OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТ И ОСОБИНЕ ЛИЧНОСТИ
Интернет је успео више него и једно друго савремено технолошко откриће толико да олакша човеков живот, да многи без обзира да ли је у питању посао или забава, не могу ни да замисле свакодневни живот без истог. Не треба занемарити да човек као социјално биће има изражену потребу за комуницирањем и друштвом. Интернет више, лакше и брже него и један други медиј или средство до сад, људима као јединкама, пружа осећај припадности заједници која их прихвата без обзира на мане, пол, расу или старост. Мобилни телефони, софтвери и сајтови за социјално умрежавање одвојили су човека од стварног живота. Дошао је до тога да више није у стању нормално комуницирати са другим људима очи у очи. Наравно то није случај са свим људима. Истини за вољу, још увек је већина оних који комуницирају непосредно са другим људима, али углавном су то припадници старије генерације. Међутим млади све више за комуникацију користе нове комуникационе технологије, тако да се све своди на кратке смс поруке без емоције и сате проведене на „чату". Као и увек и у свему, уколико је човек неумерен и ако ову богату понуду разноликог садржаја који се непрестано мења и обогаћује, прихвати као чињеницу - даје и његов лични живот само уз Интернет исто тако садржајан, богат и атрактиван, долазимо до проблема. Проблема са породицом, околином, па у крајњој линији и са самим собом. И као што је логично, проблем ће довести до патолошке употребе Интернета, самим тим и дојављања зависности. Треба напоменути да „проблем не лежи у коришћењу дигиталних технологија, већ у некритичком односу према њима" (Суботић, 2006; стр.129). Према последњим подацима, у Србији постоји преко 2 милиона корисника Интернета, док у свету тај број износи преко милијарду корисника.
Поред многих облика зависности, попут алкохолизма, коцкања, наркоманије, све присутнији облик зависности је и интернет зависност. Циљ овог рада јесте да укаже на један тако савремени проблем који се све више шири међу младим генерацијама, на његове облике и симптоме, као и на битне особине личности које карактеришу Интернет зависнике."Loneliness is a gun" - House of Love
ПОЈАМ ИНТЕРНЕТА И ЗАВИСНОСТИ
Интернет - глобална компјутерска корисничка мрежа представља савремено средство комуникације чији је крајњи циљ формирање највећег тржишта на свету, нарочито када је у питању могућност и доступност приступа информацијама. Као таква ова виртуелна мрежа постаје саставни део и свакодневна потреба све већег броја корисника. Подаци који илуструју ову тврдњу односе се на чињеницу да су сва досадашња предвиђања о броју корисника ове глобалне мреже превазишла и најоптимистичнија очекивања. Број корисника Интернета на почетку 2003. године износи око 605,6 милиона, а процена је да ће до 2010. год. Интернет имати око две милијарде корисника, односно шестину светске популације, што говори о значају и распрострањености ове корисничке мреже. За многе од њих он је постао незамењив у послу којим се баве, док је осталим корисницима у великој мери олакшао живот, управо због готово неограниченог броја информација, које су путем Интернета постале доступне. Једно овако велико и револуционарно откриће, можда највеће у XX веку, омогућило је човеку да потребу за интеракцијом са другим људима на овај начин у потпуности задовољи. Интернет више, лакше и брже него и један други медиј или средство до сад људима као јединкама пружа осећај припадности заједници која их прихвата без обзира на мане, пол, расу или старост. Самим тим, интернет и савремена компјутерска технологија редуковала је људску потребу за другим човеком, те отуда неминовно настају нови и нови проблеми, а компјутерска зависност која се појављује, сама по себи још више у социјалном смислу удаљава појединце-чланове једне друштвене групе.
Једна од водећих дебата у психијатријским и психолошким круговима тиче се појаве новог облика поремећаја у понашању, који је настао као последица развоја електронске комуникације и информационог друштва - прецизније Интернета и Интернет комуникације. С обзиром да све више аутора сматра да је основано издвојити два типа зависности: злоупотребу супстанци (која у случају Интернет зависности не постоји) и зависност од одређених активности или радњи ("process addictions" или "behaviour addictions"), као што су коцкање, куповина или одређена сексуална понашања (Тшпшз i sar., 1999), појава прекомерне употребе Интернета се све чешће сврстава у контекст зависности од одређених активности и понашања. Патолошка употреба Интернета (Davis, 2001), термин који се такође често користи, је феноменолошки шири и укључује не само зависност већ и маладаптивне и негативне облике „online" понашања („онлајн" прогањање, злостављање, крађу идентитета, и сл.) који не морају бити адиктивног типа већ периодични, тако да тај термин не би био довољно примењив у случају Интернет адикције. Добро је познато да већина стручне јавности повезује реч „зависност" с појавама које се односе на злоупотребу психоактивних супстанци. Међутим, у последње време све је више научних радова који показују да се зависност може јавити и у облицима који не подразумевају само злоупотребу супстанци, већ и категорије поремећаја навика, импулса и исхране, али и неке друге облике зависности без заступљености хемијских, односно психоактивних супстанци. Тако су патолошко коцкање, играње видео-игрица, преједање, претерано физичко вежбање, зависност од љубавне везе и зависност од гледања телевизије неки од облика зависности с којима се у пракси све чешће срећемо.
Изгледа да оно што је 1995. године за психијатра Ивана Голдберга представљало само шалу која је за једини циљ имала забаву колеге на учестале вести о људима чији се живот наводно битно променио прекомерном употребом Интернета, за релативно кратак временски период, данас је постало далеко озбиљније питање од првобитне пародије. О „поремећају Интернет зависности" - ИАД (Internet Addiction Disorder) или патолошкој употреби Интернета — ПИУ (Pathological Internet Use) почеле су да се воде стручне расправе, врше научна истраживања и пишу дисертације. Међутим, треба напоменути да још увек Интернет зависност није сврстана као клинички поремећај тако да АПА (Americain Psychiatric Association) још увек није увела термин «Интернет зависност» у последње издање Дијагностичког и Статистичког приручника Менталних поремећаја САД, који служи као основа за оцењивање припада ли неко стање менталном инвалидитету или не. На тај начин овакав облик зависности још увек није признат као болест.
Развој зависности од Интернета на просторима Србије може се дефинисати као последица светске и локалне електронске револуције. Први облици електронске зависности јављају се још педесетих година, када су наши родитељи свакодневнојурили у играонице да би одиграли коју партију флипера. Осамдесетих је кренула ера видео игара, а само корак даље, је време видеа, када се јурило у видео клубове по најновије филмове и пред ТВ-ом проводили сати и сати. Следеће место су заузели коцкарски "покер" апарати за којима су припадници младих генерација, лупајући по тастерима, покушавали да зараде неки динар, у времену када новца није било. Потом на велика врата улази персонални рачунар (енг. PC) и са њим, непроказана почаст - Интернет.
Иако знамо да се Интернет може користити у најразличитије сврхе и за задовољење најразличитијих људских потреба, све оне се у суштини могу подвести под две категорије:
• тражење и коришћење информација које су кориснику потребне, и
• интеракција, комуникација са другим људима у виртуелном простору.
Лакоћа приступа великим количинама информација је нешто што људе привлачи многобројним активностима на Мрежи, од обичног претраживања (search ili surfing) па до разноврсних облика куповине, резервација, банкарства и сл; и то све у оном тренутку када сам корисник то зажели, у складу са његовим распоредом и расположењем. Многи се Интернету окрећу и као начину да избегну притисак и дискомфор свакодневног живота. Поред свих осталих разлога, ипак и пре свега, људи се окрећу Интернету да би задовољили своје важне социјалне и психолошке потребе, на првом месту интерперсоналну комуникацију, а онда и потребу за припадањем, самопоуздањем, радозналост, осећање сопствене вредности и др. Међутим, искуство говори и о бројним негативним разлозима и последицама коришћења Интернета, а међу њима је, свакако, и стварање зависности.КРИТЕРИЈУМИ И ИНДИКАТОРИ ЗАВИСНОСТИ
По Војислави Бугарски (2005) зависност од Интернета се дефинише као маладаптивни облик употребе Интернета који доводи до клинички сигнификантних оштећења и који подразумева присуство најмање три или више критеријума , и то у периоду од најмање годину дана. Према томе, зависност од Интернета можемо схватити као клинички поремећај који оставља снажне негативне последице на социјално, радно, породично, финансијско и економско функционисање личности.
Нека западњачка истраживања говоре да ако неко проведе на Интернету више од 38 сати недељно, односно, готово шест сати дневно, ондаје већ несумњиво постао зависник. Реално гледано, у нашим условима свако ко уз активности везане за Интернет проведе свакодневно "свега" 4 сата, што је тек 28 сати недељно, дубоко је загазио у зависност. Међутим, по мишљењу америчког терапеута Хилари Кеша, за постављање дијагнозе није важно колико време неко проводи на Интернету, већ да ли је та навика створила проблеме као што су социјална изолација, потиштеност, брачне несугласице, губитак посла или запостављање професионалних или школских активности. Да би се могло констатовати постојање зависности, везаност за Интернет морала би да буде деструктивна и да изазове значајно смањење професионалног, академског, социјалног, радног, породичног, финансијског, психолошког или физиолошког функционисања, а одвојеност од рачунара морала би да доведе до неугодних симптома, као што су несаница, дрхтавица или знојење, што би укључивало и све израженију жељу да се што више буде „online". Особе зависне од Интернета уочавају потешкоће у свакодневном животу које им се јављају као последица немогућности контролисања употребе интернета(према Петровић, 2005). Имајући ту разноврсност могућих индикатора у виду, истраживачи су уложили значајан напор да идентификују један број њих за које је доказано да овај облик поремећаја поуздано и квалитетно описују. То су:
1. Појава толеранције:
- потреба за сталним повећањем времена проведеног на Интернету, ради постизања осећања задовољства;
- значајно смањење ефекта задовољства ако до овог повећања не долази, односно употребом исте количине времена проведеног на Интернету;
- немогућност контроле времена које се проводи на Интернету или у коришћењу компјутера2. Апстиненцијална криза - која наступа након неколико дана без Интернета
или при покушају да се смањи или прекине коришћење Интернета, а може се
манифестовати:
-психомоторним поремећајима, нпр. дрхтање, тремор и сл.; ~ анксиозношћу;
- опсесивним мислима о Интернету;
- фантазијама и сањарењем о Интернету;
- појавом вољних или невољних покрета прстију, који симулирају покрете при куцању на тастатури;
- нервоза, раздражљивост изазване наглим прекидом коришћења Интернета или при немогућности приступа Интернету3. Избегавање непожељних понашања путем Интернета попут:
- повлачења "у себе" када се није на Интернету
-асоцијалног понашања које се одликује запостављањем разних социјалних, друштвених, рекреационих и других активности и обавеза у корист Интернета,4. Промена дневних потреба и навика
- спавање је подређено потребама коришћења Интернета
- у току рада који је везан за рад на интернету, не користе паузе
5. Жеља или покушаји да се прекине или смањи време на Интернету6. Размишљање о Интернету и кад се не користи
7. Запостављање социјалних, породичних и професионалних обавеза
- јављају се проблеми на послу и међуљудским односима,
- запостављање пријатеља и породице
- запостављање пословних или личних обавеза и одговорности
- фаворизују се „онлајн" пријатељи у односу на стварне
8. Употреба Интернета упркос знању о његовим негативним последицама
- употреба Интернета упркос свести о томе даје она довела до несанице, брачних потешкоћа, кашњења на посао, занемаривања професионалних обавеза, осећаја напуштености од стране других9. Употреба Интернета упркос знању о ризику губљења социјалних, професионалних и личних односа
-употреба Интернета упрос свести да ће доћи до прекида важних индивидуалних, социјалних и професионалних односа10. Интернет као бекство од проблема и непријатних осећања
-употреба Интернета као замене за решавање материјалних, породичних, социјалних или професионалних проблема
- употреба Интернета као вид редукције осећања кривице, беспомоћности, страха, ниже вредности и других11. Скривање истине о времену коришћења Интернета
- Лагање и обмањивање ближњих особа о времену које се проводи у коришћењу Интернета.
Стручњаци упозоравају да чак 50% корисника Интернета у САД показује знаке овог поремећаја, који се махом пројектује кроз играње „online" игара (коцкање, карте и слично), „online " шопинг или путем „download-ai', уз додатне „социјалне" активности, као што је коришћење „mail-a", „chat-a" или различитих мејлинг листа.КАТЕГОРИЈЕ ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТИ
Током истраживања овог проблема, уочено је да одређени корисници углавном приступају истим врстама апликација на Интернету, што је довело до тога, да се Интернет зависност подели на више подтипова. Кимберли Јанг (1999) je издвојила 5 подтипова зависности:
1. Презасићеност информацијама (енг.Information overload) - патолошко компулзивно понашање окарактерисано интензивним сурфовањем и претрагом разних база података у циљу сакупљања информација и њиховом категоризацијом. Корисник убрзо почиње да посвећује све више времена датим активностима. Ово је један од честих узрока смањења ефикасности на послу (данас се посебно доводи у везу са сајтовима попут digg.com, youtube.com и сличних). Овде спадају и проблеми ткз. Ego-surfing-a (када особа често претражује веб у потрази са информацијама о себи), Photolurking (обсесивно прегледавање фото-албума публикованих на вебу особа које никада нису упознали) или Wikipedoholism (претерана приврженост писању или уређивању чланака за онлине енциклопедије попут Wikipedije, што од почетне интерне шале уредника енциклопедије постаје прави проблем за поједнице који троше све више времена на то).2. Опседнутост виртуелним пријатељствима (енг. Cyber-relational addiction ) - особе које пате од прекомерног коришћења "chat-room"-a (собе за ћаскање) и учествовања у виртуелним флертовањима када се често развијају у везе које озбиљно нарушавају приватан живот. Наиме, „пријатељи" с друге стране жице често постају важнији од правих пријатеља, партнера, родбине или познаника што доводи до запуштања постојећих међуљудских односа. Ово све чешће доводи до развода брака или несугласица у породици. По истраживањима на овакве сервисе су доста упућени људи са социјалним фобијама који имају реалних потешкоћа у остваривању и одржавању контаката у «стварном» свету и који доживљавају јак стрес приликом упознавања или комуникације са људима уживо. Наиме примећено је и да се „online " корисници емоционално «отварају» далеко брже него у стварном свету. Оно што у реалном свету може трајати недељама, на Интернету може само неколико сати, дана. Код таквих особа перцепција прихватања, интимности и поверења има потенцијал повећавања коришћења Интернет сервиса као примарних извора дружења и забаве.
3. Опседнутост „сајбер-сексом" (Cybersexual addiction) - компулзивно коришћење Интернета за „сајбер-секс" и порнографске активности. Ову групу такође карактерише доста тога раније наведеног, само што су овај пут у питању еротски или порнографски разговори и дешавања везана на тему секса. Трошење све више времена на овакве активности, запостављање стварног партнера, односно стављање „сајберсекса" као примарног у сексуалном животу. Основни фактори који утичу на ово су: анонимност, приватност сопственог дома (што такође пружа и могућност преласка границе које постоје у реалном свету кроз далеко лакше пристајање на остваривање фантазија у реалности), већа перцепција контроле, ниске цене (или бесплатне услуге), доступност 24 сата на дан, непостојање опасности од полно-преносивих болести итд.
4. Опседнутост играњем на мрежи (Net compulsions) - играње на мрежи обухвата широк спектар категорија, укључујући опсесивно мрежно коцкање, играње мрежних игара, и бављење берзама. Заправо, појединци ће користити мрежне коцкарнице, интерактивне игре све дуже, бележећи притом све веће новчане губитке и у крајњој линији запостављајући дотадашње обавезе генеришући све значајније поремећаје социјалних односа. Претерано коришћење „online" игара углавном је забележено код адолесцената који се преко игара укључују у виртуелну стварност где узимају особине и социјалне идентитете ликова из видео-игара због којих се осећају добро или боље него у реалности. О овоме се води доста расправа, а да на дату тему дају коментар нису одолели ни аутори South Park-а посвећујући једну епизоду серијала питању мрежног играња.
5. Патолошки корисници форума и електронске поште (Mailholism) - особе које комуницирају са другима путем Интернета, проверавајући електронску пошту или се логујући на форуме у све краћим временским интервалима, проверавајући да ли има новопристиглих тема, односно коментаришући исте новим порукама. Нека истраживања потврђују да недостатак израза лица и говор тела приликом комуницирања путем „e-mail-a" покушавамо надокнадити писањем, или превише емоцијалних, или превише интимних порука које потом могу изазвати неспоразуме и створе проблеме које настојимо исправити писањем нових порука. Ту спада и Blogstreaking (све учесталије писање нових порука по Интернет дневницима али и откривање личних информација на блоговима а које као подаци никада не би били изговорени приликом контакта уживо, што тим особама ствара додатне проблеме поред већ наведених).
Треба напоменути даје све више зависних од сајтова попут Facebook-a и Myspace-a. На овим сајтовима корисници се друже, праве своје профиле, додају пријатеље, учлањују се у групе, све у свему - забавно проводе време. Проблем, међутим, настаје када те сајтове почну патолошки да посећују, залазећи у туђу интиму, проводећи више од планираног времена и на крају ако их доведе до било које последице или ремећења свакодневног функционисања, што је чест случај боравка на профилима за време радног времена. Напредак у комуникацији, не тако давно, био је када младић девојци наручи и пошаље букет ружа, међутим Интернет зависници сада то свакодневно чине једним кликом на мишу. Ако је судити по популарности Facebook-a, машта његових чланова може свашта, јер иако не осећају све те размене нежности и мирис нацртаних ружа, они настављају да шире кругове пријатеља, па чак и стварне љубави замењују виртуелним. Зависници од Интернета чине 50% од укупно зависних од рачунара, а највећи број завистан је од друштвених мрежа попут Facebook-a. Број оваквих пацијената изједначен са гејмерима (енгл. gamer), зависницима који некада буквално до бесвести играју компјутерске игрице. Зависници проводе све своје слободно време испред екрана, потпуно неконтролисано. Користе га и за време посла и занемарују своје обавезе. Због тога попушта квалитет посла или, ако не раде, онда занемарују учење, пријатеље, интересовања која су пре имали, сведруго има за њих мањи значај. У екстремним случајевима занемарује се и физички изглед. Просечни фејсбуковац је мушкарац, има око 20 година, мада и припадници старије генерације постају зависници.КАРАКТЕРИСТИКЕ "CYBERSPACE-a" КОЈЕ ПОГОДУЈУ РАЗВОЈУ ЗАВИСНОСТИ
"Cyberspace" поседује одређене специфичности које су у већини истраживања означене као његове битне карактеристике које погодују развоју зависности. Бугарски (2005) сматра да понашање људи на Интернету представља сложену интеракцију особина личности и неких битних карактеристика "cyberspace-a". Основни начин комуникације на Интернету најчешће је путем текста. Управо одсуство комуникације лицем у лице, омогућава анонимност корисника који имају прилику да на овај начин представе себе у потпуно другачијем светлу у односу на свој реални идентитет, могућност упознавања великог броја људи, флексибилност времена која подразумева да се комуникација путем Интернета може одвијати у реалном времену или може бити одложена, истовремену комуникацију са више особа, једнак статус свих људи, превазилажење просторних ограничења и могућност чувања записа о искуствима на Интернету (Радовановић, Спасић, 2009). Истраживање психолошких фактора Интернет зависности су релативно новијег датума и не дају још увек прецизну слику који од њих играју битну улогу, а који су споредног значаја. У тим истраживањима, доминира утврђивање доприноса особина личности развоју ове зависности о чему ће бити речи нешто касније. На овом месту, приказаћемо резултате ових истраживања који се односе на друге психолошке и социопсихолошке феномене.
Једно од доминантних становишта о психолошким чиниоцима Интернет зависности описано је и кроз теорију социјалне компензације (Peter, Valkenburg i Schouten, 2005). По овој теорији комуникација преко Интернета привлачна је и пружа могућност самоостваривања на социјалном плану социјално анксиозним, повученим, интровертним особама, које кроз овај вид комуникације компензују проблеме у социјалном функционисању. Могућност самосталне контроле ситуације и контроле над количином и врстама информација које о њима добијају саговорници у комуникацији на Интернету, чине овај вид комуникације пожељним за повучене, затворене и стидљиве особе. Самопоуздање које се јавља као последица оваквог процеса комуникације и признање од других учесника, довољно су снажни мотиви и довољно јаки подстицаји, па њихов изостанак у реалном свету потпуно губи на значају. Све то води проблематичној употреби Интернета, која може резултирати стварањем зависности.. Феномен идентитета личности, такође се често наводи као чинилац Интернет зависности. Креирање идентитета на Интернету, пружа могућност кориснику да конструише свој идентитет у складу са својим жељама. Могућност промене је неограничена од физичких карактеристика, пола, годишта, расе. Долази до скоро потпуног формирања нове особе и новог виђења себе, које је најчешће у супротности у односу на реалну. У реалном животу, пол, године старости, национална или расна припадност, социо-економски статус, културолошки миље, породичне и пријатељске интеракције и слично играју значајну улогу у формирању идентитета. Оваквог контекста нема у виртуелном свету Интернета. Положај свих корисника је исти. У људској природи је да избегава оне околности које представљају претњу постојећој самопроцени и да активно трага за ситуацијама, информацијама и окружењем које ће потврдити њихову представу о себи. Позитивно и стабилно самовредновање израз је зрелости, стабилног идентитета и самопоуздања особе. Ниско самопоштовање и негативно виђење себе често воде депресивности и анксиозности. Таква осећања могу за последицу имати ексцесивну употребу Интернета и манипулацију представом о себи. Особе које пате од осећаја ниског самопоштовања, доживљаја личне неадекватности и неодобравања од стране других су под највећим ризиком да развију ову врсту , „новог идентитета" посредством Интернета.
Социјална подршка која се развија у групама на Интернету представља основни мотив који води ка томе да корисник постепено почиње да развија навику да посећује одређене „заједнице" на Интернету, тзв.виртуелне групе, при чему се развија висок ниво фамилијарности међу члановима дате групе и формира се осећање заједништва и припадности (Михајловић и сар., 2008) . Редовни посетиоци ових виртуелних заједница на Интернету, сведоче о осећању да на Интернету имају могућност да "откључају одређене делове себе" који су у стварном животу потиснути, креирањем новог идентитета. Потиснути делови личности могу се испољити у различитим облицима и особе могу играти оне улоге којих се у реалном животу плаше или их мрзе. Зато анонимност коју Интернет пружа доводи до појаве феномена „online" дезинхибиције (Suler, 2005). Психолошка истраживања која би се озбиљније бавила утврђивањем одредница зависности од Интернета тек су у повоју, али оно што се углавном сматра заједничким свим "Интернет зависницима" је чињеница да помоћу виртуелног света беже од реалних животних проблема - усамљености, проблема на послу, школи, у породици, лошег здравственог стања или нечег другог. Као потенцијално угрожене најчешће се помињу особе склоне маштању и фантазији, стидљиве особе, оне које пате од социјалне фобије као и оне које нису задовољне својим социјалним статусом.
Типичан пример размишљања једног Интернет зависника може се описати следећим ставовима (Лажетић, 2006.):
• "Једино сам добар на интернету"
• „ Ја сам у стварном свету нико и ништа, али сам зато на интернету неко и нешто"
• „У виртуалном свету имам моћ и контролу, алиу стварном свету немам никаквог утицаја на друге људе"
• „Интернет је једино место где ме поштују"
• "У стварном свету нико ме не воли"
• "Интернет је мојједини пријатељ"
• „У стварном свету други људи ме незаслужено лоше третирају"
• „ Смемо да покажемо и она осећања која обично прикривамојерје лакше када не мораш другу особу да гледаш у лице "
ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУПИ ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТИ
Постоје разна теоријска објашњења зависности од Интернета. У овом раду ће бити наведена само нека, а бројна преостала, која још ни озбиљни светски стручњаци нису ни делимично обрадили, биће остављена за неку другу прилику.
Најбоље обрађени приступ, по нашем мишљењу, свакако је когнитивно-бихејвиорална теорија патолошке употребе Интернета коју је на најбољи начин описао Дејвис. Дејвис (2001) претпоставља како су за патолошко коришћење Интернета криве проблематичне когниције, упарене с понашањем које појачава или одржава неприлагођени одговор. Његов модел наглашава когницију односно мисли, као главни извор проблематичног понашања; он сматра како су афективни и понашајни симптоми (који су у литератури више истицани) често последице когнитивних симптома, који им претходе. Когнитивни симптоми, према Дејвису (2001) укључују руминирајући когнитивни стил, осећаје самосвесности, осећај ниске личне вредности, ниско самопоштовање, депресивни когнитивни стил и социјалну анксиозност. Што се тиче фактора који су у подлози тих симптома, Дејвис цитира Абрамсона и сараднике (1989, према Daviš, 2001), који разликују нужне (енг. necessary), довољне (енг. sufficient) и доприносеће (енг. contributory) етиолошке факторе; те даље проксималне и дисталне узроке. Дистални узроци су овде они који су "удаљенији" од симптома у смислу етиологије, премда су такође битни за развој симптома.Према теоријском оквиру од којег полази Дејвис, проблематично понашање је резултат предиспозиције (енг. diathesis) - која је у овом случају потенцијална већ постојећа психопатологија, те фактора стреса, којег иначе представља неки животни догађај. У Дејвисовом моделу, стресор је сам Интернет, односно укључење у живот неке нове технологије коју Интернет омогућује. Дејвис напомиње какоје могућ стресор први сусрет с порнографијом на Интернету, прво суделовање на аукцијским страницама или први сусрет с функцијом „chata". Излагање технологији (стресор) и предиспозиција (психопатологија), према овом су моделу дистални нужни узроци патолошког коришћења Интернета (према Daviš, 2001). Искуство Интернета и припадајућих технологија, према Дејвису, представља поткрепљење. Приликом испробавања нове технологије, корисник прима поткрепљење, те је тако условљен за наставак активности у покушајима реплицирања првобитног искуства - ситуациони знакови представљају подражаје који се јављају у околини у којој корисник доживљава искуство Интернета и/или специфичне технологије, и тако представљају секундарно поткрепљење. Ситуациони знакови (који на пример могу бити звуци или мириси присутни у околини кад се сусрет с технологијом одвија) према овом моделу престављају дистални доприносећи фактор који учествује у појави неприлагођених когниција и, посредно, патолошког кориштења Интернета (према Daviš, 2001). Централни фактор у овом моделу представља присутност специфичних неприлагођених когниција, које су према Дејвису проксимални и довољан узрок. Ове когниције могуће је поделити на две основне врсте: мисли о себи и мисли о свету. Мисли о себи, према Дејвису, "вођене су руминирајућим когнитивним стилом", а њихова присутност повлачи за собом "снажније и дуже патолошко коришћење Интернета" (Daviš, 2001). Когнитивне дисторзије о себи укључују негативну процену себе, сумњу у своје способности и своју успешност - а особа која их доживљава према овој теорији користи Интернет како би постигла позитивне одговоре у друштвеној интеракцији, у средини која је неугрожавајућа. Неприлагођене когниције о свету укључују закључивање о негативним трендовима светских догађања на основи специфичних догађаја. Дејвис наводи и како руминирајући когнитивни стил укључује (између осталог) и непрекидно размишљање о проблему прекомерног коришћења Интернета и тиме наводи особу на континуирано присећање искуства коришћења Интернета за које је поткрепљен, што затвара круг. Битно је истакнути како према овој теорији друштвена изолација и недостатак социјалне потпоре доприносе генерализованом патолошком коришћењу Интернета, но не и специфичном, које је усмерено на одређени садржај. Особе код којих се појављује генерализовано патолошко коришћење Интернета су, истиче Дејвис (2001), проблематичније по томе што њихов проблем вероватно не би ни постојао да нема Интернета - како он претпоставља, чак ни уколико су уз постојећу психопатологију били склони неприлагођеним когницијама и друштвеној изолацији.
За разлику од Дејвиса, др Грохол (1999) сматра да је интернет адиктиван јер је социјалан. За Грохола (1999) најважнији је социјални аспект Интернета зато што људи највише времена проводе у активностима које се односе на социјалне интеракције (разговори и сл.). Према Грохолу (1999) постоје три стадијума коришћења Интернета: први је стадијум одушевљења или опсесивноси; други је стадијум „дезилузионирања" или отрежњење, тј. увида у реалну корист и могућности Интернета и трећи стадијум равнотеже или нормализације.
Као што то и сам модел показује (слика 2), стари и нови корисници наилазе на једну нову „online" активност. Пошто је истраже и допадне им се, наступа прва фаза одушевљења и опсесије. Очекиваноје да током времена, овај осећај ослаби и да се илузија разбије. На тај начин се прелази у другу фазу у којој се ствара разумевање. Потом брзо долази трећа фаза као баланс у виду способности доношења рационалних одлука у вези са (већ не тако) новом „online" активношћу. Грохол (1999) је претпоставио да већина људи долази до треће фазе сама, и научи како да одговорно итегрише Интернет у своје животе. Међутим, неки људи једноставно буду заробљени у првој фази и нису у стању да се сами изборе са опсесијом коју изазива Интернет. Управо је њима потребна помоћ како би стигли до фазе 3.Према различитим мишљењима велика је вероватноћа да људи који мисле да су интернет зависници , у ствари коришћењем Интернета беже од обавеза и проблема.
На крају би се могло додати да, иако зависност од интернета није формално признат, ипак негативно утиче на животе људи својим вишеструким апликацијама које могу да изазову прекомерено коришћење а касније и зависност. Међутим, неки сматрају да је интернет невино и пријатељско оруђе за претраживање и прикупљање информација, упознавање нових људи и сл. Сложићемо се, да колико је глобална мрежа корисна у смислу повезивања људи, идеја и информација, толикоје и штетна ако се не употребљава на сврсисходан начин. Жак Елилје добро приметио „Ми обликујемо своја оруђа...а потом наша оруђа обликују нас"( према Лоример, 1998).ОСОБИНЕ ЛИЧНОСТИ И ИНТЕРНЕТ ЗАВИСНОСТ - РЕЛЕВАНТНА ИСТРАЖИВАЊА
Како употреба Интернета расте великом брзином сваке године, интернет зависност постаје проблем свих његових корисника. Истраживања која би се озбиљније бавила утврђивањем заједничких карактеристика особа окарактерисаних као зависници од Интернета тек су у развоју. До сада су изнесене претпоставке у погледу група које би биле посебно ризичне у овом погледу, и као потенцијално угрожено помињу се особе склоне маштарењу и фантазији, стидљиве особе, оне које пате од социјалне фобије као и оне које нису задовољне својим социјалним статусом. Интернет зависност је задњих деценија доста проучаван од стране, како страних, тако и домаћих истраживача. Предмет њиховог интересовања биле су личне карактеристике "интернетхоличара", начини психосоцијалног функционисања, социјална анксиозност, осећање усамљености и депресије и њихова повезаност са коришћењем појединих апликација и зависношћу од Интернета уопште. Резултати неких од тих истраживања, презентовани су у овом раду.
Група аутора са универзитета у Амстердаму (Peter, Valkenburg & Schouten, 2005.) анализирала је модел, разлоге и начин склапања „online" пријатељстава међу адолесцентима. Почетна теза била је да интроверзија/екстраверзија, у великој мери посредују у утицају Интернета на овај процес. Налази истраживања су показали повезаност психолошких карактеристика личности, мотива и образаца употребе Интернета и њихов заједнички утицај. Утврђен је индиректан утицај ових димензија личности на формирање пријатељстава преко Интернета. Он се остварује посредно -преко спремности да се изнесу интимни подаци о себи и фреквентности „online" комуникације. Екстравертни адолесценти су показивали већу спремност да износе интимне податке и чешће су комуницирали „online", али и интровертни адолесценти су показали склоност ка овом виду комуникације. Њихово понашање објашњено је мотивацијом да „online" комуникацију користе као вид социјалне компензације за незадовољство које могу доживљавати приликом комуникације лицем у лице.
Студија спроведена у Израелу 2002. године (Hamburger, 2002) покушала је да објасни како се особине личности рефлектују на значење и значај социјалних односа преко Интернета у поређењу са комуникацијом у стварном животу. Резултати су показали да је социјална комуникација један од најчешћих разлога за коришћење Интернета, да интровертне особе и особе са повишеним скоровима на неуротицизму, сматрају да битне аспекте своје личности могу пре испољити на Интернету него у комуникацији лицем у лице (енг. "face to face"), као и да употреба Интернета може значајно допринети ублажавању осећања усамљености. Насупрот њима, екстраверти и особе са умереним и нижим скоровима на неуротицизму, сматрају да се једнако успешно могу испољити кроз уобичајене начине социјалне интеракције у свакодневном животу.
У истраживању Розане Перис и сарадника (Peris, 2002), циљ је био утврђивање социодемографског профила корисника разних апликација за "чатовање" у циљу склапања пријатељстава. Резултати су показали да коришћење ових апликација, не представља облик задовољења социјалних потреба које недостају у реалном животу, већ да су комуникација и експериментисање са могућностима које оне пружају, основни мотив за њихово коришћење. Анализа скорова испитаника на димензијама екстраверзије, неуротицизма и психотицизма није показала постојање значајних разлика, иако се испоставило да су испитанице биле нешто емотивно лабилније. Испитаници који користе апликације за "chat-овање", не само да су били у стању да задовоље своје социјалне потребе у реалном свету, већ су у питању биле особе које су задовољне социјалним односима које имају и склоне да иницирају и одржавају различите видове социјалне интеракције. Добијени профили личности указали су на то да стидљивост и емоционална нестабилност нису специфична својства особа које "cAat-ују". Мада су нека истраживања указала на то да сајбер-везе задовољавају потребу за самоактуализацијом, у овом истраживању није било довољно података за такав закључак.
Једно од истраживања спроведених у нашој земљи (Леловић, Дамјановић, Олујић), реализовано је 2003. године, на узорку од 282 испитаника (65.6% мушког, а 34.4% женског пола, просечне старости 27,7 год.) у циљу утврђивања повезаности понашања везаног за Интернет са инторвертношћу и старошћу корисника, као и међуполних разлика, разлика с обзиром на време проведено на Интернету и разлика између особа чије су професије везане за Интернет и осталих. Испитаници су попуњавали онлине упитник о понашању везаном за Интернет и скалу екстраверзије EPQ упитника. Установљена је значајна међуполна разлика у погледу зависности од Интернета, зависности од рачунара и заинтересованости за еротске садржаје на Интернету. Зависност од Интернета је израженија код жена, док су на друга два фактора мушкарци остварили виши скор. Такође је установљена и значајана разлика у погледу зависности од рачунара између корисника чија је професија уско везана за Интернет и осталих корисника. Код испитаника који су професионално уско везани за Интернет, зависност од рачунараје израженија. Екстраверзија негативно корелира са зависношћу од Интернета. Утврђено је постојање статистички значајне умерене негативне корелације између екстравертности корисника и њихове зависности од Интернета, што заправо подразумева позитивну корелацију са интровертношћу. Интровертне особе, дакле представљају ризичну групу за развијање зависности од Интернета. Ови резултати потврђују разлике између екстравертних и интровертних особа у погледу зависности од Интернета које су констатовали и други аутори. По теорији социјалне компензације, која настоји да објасни привлачност овог вида комуникације, комуникација путем различитих апликација за "чат-овање", може бити посебно интересантана социјално анксиозним, интровертним и повученим особама, које кроз њу виде могућност да компензују недостатак интерперсоналних вештина у свакодневном реалном животу.
Поменимо на крају важно и најновије истраживање спроведено у нашој земљи (Бодрожа, Јовановић, Попов, 2008.) које се бавило повезаношћу понашања људи у процесу комуникације преко Интернета са анксиозношћу. У истраживању је учествовало 235 испитаника (62,1% жена и 36,6% мушкараца), просечне старости око 25 година у распону од 14-42 године. Утврђено је постојање пет димензија понашања: социјализација путем виртуелних друштвених заједница, зависност од њих, њихово компензаторно коришћење, виртуелни селф и негативан став према виртуелним друштвеним заједницама. Анализомје утврђено да је социјална анксиозност повезана са димензијом зависности и да постоји тенденција повезаности са димензијом компензаторног коришћења.Као што се може приметити, на основу досадашњих истрживања, истраживачи су при покушају објашњења Интернет зависности често имали за циљ повезивање овог феномена са Ајзенковим димензијама личности ( екстраверзија-интроверзија, неуротицизам и психотицизам). Нека од тих истрживања су показала да анализа скорова испитаника на димензијама екстраверзије, неуротицизма и психотицизма није показала постојање значајних разлика, док се у појединим истрживањима са сигурношћу тврди да интровертне особе представљају ризичну групу за развијање зависности од Интернета. Два основна задатка емпиријских покушаја дефинисања Интернет зависности су формулисање јасно утврђеног скупа симптома који чине типичну клиничку слику овог поремећаја и утврђивање валидационих критеријума (црте личности, историја болести, тенденције у развоју) који би са њим били у узрочно-последичној вези.
С обзиром на то да приликом прикупљања литературе за ово истрживање, нисмо наишли на неко релевантно истраживање које би повезало овај феномен са особинама личности из Петофакторског модела, намера истрживача је била да се позабави овом темом, и утврди да ли су неке особине личности Петофакторског модела личности карактеристичне за особе које проводе пуно времена на интернету.ПЕТОФАКТОРСКИ МОДЕЛ ЛИЧНОСТИ
Као што смо напоменули, посебну пажњу ћемо посветити димензијама личности у оквиру Петофакторског модела личности (Five Factor Model - FFM), популарно названим BIG FIVE (Digman, 1990; Costa & McCrae, 1992) који је постао доминантна парадигма у психологији личности последњих година, с обзиром на његов теоријски, истраживачки и практични значај у клиничкој процени. Модел представља класификацију црта личности која обухвата пет широких димензија: Неуротицизам (Neuroticism-N), Екстраверзија (Extraversion-E), Отвореност ка искуству (Opennes-О), Сарадљивост (Agreeableness-А) и Савесност (Conscientiousness-Ц).
НЕУРОТИЦИЗАМ (Н) је први домен који разликује прилагођеност и емоционалну стабилност у односу на неприлагођеност и емоционалну нестабилност. Неуротицизам је општа тенденција ка доживљавању негативних афеката као што су туга, страх, узнемиреност, гнев, кривица и друга негативна осећања. Склоност доживљавању оваквих емоција представља општу вулнерабилност и омета адаптацију због чега су особе са високим Н склоне развоју различитих менталних поремећаја. Такве особе ирационално реагују, слабо контролишу импулсе и имају слабије капацитете за превладавање стресних ситуација. Насупрот њима, особе са ниским Н су емоционално стабилне, сталожене, релаксиране и у стању су да превладају стресне ситуације. Ужи аспекти овог домена су анксиозност, хостилност, депресивност, узнемирујућа самосвесност, импулсивност и вулнерабилност.
ЕКСТРАВЕРЗИЈА (Е) се пре свега односи на социјабилност, друштвеност. Особе са високим Е преферирају велике скупове људи, причљиве су, самопоуздане, активне, воле узбуђења, по природи су веселе, оптимистичне, пуне енергије. Насупрот њима, интроверти су резервисани, затворени, независнији и умеренији. Обухвата аспекте као што су топлина, дружељубивост, самопоузданост (асертивност), активност, потрага за узбуђењем, позитивне емоције.
ОТВОРЕНОСТ (О) подразумева естетску сензитивност, интелектуалну радозналост, преференцију различитости, потребу за променом и независност мишљења, односно склоност недогматичним стварима. Овакве особе су отвореног духа према унутрашњим доживљавањима и радознале према спољним догађајима. Њихов живот је богат доживљајима, склоне су експерментисању, новим идејама и неконвенционалним вредностима. Интензивније доживљавају како позитивне, тако и негативне емоције. Спремне су да ауторитете и догме доведу у питање, отворене су ка прихватању нових идеја и вредности. Особе са ниском О су конвенционалног изгледа и понашања, склоне конзервативним ставовима, преферирају познато у односу на ново, емоционалне реакције су им умереније, а интересовања сужена. Ужи аспекти овог домена су отвореност ка фантазији, естетици, осећањима, акцији, идејама и вредностима.
САРАДЉИВОСТ (А) је димензија интерперсоналних релација. Укључује поверење, алтруизам, саосећајност, потребу да се помогне другима, насупрот цинизму, себичности и антагонизму, сумњичавости у погледу намера других људи, егоцентричности и компетитивности. Ужи аспекти су поверење, искреност, алтруизам, предусретљивост, скромност, блага нарав.
САВЕСНОСТ (Ц) представља способност самоконтроле у смислу дисциплиноване тежње ка циљевима и стриктно придржавање сопствених принципа. Испољава се у процесима планирања, организације, извршења дужности и обавеза. Савесне особе су јаке воље усмерене ка циљу, скрупулозне, тачне и поуздане. Високо Ц је повезано са академским и професионалним успехом. Негативни аспект повишеног Ц може се испољавати кроз ситничавост, компулзивну уредност, "радохоличарско" понашање. Особе са ниским Ц имају више хедонистичку оријентацију, безбрижније су у погледу остваривања циљева, мање их обавезују морални принципи у понашању, што не подразумева нужно аморалност. Ужи аспекти су компетентност, ред, осећај дужности, постигнуће, самодисциплина, промишљеност ( Кнежевић и сар., 2004).
Литература :
1. Бодрожа, Б., Јовановић, С., Попов, Б. (2008) Латентна структура понашаљау виртуелним друштвеним заједницама и његоверелације са социјалном анксиозношћу- Примењена психологија 1-2, 17-34.
2. Бугарски В. (2005) Зависност од Интернета - истина или заблуда?, е-волуција часопис Центра за проучавање информационих технологија, Београдске отворене школе, број 11 преузето са сајта: http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/11/net_zavisnost.
3. Grohol, Ј. М. (1999). Internet addiction guide.URL:http://psychcentraLcom/netaddiction.
4. Голчевски, Н. и Миловановић, Г. (2003). Глобални грађани - Емпиријска студија корисника Интернетау Србији 2003. Београд, ЦеПИТ
5. Gross, Е. F., Juvonen, Ј., & Gable, S. L. (2002). Internet use and well-being in adolescence. Journal of Social Issues, 58 (1), 75-90.
6. Davis, R.A. (2001). A cognitive-behavioral model of pathological Internet use (PIU). Computers in Human Behavior, 17(2), 187-195.
7. Davis, R.A. (2001) Treatment of Internet Addiction. http://www.internetaddiction.ca/treatment.html..
8. Hamburger, Y. A., Wainapel G., Fox, S. (2002) On the Internet No One Knows I'm an Introvert": Extroversion, Neuroticism, and Internet Interaction CyberPsychology & Behavior. Vol 5, No 2, 125-128.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi