droga treba da podrazumeva razvoj društvene
brige o deci, njihovom razvoju i socijalizaciji, kao i poboljšanje uslova,
mogućnosti školovanja, stvaralačkog i kreativnog angažovanja i zapošljavanja.
Posebna prevencija ima za cilj sprečavanje napovoljnih uzroka droga
neposredno pred njihovo moguće dejstvo na pojedince i društvene grupe,
i blagovremeno otklanjanje ispoljenih teškoća socijalizacije, životnih
i razvojnih problema i podrška u kriznim situacijama.
Da bi prevencija bila potpuna, potrebno je informisati javnost i profesionalce
o karakteristikama zavisnosti od droga, zatim osloboditi od predrasuda
i vrednosnih sudova, zanemariti Hipokratovu zakletvu kada su u pitanju
zavisnici od supstanci. Takođe je potrebna i rekonstrukcija društvene
reakcije na zavisnost, kao i povezanost različitih aktera društvenih
odnosa prema ovom tipu socijalnih bolesti.
10. DRUŠTVENA REAKCIJA NA PROSTITUCIJU
Odnos društava prema prostituciji kreće se na skali između tolerancije
i nezainteresovanosti, do sankcionisanja i reglementacije.
Tolerancija označava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se
prostitucija ne osuđuje niti sankcioniše. Ovde je reč o prihvatanju
društvenih uslova koji rađaju prostituciju, kao i skrivenom uvažavanju
njenih društvenih uloga i socijalnih funkcija, uz prisustvo dvojnog
morala kada su u pitanju korisnik i onaj koji pruža usluge.
Reglementacija podrazumeva legalizaciju prostitucije i to propisivanjem
posebnih uslova za obavljanje delatnosti, uključujući i različite vrste
nadzora.
Prohibicija označava zabranu bavljenja prostitucijom i uključuje niz
različitih mera i sankcija u ime zaštite interesa javnog reda i morala.
Abolicija označava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svih vidova
zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije, uz posebne
uslove mere zaštite samih prostitutki. Feministički pokreti, kao i zastupnici
liberalističkih stavova i vrednosti, zalažu se za zaštitu prostitutki
u različitim vidovima.
Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kažnjava formalno dok postoji
visoka tolerancija, pa čak i neki vidovi zaštite prostitutki.
10.1. ELEMENTI PREVENCIJE PROSTITUCIJE I REHABILITACIJA PROSTITUTKI
Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude suzbijanje
i sprečavanje uzroka koji podstiču nastajanje prostitucije. Po svojim
sadržajima i ciljevima, ovi programi mogu imati različite nivoe i vidove
kao što su: opšte, posebne i specijalne preventivne mere. Naročito se
pominju mere kojima se deluje na socijalne faktore poput uslova osposobljavanja
i obavljanja radnih usluga, poboljšavanja društveno-ekonomskog statusa
žena, proširivanje mogućnosti zapošljavanja, mera ograničenja potražnje
za seksualnim uslugama među kojima su programi mentalne higijene, seksualnog
obrazovanja i vaspitanja, informisanje javnog mnjenja i sl. Deo opštih
programa prevencije jesu posebni zdravstveni edukativni programi koji
su usmereni ka saznanjima o zdravstvenim rizicima vezanim za prostituciju.
Rehabilitacija prostitutki obuhvata socijalne, ekonomske, psihološke,
obrazovne i druge mere koje su usmerene ka:
a) zaštiti prostitutki od štetnih posledica bavljenja ovom delatnošću,
b) socijalnoj i moralnoj brizi za žene,
c) omogućavanju zdravog moralnog i duhovnog shvatanja života,
d) obrazovanje i profesionalno osposobljavanje,
e) pomoć u nalaženju zaposlenja,
f) stvaranje novog kruga prijatelja, koji će zameniti društvenu sredinu
kojoj su prostitutke pripadale itd.
Dobrovoljno pristajanje i uključivanje prostitutki, najvažnije je za
uspeh rehabilitacije.
11. DRUŠTVENA REAKCIJA NA PROSJAČENjE
Moguće je izdvojiti nekoliko tipova društvene reakcije prosjačenja,
među kojima se izdvajaju.
1. Indiferentnost - održava karakter društveno-ekonomskih i
političkih odnosa ili je odlika nemoći siromašnih i nerazvijenih društava.
2. Tolerancija - postoji u slučajevima kada postoji razumevanje
i nema osude niti odbojnosti prema prosjačenju.
Indiferentnost i tolerancija su posledica stava da je prosjačenje takav
vid devijacija kod kojih se ne pojavljuju žrtve, osim ako se ne zanemari
činjenica da sami prosjaci prave žrtve nepovoljnih društvenih okolnosti.
3. Prezir i odbacivanje su tip društvene reakcije koja je zasnovana
na stalnom suđenju i izražavaju se kroz odbojnost i osudu prosjaka.
4. Sankcije se javljaju u različitim vidovima: žigosanje, smrtna
kazna, zatvor, prinudni rad i sl.
U Srbiji društvena reakcija na prosjačenje ispoljava se u dva vida,
ali protivurečna:
a) Sistem prekršajnih sankcija tretira prosjačenje kao prekršaj
javnog reda i sastoji se u izricanju mera bezbednosti, novčanih ili
kazni zatvora.
b) Socijalna zaštita predstavlja jedan od vidova organizovane reakcije
na prosjačenje.
Od sadržaja i oblika socijalne zaštite u odnosu na ove kategorije korisnika
upotrebljavaju se stalna i trenutna novčana pomoć, neki od oblika resocijalizacije,
starateljstvo kao oblik porodično-pravne zaštite ili neki drugi vid
zaštite. Specijalizovane ustanove socijalne zaštite za prosjake, osim
prihvatilišta koje zbrinjavaju slučajeve urgantne ugroženosti ne postoje.
Prosjaci ne traže pomoć sve dok mogu da prosjače.
12. DRUŠTVENA REAKCIJA NA KOCKANJE
Društveni odnos prema kockanju kreće se između tolerancije i sankcija.
Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i prihvatanja težine
posledica kockanja. Pored profesionalnog kockanja, krivičnim sankcijama
podležu i aktivnosti koje su povezane sa kockanjem. U nekim zemljama
kockanje na javnom mestu označava se kao prekršaj protiv javnog reda
i mira.
U socijalnom zakonodavstvu Srbije kockari su korisnici određenih prava
i vidova zaštite, ali oni u principu retko koriste oblike socijalne
zaštite. To se obično događa žrtvama kockanja koji ostaju bez novčanih
sredstava za život, doma, porodične podrške, pa se privremeno smeštaju
u ustanove socijalne zaštite. Može se zaključiti da kockari i žrtve
kockarskih igara privlače uzgrednu pažnju društvenih institucija, ustanova
represije, nego što su prisutne i aktivnosti preventivnog i rehabilitacionog
tipa. Nezainteresovanost i tolerancija odlučujući su tipovi društvene
reakcije.
12.1. PREVENCIJA KOCKANJA
Deca najčešće počinju igrama u sportskoj kladionici, onda prelaze
na poker aparate i rulet, gde je ulog mnogo veći. Oboleli od kockanja
na lečenje dolaze sa porodicom, terapije su grupne a ponekada uzimaju
i lekove kada ih uhvati kriza. Lečenje može da traje i više od godinu
dana. Mnoga deca su kockanjem izgubila sve i zadužila svoje roditelje,
a ima i dece koja su u dugovima i po nekoliko hiljada evra.
12.2. PRINCIPI USPEŠNOG TRETMANA ODVIKAVANJA OD KOCKANJA
1. Ni jedna vrsta tretmana nije univerzalna za svakoga. Potrebno je
uskladiti vrstu i način intervencije sa individualnim potrebama i problemima
koji su od presudnog značaja za osobu.
2. Prilikom saradnje neophodna je iskrenost i otvorenost. Često se dešava
da roditelji ne žele da prihvate realnost, tako da skrivaju stvarno
stanje. Tako se može steći sasvim pogrešna slika o pravom stanju, a
često je to pogubno za sam proces izlečenja.
3. Tretman mora biti dostupan. Osobe koje su zavisne od kockanja, veoma
su nesigurne kada treba početi sa tretmanom, tako da treba iskoristiti
njihovu spremnost u trenutku kada pokažu interes. Ukoliko se propusti
šansa (npr. duga lista čekanja), gubi se interes.
4. Tretman treba biti usmeren na zadovoljenje različitih potreba pojedinca,
a ne samo na kockanje. Tretman mora biti usmeren na kockanje, ali i
na ostale probleme: medicinske, psihološke, socijalne, obrazovne i pravne.
5. Plan tretmana mora se kontinuirano procenjivati i menjati, kako bi
bio u skladu sa potrebama pojedinca u toku tretmana. Pacijentu mogu
biti potrebne različite vrste usluga i načini tretmana tokom lečenja
i oporavka. Pored savetovanja i psihoterapije, pacijent može imati i
potrebe za drugim medicinskim uslugama, porodičnom terapijom, socijalnom
i pravnom uslugom. Važno je da tretman bude u skladu sa pacijentovim
godinama, uzrastom, polom, naconalnošću i kulturom.
6. Ostajanje u programu tretmana određeno vreme je od presudnog značaja
za ishod tretmana. Vreme koje će pojedinac provesti u lečenju zavisi
od njegovih problema i potreba. Istraživanja pokazuju da većina pacijenata
ostvaruje značajan napredak nakon tri meseca provedena u programu. Nakon
toga može se održavati napredak u lečenju i oporavku. Pojedinci obično
napuštaju tretman prerano, tako da je neophodno zadržati ih duže u praćenju
i kontaktu.
7. Savetovanje (individualno ili grupno) i druge terapije koje se odnose
na ponašanje sastavni su deo uspešnog tretmana zavisnosti od kockanja.
Sa pacijentima se radi na jačanju motivacije, pomaže im se da izgrade
veštine i mehanizme koji će im pomoći da se odupru kockanju, kako da
kockanje zamene nekim konstruktivnim aktivnostima i potrebno im je da
razviju sposobnosti rešavanja problema. Potrebno je izgraditi i unaprediti
porodične odnose, i odnose u zajednici.
8. U tretmanu se ne koriste medikamenti-lekovi, sem u posebnim slučajevima.
Važno je da ne postoji direkna zavisnost od kockanja i narkomanije ili
alkoholizma kod osobe. Drugi oblici bolesti zavisnosti, kao što su alkoholizam
i narkomanija, mogu pogubno delovati na uspeh tretmana i veoma je važno
ukoliko postoji mogućnost, da se sve drži pod kontrolom. U trenucima
kada je osoba pod uticajem alkohola, ili droge teško može kontrolisati
impuls kockanja.
9. Ukoliko je kod osobe koja je zavisnik od kockanja prisutan i mentalni
poremećaj ili neki psihički poremećaj, potrebno ih je tretirati zajedno
sa zavisnošću. Važno je dobro proceniti ličnost i lečiti zavisnost i
prateće poremećaje.
10. Tretman mora biti dobrovoljan da bi bio efikasan. Snažna motivacija
može biti važna i olakšati proces lečenja, ali i sankcije i uslovljavanje
mogu uticati da se započne sa tretmanom. Pritisci mogu biti u porodici
ili na radnom mestu.
11. Mogući su recidivi tokom tretmana, ali oni moraju biti kontrolisani
i praćeni. Porodica mora kontrolisati kretanje i stanje kockara, i o
tome na vreme obaveštavati terapeuta.
12. Oporavak od zavisnosti od kockanja je dugoročni proces i često zahteva
više pokušaja tretmana.
Kao što je slučaj i sa drugim bolestima zavisnosti i hroničnim bolestima,
mogu se javiti recidivi po uspešno obavljenom tretmanu. U tim slučajevima
potrebno je ostvariti dugotrajnu apstinenciju da bi postali aktivni
članovi društva. Učestvovanje u grupama je veoma značajno i nakon obavljenog
tretmana predstavlja važnu potporu pri održavanju apstinencije.
Istraživanje kaže da svaki peti čovek koji pokaže interesovanje za kockanje,
postaje patološki kockar. Koliko ima kladionica, kockarnica, grebalica...
Država mora da deluje preventivno i da kroz sinhronizovane akcije upozna
ljude sa granicom gde kockanje zabava prestaje a počinje patološko kockanje.
Dakle nije svako kockanje bolest ali to može postati.
Kockanje je ušlo u naše domove preko tv ekrana. Sve više je kvizova,
glasanja itd. Za sada je najviše zastupljeno klađenje na sportske igre,
ali u stvari nema granica u vrsti opklada koje maštoviti ljubitelji
hazardnih igara mogu da izmisle.
13. DRUŠTVENA REAKCIJA NA SAMOUBISTVO
Društvena reakcija na samoubistvo
može da se podeli na četiri osnovna tipa:
• odobravanje,
• ravnodušnost,
• neodobravanje,
• prevencija.
Reakcija se izražava etičkim stavovima, kulturnim normama i obrascima
ponašanja, preko religije i pravnih propisa.
Odobravanje je vezano za mitsko-religijska, običajna i politička samoubistva.
Društvene zajednice imaju pozitivan stav prema samoubistvu u već definisanim
uslovima. Samoubice su stimulisane za izvršenje ubistva kada je to u
intresu zajednice ili grupe. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja
prema samoubilačkom činu od strane neke društvene grupe ili zajednice
sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama i njihovim
porodicama.
Ravnodušnost prema samoubistvu i samoubicama je prisutna u kriznim društvima
i situacijama, jer ne postoji društvo koje nema definisan stav prema
samoubistvu.
Osuda je povezana sa činjenicom da se samoubistvom krše etička i normativna
očekivanja, zbog čega ono izaziva osudu. Od legalnih osuda veći efekat
imaju moralne i psihološke osude, koje prate sva samoubistva osim altruističkih.
One mogu biti toliko drastične da skoro u potpunosti izoluju porodicu
i srodnike samoubice, a događa se često da na grobu samoubica ne smeju
stajati nikakva obeležja.
13.1. PREVENCIJA SAMOUBISTVA
Prevencija samoubistva zasniva se na otkrivanju samoubilački ugroženih
lica. Kategoriju ugroženih predstavljaju i oni koji su već pokušali
samoubistvo, a svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog ponašanja.
Za uspešnu prevenciju potrebno je prepoznavanje presuicidalnog sindroma,
koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva,
i najčešće se ispoljava u vidu simptoma koji su povezani: progresivno
stešnjenje, samoagresivnost i bekstvo u irealnost. Savremena prevencija
podrazumeva postojanje organizovanih službi za prihvatanje i tretman
suicidalno ugroženih poput centra za prevenciju samoubistva, odeljenja
za pružanje prve pomoći u krizi, savetodavne službe i sl.
ZAKLJUČAK
Na osnovu svega navedenog, može se videti da devijantno ponašanje
predstavlja one oblike ponašanja koji odstupaju od opšteprihvaćenih
vrednosti, normi i pravila ponašanja jedne zajednice. Devijantno ponašanje
uvek je praćeno društvenom reakcijom neodobravanja. Ova reakcija se
ostvaruje na različite načine, ali uvek ima za cilj da pojedinca koji
se devijantno ponaša, primora da se ponaša u skladu sa društvenim zahtevima.
Represija i prevencija su dva oblika društvenog reagovanja na devijantno
ponašanje, pri čemu se prevencija odnosi na sprečavanje, a represija
na njegovo suzbijanje. Oba su od velikog značaja za društvo, jer ukoliko
se devijantno ponašanje ne suzbija i sprečava, to može ostaviti trajne
negativne posledice, kako na samog pojedinca koji se tako ponaša, tako
i na njegovu porodicu i okolinu.
LITERATURA:
1) Haralambos, M. (1989) Uvod u sociologiju. Zagreb: Nakladni zavod
Globus
2) Janković, I. i Pešić, V. (1988) Društvene devijacije-kritika socijalne
patologije. Beograd: Naučna knjiga
3) Milosavljević, M. (2003) Devijacija i društvo. Beograd: Naučna
knjiga
4) Todorović, A. (1973) Sociologija maloletničke bande. Novi Sad:
Radnički univerzitet “Radivoj Ćirpanov”
5) Špadijer-Džinić J. (1988) Socijalna patologija. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva
Preuzeto sa internet stranica:
www.stankovicdejan.com
www.vesti.rs
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|