OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PSIHOLOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
БИХЕЈВИОРИЗАМ
МОЛАРНИ И МОЛЕКУЛАРНИ ПРИСТУП
МОЛАРНИ И МОЛЕКУЛАРНИ ПРИСТУП
Термини мол и молекул, се срећу и преузети су из физике и хемије. Њихове прецизне дефиниције нису битне у психологији али их са становишта ове науке можемо објаснити. За психолога је важно да мол представља крупнију јединицу од молекула, док је молекуларан начин посматрања „ситних јединица“ понашања. Врло лепо објашњење дао је Џесер у свом примеру два човека који се при сусрету поздрављају држећи се руке. Опис је моралан, али само подизање руку је молекуларан. Физиолози би описали физиолошке процесе у нервима нервним центрима итд.
Коришћењем ових појмова, закључујемо да се последњи моларни принципи објашњавају молекуларним појмовима и теоријама. Разлика између моларног и молекуларног везана је за „ниво“ појмова и закона.
Разлику између моларног и молекуларног увео је у психологију Толман 1932. године. Толман уочава две концепције понашања код оснивача бихејвиоризма. Једна концепција је молекуларна а друга моларна.
За молекуларно схватање понашања, по Вотсону то је низ S – R асоцијација, S стимулус и R реакција. Гледање са стране физиологије S – R процес обухвата:
а процес раздражења у рецептору б спровођење нервних импулса кроз аферентне нерве, кроз нервне центре и аферерентне нерве и с грчење неких мишића.Тако да су дефиниције стимулуса, реакције и S – R везе дате као „ситне јединице“ што представља молекуларно схватање.
За Вотсоново моларно схватање понашања, јединица посматрања је свакако крупнија.Различита значења моларног и молекуларног
Издвојићемо пет од седам важнијих значења ових термина.
1) ИНТЕРАКЦИЈА
Моларан опис обухвата макроскопски опис целина.
Када варијабле описујемо изоловано једно од других имамо молекуларан опис.2) ЈЕДИНИЦА АКТИВНОСТИ
Моларан приступ карактерише се временски дугом јединицом, а молекуларан временски кратком јединицом.3) НИВО ОПИСИВАЊА
Свака наука виша у хијерархији је моларна у односу на науку нижу у хијерархији која је молекуларна.4) ФЕНОМЕН НАСУПРОТ АНАЛИЗИ ФЕНОМЕНА
Опис феномена у целости је моларан, а анализа феномена у саставне делове је молекуларан.5) ХОЛИЗАМ
Живи организми и људске личности се описују као целине.У даљем излагању обратићемо пажњу на излагања Толмана, Хала и Скинера. Као типични бихејвиористи издвајају се Хал и Скинер.
Правац и развој бихејвиоризма
(Толман, Хал и Скинер)
Као што је почетком овог века Џон Вотсон имао неизмеран утицај на академску психологију, тако је и Скинер у протекле две деценије као страствен бихејвиориста имао значајну улогу. Најсложенијим проблемима понашања прилазио је објективним методама и строгим експериментима. На практична и теоријска питања примењује своје појмове и методе. Из тог разлога његов утицај је постао велики како на психологију тако и на сродне болести.
Његово разматрање у оквиру С – Р теорије, при анализи понашања где користи појмове драж и реакцију, не прихвата то поистовећивање. Из тог разлога посебно обраћамо пажњу на његове ставове. Он одбацује Хаилов приступ теоретисања преко постулата и теорема , већ се залаже за проучавање појединачних испитаника уместо уопштених или групних правилности. Важно и јединствено обележје његовог становишта је проучавање понашања које не изазивају никакве дражи, већ су под утицајем својих исхода (подкрепљења).
Скинер је рођен 1904 године у градићу Сасквехана у Пенсилванији. У једној стабилној породици где је отац радио као адвокат. Завршио је психологију на Харварду где се запослио као млади сарадник, одбранивши докторску дисертацију 1931. године. У то време на љегову мисао највећег утицаја је имао Крозије, као јако строги биолог, затим Жак Леб, Шерингтон и Иван Павлов. Али највећег утицаја међу психолозима имали су: Џон Вотсон и Торндајк. Угледно место заузимају филозофи науке, Бертранд Расел, Ернап Маx, Анри Поенкаре и Перси Бриџман, чији су радови утицали на Скинерово бихејвиористичко становиште.
Наставничко место на универзитету у Минесоти које је добио 1936 године, биле су јако плодоносне за његов експериментални раду чему је он био водећи психолог тога доба. 1948 године издао је роман Волден два, у коме је описан развој једног огледног друштва заснованог на психолошким начелима. После извесног времена вратио се на Харвард. Његови радови из области понашања били су награђени Медаљом за науку, коју у САД-у додељује председник САД-а.
Издао је многе књиге: поменућемо само неке: понашање организма (1938), Наука и људско понашање (1953), Вербално понашање (1957). Зависност поткрепљивања(1969). С оне стране слободе и достојанства (1971), О бихејвиоризму (1976) итд. Али о његовом раду говоре и његови ученици који настављају ипроширују њихово дело: Азрин, Блоу, Естес, Гутман, Хернштајн, Линдам, Моурз и Терас.
Његово јединствено обележје изучавања понашања, има за циљ да прикупи законе понашања без икаквих „објашњавалачких фикција“. То мишљење осликавају два чланка јесу ли теорије и учења неопходне (1950) и студија случаја у научном методу (1956).
У Скинеровим делима, велика улога припада лабораторији, тј. експериментима, јер и те како уважава добро контролисане податке. Тако је показао да одређен начин (режим) поткрепљивања производе и у периоду учења и у периоду гашења, специфичне али поновљиве промене у реаговању.
Скинер се залаже за појединачне испитанике и закључује да је њихово понашање у складу са групним нормама.
Друга карактеристика њихових радова је да је усмерио пажњу на емотивне уместо на изазване облике понашања.
Он верује да је потребније да се психологија усмери на једноставне појаве у понашању, пре него што покуша да разуме и предвиди сложене појаве, што би дало предност истицањаопераната уместо ретендената.
Пример за то био би голуб и лабараторија, што је применљиво за друге организме и средине.
Скинеров приступ проучавања понашања користи се у великом броју примењених области, у којима се сусрећемо са практичним проблемима као што су: технологија, образовање ,развој огледних култура или друштава, лечење психотичара аутистичне деце и душевно заосталих итд.
Међутим, Скинер који говори о понашању подвлачи, да је понашање поједнинаца, производ објективне средине, и из тог разлога се може то понашање разумети. Рецимо пример злочинца и добротвора, њихово понашање исходи из међусобне игре променљивих које у потпуности одређују понашање.
Рецимо у делу С оне стране слободе и достојанства (1971), дат је пример радника и надзорника, где је анализирано њихово понашање., па се средини приписује узрочна улога у неком облицима понашања а у другима не. Рецимо за марљивог радника нема бојазни да ће се понашати различито од тога да ли је надзорник присутан или не. То би рекло да степен поверења у једну особу тежи да буде обрнуто зависан од очигледности узорка њеног понашања.
Тако су Скинерова занимања окренута за понашање не изазвано наслеђем, већ срединским променљивим које су обично у садејству са собом, и како се приступити контроли понашања.
Скинер тврди да контролисано понашање користи општој добробити. Али како је контролисати? По њему најбоље је приступити функционалној анализи, која поставља однос узрока и последице. Узроци су држачи мподложне контроли! Најчешће се у психологији срећемо са терминима: независне и зависне променљиве. Независна променљива је експериментатор, а зависна се мења под утицајем ове манипулације. Рецимо дат је пример врло агресивних особа које су и врло интелигентне. Код њих можемо да предвидимо на основу мерења интелегенције агресивност, али незнамо које би нас променљиве навеле да агресивност повећамо или умањимо. Зато скинер у функционалној анализи излаже да није неопходно да се говори о механизмима који делују у организму. То би значило да се понашање најбоље контролише променом средине, али није значајно шта се у унутрашњости организма дешава. Ово није нашло на одобравање психолога, који нису под утицајем Скинера.
Скинер је за пример узео узрочно објашњење понашања која се заснивају на унутрашњим појавама, тај пример је пример гладног човека који халапљиво једе свој оброк. Расуђивајући појаву глади Скинер даје два објашњења. Прво, да је „глад“ у менталном универзуму, што доводи до схватања о спољашњој и унутрашњој особи. Спољашњу особу тј. понашање, води или њоме управља унутрашња метафизичка особа. Пример: „Успео је то да учини само уз изузетан напор воље“. Што би значио да узрок нема другог својства осим произвођења последица.
Друго објашњење за „глад“ је физиолошко. Рецимо, пад шећера или стомачне контракције су утицале на узимање оброка. Међутим Скинер се много не осврће на физиолошка објашњења, јер сматра да срединска променљива утиче на след физиолошких појава. Из тог разлога Скинер предлаже да се људски организам третира као једна неотворена, али не и празна, кутија са различитим улазима и излазима, што нам омогућава контролу излаза.
Услед повезивања зависних променљивих за независне без посредујућих појава, Скинер поставља законе или опте хипотезе али не теорије.Склоп личности
У овом излагању Скинер је врло заинтересован, за понашање које је могуће мењати. Овај став је последица истицања контроле понашања. Он уочава паралелу између наследних и срединских основа понашања, тако да сматра да процес развоја особе обликује урођене облике понашања, као што и средина обликује научене облике понашања неког појединца. Тако да Скинер не тврди да је понашање појединца једино производ средине, али је то могуће контролистаи за разлику од урођених.
Прва променљива у понашању, за Скинера је правилна повезаност са променама у средини. Тако да груписање понашања за које се он залаже односи се на разликовање операната и респондената. Тако у првом реду садржи разлику између реакција које су изазване и оних које се емитују. Тако да његови операнти се емитују без присуства изазивајућих дражи. Респондент изазива нека позната драж (рефлекс зенице или рефлекс колена).Динамика личности
Скинер је у својим излагањима клони појмова који се тичу сложености личности, али не показује отпор према динамичним или мотивационим појмовима. Али он се користи једном групом појмова који би могли да се назову динамичним или мотивационим. Он користи ове појмове да би се објаснила променљивост понашања у непосредној средини. У Скинеровом систему они заузимају посебно место зато што повезују групе реакција са групом експерименталних поступака, значи не из разлога што су нека стања енергије, сврхе или било шта, што би наводило да су они узроци понашања.
Поред личних примера које је разматрао, издвојићемо пример студената који муца , а претходно је лоше уговорио. Скинер наводи разлоге његовог муцања: студент је уплашен, или има поремећај у гласовном апарату. Скинер повезује одређене независне (услови средине) и зависне променљиве (ракције) са којима је муцање повезано, те ово приписује страху студената.
Или рецимо пример животиње у кавезу која има потребу за водом. Наводи неколико разлога због чега би животиња била жедна: или су врућине велике па с знојењем губи течност, или је оброк био силан или слан, или дуго временски није уносио воду итд. Али Скинер у својим примерима ове одлике не сматра унутрашњим узроцима понашања, за разлику од других психолога који то називају нагоном или мотивационим стањем.Развој личности
Скинерово схватање се често означава као теорија поткрпљења операната. Тако да његово залагање је у правцу промене у понашања, учења и измена понашања, из тог разлога његова теорија је најбитнија за схватање развоја личности.
Понашање можемо поткрепити, али се мора извести неки начин који мења вероватноћу будућег јављања тог понашања. У овој области заслужни су Торндајн и Павлов, који кажу да се одређеним поступцима, на законит начин мења вероватноћа јављања реакције. Павловљев пример јасно упућује на ову констатацију. То је пример пса који гладан очекује звук звона јер зна да ће добити комад меса. При сваком излагању комбинације звука звона и меса, пас лучи пљувачку, раније је лучење пљувачке било само када је месо изложено, у том случају лучење пљувачке је позитивнипоткрешљивач. Али ако звук звона не оглашава давање меса, него та радња изостане онда долази до гашења условне реакције, до њеног потпуног гашења. Тако се закључује да је гашење слабљење реакције која се јавља када поткрепљивач не прати реакцију.
Оно што је Скинеру интересантно у овом примеру је да драж која потиче од меса изазива лучење пљувачке, што он ову реакцију назива респондентом. Друго до условљавања најлакше долази када поткрепљивач прати условну драж, без обзира на то да ли се реакција јавља или не. Међутим Скинер је више заитересован за инструментално или оперантно условљавање, у чему се истакао и систематски истражио Торндајн. Скинер кроз примерсликања и друге примере, каже да не мора сликање да изазове неку драж, већ се она дешава спонтано и вољно. Друга ичесталост ове радње се мења у зависности од догађаја који га прате. Треће јачина ове реакције се повећава када је њихово јављање поткрепљивано. Зато се Скинер опредељује за реч „оперант“, која преставља одговор која делује у средини и мења је . свака промена у средини утиче и на одговор. Из тог разлога у оперантном условљавању поткрепљивач се не повезује са неком дражи већ са понашањем.
Пример оперантног понашања је пример детета и бомбоне. Ако дајемо бомбону увек кода је дете тражи, позитивно поткрепљујемо тражење бомбоне. Али ако дете казнимо када тражи бомбону учесталост тражења опада. Зато се каже да је казна непријатна драж која, када се јави после оперантне реакције, смањује будућу вероватноћу појаве операнта.
На основу свега изложеног можемо закључити да Скинер велику пажњу у развоју личности посвећује систему понашања, где се може предвидети понашање, којим можемо да управљамо с`ходно поткрепљивању.
Ово је слоковито приказано у примеру Скинерове кутије. То је добро осветљен кавез који не пропушта звуке из спољне средине и у њему се налази гладан голуб. Заштићен је од дешавања из спољне средине како би се вршила контрола дражи и бележењља одговора. Храна се голубу из отвора спушта у кош, који је на зиду кавеза. Преко њега је диск, који под притиском испушта храну. Сваки пут кад голуб кљуцне диск се отвори и испусти храну. Међутим голуб је научен пре постављања диска да је храна у кошу. По навици иде у том правцу иако је диск постављен, кљуцне у њега и добије храну. Тако се бележи његов одговор, да ће птица увек бити у правцу и близини диска. Овај низ кљуцања и добијања хране, ствара режим сталног поткрепљивања. У супротном ако се кљуцањем не отвара диск и нема хране, птица се одвикава и претходно поткрепљивање је угашано. Ако се апарат програмира да је храна доступна у одређеном временском периоду, после пар минута, и да птица тада кљуцањем дибија храну, онда се овај режим назива временски режим поткрепљивања. Ако је временски термин непроменљив онда је то непроменљив режим поткрепљивања. Стално поткрепљивање се пре гаси од временског режима поткрепљивања.
Режим поткрепљивања може да се одреди и тако да су временски чиниоци неважни, и да број награда зависи само од понашања птице, па се ово назива режимом сразмере. Ако поткрепљујемо сваки десети или двадесети одговор, онда је реч о непромењивом режиму сразмере. У случају да се поткрепљује било које кљуцање то се назива променљивом сразмером. Из овог излагања закључујемо да су реакције научене под условима променљивог или неустаљеног поткрепљивања отпорније на гашење.
Ако не постоји узрочна веза између одговора и поткрепљивача ова врста условљавања се понекад назива „сујеверним понашањем“. Скинер је ово применио и на људе, који су склони сујеверју. Рецимо домороци се клањају и призивају кишу, ако се оне случајно деси они ће овај поступак много пута понављати. Тако је игра у узрочној вези са кишом. Ако се „случајно“ понови онда су људи сујевернији од оних који нису томе склони. Поред примарних и секундарних поткрепљивача, Скинер обраћа посебну пажљу на условне поткрепљиваче. Рецимо новац је условни поткрепљивач који асоцира и друге поткрепљиваче.
Што се тиче генерације дражи, враћамо се на Скинера и његову кутију са голубом. Диск је у претходном примеру био црвене боје, ако се боје диска замене било којом из спектра боја, кљуцање опада, али ако су боје приближне црвеној темпо кљуцања је толико висок као и кљуцање црвеног. Ово указује да се особа никад не налази два пута у потпуно истој околности, али како се средине разликују, оне ипак пружају иста поткрепљења истим одговорима. Зато је битно да особа разликује дражи.
Особине личности се углавном изражавају у друштвеној околини, па је друштвено понашање веома важна особеност људског понашања. Углавном се у друштву налазе и поткрепљивачи одговора, особе, тј. његовог понашања.
Скинер приступа анализи процеса различитог поткрепљивања и разликовања. То би био случај два службеника, који од претпостављеног траже повишицу. Закључак је да ће увек проћи боље онај који добро процени полсодавца.
Скинерова анализа и експеримент над појединцима умањила је неконтролисане изворе утицаја на испитанике.
Међутим велики допринос науци Скинер је дао, истраживањем утицаја лекова на понашање тј. психофармакологијом. Чувене Скинерова кутија, овог пута има затвореног пацова који се испитује на понашање услед утицаја одређеног средства. Прво је пацов увежбан да притиском полугу у Скинеровој кутији. Након убризгавања фармаколошког средства прати се његово понашање и мери: време вежбања, опажања, страх, избегавање и учење за награду. Тако се експеримент изводи под сличним условима, а облици понашања се испитују независно. Као фармаколошко средство коришћен је хлор – промазин, који умањује све врстереаговања. Међутим дозиран у различитим количинамаизазива и различите реакције.
Најнеобичнија примена операната, по Скинеру, био је покушај употребе голубова за усмеравање ракете у циљ.
Скинеров утицај довео је до великих примена његових експеримената и истраживања: не минимално, у психотерапији појединца као и у побољшавању односа у групи, при дресирању животиња за циркуске представе итд., у фармацеутској индустрији итд.
Једино у његовим истраживањима налазимо елегантан спој појединца и експеримента, што му се замера од стране других психолога, наводно не постоји теорија у његовимизлагањима. Скинер је ублажио ову критику објављивањем Зависности поткрепљивања (1969) где се прихватио улоге теоретичара.
Зато се каже за Скинера да верује у вредност молекуларног приступа проучавању понашања, јер његово једноставно изучавање елемената понашања, када се сложи даје целину. Други аналитичари кажу да је понашање много сложеније од Скинерове понуде. Замерка на Скинерова истраживања односи се на то што је Скинер вршио експерименте на животињама што се не би много применити и на људе.
Хал (Mере учења и основне кривуље учења)
Општи ток напредовања у учењу, односно јачање научених реакција приказује се различитим кривуљама учења. Поступно јачање реакција није карактеристика учења коју сви теоретичари учења признају. Прецизнију одредбу јачања даје нам операционална дефиниција. Са понављањем (S варијабила) индикатори јачине наученог (R варијабила) показују квантитативни раст. Из Халовог израза „индикатори јачине навике“, настаје израз „индикатори јачине наученог“ зато што се свако учење не може свести на стицање навика. Индикатори јачине наученог су уствари мерне R варијабиле.
Најпознатији коришћени индикатори јачине наученог:
- Учесталост реакције
- Амплитуда (јачина) реакције
- Време латенције
- Брзина кретања
- Отпорност на гашење и заборављање
Обично се у једном испитивању користи само један од ових индикатора.
Учесталост реакције
Учесталост се као индикатор користи како у слободним оперантним ситуацијама учења (Скинерова кутија нпр.), тако и у експерименталним ситуацијама са дискретним (издвојеним) покушајима, као што су лавиринт, ситуација класичног условљавања.
У Скинеровој кутији аутоматски се региструје бр. реакција у јединици времена. Што је тај број већи, јача је научена тенденција.
Амплитуда
Пример за мерење амплитуде (јачине) је Павловљев експеримент где је он мерио количину излучене пљувачке и ту количину узимао као индекс јачине условне реакције.
Време латенције
Време латенције је време од момента када се нека драж изложи или испитаник стави у апарат па до момента јављања реакције. Време латенције се може користити и у ситуацијама у којима се обично не мери нпр. Скинеровом кавезу.
Брзина кретања или реаговања
Користи се само у неким апаратима, нпр. Случај са кретањем кроз лавиринт, трчањем кроз стазу за трчање.
Отпорност на гашење и заборављање
Ово је индиректна мера јачине наученог. Што је једно градиво боље научено теже се заборавља, дуже се задржава и ако није даље подкрепљивано. Хал сматра да је учење један јединствени општи процес и да се оно може представити једном општом кривуљом учења. Халова кривуља је један облик негативно убрзане кривуље. Хал је своје претпоставке изразио у математичком облику. Основни Халов појам који се односи на учење је навика. Навика је утврђена асоцијација између дражи и одговора, Халова навика је увек сензомоторне природе. Основни услов стварања навике је да једна драж и реакција морају бити праћене редукцијом неког нагона да би се веза између њих учврстила. Основна јединица навике (НАВ), Хал сматра да јачина навике износи 100 heba.
Са понављањем прираштај у јачини навике су све мањи и мањи. То доводи до негативно убрзаног облика кривуље. Хал је успео да пронађе разломак (означен словом ) који описује то све спорије напредовање. Сваки прираштај у јачини навике (после једног понављања) представља део (разломак ) још преосталог могућег развоја навике (до максимума). Свако понављање доводи до прираштаја у јачини навике. Потребно је да навика, односно јачина реакције достигне праг реакције. Свако понављање доводи до прираштаја у јачини навике.
Теорије поткрепљењаПостојеће теорије поткрепљења, су подврста S – R теорија. Појам поткрепљења може имати једно чисто операционално, емпиријско значење и више теоријских интерпретација.
Поткрепљење је оно збивање које прати једну радњу и које доводи до њеног понављања у следећим ситуацијама исте врсте.
Теорије поткрепљења покушавају да одреде природу „ефекта“ или природу оног стања које следе једну реакцију, као и начин на који тај ефекат или стање доводи до понављања (јачања) управо извршене реакције. Везивање појма поткрепљења за мотивацију и задовољењем мотива је основа скоро свих теорија поткрепљења је Халова редукција нагона или напонских дражи.
Сваки нагон је непријатно (напето) стање организма, које организам тежи да оконча. Свако стање нагона изазива специфичне реакције у неким деловима оргамизма. Унутрашње, кинестезичке иј енестезичке дражи које на тај начин настају Хал назива напонским дражима (Sd). Нужан услов сваког учења је:
1. Постојање неког мотива
2. Задовољење тог мотива
Задовољење мотива се састоји у редукцији напонских дражи па затим и самог нагона. Редукцију нагона или нагонских дражи Хал назива поткрепљењем.
Халов принцип поткрепљења:
Кад су једна драж и реакција временски блиски, а њих непосредно прати редукција постојећег нагона доћи ће до јачања тенденције да се иста реакција изврши када се следећи пут понови иста драж.
Градиент циља (Хал):
Што је временски размак између извршене реакције и поткрепљења већи дејство поткрепљења је мање, односно мањи је прираштај у јачини навике. Основни појам који се односи на учење по Халу је навика. Појам навике може да има два различита значења:
a) Под навиком се наекад подразумева научена и фиксирана радња или начин понашања,
b) Та научена или фиксирана радња карактеристична је сталношћу и доследношћу.
У својим математичким одредбама јачине навике, Хал третира навику као интервенишућу варијабилу, дефинисану на основу S и R варијабили. Организам је један динамичан хомеостатичан систем у коме се стање органске равнотеже губи и поново успоставља. Недостаци органских материја стварају потребе, а оне се манифестују кроз стање нагона.
Нагони су непријатна стања, напетости које гоне на активност. Дејство спољашњих дражи и нагона доводе до реаговања организма.
Основни појам који се односи на делатност код Хала је реакциони потенцијал – способност, спремност, тенденција да се реагује на одређени начин. Осим позитивних тенденција, у организму постоје и инхибиторне тенденције које Хал назива „инхибиторни потенцијал“, и обележава се sIr. Инхибиторни потенцијал настаје непоткрепљивањем извршених реакција.
Према Халу, тенденција да се реагује, представља алгебарски збир реакционих и инхибиторног потенцијала.
Ефективни реакциони потенцијал (sEr) се добија када се од реакционог одузме инхибиторни потенцијал.
sEr = aEr – sIr
У организму постоје сталне осцилације условљене непознатим физиолошким чиниоцима. Те спонтане осцилације смањују ефективни реакциони потенцијал. До појма, „тренутног ефективног реакционог потенцијала“ долазимо када те спонтане осцилације одузмемо од ефективног реакционог потенцијала.
sEr = aEr – sОr
Ако је тренутни ефективни реакциони потенцијал већи од прста реакције, до реакције ће доћи
Хал је касније, већ одређеним факторима додао и фактор инсетивне мотивације (К), који је одређен величином награде коју је животиња добијала у претходним покушајима.
Природу једне S – O – R теорије можемо илустровати кроз кратки приказ основних идеја Услова теорије. Халов теоријски интерес је окренут унутрашњим О варијаблама, које уз спољашње дражи одређују понашање О варијабле, формално имају статус интервенишућих варијабли. За Хала су опити са условљавањем извор општих принципа понашања.Тим општим принципима, он објашњава условне рефлексе.
Када се педесетих година S – R теорија почела примењивати и на сложеније облике понашања, уводи се услов појам „делимичне антиципаторне реакције на циљ“, односно ng – s механизам.
То је део реакције на циљ који се врши у одсуству самог циља. У типичном експерименталном испитивању учења мотивисана животиња врши низ радњи док не дође до циља. Ако је била гладна, циљ је храна, жедна – циљ је вода. Једење хране, пијење воде називају се конзуматорним реакцијама или реакцијама на циљ. (Rg).
Постоје три реакције на циљ:
- Потпуне реакције на циљ
- Делимичне реакције на циљ
- Делимичне антиципаторне реакције на циљ
Делимичне реакције на циљ
Реакција саливације коју је Павлов испитивао представља један део реакције на храну. Та делимична реакција у његовим опитима асоцирала је са неком неутраланом дражи, нпр. Са звуком метранома. После извесног броја понављања неутрална драж била је у стању да изазове реакцију на циљ, односно један њен део. Неутралне дражи обилно изазивају један део од укупне реакције на циљ. (делимичне реакције на циљ).
Делимичне антиципаторне реакције на циљ
Експериментално је доказано да се делимична реакција на циљ може условити за неутралне дражи које претходе циљу. У тим случајевима део делимична реакције на циљ јавља се пре појаве самог циља, може се рећи да га она претходи антиципира (делимичне антиципаторне реакције на циљ). Постоје две групе дражи које могу да изазивају делимичне антиципаторне реакције на циљ:
- Спољашње и
- Унутрашње.
Делимичне реакције на циљ производе, извесне дражи кинестезичке или ценестезичке. За разлику од потпшуних реакција на циљ (R) делимичне реакције на циљ се обележавају са „n“ (ng). Дражи које те реакције производе, за разлику од снажних спољашњих дражи (S) обележавају се са „ (Sg)“. Делимичне реакције на циљ производе извесне унутрашње дражи - rg – sg механизам (Хал).
За те унутрашње дражи, ма колико биле скривене и слабе, могу да буду асоциране спољашње реакције, на основу процеса условљавања.
Две су основне функције делимичне антипицираних реакција на циљ:
- Когнитивне функције
- Мотивационе функције
Приликом описивања когнитивне функције rg – sg система, Хал поставља питање: постоји ли неки моторни механизам који може да одигра улогу „представља“ и замисли и који би, могло да објасни сврховитост у понашању? Хал је дошао до закључка, да такву функцију може да одигра делимична антиципаторна реакција на циљ. Она је део реакције на циљ и на тај начин може да има функцију представе циља, јер се она јавља пре појаве самог циља, тако да га она антиципира.
Моторни rg – sg механизам има функцију „представе“ или „идеје циља“ и управља понашањем „у складу са том представом“. На овај начин је Хал објаснио карактеристику усмерености ка циљу, која је дотле била „слаба тачка“ S – R теорија. Зато је Хал говорио да је његова делимична антиципаторна реакција на циљ физички супститут идеја и мисли. И он је сматрао могућим да су те реакције често кортикалне природе, али је као бихејвиориста више волео да их третира као моторне реакције.Појаве латентног учења
Хал је анализирао један облик латентног учења „учење под неодговарајућим условима мотивације“.
У првој фази тог истраживања мотив глади и жеђи био је задовољен. Животиње су у једном краку I лавиринта налазиле храну, а у другом воду.
У другој фази животиње су биле гладне и жедне. Зависно од мотивисаности оне су бирале страну лавиринта у којој с налази награда. Халова S –R теорија поткрепљења подразумева да животиње када су гладне у левом краку лавиринта пред храном, оне, иако храну не једу, ипак врше неке делимичне антиципаторне реакције на циљ, везане за храњење. Те реакције поткрепљиване неким хипотетским поткрепљујућим механизмом, по принципу градијента циља бивају асоциране за леви рукавац лавиринта и за покрете скретања у лево. У експерименту су изједначене посебном контролом, тенденције да се иде у леви или десни крак лавиринта. Услед те асоцијације, тенденције скретања у лево је јача него тенденција скретања у десно и отуда с животиња понаша на адекватан начин.
Појам антиципаторне делимичне реакције на циљ често се употребљава за објашњење извесних мотивационих проблема понашања, посебно за објашњење секундарног поткрепљења, секундарне мотивације, и инсетивне мотивације. Деимичне реакције на циљ производе унутрашње дражи Sg, и оне имају неки свој интензитет. Те унутрашње дражи су основ секундарне и интенсивне мотивације. Унутрашње Sg повећавају интензитет унутрашњег дражења, па тако делују мотивационо.
Хал је сматрао да величина навике делује директно на јачину навике. Каснијим експериментима дошао је до закључка да величина навике не делује директно на јачину навике, већ сматра да величина награде дејствује директно на понашање, а делује мотивационо на тај начин што подстиче делатност организма.Теорије секундарног поткрепљења
Постоје два типа секундарног поткрепљења:
секундарно поткрепљење засновано на позитивним дражима
секундарно поткрепљење засновано на негативним дражима
У „Принципима понашања“ 1943 г. Хал се прврнствено бавио секундарним поткрепљењем које се заснива на позитивним дражима, да би се 1951. године посветио истраживању секундарном поткрепљењу заснованом на негативним дражима.
Халова операционална дефиниција секундарног поткрепљења: Неутралне дражи временски блиске моменту примарног поткрепљења стичу и саме способности поткрепљења.
Пошто се примарно поткрепљење састоји у редукцији напона, теоријска делатност захтева да се то тврди и за секундарно поткрепљење. На основу тога Хал је закључио да је секундарно поткрепљење редукција напона у малом.
Он сматра да примарни поткрепљивач изазива тзв. реакцију на циљ (R), односно консуматорне реакције. Те реакције доводе до редукције напона, а те реакције на циљ се асоцирају за неутралне дражи.
На Халову теорију секундарног поткрепљења, упућене су велике критике зато што је постојао низ питања на које није имао одговоре који би могли да докажу њихову тачност. Тако да су неки њихови следбеници, као што су Спене и Мауер напустили целу Халову теорију поткрепљења.
Друга Халова претпоставка о секундарном поткрепљењу, која се заснива на истраживањима Милера и Маурера о стицању реакције избегавања и стицања секундарног мотива страха, се данас заснива на далеко бољој емпиријској подлози.
Он сматра да неутралне дражи, могу да изазову условну инхибицију или антиципаторну инхибицију емоције страха. Та реакција страха има емоција релаксације и смирења делују поткрепљујуће. Он претпоставља да се описан процес заснива на класичном условљавању емоција.Толман
Едвард Толман је заједно са Халом и Скинером, најзначајнији представник необихејвиоризма, али се он од друге двојице у многоме разликовао. Колико су Хај и Скинер пренагласили неку од већ постојећих карактеристика класичног бихејвиоризма (Хал – формализам, а Скинер дескриптивизам), толико је Толман изменио и проширио неке од његових основних поставки. Толман уводи појам интервенишуће варијабиле, тј. процес у самом организму који представљају везе између спољашњих дражи и реакција. Уводи појмове као што су стимулишући чиниоци и акти понашања. Толман почиње да говори о „намери“ и „о циљу – усмереном“ понашању, као и о когницији код животиња и људи. Притом инсистира на објективној бихејвиоралној заснованости ових термина, који могу и треба да се операционално дефинишу.
У два кључна експеримента, користећи експерименталну парадигму учења лавиринта, Толман демонстрира феномене латентног учења и когнитивне мапе. Други феномен когнитивне мапе представља директни доказ да животиње могу да уче и просторне односе, а не искључиво реакције на карактеристичну секвенцију дражи.
Толманов приступ се често назива и „когнитивистички приступ“ мада би прецизнији назив „когнитивни бихејвиористички приступ“. Толманов највећи допринос је у флексибилнијем начину објашњавања психолошких феномена, које је бихејвиоризам највише приближио когнитивизму. Тридесетак година касније овај правац ће постати главни приступ изучавања феномена учења и меморије.Толманова теорија секундарног поткрепљења
По Толману је принцип поткрепљења принцип делатности: очекивање награде одређеног квалитета покреће организам на сврсисходну делатност. Односно, очекивање награде има подстицај на дејство на делатност. Пошто је ово природа „примарног поткрепљења“, сматрамо да се ни секундарно поткрепљивање неће битно разликовати.
Толман сматра да постоје неки „секундарни поткрепљивачи“ они су знаци, сигнали који указују на примарну награду. Они имају когнитивну функцију, јер покрећу очекивања која затим делују подстицајно на делатност. Вредност „секундарног поткрепљивача“ је вредност знака нечег позитивног.
Неутралне дражи постају знаци и имају подстицајно дејство на делатност, а не поткрепљујуће.Литература
- Општа психологија II - Славољуб Радоњић
- Увод у психологију - Славољуб Радоњић
- Теорије личности – Хал и Линдзи
- Интернет
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi