Odbrambeni mehanizmi i frustracije

Mehanizmi odbrane su načini kojima se ego suprotstavlja neprijatnosti, potstiže kontrolu nad impulsima, ponašanjem, nagonskim potrebama i afektima. Mehanizme odbrane aktivira anksioznost, koja može biti izazvana nagonskim potrebama, super ego zahtevima i zahtevima spoljašne sredine. Frustracija je stanje kada se našim željama, potrebama, ciljevima suprodstavi neka prepreka. Sposobnost čoveka da u situacijama kad naiđe na prepreke traži nove i korisnije načine rašavanja zadataka a da ne pribegava odbrambenim mehanizmima i drugim neadekvatnim reakcijama, naziva se u psihološkoj literaturi frustracionom tolerancijom.

1. ODBRAMBENI MEHANIZMI

Od najranijeg detinjstva stvaramo odbrambene mehanizme koji nas štite od opasnosti, ali gradeći njih, gubimo otvorenost. Odbrambeni mehanizmi snažno utiču na lakoću kojom smo sposobni stvarati i zadržavati zdrave odnose i odbacivati one nezdrave. Javljaju se kao odgovor na frustrirajuće, teške i bolne situacije i iskustva. Ključ zdravlja je sposobnost razlikovanja kada nam je odbrana potrebna, a kada nije. Potrebna nam je da bismo se zaštitili od onih koji nas žele povrediti, ali trebamo i da znamo kada možemo spustiti i odbaciti odbranu tako da zadržimo svojstvo otvorenosti i sposobnosti održavanja zdravih odnosa. Rađamo se otvoreni i nezaštićeni. Učimo izbegavati bolne i opasne situacije stvarajući u svojim umovima predstave o svetu i opasnim mestima u tom svetu. To činimo od najranijih dana, počevši s primitivnim odbrambenim mehanizmima, i tako nastavljamo tokom celoga života, ali naši odbrambeni mehanizmi postaju sve sofisticiraniji. Prvo postanemo svesni unutrašnjeg bola, recimo gladi, i učimo da izbegnemo takvu bol, ali uskoro počinjemo stvarati i predstave o svom socijalnom okruženju koje nam pomažu da izbegnemo ljude koji bi nas mogli povrediti, a zbližavamo se s onima koji bi nam mogli biti od pomoći. Stepen razvoja predstava o sebi i svetu uvek je srazmeran razvojnom nivou pojedinca, a njegov razvojni nivo zavisi od bioloških faktora i iskustva. Deca se ponašaju detinjasto zbog nedostatka iskustva, ali i zato što su im mozgovi još nezreli i nisu potpuno psihički razvijeni. Međutim, nije svako u stanju učiti iz iskustva. Postoje odrasle osobe koje u nekim segmentima funkcionišu na nezreo i detinjast način. Iz predstava o sebi i svetu razvijamo odbrambene mehanizme da bismo izbegli bol. Na svakom razvojnom stepenu čovek koristi svoje predstave da bi se nosio sa bolom na najbolji mogući način. Prirodno je da tokom sazrevanja primitivne odbrambene mehanizme zamenjujemo složenijim, sofisticiranijim odbrambenim mehanizmima. Međutim, mnogi ostaju zaglavljeni i nesposobni da učine razvojni pomak u određenom području života prihvatajući efikasniji način suočavanja u tim područjima. Dok se u većini životnih područja ponaša zrelo (npr. u poslu), u nekim se životnim područjima ponašaju iznenađujuće nezrelo i detinjasto (npr. u emotivnim vezama). Upoznajući odbrambene mehanizme dobro bi bilo razmisliti o tome kako oni utiču na našu sposobnost da imamo zdrave i zrele odnose i da odbacimo one nezdrave.
Disociranost je stanje isključivanja pažnje i pamćenja. Disocirano pamćenje je izdvojeno od drugog bez jasne veze među njima koja vodi od jedne misli do druge. Nekim ljudima disociranost postaje način na koji se nose s emocijama. Raskol se događa kad su pozitivne i negativne predstave o sebi i drugima u sukobu u umu pojedinca. Često je povezan s ranim zlostavljanjem i čini se da je to mehanizam pomoću kojega je pojedinac sačuvao neki privid sreće nasuprot izrazito negativnim iskustvima. Za razliku od osoba s integrisanim predstavama o sebi i drugima koji mogu doživeti ljudsku kompleksnost (sposobnost ljudi da istovremeno imaju i pozitivne i negativne aspekte), ljudi s rascepljenim predstavama bore se sa izrazito crno – belim viđenjem sebe i drugih. Mogu uporno nekome oduzimati vrednost zbog nečega što bi drugi smatrali sitnim nedostatkom, ili pak idealizovati nekoga drugog, možda očekujući da ih ta osoba spasi. U projekciji ljudi veruju da drugi doživljavaju i proživljavaju osećanja koje oni sami imaju, na taj način oni preslikavaju svoja osećanja na druge. Ovo se ne događa sa svim osećanjima već uglavnom sa onima koji se smatraju neprikladnima ili na bilo koji način neprihvatljivima. Često se bes projicira na druge, a ljudima bude teško shvatiti da je u pitanju njihov sopstveni bes. Projekcija uključuje i nesposobnost adekvatnog razlikovanja između predstava o sebi i drugima, zato predstavlja stanje koje je daleko od realnosti. Sličnu grešku ljudi čine u reaktivnom ponašanju, pri kojem snažno reaguju na sopstvene nepoznate želje nastojeći da potisnu ili čak unište takve želje u drugima (sve vreme poričući da sami imaju te želje). Poricanje je jedna od najpoznatijih odbrambenih mehanizama. Pri poricanju osoba jednostavno odbija prihvatiti da je istinito nešto što je očigledno istinito (recimo kada alkoholičar poriče da ima problem s pićem). Represiju (potiskivanje) je Frojd smatrao nekom vrstom zadržavanja neugodnih misli pod površinom svesnosti. Premda se takve "potisnute" misli ne bi uzdigle do svesnosti, motivisale bi ponašanje na zaobilazan način. Termin supresija (potiskivanje, obuzdavanje, zatamljivanje) ima slično, ali više voljno značenje: ljudi nisu svesni represivnih misli, ali supresivne misli su svesno potisnute u nesvesni um odlukom osobe da neće razmišljati o njima. U novije vreme represija se smatra načinom razrešavanja usmerenim na smanjenje neugodnosti ili bola izbegavanjem informacija koje bi je mogle izazvati. Premeštanje je odbrambeni mehanizam pri kome osoba uznemirena zbog nečega što nije u stanju kontrolisati (npr. nezgodnog šefa) premešta uznemirenost na nešto što može kontrolisati (udara psa, viče na decu, ženu). Pri intelektualiziranju ljudi se nose s bolnim ili neugodnim događajima ulazeći u kognitivnu analizu tih događaja i na taj način stvaraju neku vrstu izolovane distance od emocija koje su u vezi sa dogadjajem. Slično deluje i racionaliziranje, kad ljudi nakon događaja razmišljaju o razlozima koji bi mogli objasniti svoje ponašanje sa kojim su u konfliktu. Dok su već i intelektualiziranje i racionaliziranje sofisticiraniji odbrambeni mehanizmi, najzrelijima i najboljima smatraju se oni koji su utemeljeni na kvalitetnom razumevanju društvene stvarnosti koji imaju tendenciju da budu što konstruktivniji i prilagodljiviji. To su sublimacija (oplemenjivanje), humor, afilijacija (druženje) i asertivnost (odlučnost).
Koristeći ove mehanizme čovek je skloniji rešavati probleme nego ih samo ulepšavati. Mada izuzetno pomažu, ljudi zaglavljeni u primitivnijim odbrambenim mehanizmima teško ih prihvataju. Sublimacija se događa kada ljudi svesno preusmeravaju energiju sa neprihvatljivih impulsa na one prihvatljive, recimo kad čovek tugu zbog gubitka bliske osobe transformiše u radnu energiju pa na poslu postiže dobre rezultate. Humor razbija negativnost, unosi smeh u ono što izgleda veoma ozbiljno i prisiljava ljude da vide svetliju stranu svoje nevolje. Afilijacija ili poriv za druženjem s drugima zbog dobrobiti koje donosi njihovo društvo i uteha nije toliko dobar odbrambeni mehanizam, ali je izvrstan način da kada naiđemo na dobrog sagovornika posluži nam kao mehanizam za suočavanje sa problemom i bolom. Asertivnost ili odlučnost je komunikacijski stav koji se nalazi između agresivnosti i pasivnosti. Pasivni ljudi dopuštaju drugima da ih povređuju, dok agresivni ljudi povređuju druge. Odlučni se ljudi brane od napada agresivnih ljudi, ali sami ne postaju agresivni i ne napadaju druge. Da bi čovek bio odlučan, potrebno mu je samopouzdanje i zdravo razumevanje društvene dinamike. Da bi imao sretan i svrhovit život, čovek treba biti u stanju održavati zdrave odnose, a da bi to mogao – treba prihvatiti pozitivne odbrambene mehanizme koji su utemeljeni na razumevanju društvene realnosti i znati kada odbaciti sve mehanizme i biti potpuno otvoren ka drugome.

1.1 Gledište Ane Frojd

Ego je medium kroz koji saznajemo ostale dve instance ličnosti.Mehanizmi odbrane su načini kojima se ego suprotstavlja neprijatnosti, postiže kontrolu na impulsima, ponašanjem, nagonskim potrebama i afektima.Mehanizme odbrane aktivira anksioznost. Ona može biti izazvana nagonskim potrebama, super ego zahtevima i zahtevima spoljašnje sredine.
Ličnost kod koje dođe do javljanja ankcioznosti nastoji da se oslobodi tog neprijatnog stanja i izbegne slabljenje i gubljenje samopoštovanja, što se javlja kao posledica neuspeha u ostvarivanju postavljenih ciljeva, i zato bez svesne namere koristi različite vrste odbranbenih mehanizama.
Mehanizmi odbrane predstavljaju učenjem stečene načine reagovanja na frustracione situacije.
Dete koje plačem ili valjanjem po podu uspeva da dobije nešto što su mu roditelji branili, koristi takvo ponašanje i kasnije kad ne uspe da odmah ostvari svoj cilj.Čovek kome je prebacivanje krivice za svoj neuspeh na druge donosilo olakšanje i oslobađalo ga osećaja nesigurnosti koristće takve reakcije često kad bude frustriran i one mogu postati stalni način njegovog reagovanja na frustraciju.
Čovek se takvim načinima reagovanja, koje nazivamo odbrambenim mehanizmima , ne koristi svesnom namerom već ih po pravilu koristi automatski, ne znajući da se sa njima koristi kako bi pokušao da se oslobodi negativnih efekata frustracije.U takvom slučaju čovek umesto da preduzima akcije koje odgovaraju situaciji u kojoj se nalazi, on koristi odbrambene mehanizme i više nije u stanju da uspešno rešava zadatke i da seuspešno snalazi i prilagođava.Odbrambeni mehanizmi u ovakvom slučaju otežavaju obavljanje redovnih poslova i normalne odnose sa drugim ljudima i postaju jedan od simptoma neuroza.
Odbrambeni mehanizmi nisu uvek nekorisni i štetni načini reagovanja.Dok se samo povremeno koriste, oni pomažu da se održi samopoštovanje, da se čovek oslobodi ankcioznosti...
Korišćenje odbrambenih mehanizama zavisi od različitih faktora, pre svega od situacija u kojima se čovek nalazi i od osobina ličnosti.Neko ko se često nalazi pred zadacima koji su teški i koji prevazilazenjegove snage, češće će koristiti odbrambene mehanizme i za njega će reagovanje odbrambenim mehanizmima postati tipičan način reagovanja.Sposobnost čoveka da u situacijama kad naiđe na prepreke traži nove i korisnije načine rašavanja zadataka a da ne pribegava odbrambenim mehanizmima i drugim neadekvatnim reakcijama, naziva se u psihološkoj literaturi frustracionom tolerancijom.

U psihološkoj literaturi se pominje veliki broj mehanizama odbrane.
Među ostalim:

•Kompenzacija
•Intelektualizacija
•Racionalizacija
•Identifikacija
•Maštanje
•Negacija
•Pomeranje
•Humor
•Distanciranje
•Zataškivanje

Poznavanje ovih mehanizama znatno doprinosi razumevanju i objašnjavanju postupaka pojedinca i razumevanju ličnosti u celini.

1.2 Odbrambeni mehanizma prema Freudu

Ego normalne ličnosti se veoma uspješno bori sa zahtjevima Id-a i Super- Ega, ali u slučaju kada strah stupi na scenu Ego osjeća potrebu da se odbrani od tih nasrtaja, kako vanjskih, tako i unutrašnjih faktora koji mu prijete. U svrhu svoje odbrane Ego koristi razne metode potiskivanja, ili drugačije rečeno odbrambene mehanizme.
Potiskivanje je metoda koja je spomenuta u poglavlju “Teorija libida”, a sada ćemo dati njenu punu definiciju jer ona predstavlja osnovni odbrambeni mehanizam. Potiskivanje je nesvjesno blokiranje negativnih impulsa ( bijes, mržnja, ljutnja itd. ) ili njihovo preorijentisanje na neke društveno poželjnije i prihvatljivije impulse kao što su:
1. seksualni,
2. kreativni,
3. impulse u službi društva.

Prema Freudu postoji veliko mnoštvo tih mehanizama, a to su : poricanje, represija, asketicizam, izolacija, zamjena subjekta, usmjeravanje impulsa na sopstveni organizam, identifikacija ( poistovjećivanje ), sublimacija, nedjelovanje, “vjerovanje u suprotno”, poistovjećivanje sa napadačem(agresorom), regresija, racionalizacija, altruizam Svi ovi navedeni mehanizmi nesvjesno oblikuju našu ličnost, a društvo ih koristi u svrhu svog opstanka i napretka.
Kao što smo već rekli da je Freud u svoju teoriju libida uveo instinkte smrti koji uvjetuju nastanak ovih odbrambenih mehanizama, tako ti isti odbrambeni mehanizmi uvjetuju naše socijalno stanje i stanje društva kao jednog funkcionalnog organizma.
Zamislite samo da u društvu ne postoji ono što se naziva “prosječna osoba”, postojala bi samo dva tipa ličnosti, beskrajno okrutni, oni koji su vođeni nagonima ili onim što proizilazi iz Id-a i savršeno moralni koje bi mogli poistovjetiti sa mučenicima koji su vođeni Super-Egom.U obadva slučaja Ego ovih osoba je jednak nuli.
Prosječna osoba pokušava naći kompromis između onoga što bi trebala učiniti i onoga što će učiniti da ne iskusi štetne posljedice tog akta. Produktivnost i funkcionalnost društva zavisi od omjera broja prosječnih i onih kojima vladaju nagoni ili moral. Sada prelazimo na obrazlaganje mehanizama odbrane ličnosti kako bi shvatili kakav oni uticaj imaju na čovjeka i društvo.
PORICANJE -predstavlja blokiranje vanjskih događaja ili njihovo odstranjivanje iz svijesti. Ovo je jedan od najprimitivnijih i najopasnijih mehanizama, jer rijetko kad uspijeva “isključivanje iz stvarnosti”, a da pri tome ne iskusimo štetne posljedice koje proizilaze iz istog. Ovaj oblik odbrane je često u interakciji sa drugim, sofisticiranijim odbrambenim mehanizmima. Primjer za ovaj oblik odbrane je odbijanje ljudi da prihvate smrt voljene osobe, neprihvaćanje neuspijeha i slično.
REPRESIJA - povratak u neke primitivne i djetinjaste faze života prilikom susreta sa opasnosti. Freud tvrdi da se vraćamo do onoga trenutka kada smo se zadnji put u životu osjećali potpuno sigurno. Primjer, skupina normalnih, civilizovanih ljudi može postati nasilna rulja kada pomisle da im je prebivalište u opasnosti.
RACIONALIZACIJA - pokušaj čovekovog Ega da učini neku situaciju manje nepovoljnom ili opasnom. Racionalizacija je ustvari spremnost čoveka da poveruje u sopstvene laži. Freud je tvrdio da su svi odbrambeni mehanizmi laži ali da su zapravo neophodne jer čovekov ( a pogotovo dečiji ) Ego je preslab da se suoči sa životnim činjenicama.
IDENTIFIKACIJA - zamjenjivanje svoje ličnosti drugom, pogodnijom u datoj situaciji ili freudovski rečeno zamjenjivanje sopstvenog Ega prihvatljivijim. Zamjenjivanje se vrši u svrhu oslobađanja od emocionalne neprilagođenosti, napetosti ili straha. Primjer za ovaj oblik je poistovjećivanje i imitiranje adolescenata nekih pop zvijezda.
IDENTIFIKACIJA SA AGRESOROM - modificirani oblik identifikacije prilikom kojeg žrtva postaje slična napadaču.
ASKETICIZAM - odricanje različith potreba, u rasponu od odricanja hrane, do odricanja svih potreba i posvećivanja monaškom načinu života. Za primjer totalnog asketicizma možemo uzeti budiste, dok za primjer djelomičnog Freud uzima uzdržavanje od jela koje se javlja kod žena ( posebno u periodu puberteta ) kao prikrivanje njihovog seksualnog razvoja. Društvo vrlo vješto primjenjuje asketicizam kao način da obuzda neku negativnu pojavu ili radnju.
IZOLACIJA - je odstranjivanje bilo kakvih emocija koje nas vežu za događaj koji u nama izaziva strah ili negativne reakcije. Tipičan primer za izolaciju je sputavanje prirodnih reakcija čovjeka na krv, smrt, rane koji se javljaju kod doktora i medicinskih sestara.
ZAMJENA SUBJEKTA - je prenošenje negativnog impulsa na neki drugi ( često simboličan )
PREDAVANJE ALTRUIZMU - osobe koje svoj život posvećuju riješavanju tuđih problema, a da pri tome nisu riješili svoje spadaju u klasičan primjer za predaju altruizmu.
VJEROVANJE U SUPROTNO - ovaj način odbrane Ega je zamjenjivanje neprihvatljivog impulsa u prihvatljivi. Primjer za to je osoba se homoseksualnim sklonostima će često tvrditi da prezire homoseksualce.
NE DJELOVANJE - uključuje geste i rituale koje , kako Freud tvrdi, obavljamo kako bi odagnali neprihvatljive i neugodne misli. Primjer za ovo je dječak koji je izgovarao abecedu unazad čim bi pomislio na nešto što je vezano za seks.
SUBLIMACIJA - Freud je tvrdio da je sublimacija jedina društveno pozitivna ikorisna odbrana. Prema Freudu sublimacija je zapravo pretvaranje nepotrebnih impulsa kao što su seks, bijes ili bilo koji drugi koji je u tom trenutku označen kao takav, u društveno prihvatljive, produktivne radnje.On je smatrao da sve pozitivne ljudske radnje su sublimacije, prvenstveno životnih( seksualnih ), a kasnije sa razvićem teorije o instinktima smrti i sublimacija agresivnosti, destruktivnosti i sličnih nagona. Sublimacija predstavlja samu srž psihoanalitičke teorije. Za sociologiju je nainteresantnija sublimacija jer ona prema Freudu dokazuje da je društvo i sva društvena dostignuća samo sublimacija seksualnih i nagona smrti. To dovodi do pitanja da li je seks pokretač svega ? Za Freuda jeste, jer on cijelo društvo posmatra kroz prizmu potiskivanja i preusmjeravanja seksualnih i agresivnih nagona koji su osnovna pokretačka snaga svakog čovjeka i društva analogno tome. Da bi opravdali ovo napisano preći ćemo na raščlanjivanje čovekovih faza odrastanja i uloge seksualnosti i agresivnosti u tim fazama.

2. Frustracija

Frustracije nastaju kada se našim htenjima, potrebama, željama i ciljevima suprotstavi neka spoljašnja ili unutrašnja prepreka. Prepreke se mogu odnositi na različite nepovoljne aspekte životnih okolnosti, to mogu biti uslovi života, drugi ljudi ali i neki unutrašnji činioci kao što su strahovi, depresivnost, nedostatak motivacije, sposobnosti, znanja, veština itd.
Frustracije su sastavni i neizbežni deo života i psihičkog razvoja. One mogu sprečavati i ometati psihički razvoj a mogu biti i generator samog razvoja. Izloženost prevelikoj količini frustracija svakako ne doprinosi psihičkoj dobrobiti i razvoju (na primer: zapostavljanje i lišavanje dece ljubavi u detinjstvu, preterano kažnjavanje i nasilje, traumatska iskustva, česte promene životne i socijalne sredine, hronične frustracije na poslu i porodici itd.) već naprotiv može voditi razvoju različitih psihičkih problema i poremećaja. S druge strane nizak nivo frustracije takođe dovodi do štetnih posledica po psihičko zdravlje i integritet pojedinca. Na primer, deca koja su rasla u porodicama u kojima su bila prezaštićena od strane roditelja, često odrastu u ljude sa veoma slabim kapacitetom za nošenje sa svakodnevnim frustracijama i problemima. Takve osobe ostaju večito nezrele, zavisne i na najmanja osujećenja reaguju burno, često i agresivno, kada se univerzum ne pokorova njihovim željama.
Ali da li uopšte ima psihičkog razvoja bez frustracije? Ne. Kada ne bismo imali nikakve frustracije mi se ne bismo ni razvijali, ostali bi večito u blaženom stanju potpune narcističke simbioze sa našim prvim objektom ljubavi, našom majkom. Ono što nas gura da se osamostalimo, da se istrgnemo iz sigurnosti majčinog (a kasnije i roditeljskog, porodičnog) zagrljaja jesu upravo frustracije. Ali jedino optimalna frustracija je zdrava frustracija. To je frustracija koja dovoljno jaka da nas pokrene i uzdrma, da nas motiviše da se suočavamo sa izazovima a istovreme ne toliko prevelika da nas preplavi i u potpunosti parališe u datom momentu razvoja ili životnog ciklusa.
Na frustracije možemo reagovati konstruktivno i destruktivno. Kada frustracije dovode do toga da ulažemo dodatne napore da se suočimo sa nametnutim preprekama, kada frustracije vidimo kao izazove i šanse da postanemo bolji, jači, veštiji, uoprniji i istrajniji onda možemo reći da se ponašamo konstruktivno. Primeri konstruktivnog reagovanja na frustracije su kada se trudimo da usvaršimo svoja znanja i veštine kako bismo pronašli novi (ili bolji) posao, partnera, položili neki ispit, suočili se sa sopstvenim strahovima itd. Destruktivno reagovanje na frustracije podrazumeva depresivno reagovanje, odustajanje od sopstvenih želja i ciljeva, pojačavanje strahova, izbegavajuće ponašanje, agresivno ponašanje.
Kako ćemo reagovati na frustraciju zavisi od naših stavova, uverenja od naših životnih filozofija. Osobe koje frustracije doživljavaju kao normalan i sastavni deo života, kao šansu i izazov za dalji razvoj (po principu što me ne ubije to me ojača) u nepovoljnim okolnostima bivaju značajno više motivisane, optimistične i uporne u rešavanju nastalih problema i prepreka. S druge strane neki ljudi polaze od implicitnih uverenja i zahteva prema svetu da bi životne okolnosti morale uvek biti povoljne i prijatne, da se stvari moraju uvek odvijati lako i bez bola. Upravo ovakva uverenja dovode do depresivnosti, očajanja, užasavanja i agresivnog reagovanja kada se stvari ne odigravaju onako kako osoba misli da bi morale. Osobe koje polaze od ovakvih vrsta apsolutističkih zahteva zapravo veoma slabo tolerišu frustracije i ne samo da pate zbog nepovoljnih životnih okolnosti već sebi stvaraju i dodatnu patnju činivši sebe depresivnim, preplašenim ili besnim.
Najbolnije frustracije su one koje nastaju kao posledica naših unutrašnjih prepreka i konflikata. To je slučaj kada se našim željama i ciljevima suprostave naši strahovi, depresivnost, odsustvo sopsobnosti ili veština itd. Ljudi mogu sami sebe uznemiravati i frustrirati mnogo više nego što je to često slučaj sa spoljašnjim nepovoljnim okolnostima. Kako ćemo se nositi sa frustracijama zavisi od naših uverenja i načina na koji mislimo i delamo, jedno je sigurno bol je neizbežan a patnja je stvar ličnog izbora.

2.1. Frustracija i izvori frustracije

Ljudi obično ne zadovoljavaju lako svoje motive. U toku čitavog života oni često dolaze u situacije u kojima ne mogu u potpunosti zadovoljiti svoje motive, ili ne mogu uopšte da ih zadovolje. U takvim situacijama moraju se ulagati posebni napori i preduzimati različiti postupci da bi se savladale smetnje koje su se isprečile zadovoljenju njihovih motiva. O ponašanju ljudi u takvim situacijama govorimo kao o prilagođavanju. Manje smetnje i manje prepreke se relativno lako savlađuju, ali kad naiđu teže onda dolazi do frustracije i do različitih posledica frustracije.
Frustracijom nazivamo sprečavanje, osujećenje, zadovoljenja motiva. Psihološko stanje u kome se nalazi pojedinac kad nešto sprečava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustracionom situacijom. Njude možemo razlikovati prema tome da li su više ili manje otporni prema neuspehu. Otpornost prema neuspehu oznađčava se u psihologiji frustracionom tolerancijom ( podnošenje, tolerisanje frustracije ). Do frustracije može doći iz više uzroka, ako su se pojavile neke objektivne fizičke prepreke ili barijere npr. Gladni smo a nema hrane da zadovoljimo glad, ovo su objektivne barijere. Smetnje mogu biti i socijalne prirode koje se pojavljuju kad ljudi ili njihova shvatanja postanu prepreka ostvarenju naših motiva npr. Kada roditelji ne dopuštaju udaju za mladića za kojeg se ćerka želi udati. Uzrok frustracije može biti i u samoj ličnosti, kada osoba sebi zada ciljeve a nije sposobna da ih ostvari. Uzroci takođe mogu biti i sukobi različitih motiva u čoveku tj. konflikti.

2.2. Reagovanje na frustraciju

Na frustracije i na konflikte možemo dvojako nreagovati: realistički i nerealistički. Realistički način reagovanja imamo kada neko ko je naišao na prepreku u ostvarenju određenog cilja ponovo pokušava, ulažući ovog puta veći napor. O nerealističkom reagovanju na frustraciju govorimo onda kad situaciju koja je izazvala frustraciju pokušavamo da rešimo na taj način što tražimo različite načine da pred sobom prikrijemo neuspeh u ostvarenju određenih ciljeva, falsifikujemo pravo stanje i sebi i drugima i na taj način skrivamo doživljeni neuspeh. Ovakva frustracija ima negativne posledice. Najbolji i najprilagodniji način reagovanja na frustraciju jeste povećano uklaganje napora da se neka prepreka savlada i da se dodje do cilja. Ovaj način reagovanja nazivamo realističko reagovanje na frustraciju. Kada se desi da osoba nije u stanju da yadovolji svoj cilj, potrebu, želju ili motiv dešava se da bira način reagovanja koji se manifestuje u agresiji, koja se odnosi na uzročnika frustracije, zatim u tzv. pomernoj agresiji gde se osoba iskaljuje na nekoj drugoj nedužnoj osobi, koja se tu sticajem okolnosti našla, skrivanjem sopstvenog neuspeha koršćenjem različitih mehanizma odbrane. Ovaj način nazivamo nerealističko reagovanje na frustraciju

2.3. Posledice frustracije

Frustracije vrlo često imaju pozitivan efekat. Svaki čovek u nastojanju da ostvari svoje ciljeve nailazi na oderđene prepreke i smetnje, ali one ne moraju uvek da dovedu do neuspeha u aktivnosti ni do drugih negativnih posledica. One često mogu da koriste razvoju ličnosti, jer prisiljavaju pojedinca da pažljivo oceni zadatak, da traži najpogodniji način kako će ga rešiti. Zato se može reći da frustracije predstavljaju uslov za razvijanje različitih pozitivnih pozitivnih osobina čoveka, on razvija svoje sposobnosti te upornost u ostvarivanju ciljeva.

Z A K LJ U Č A K

Na osnovu prethodnog rečenog možemo zaključiti da se odbrambeni mehanizmi koriste kada neka naša želja ili neki naš cilj naiđe na prepreku, dok su frustracije stanja u kojima su osobe u nemogućnosti da zadovolje neku svoju potrebu.

Literatura

1. Osnovi socijalne psihologije, Nikola Rot, 2001, Beograd
2. Internet, http://www.google.com

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

   

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD