|
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI
(Sigmund Frojd, Erih
From, Karl Rodžers, Abrahram Maslov, Gordon Olport, Rejmond
B. Katel, Hans Ajzenk)
O LIČNOSTI SE ZNA MNOGO, ALI JOŠ VIŠE NE ZNA
KAKO JE SIGMUND FROJD OBJAŠNJAVAO LIČNOST?
Učenje
o strukturi ličnosti Sigmund
Frojd je izneo u knjizi
Uvod u psihoanalizu 1900. godine. U to vreme u psihologiji je glavna pažnja
posvećivana proučavanju SADRŽAJA SVESTI. Težilo se upoznati od kojih se
jednostavnih svesnih elemenata sastoji svaki subjektivni doživljaj. Frojd
oštro napada takvo shvatanje. On poriče značaj svesnog, a ističe važnost
nesvesnog dela ličnosti. „Psihički život je nalik ledenom bregu koji
plovi morem. Mali deo brega viri iznad površine, a ogromna masa se nalazi
pod vodom. Isto tako, od psihičkih procesa samo je neznatan deo svestan,
a ogroman deo pripada oblasti nesvesnoga". Tu se nalaze potisnute
želje, ideje, predstave. Ovaj nesvesni deo psihičkog života upravlja ponašanjem
čoveka.
Struktura ličnosti. Prema učenju Frojda strukturu ličnosti
čine tri sloja: ID (ono), EGO
(ja) i SUPEREGO (moral,
savest).
ID je nesvesni deo ličnosti i zahteva oko 2/3 psihičkih
procesa, stanja i ponašanja. U njemu su smešteni instinkti života: seks,
glad, žed i instinkti smrti. Celokupna aktivnost je usmerena ka zadovoljavanju
instinkata, u prvom redu seksualnog instinkta. Psihički procesi pomoću
kojih se ostvaruje zadovoljenje su refleksi, dakle, nesvesni procesi.
Osnovni princip kojim se id rukovodi, u ponašanju jeste princip zadovoljstva.
Ovaj deo ličnosti se ne obazire na ograničenja, moralne norme, propise;
bitno je postići zadovoljstvo. Id, s obzirom da raspolaže instinktima,
sadrži i celokupnu psihičku energiju - libido.
EGO (ja) predstavlja svesni deo ličnosti. Ovaj sloj ličnosti
upoznaje spoljni fizički i socijalni svet na osnovu racionalnih podataka
koje prikuplja putem opažanja, pamćenja i mišljenja. Za razliku od id,
ego se u ponašanju rukovodi principom realnosti. Instinkti se ne mogu
zadovoljavati samo radi postizanja zadovoljstva. Postoje norme i pravila,
kako, kada i s kim treba zadovoljavati seksualni instinkt. Ego odgađa
zadovoljenje, bira prihvatljive situacije i prilagođava instinkte realnim
uslovima spoljnje sredine.
SUPEREGO (moral, savest). Sačinjavaju ga moralni principi,
norme, moralni propisi. To je onaj sloj ličnosti koji je proizvod življenja
u određenoj društvenoj sredini.
Između ova tri sloja ličnosti postoje hijerarhijski uređeni odnosi u kojima
superego ima glavnu, usmeravajuću ulogu, on kontroliše ego u izvršavanju
svojih zadataka u odnosu na id. Ego usmerava aktivnost id tako da on mora
voditi računa
o okolnostima u kojima se mogu zadovoljavati instinkti. Ali, nevolja je
u tome što je izvor energije id i od njega zavisi aktivnost i EGA i SUPEREGA.
Međutim, kada se id izmakne ispod kontrole ega, pa se zadovolji neki instinkt
po principu zadovoljstva, onda superego kažnjava ego. Javlja se ono osećanje
koje je poznato kao griza savesti.
U normalnim uslovima vlada relativan red i harmonija između ova tri sloja
ličnosti. Međutim, u određenim situacijama dolazi do sukoba. Rezultat
tih sukoba je pojava neprijatnog osećanja anksioznosti. Ličnost je doživljava
kao neprijatnost i nastoji da se na neki način oslobodi. Pri tome su moguća
dva rešenja: korišćenje odbrambenih mehanizama
ili bekstvo u bolest - neurozu.
Frojd je prvi otkrio i objasnio odbrambene
mehanizme. Kada dođe do učestalog neuspeha i nemogućnosti
zadovoljenja motiva, želja i interesa dolazi do negativnih posledica kao
što je anksioznost - ličnost nastoji da se oslobodi tog neprijatnog stanja
i da izbegne gubljenje samopoštovanja. Tada nesvesno koristi odbrambene
mehanizme. Oni predstavljaju u celini stečene načine reagovanja na frustracione
situacije. Oni načini ponašanja koji su se pokazali korisnim, zadržavaju
se i postaju navike koje pojedinac koristi uvek kada dođe do anksioznosti.
(Npr. dete plače i dobije slatkiše: plač postane navika da se dode do
cilja). Ili, izbegavajući da sebi prizna neuspeh zbog toga što je nesposoban,
čovek navodi iskonstruisane i lažne razloge neuspeha, u koje i sam veruje
da su istiniti (racionalizacija). Postoje različiti mehanizmi odbrane:
kompenzacija, projekcija, identifikacija, sublimacija, maštanje
Usled čestih frustracija ličnost labilnije konstitucije, često nalazi
izlaz u bekstvu u bolest-neurozu. Neurotične reakcije na neki način olakšavaju
postojeće stanje i dovode do kanalisanja anksioznosti u pravcu koji bi
bio prihvatljiv za ličnost i okolinu. Obično oboleli nije svestan uzroka
oboljenja jer su oni potisnuti u nesvesni sloj ličnosti. To što je potisnuto,
nije uništeno, pa upravlja ponašanjem stvarajući tako određene simptome
neurotičnog reagovanja.
Frojd je prvi ukazao na put lečenja neuroza koristeći hipnozu,
pomoću koje je „izvlačio" iz podsvesti traumatizirajuće doživljaje
u svest i tako pacijente usmeravao da racionalno prosuđuju i postupaju.
Prema Frojdovom shvatanju razvoj ličnosti je neprekidan proces koji prolazi
kroz ustaljene stadijume. Najvažniji stadijumi razvoja ličnosti su oni
koji se odvijaju u prvih pet godina života kada se u najvećoj meri formira
„prototip" strukture odraslog čoveka.
U oralnom stadijumu koji se odigrava u prvoj godini života,
sva zadovoljstva koje dete ostvaruje dolazi preko erogenih zona usta.
Najvažniji izvor zadovoljstva jeste uzimanje mleka sisanjem majke. Ako
je u toku dojenja bilo neprijatnosti (strepnja, nesigurnost) može doći
do vezivanja deia libida za oralne aktivnosti što dovodi do formiranja
oralnog karaktera. Odraslu osobu sa oralnim karakterom odlikuje zavisnost,
pasivnost, pohlepa i preterano oralno uživanje.
Drugi stadijum razvoja ličnosti Frojd naziva
analni stadijum. Ovaj stadijum se proteže na drugu i
treću godinu života. U tom periodu dete se najviše interesuje za analne
aktivnosti što je još više potencirano zahtevima roditelja da dete nauči
vršiti nuždu.
I u ovom stadijumu može doći do vezivanja dela energije libida za analne
radnje čiji su uzroci prekori i kazne zbog nekontrolisanog pražnjenja
ili preterano hvaljenje za uspešnu kontrolu obavljanja fizioloških potreba.
Odraslu osobu sa analnim karakterom karakterišu kao tipične osobine tvrdičiuk,
preterana potreba za čistoćom i urednošću, tvrdoglavost i nepopustljivost.
Treći stadijum Frojd je nazvao
falički. Dečja interesovanja se pomeraju ka seksualnim organima
koji treba da budu primarno izvor zadovoljstva. U ovom stadijumu (između
4 i 5 godine) može doći do preteranog vezivanja deteta za roditelja suprotnog
pola, koje Frojd smatra normalnom i univerzalnom pojavom, ako ovaj period
traje neko uobičajeno vreme. Ova pojava preteranog erotskog vezivanja
deteta za jednog od roditelja nazvana je Edipov
kompleks.
Posle navedena tri stadijuma psihoseksualnog razvoja
koja zajedno predstavljaju pregenitalnu fazu, nastupa
genitalna faza u pubertetu. U toku ove faze vrši se pomeranje
dečijih interesovanja sa vlastitog tela na druge osobe iz okoline što
ima za rezultat stvaranje heteroseksualnih veza, tj. veza među osobama
suprotnih polova.
KRITIKA FROJDOVE TEORIJE LIČNOSTI
1) Neopravdano je prenaglašena uloga seksualnog
instikta u objašnjavanju celokupne motivacije čoveka. Postoje
i drugi veoma važni motivi ljudskog ponašanja, ponekad mnogo jači od fiziološkog
seksualnog nagona.
2) Frojd je zanemario društvene uticaje na razvoj ličnosti,
a preterano ističe ulogu nasleda.
I pored opravdane kritike koja se upućuje Frojdovoj teoriji ličnosti,
savremena psihološka nauka prihvata njegovo učenje kao veliko naučno delo,
a Frojda svrstava u red velikana naučne psihologije. Frojd je
bio prvi koji je ukazao na dinamički karakter ličnosti. Čovekovo
ponašanje nije isključivo uzrokovano sredinskim podražajima, nego je podstaknuto
unutrašnjim pokretačima, instiktima.
Druga velika zasluga Frojda jeste što je ukazao na podsvesni deo psihičkog
života i objasnio uticaj nesvesnih mehanizama na ponašanje čoveka. Njegova
je velika zasluga u otkrivanju uzroka psihoneuroza i definisanju psihoterapije.
Otkriće odbrambenih mehanizama ličnosti, kao sredstava adaptacije čoveka
sredini, takođe je delo velikana Frojda.
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - ERIH FROM
ČOVEK JE PO SVOJOJ PRIRODI SAVRŠEN, ALI GA NESAVRŠENO
DRUŠTVO OTUĐUJE I TERA NA DESTRUKTIVNOST (Erih From)
From
ističe da je u svim dosadašnjim društveno-ekonomskim formacijama čovek
živeo sa osećanjem usamljenosti čija je posledica nesigurnost i strah.
Tokom istorije, od robovlasničkog ka kapitalističkom sistemu, osećanje
usamljenosti postajalo je sve izrazitije, da bi u savremenom kapitalizmu
dostiglo svoj vrhunac. Osećanje nesigurnosti javlja se kao posledica
distanciranja čoveka od prirode. U stvari, usamljenost se povećava
uporedo sa ostvarivanjem veće slobode: što je čovek više slobodan, on
je više opsednut i strahom od izolovanosti, jer, po Fromovom mišljenju,
sloboda koju dobija čovek nije u skladu sa njegovom ljudskom prirodom.
Na taj način čovek dolazi u dilemu za šta se opredeliti: više slobode
ili više usamljenosti ili udružiti se s drugima i žrtvovati slobodu. Samo,
svi dosadašnji društveni sistemi su nesavršeni, postavljaju neprirodne
zahteve čoveku i on ne može da ispolji svoje ljudske atribute. Pored toga
što je čovek deo prirode, jer ima biološku strukturu, istovremeno se izdvaja
iz životinjskog sveta svojom svešću, maštom i svrsishodnom delatnošću,
ali i tipičnim ljudskim motivima koje ne poseduju ostale životinjske vrste.
Odvajajući se od životinjskog sveta, čovek se u velikoj meri odvojio
i od prirode. U njemu se razvila potreba za uključivanjem
u ljudsku zajednicu na bazi uzajamnog razumevanja i ispomaganja.
From ovu potrebu naziva produktivna ljubav. Druga ljudska potreba je potreba
za kreativnošću koja se manifestuje u težnji za stvaralaštvom,
a izbegavanju da ga samo oblikuje priroda. Treća potreba se izražava u
čovekovoj težnji da bude jedinstvena osoba sa svojim identitetom.
Dalje, From navodi čovekovu potrebu da bude ravnopravan član društva,
da učestvuje u društvenim aktivnostima kao jedinka koja nešto vredi. Najzad,
u čoveku postoji stalna težnja da na ustaljen način opaža i tumači svet
u kome živi, da ima svoju ideologiju, religiju ili tzv.potreba
za Bogom.
Prema Fromu ličnost se razvija i formira tako što socijalna i kulturna
sredina postavljaju određene zahteve pojedincu, koji, da bi opstao, mora
da izgrađuje određene osobine ličnosti i obrasce ponašanja koji mu omogućavaju
prilagoda-vanje određenoj društvenoj sredini. U stvari, From i ne pominje
pojam ličnost, nego govori o karakteru koji može biti individualni i socijalni.
Individualni karakter čine one osobine po kojima se pojedinci
iz iste socijalne sredine međusobno razlikuju, dok socijalni karakter
predstavljaju osobine koje poseduje većina članova nekog društva.
From naglašava da su zahtevi socijalne sredine u suprotnosti sa pet navedenih
tipično ljudskih potreba i da osujećivanje tih potreba dovodi do destruktivnog
ponašanja. Ovo je naročito izraženo u savremenoj zapadnoj civilizaciji.
Svoje ljudske potrebe, koje su formirane u toku evolucije čoveka pa se
i nasleđuju, pojedinac će moći da zadovolji tek u nekom budućem društvu,
koje će biti uređeno u skladu sa ljudskom prirodom. Takvo društvo From
naziva humanistički komunitarizam.
Iz ovog globalnog pregleda Fromovih pogleda na ličnost, može
se izdvojiti za nas nekoliko interesantnih postavki:
1) From naglašava da čovek poseduje specifično ljudske potrebe , kao što
su svest, razum, samosvest, mašta ... koje se ne susreću u životinjskom
svetu; istovremeno, čovek ima i zajedničkih osobina sa životinjama (fiziološke
potrebe, rudimenti instinkata, nagoni).
2) Faktori socijalne sredine u formiranju ličnosti prenaglašeno su stavljeni
na prvo mesto; značajnu ulogu u razvoju zrele ličnosti pridaje kognitivnim
faktorima, jer se ističe zahtev da ličnost u svom razvoju i ponašanju
treba da se rukovodi razumom, a ne instinktima i drugim iracionalnim silama
kao što je tvrdio Frojd i svojoj biologističkoj teoriji.
3) Unutrašnje pokretače na aktivnost, motive, predstavljaju posebno dve
specifične ljudske potrebe koje se odnose na težnju pojedinca da iskaže
potencijalne mogućnosti, da se samorealizuje. Reč je o kreativnosti, potrebi
za stvaranjem i prevazilaženjem životinjske prirode i potrebi čoveka da
bude deo sveta, ravnopravan, priznat i prihvaćen.
Uloga socijalnih faktora posebno je naglašena u razvoju osobina ličnosti
i načinu njihove organizacije. Ličnost se formira tako što kulturna sredina
postavlja svoje zahteve, a pojedinac racionalno nastoji da u sebi razvije
i održi socijalnost i altruizam. Istina, From uvek govori o idealizovanom
čoveku, pretpostavljenom, ali izvan konteksta realnih društveno-ekonomskih
uslova.
Za razliku od bihejviorista, From u svom viđenju ličnosti ističe da čovek
ima ljudsku potrebu za samorealizovanjem koja deluje kao snažan motiv
u procesu rada, učenja i razvoju ličnosti. To su potrebe za kreativnošću
i priznavanjem od strane društva. Pojedinac nije pasivan primalac podsticaja
iz spoljnog sveta na koje reaguje, nego postoje unutrašnje snage koje
podstiču na aktivnostl i upravljaju ponašanjem čoveka.
Fromova teorija je veoma vredna jer ukazuje na društvene
činioce koji utiču na razvoj i ponašanje ličnosti.
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - KARL RODŽERS
ČOVEK SE PONAŠA U SKLADU SA LIČNOM PROCENOM ODREĐENE
SITUACIJE, A OSNOVNI MOTIV JE TEŽNJA ZA SAMOSTALNOŠĆU I SOCIJALNOM ZRELOŠĆU
LIČNOSTI
(Karl Rodžers)
Rodžersovo
shvatanje ličnosti predstavlja jednu od važnih osnova tzv. humanističke
orijentacije u psihologiji. Učenje o čoveku zasniva se na postavci da
je ljudsko biće racionalno, da se u svojoj aktivnosti svesno rukovodi
određenim ciljevima; ljudsko ponašanje ne uzrokuje samo nesvesni impulsi
i unutrašnji nagoni, niti je ono determinisano i kontrolisano samo objektivnom
situacijom; kakvo će biti ponašanje čoveka u određenoj situaciji, pre
svega zavisi od ličnog, subjektivnog, svesnog interpretiranja te situacije.
Svaka osoba na jedinstven način tumači svet oko sebe, gradeći tako svoje
jedinstveno fenomenoioško polje, koje predstavlja
celokupno svesno iskustvo pojedinca. Iskustvo se stiče na osnovu sistema
opažanja spoljnjeg sveta i predstavlja za svakog pojedinca njegov „sistem
referencije", način tumačenja vlastitih postupaka i
ponašanja.
Navedena određenja vlastitog „ja" ukazuju na to da slika o sebi predstavlja
organizovanu celinu percepcija spoljnjeg sveta, a u skladu sa sistemom
referencije koji podrazumeva vrednosti, stavove, sposobnosti i osećanja.
Pored vlastitog ja, čovek poseduje idealno ja koje odgovara
psihoanalitičkom pojmu superego. Idealno ja odnosi se
na predstavljanje sebe onakvim kakvim bi čovek želeo da bude. Odnosi vlastitog
i idealnog ja mogu biti različiti - od potpunog podudaranja pa do stepena
potpune različitosti. Različitost slika o sebi veoma često se pojavljuje
kao razlog nemogućnosti uspešnog prilagođavanja određenoj situaciji i
predstavlja izvor neprijatnih osećanja. Uspešnost „nedirektivne
terapije" upravo se ceni po tome u kom stepenu ličnost
uspeva da promeni realan pojam o sebi u poređenju sa idealnim ja.
Samoaktuelizacija u Rodžersovoj teoriji čini jedan od
temeljnih postulata za objašnjavanje ponašanja i razvoja ličnosti. Osnovni
cilj kome u ponašanju teži pojedinac odnosi se na aktuelizaciju vlastitog
ja, odnosno na samoaktuelizaciju.
Rodžers u vezi s tim navodi: „Organizam poseduje jednu temeljnu tendenciju
i nastojanje, a ta je da aktualizira, održi i pojača svoje doživljavanje",
odnosno, samoaktualizacija je ...„unutrašnja tendencija
organizma da razvije sve svoje kapacitete na način koji će služiti održavanju
ili pojačavanju ličnosti".
Motiv za samoaktualizacijom predstavlja jedini motiv
kojim se može objasniti veoma raznovrsno ljudsko ponašanje. Svi ostali
motivi (seks, glad, žeđ) samo su oblici ispoljavanja ovog osnovnog motiva.
Bitne karakteristike motiva za samoaktualizacijom su: zasnovanost na
fiziološkim, organskim osnovama; on podstiče samostalnost i kreativnost
u sticanju iskustava; utiče na zadržavanje onih iskustava koja su, sa
stanovišta jedinke, korisna, a doprinosi izbegavanju onih doživljaja koji
su štetni za razvoj i održanje. Najvažnije svojstvo motiva za samoaktualizacijom
izraženo je u težnji za ostvarivanjem samostalnosti i socijalne zrelosti
ličnosti.
Razvoj ličnosti, prema Rodžersu, treba da ide u pravcu formiranja ličnosti
„koja potpuno funkcioniše". Osoba koja
u punoj meri funkcioniše otvorena je i sposobna da aktualizuje svoj organizam,
pri čemu nijedan nepovoljan doživljaj ili nijedna neprijatna emocija neće
ugroziti ličnost. Uz pomoć razuma i svesti, takva osoba deluje u skladu
sa svojim osećanjima ne negirajući ih i ne potiskujući ih.
Druga karakteristika „osobe koja u punoj meri funkcioniše" sadržana
je u usklađenosti između vlastitog ja i realnog iskustva pojedinca. Takva
osoba je adaptabilna i sposobna da doživljeno iskustvo nepreraduje i podešava
pojmu o sebi. Prva karakteristika se ogleda u postojanju razvijene potrebe
da se pojedinac ponaša onako kako mu nalaže lično iskustvo, a ne da se
oslanja na društvene norme, institucije, ili druge osobe.
Sledeća karakteristika „osobe koja dobro funkcioniše" odnosi
se na potrebu i sposobnost pojedinca da sam formira svoj život i svet,
pri čemu je uvek spreman da prihvati odgovornost za svoje ponašanje i
posledice koje proističu iz takvog ponašanja. Ukratko, to je osoba sa
razvijenom potrebom za samoprihvatanjem. Najzad, kreativnost i nekomformizam,
predstavljaju osobinu ličnosti koja „potpuno funkcioniše".
Fenomenološka teorija ličnosti Karla Rodžersa može da
nađe svoju primenu u mnogim sferama proučavanja vaspitno-obrazovne efikasnosti.
U svetlu ove teorije R. Kvaščev definiše učenje kao „proces kojim
se sva čulna i visceralna iskustva organizma asimiluju na simboličkom
nivou i stoji u čvrstoj vezi sa postojećom organizacijom „selfa".
Pomoću ove teorije prvenstveno možemo da objasnimo motivaciju u domenu
školskog učenja, a zatim, izgrađujući određen sistem vrednosti, moguće
je delovati na promenu motivaciju u željenom pravcu. Svoj sistem vrednosti
pojedinac izgrađuje u komunikaciji sa spoljnom, prvenstveno socijalnom
sredinom, pri čemu nije bitna stvarnost, već subjektivno doživljavanje
stvarnih događaja. Ako je subjektivna realnost naglašeno ne podudama sa
objektivnim svetom, javljaju se problemi prilagodavanja koji su u negativnoj
vezi sa motivacijom i uspešnošću učenja. Zbog toga ova teorija nudi mogućnost
planskog podsticanja razvoja onih osobina ličnosti koje će pojedincu omogućiti
da realistički opaža stvarnost i takvu ugrađuje u svoje fenomenološko
polje, u vlastito ja. Time će se smanjiti raskorak između pojma o sebi
i realnih doživljavanja, što predstavlja preduslov da ličnost postane
„potpuno funkcionišuća osoba".
Rodžersova fenomenološka teorija omogućava da proces učenja i vaspi-tno-obrazovne
efikasnosti proučavamo u kontekstu celovite, integralne ličnosti. Ako
je organizam (ličnost) ukupno subjektivno iskustvo pojedinca, ako su sve
ljudske potrebe proizvod jedinstvene potrebe za samoaktualizacijom i ako
je ponašanje čoveka pokušaj organizma da u okviru fenomenološkog polja
zadovolji svoje potrebe, onda i efikasnost učenja i razvoja ličnosti treba
posmatrati kroz celovitu strukturu i interakciju osobina u toj strukturi.
U vezi sa ovim stavom Rodžersove teorije nalazi se i problem formiranja
vlastitog „ja" koje ima značajnu ulogu u samoaktualizaciji ličnosti.
Vlastito ja kod ličnosti koja „potpuno funkcioniše" (pa i efikasno
uči) trebalo bi da je konstituisano od onih osobina koje omogućavaju neinhibiranu,
slobodnu aktualizaciju.
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - ABRAHAM MASLOV
ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA ČOVEKA VELIKU VAŽNOST IMA
POZNAVANJE CILJEVA KOJIMA TEŽI (Abrahram Maslov)
Teorija
ličnosti Abrahrama Maslova (A. Maslovv) spada u one teorije koje imaju
humanističku orijentaciju u psihologiji. Humanistička psihologija se pojavila
kao protest prema dotad vladajućim psihološkim teorijskim smerovima -
psihoanalitičkim učenjima i bihejviorističkom pravcu.
Kao što je poznato, psihoanalitički koncept čoveka podrazumevao je biološki
determinizam, po kome je ljudsko ponašanje uzrokovano urođenim nagonima
i instinktima i nesvesnim impulsima. Instinkti su destruktivni, pa i čovek
u svojoj suštini mračan i zao. Druga, bihejvioristička, orijentacija usmerena
je na proučavanje zakonitosti uticaja spoljnih podražaja na reagovanje
i ponašanje čoveka. Ovde se determinisanost ljudskog ponašanja nalazi
u spoljnoj sredini. Čovek po svojoj prirodi nije ni dobar ni zao, nego
onakav kakvom ga učine sredinski uticaji. Humanistička psihologija negira
psihoanalizu i biološki determinizam, ističući da se čovek bitno razlikuje
od svih vrsta životinjskog sveta. Čovek poseduje svoju specifičnu prirodu,
čije zakonitosti ne važe za ostale životinjske vrste.
S obzirom na osnovni pojam koji razmatra, Maslovljeva teorija
ličnosti može da se nazove teorija aktualizacije
ličnosti. On ističe da su psihoanalitički pokušaji objašnjenja
čoveka bezuspešni i pesimistički, jer su bili usmereni na poremećenu osobu,
pa je pažnja bila okupirana strahom, agresijom, sukobima, a malo pažnje
je posvećeno kreativnosti, zadovoljenju potreba i pozitivnim emocijama.
Zbog toga se Maslov opredeljuje za objašnjavanje ljudske prirode preko
aktualizacije normalne i stvaralačke ličnosti. U vezi s tim ističe: „Ljudski
život nikad neće biti protumačen ako se u obzir ne uzmu njegove najviše
težnje. Rast, samoaktualizacija, težnja za zdravljem, traganje za identitetom
i samostalnošću, težnja za savršenstvom (i druge težnje 'na gore') moraju
se sada bez sumnje prihvatiti kao proširena i možda univerzalna potreba.
Proces samoaktualizacije i ponašanja čoveka treba da se analizira na podacima
koji se prikupljaju na zdravim i normalnim subjektima koji su po svojoj
prirodi ili dobri ili indiferentni, a ne zli. Da li će osoba postati destruktivna,
zavisi od toga u kom stepenu su obezbeđeni uslovi za nesmetanu samoaktualizaciju,
za slobodan prirodni razvoj potencijala ljudske ličnosti. Ako ne postoje
takvi uslovi, ljudi postaju agresivni, jer su osujećeni u svojoj aktualizaciji.
Za razumevanje ponašanja ličnosti od velike je važnosti poznavanje ciljeva
kojima svaki pojedinac teži. Po mišljenju Maslova, zadovoljenje željenih
ciljeva izaziva u čoveku osjećanje zadovoljstva. To zadovoljstvo nikada
nije potpuno, niti ima trajan karakter da bi se moglo reći da određena
osoba više ne poseduje želju. Naprotiv, ostvarenje želja jedne vrste „umnožava"
nove potrebe i ciljeve tako da čovek uvek nešto želi i nečemu stremi.
Po mišljenju Maslova, procesi ostvarenja ciljeva odvijaju se prema određenim
zakonitostima upravo zbog toga što su različite potrebe različito važne
za pojedinca. Najvažnija zakonitost u zadovoljavanju potreba sadržana
je u hijerarhijskoj organizaciji, po principu prioriteta u redosledu zadovoljavanja.
Hijerarhijska organizacija potreba ostvaruje se na pet
nivoa. Prioritet u zadovoljavanju imaju potrebe koje se nalaze na nižem
nivou hijerarhijske lestvice. Osnovni uslov da se zadovolje potrebe sa
višeg nivoa jeste da prethodno budu zadovoljene u potpunosti ili delimično
potrebe nižeg reda.
Hijerarhijska organizacija potreba u pet nivoa, po Maslovu, izgleda
ovako:
- fiziološke potrebe,
- potrebe za sigurnošću,
- potrebe za pripadanjem i ljubavlju,
- potreba za poštovanjem od strane drugih i
- potrebe za samoaktualizacijom.
Na najnižem nivou su fiziološke potrebe, a na najvišem je potreba za
samoaktualizacijom.
Celovit i potpun razvoj ličnost dostiže ako čovek uspeva da zadovolji
potrebe za samoaktualizacijom, koje predstavljaju prirodne, urođene ljudske
potrebe da ostvari svoje unutrašnje mogućnosti, da bude ono što jeste,
odnosno ono što bi mogao da bude. lako su ove potrebe urođene svim ljudima,
samo neznatan broj može da postigne potpunu samoaktualizaciju. Kao razlog
nezadovoljenja ovih potreba Maslov nalazi u tome što mnogi ljudi ne znaju
svoje dispozicije; međutim, daleko jači uzrok nalazi se u socijalnoj sredini
u kojoj danas čovek živi. Mnoštvo predrasuda i stereotipnih stavova javlja
se kao prepreka da ljudi realizuju svoje potencijale. U nekim društvima
nisu povoljni uslovi ni za zadovoljenje fizioloških potreba, a još manje
potreba za sigurnošću. Zbog toga, po mišljenju Maslova, treba menjati
društvene sisteme u pravcu stvaranja povoljnih uslova za slobodno i efikasno
ostvarenje ljudskih mogućnosti.
I pored toga što se Maslovljeva teorija ličnosti pretežno temelji na pretpostavkama,
što se zasniva na subjektivnim pogledima, ona nudi svežija objašnjenja,
naročito u dinamičkoj sferi ličnosti. Ova teorija je podstakla mnoga savre-mena
istraživanja kojima su neke teorijske postavke u potpunosti, a neke delimično
verifikovane. Jedno od takvih istraživanja izvršio je sam Maslov u vezi
sa visoko samoaktualizovanim osobama. Na osnovu ovog istraživanja Maslov
izdvaja petnaest osobina koje su karakteristične za samoaktualizovanu
osobu:
- uspešnost opažanja stvarnosti i predviđanja budućnosti,
- prihvatanje sebe i drugih ljudi,
- prirodnost i jednostavnost,
- orijentisanost na fundamentalne probleme života,
- potreba za povlačenjem u „svoj svet",
- nezavisnost od kulture i sredine u kojoj živi,
- sposobnost zapažanja novog u već doživljenom,
- sposobnost za „vrhunske doživljaje", kao što su oni kod nekog velikog
naučnog otkrića,
- potreba za pomaganjem drugim ljudima,
- intenzivne i trajne veze sa užim brojem sličnih osoba,
- demokratičnost,
- posedovanje čvrstih etičkih standarda,
- kreativnost,
- distanciranost od konvencionalne kulture.
U ovom istraživanju prisutne su određene metodološke greške, u prvom
redu pristrasan uzorak aktualizovanih osoba. Izbor uzorka ispitanika izvršen
je, u stvari, prema Maslovljevom sistemu vrednosti, a ne prema nekom univerzalnom
kriterijumu. Uostalom, zašto ne bi mogao biti samoaktualizovan i jedan
ulični čistač obuće isto onako kao i hemičar-nobelovac!
U pogledu hijerarhijske organizacije potreba, postoje empirijski podaci
koji potvrđuju da prioritet u zadovoljavanju imaju fiziološki motivi i
motivi za sigurnošću (motivi nedostatka) u odnosu na motive iznad nivoa
sigurnosti (motivi razvoja). Takve dokaze pružili su Mek Gregor (Mc Gregor,
1960 i Porter 1961).
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - GORDON OLPORT
CRTE LIČNOSTI DOPRINOSE DOSLEDNOSTI U PONAŠANJU I
DELUJU MOTIVIŠUĆE (Gordon Olport)
Olportovo
tumačenje strukture i dinamike ličnosti je interesantno, jer je on
prvi objasnio pojam osobina (crta).
Ako posmatramo ponašanje neke osobe duži period vremena, možemo zapaziti
izvesnu doslednost u ispoljavanju određenih reakcija. Naime, neka osoba
će da se pokazuje, na primer, kao ambiciozna u obavljanju različitih pdslova,
druga će da pokazuje tvrdičluk, dok će treća osoba biti agresivna u svojim
postuipcima. Takvu doslednost u ponašanju Olport objašnjava
postojanjem tipičnih osobnia ličnosti koje su trajne karakteristike i
usmeravaju karakteristične načine reagovanja u različitim situacijama.
Osobine predstavljaju dispozicije individue da na različite
situacije reaguje slično. O osobinama (crtama) ličnosti
posredno saznajemo na osnovu toga šta neko u određenoj situaciji želi
da radi, koliko uspešno obavlja razne poslove i na koji način postupa
u određenoj situaciji.
Osobine ličnosti mogu postojati u različitom stepenu izražene i, u zavisnosti
od toga, i na osnovu različitih kombinacija osobina, može se govoriti
o osobenosti ličnosti tako da ne postoje dva ista čoveka. Olport upravo
naglašava specifična obeležja svake ličnosti i nastoji da objasni individualne
razlike. Otuda proističe i metodološki pristup u proučavanju ličnosti
koji se ogleda u individualnom tretmanu svakog pojedinca, a podaci prikupljeni
na taj način mogu da posluže objašnjavanju i predviđanju ponašanja samo
određene, konkretne osobe.
Navedeni pogledi na ličnost sadržani su i u Olportovoj definiciji
ličnosti: „Ličnost je dinamička organizacija unutar
pojedinca onih psihofizičkih sistema koji određuju njegovo karakteristično
ponašanje i mišljenje". Iz definicije se vidi dinamičnost,
psihofizičko jedinstvo, unutrašnja determinisanost ponašanja, individualna
osobenost i spoljašnje ispoljavanje osobina kroz ponašanje i mišljenje.
Osobine ličnosti nemaju istu važnost u ponašanju pojedinca u različitim
situacijama. Ovo se odnosi i na najopštije osobine. S obzirom na značaj
osobina za objašnjavanje i predviđanje ponašanja, Olport navodi
sledeće vrste: kardinalne osobine koje pojedinac ispoljava
u celokupnom svom ponašanju i u svim situacijama; središnje
osobine koje su manje univerzalne od kardinalnih, ali dovoljno
široke da mogu uspešno izraziti bitna područja ličnosti i sekundarne
osobine koje su specifične i pojavljuju se najčešće u samo
određenim i konkretnim situacijama. Ove osobine susreću se u onom ponašanju
koje je najviše uslovljeno situacionim faktorima.
Osobine ličnosti su na poseban način kod svakog pojedinca organizovane
u jedinstvenu i osobenu strukturu. Objedinjavajuću funkciju, ističe Olport,
vrši „proprium" ili „ja"
koji je zamena za psihoanalitički ego ili Rodžersovo „vlastito
ja". Proprium je celokupno iskustvo
pojedinca i predstavlja sve aspekte ličnosti. Razvoj ličnosti, koji je
usmeren ka njenoj zrelosti, neodvojiv je od razvoja u smislu jačanja jedinstva
(integriteta) organizacije osobina.
U pogledu motivacije Olport ističe da dinamički sistem
čoveka čini neograničen broj motiva. Objašnjenje raznovrsnosti i velikog
broja motiva Olport nalazi u pojmu funkcionalne autonomije, po kojoj oblici
ponašanja koji su služili za zadovoljenje nekog primarnog motiva tokom
vremena mogu postati cilj i poprimiti motivaciona svojstva. Drugim recima,
aktivnost koja je prvobitno vezana za zadovoljenje nekog motiva vremenom
može postati autonomna i sama sebi cilj. Takvih aktivnosti može biti neograničen
broj i one daju osobena obeležja svakoj ličnosti. Po Olportu, sve osobine
ličnosti su istovremeno i motivacione komponente ličnosti.
Razvoj ličnosti ide od deteta koje ima samo urođene
mogućnosi iz kojih se do doba zrelosti mogu razviti određene osobine.
Olport tvrdi da dete nema ličnost. Proces razvoja odvija se preko različitih
mehanizama od kojih su najvažniji: funkcionalna autonomija, diferencijacija,
integracija, maturacija i učenje.
Pravac razvoja ličnosti je usmeren na formiranje zrele, mentalno zdrave
osobe čije su karakteristike sledeće: prošireno „ja", zadovoljstvo
sobom i sigurnost, bliska povezanost sa drugima, realističnost u opažanju
drugih osoba, razvijen smisao za humor i jedinstven sistem vrednosti.
Olportova teorija ličnosti, uprkos nedostatku empirijskih
istraživanja koja bi verifikovala osnovne postavke, ima teorijsku i praktičnu
vrednost. Ova teorija je vratila psihološku nauku proučavanju svesnog
psihičkog života, za razliku od psihoanalitičara, koji su precenili značaj
nesvesnih faktora. Pored toga, Olport je učenjem o osobinama ličnosti
opovrgao klasični bihejvioristički koncept čoveka po kome organizam predstavlja
„crnu kutiju", dok je ponašanje uzrokovano podražajima iz spoljne
sredine. Olport ističe u prvi plan crte ličnosti koje su odgovorne za
osobenost i doslednost u ponašanju.
Olportovi stavovi o osobinama ličnosti kao motivacionim aspektima i funkcionalna
autonomija motiva ukazali su na svu složenost i raznovrsnost ljudske motivacije.
Značajan je i Olportov pristup ličnosti kao celovitoj organizaciji crta
koja se na dosledan način manifestuje u ponašanju pojedinca u različitim
situacijama.
Međutim, mnogi psiholozi stavljaju ovoj teoriji ozbiljne primedbe koje
se mogu svesti na sledeće: nedovoljno pažnje posvećuje socijalnim faktorima
u objašnjavanju razvoja ličnosti; negira povezanost prošlosti i sadašnjosti
u ličnosti kao i kontinuiran prelaz od zdrave ličnosti u bolesnu ličnost.
Ovde se zapaža Olportova nedoslednost, jer funkcionalna autonomija motiva
podrazumeva i uticaje sredine i funkcionalnu vezu prethodne aktivnosti
i izvedenog motiva.
PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - REJMOND B. KATEL
PSIHOLOŠKA NAUKA ZAHTEVA PRECIZNOST MERENJA, VALJANOST OBJAŠNJAVANJA PONAŠANJA
I POUZDANOST PREDVIĐANJA (Raymond B. Cattell)
Katel
čvrsto veruje da psihološka nauka mora da počiva na preciznim opisima
i merenjima. Iako psihičke pojave izgledaju nepristupačne merenju, Katel
tvrdi da sve što postoji, postoji u nekoj količini i može se meriti. On
je ubeđen da će čovek moći da predviđa ponašanje svakog pojedinca sa istom
preciznošću kojom se to čini u astronomiji i drugim prirodnim naukama.
„On veruje da pojedinačna ličnost podleže matematičkoj formulaciji
isto kao što i naš sunčani sistem podleže Keplerovim zakonima".
U analizi ličnosti tehnika faktorske analize je „ključ za sve probleme"
i predstavlja „jedno od najboljih oruđa koje je čovek ikada pronašao".
Istraživanja se vrše u prirodnim uslovima tako što se procesi i pojave
odvijaju prirodnim tokom, a istraživač posmatra i registruje podatke na
osnovu kojih, uz pomoć matematičko-statističkih tehnika, otkriva zakonitosti
koje vladaju među određenim faktorima i procesima. Najčešće korišćen matematičko-statistički
postupak u ovakvim istraživanjima ličnosti je faktorska analiza.
Postupak se sastoji u tome da se na osnovu interkorelacija velikog broja
manifestnih varijabli (na primer, odgovora u testovima) utvrdi manji broj
zajedničkih (latentnih) faktora na osnovu kojih se može objasniti veći
broj spoljašnjih oblika ponašanja.
Za faktorsku analizu Katel koristi tri vrste podataka:
- L-podaci iz ličnog života (ocene drugih, dokumenta),
- Q-podaci koje ispitanik daje sam o sebi (upitnici, inventari)
i
- T-podaci testiranja ponašanja o konkretnoj situaciji.
Polazeći od toga da se čovek u različitim situacijama ponaša na sličan
način, Katel zaključuje da ponašanje nije uzrokovano situacijama, nego
određenim stabilnim osobinama ličnosti. Do tih osobina može se doći na
osnovu korelacija, odnosno faktorskom analizom. Faktori ili izvorne crte
ličnosti čine osnovu doslednosti u ponašanju, odnosno pravilnosti koje
se zapažaju u ponašanju pojedinca. Broj faktora je znatno manji od broja
manifestnih oblika ponašanja, pa su oni pogodniji za opisivanje i objašnjavanje
ličnosti nego što su površinske osobine.
Izvorne crte ličnosti determinišu razne manifestne oblike ponašanja, pa
je ispravno da se takve varijable koriste u predviđanju budućeg ponašanja.
Po Katelu, crte mogu da se formiraju pod uticajem genetskih faktora, sredinskih
faktora, ili istovremenim delovanjem obe vrste činilaca. Ako su crte nastale
pretežnim delovanjem naslednih činilaca, onda su to konstitucionalne osobine;
kada su dominantni sredinski uticaji, Katel govori o sredinom formiranim
osobinama.
U ponašanju ličnosti ispoljavaju se tri vrste postojanih osobina i situacione
(povremene) osobine. Postojane osobine su dinamičke crte ličnosti, sposobnosti
i crte temperamenta. U situacione osobine svrstavaju se stanja, raspoloženja
i navike.
Ranije smo istakli da u analizi ličnosti Katel polazi od nivoa crta koje
predstavljaju osnovnu jedinicu analize. Koristeći se faktorskom analizom,
Katel i saradnici su utvrdili 36 faktora, od kojih se 15 odnosi na sposobnosti,
a 21 faktor objašnjava konativno-emocionalnu i dinamičku sferu ličnosti.
Katel strukturu ličnosti prikazuje kao hijerarhijski
organizovan sistem u kome prvi nivo predstavljaju primarni faktori (nivo
crta), drugi nivo čine faktori drugog reda (nivo tipa) i treći nivo predstavljaju
faktori trećeg reda.
Faktori drugog reda, koji su utvrđeni faktorskom analizom primarnih faktora,
na osnovu L-podataka, jesu:
- If Eksvija - invija (ekstraverzija - introverzija),
- llf Prilagođenost - anksioznost (neuroticizam),
- lllf Opreznost - suptilna emocionalnost,
- IVf Nezavisnost - potčinjenost.
Budući da su se ovi faktori drugog reda nalazili u izvesnim značajnim
korelacijama, Pavlik i Katel su izdvojili tri faktora trećeg reda: A,
B, C koji su vrlo slični Frojdovim pojmovima id, ego i superego. Faktori
trećeg reda su:
A - egocentrični temperament, nezrelost;
B - svesno prihvatanje spoljnih normi ponašanja i
C - naglašena samosvest, savesnost.
Svi navedeni faktori čine osnovu u teorijskom oblikovanju strukture ličnosti.
Za razliku od Olporta, Katelove izvorne crte nemaju motivacioni karakter
i zato Katel posebno razmatra strukturu motivacije. Prema njemu, dinamičke
komponente ličnosti su ergovi, stavovi i sentimenti.
Ergovi predstavljaju urođene biološke nagone. „Erg
je jedna urođena psihofizička dispozicija koja omogućava onome koji je
poseduje da više obraća pažnju na jedne objekte nego na druge, da doživljava
u odnosu na njih specifične emocije i da otpočne aktivnost u kojoj je
uspešniji nego u nekoj drugoj".
Stavovi predstavljaju spoljnje dinamičke karakteristike
ličnosti koje su determinisane ergovima, dok su sentimenti različite strukture
stavova. Sentimenti se izgrađuju učenjem i delovanjem sredinskih faktora.
Zbog takvog svog porekla broj sentimenata nije ograničen.
Pored stabilnih strukturnih i dinamičkih crta, na ponašanje ličnosti
mogu da utiču i situaciona stanja, kao što su raspoloženja i uloge, koje
treba uzeti u obzir prilikom objašnjavanja i predviđanja ponašanja.
U pogledu razvoja ličnosti Katelov polazni stav je da se ličnost formira
kroz interakcijski odnos nasleđa i sredinskih faktora, pri čemu napušta
alternativna stanovišta o isključivoj determinisanosti ponašanja osobinama
ličnosti ili situacionim činiocima. U proučavanju razvoja ličnosti Katel
posebnu pažnju obraća na dva područja problema. Prva sfera interesovanja
jesu međusobni odnosi nasleđa i sredine, a druga je razvoj strukture ličnosti.
U vezi sa interakcijskim delovanjem nasleđa i sredine, eksperimentalna
istraživanja Katela i drugih pokazala su da u međusobnom odnosu ovih činilaca
postoje određene zakonitosti. Prva zakonitost se ogleda u tome da je uticaj
sredine na razvoj osobina ličnosti znatno veći u ranijem periodu života,
nego u kasnijem životnom dobu. Druga zakonitost se ogleda u diskontinuiranom,
skokovitom razvoju u oblasti kognitivnih sposobnosi i emocionalnog učenja.
Treća zakonitost jeste prinuda na biosocijalni prošek.
Naime, utvrđeno je da su korelacije naslednih i sredinskih varijabli negativne,
što znači da socijalna sredina različito utiče na individualno različite
genetičke potencijale, nastojeći da sve pojedince približi nekom društvenom
standardu. Tako, na primer, veći pritisak školska sredina vrši na pojedince
koji su intelektualno inferiorniji, agresivniji, dominantniji da bi većim
radom postali obrazovno efikasniji, manje agresivni i potčinljiviji.
Najzad, kao opšta pravilnost utvrđeno je da sredinski faktori ispoljavaju
veći uticaj u izgrađivanju specifičnih obrazaca ponašanja, nego na opšte
osobine. Kada je, na primer, reč o seksualnom motivu shvaćenom kao opšta
seksualna potreba, onda je njegova nasledna komponenta dominantna, ali
konkretni oblici ispoljavanja i zadovoljavanja ovog motiva su pretežno,
ako ne isključivo, određeni sredinskim činiocima.
Katel ističe da je za razvoj lčnosti zančajno učenje koje se odvija u
periodu do sedme godina života. Kognitivni i emocjorialni razvoj ličnosti
ostvaruje se na osnovu klasičnog uslovljavanja i instrumentalnim učenjem,
ali poseban značaj Katel pridaje tzv. integracionom učenju.
Ono predstavlja „učenje hijerarhije ili kombinacije
odgovora koji će pružiti najveće zadovoljenje ličnosti kao celini, a ne
samo jednom pojedinačnom nagonu".
Za celovitu ocenu Katelove teorije ličnosti biće neophodno sačekati rezultate
savremenih istraživanja, kako bi Katelovi nalazi bili konačno verifikovani.
Međutim, ono što je već sada prihvatljivo u Katelovom naučnom delu jeste
objektivan multivarijantni metod u proučavanju ličnosti.
AJZENKOVA FAKTORSKA TEORIJA LIČNOSTI
Teorija
ličnosti Hansa Ajzenka zasniva se na empirijskim, objektivnim
istraživanjima na osnovu faktorske analize, eksperimentalnim istraživanjima
i analizi fiziološke zasnovanosti psihičkih procesa. Zadaci koje je Ajzenk
postavio u svojoj teoriji ličnosti sastoje se u utvrđivanju faktora ličnosti
(osnovnih dimenzija) koji determinišu različite i složene oblike manifestnog
ponašanja; zatim, eksperimentalno proveravanje uticaja indentifikovanih
osnovnih faktora na ponašanje ličnosti i, najzad, objašnjavanje fiziološke
osnove faktora ličnosti.
Značaj Ajzenkovih istraživanja je i u tome što je faktorsku analizu kombinovaosa
kliničkom metodom i primenio na područje ličnosti u kome su do tada bili
skoro nepoznati kvantitativna tehnika i merenje.
U istraživanju strukture ličnosti pomoću faktorske analize Ajzenk polazi
od nekoliko karakteristika ljudskog ponašanja:
1) U ljudskom ponašanju vladaju određene zakonitosti.
2) Postupci u ponašanju su hijerarhijski organizovani i kreću se od specifičnih
reakcija ka sve opštijim postupcima. Za predviđanje ljudskog ponašanja
veći značaj imaju opštiji nego specifični oblici ponašanja.
3) Nivo opštosti postupaka u ponašanju najbolje se može utvrditi faktorskom
analizom empirijskih podataka koji se prikupljaju na velikom broju ispitanika.
Cilj analize je da se utvrde opšte, zajedničke karakteristike ličnosti.
Ajzenkova definicija ličnosti glasi: „Ličnost je
ukupni zbir aktuelnih i potencijalnih načina ponašanja organizma koji
su određeni nasleđem i sredinom; ona nastaje i razvija se funkcionalnom
interakcijom između četiri glavne oblasti u koje su organizovani svi načini
(obrasci) ponašanja: kognitivna oblast (inteligencija), konativna (karakter),
afektivna (temperament) i somatska oblast (konstitucija)".
Ova definicija ukazuje na tri bitna aspekta koji su značajni u Ajzekovom
shvatanju ličnosti. Ti aspekti su:
- za upoznavanje ličnosti potrebno je da se koriste spoljnje,
manifestne reakcije i oblici ponašanja;
- isticanje interakcijskog odnosa navedena četiri područja ličnosti, što
ima sličnosti sa celovitošću;
- ukazuje se na konstitucionalni (nasledni) činilac u formiranju
strukture
ličnosti.
Ličnost je strukturirana na četiri hijerarhijska nivoa s obzirom na opštost
oblika ponašanja.
Prvi, najniži nivo organizacije ličnosti, predstavljaju
specifični, pojedinačni akti ili reakcije koji su različiti u različitim
konkretnim situacijama.
Drugi nivo u strukturi ličnosti čine uobičajene reakcije
ili postupci. Ove reakcije su opštijeg karaktera od specifičnih akata
i pokazuju tendenciju da se češće javljaju iste reakcije u sličnim situacijama.
Ovaj nivo može se nazvati nivoom navika.
Treći nivo organizacije ličnosti predstavljaju crte
ili osobine ličnosti. Crte su ustaljena organizacija uobičajenih reakcija
ili navika koja se relativno dosledno ispoljava u mnogim različitim životnim
situacijama. One su opštijeg karaktera nego što su uobičajene reakcije
(navike).
Četvrti, najviši nivo organizacije ličnosti koji je
i najopštiji, Ajzenk naziva tipovima ličnosti. Tip ličnosti čini skup
međusobno povezanih crta ili osobina ličnosti. Takva povezanost je trajnog
karaktera i dosledno se manifestuje u različitim situacijama.
Po mišljenju Ajzenka, za deskripciju, objašnjenje i predviđanje ponašanja
ličnosti najveću vrednost imaju tipovi ili osnovne dimenzije ličnosti,
dok crte služe za utvrđivanje tih dimenzija. Zbog toga se Ajzenk u istraživanjima
usmerava prvenstveno na tipove ličnosti.
Faktorskom analizom Ajzenk je utvrdio da postoje tri osnovne dimenzije
ličnosti:
- introverzija-ekstraverzija (IE),
- neuroticizam (N)
- psihoticizam (P).
Ponovljenim ispitivanjima, potvrđeno je postojanje navedenih dimenzija
ili tipova ličnosti.
U procesu razvoja ličnosti Ajzenk više nego drugi savremeni autori naglašava
značaj genetičke osnove ličnosti. Pod genetičkom osnovom on podrazumeva
anatomsku strukturu i funkcionalnost nervnog sistema, kako centralnog
tako i vegetativnog. Poznavanje stepena genetičke uslovljenosti određenih
osobina ličnosti ima veliki pedagoški značaj, prvenstveno u sferi učenja
i razvoja ličnosti. Ako je neke osobine ličnosti teže promeniti spoljnim
uticajima, jer u njihovom razvoju dominira genetska predispozicija, onda
je razumno da se uticaji usmere na one osobine koje se razvijaju pretežno
spoljnim faktorima.
Razvoj ličnosti po Ajzenku rezultat je interakcije genetičkih
predispozicija, čiju osnovu čini struktura i funkcionalnost nervnog sistema
i spoljne sredine u kojoj se ličnost razvija. Budući da nervni sistemi
različitih organizama mogu da poseduju različita svojstva s obzirom na
ekscitaciju i inhibiciju, različite osobe mogu da uspostavljaju različite
odnose sa potpuno istom životnom sredinom. Na taj način ista objektivna
sredina učestvuje u stvaranju razlika među ljudima u pogledu svih dimenzija
i osobina ličnosti. S obzirom na različitu genetsku osnovu introvertnih
i ekstravertnih osoba, socijalizacija kao najvažniji put razvoja ličnosti
biće različito uspešna; ekstravertirana predispozicija ličnosti češće
će se sukobljavati sa postojećim normama nego što je slučaj sa intravertiraraom
dispozicijom ličnosti. Treba istaći da Ajzenk ne prenaglašava genetsku
uslovljenost ličnosti u odnosu na faktore sredine, jer i sam tvrdi da
od okoline zavisi da li će ekstravertirana dispozicija postati i takav
tip ličnosti. Autokratski način vaspitanja i podizanja dece je pogodniji
metod socijalizacije za ekstravertirane tipove ličnosti, nego za introvertirane
osobe.
ZAKLJUČAK
Predstavnici humanističkog pravca u psihologiji (From, Rodžers,
Maslov) daju nova i verovatno prihvatljivija objašnjenja čoveka
i njegovog ponašanja, a naročito u sferi dinamike ličnosti. Pre svega,
ljudskim ponašanjem ne upravljaju nagoni, niti je ljudsko biće reaktivističko
u tom smislu da mu se reakcije mogu programirati stimulusima iz spoljnje
sredine. Čovek poseduje specifična obeležja, od kojih je najvažnija samoaktualizacija.
Prema tome, učenje i razvoj ličnosti izraz su ljudskih potreba da realizuju
sve svoje mogućnosti. Pri tome važnu ulogu ima socijalna sredina koja
treba da stvori takve uslpve koji će omogućiti nesmetan individualni razvoj,
aktualizaciju svakog pojedinca.
Međutim, i pored toga humanističko shvatanje čoveka izloženo je kritici,
jer mnoge tvrdnje nisu naučno proverene; čovek je idealizovan i savršen,
a nesavršeni su društveni sistemi koji otuđuju čoveka sputavajući ga u
njegovom ljudskom ispoljavanju. Prema ovom shvatanju proizilazi da čovek,
po svojoj želji i volji, po svojim zamislima i idealima može izgrađivati
društvene sisteme koji će mu omogućiti ljudski razvoj. Pri tome se ne
uzima u cbzir značaj i uloga proizvodnih snaga i produkcionih odnosa,
odnosno kontekst realnih društveno ekonomskih uslova.
Olportova teorija ličnosti ponovo je psihološku nauku vratila izučavanju
svesnog psihičkog života, a učenjem o crtama ličnosti opovrgnut je klasični
bihejvioristički pogled na čoveka čije je ponašanje uzrokovano sredinskim
podražajima. Po Olportu su crte ličnosti prvenstveno odgovorne za doslednost
i osobenost ponašanja.
Uprkos svom doprinosu, ova teorija malo pažnje pridaje socijalnim faktorima
u tumačenju razvoja ličnosti. Kao posledica toga jeste zanemarivanje zajedničkog
u ličnosti, a prenaglašavanje posebnosti svake osobe.
Faktorske teorije ličnosti (Ajzenk, Katel), svojim multivarijantnim pristupom
omogućavaju integralno proučavanje složenog ljudskog ponašanja. Faktorska
analiza, kao matematičko-statistički postupak, omogućila je objektivno
istraživanje interakcijskih odnosa između personalnih i sredinskih činilaca
u procesu formiranja i ponašanja ličnosti. Zahtev za kvantifikacijom i
objektivnošću u proučavanju ličnosti izgleda da je dosledno materijalizovan
u tehnikama i instrumentima faktorskog tipa. Univarijantni metod, kada
je u pitanju proces učenja, pokazao je ograničenu vrednost i upotrebljiv
je za jednostavne psihičke procese kao što su refleksi, ali kada se radi
o celovitom organizmu, onda taj organizam mora biti celovito - multidimenzionalno
obuhvaćen.
Međutim, to ne znači da su faktorske teorije učenja i ličnosti uspešno
resile sve probleme razvoja ličnosti. Ostaje prigovor da je prenaglašen
značaj klasičnog i instrumentalnog učenja u procesu socijalizacije, a
zapostavljena delatnost i aktivan odnos čoveka prema sebi i sredini u
kojoj živi i radi. Drugo važno pitanje odnosi se na to da li se dimenzije
i crte ličnosti zaista i potpuno dosledno ispoljavaju u ponašanju ličnosti.
Moje je mišljenje da su ljudsko ponašanje i učenje složene aktivnosti
koje su uslovljene mnogim faktorima subjektivne i objektivne prirode i
da se čovek u svim aktivnostima ispoljava kao jedinstveno delatno biološko-psihološko-socijalno
biće. Svi pokušaji da se ljudsko ponašanje objasni samo uz pomoć osobina
ličnosti, ili samo situacionih faktora, predstavljaju neuspele pokušaje
zato što je sam problem pogrešno postavljen. Isključivi razlog određenog
ponašanja nije ni u osobinama ličnosti, ni u situacionim činiocima uzetim
pojedinačno, nego u njihovom međusobnom odnosu, pri čemu aktivnost (delatnost)
pojedinca daje novi kvalitet tom sadejstvu. Ovaj problem možemo podvesti
pod filozofski koncept nauke i prirode kako ga izuzetno široko i dijalektički
prikazuje : „Priroda se pokazala nemilosrdna prema naučnicima. Dok
naučnici teže jednostavnosti i štedljivosti u svim teorijama, priroda
se razbacuje obiljem i raznovrsnošću. Pošto se priroda neće prilagoditi
standardima nauke, naučnici će morati da se prilagode bogatstvu i raznovrsnosti
prirode".
LITERATURA
- Andrilović, V.: Teorije učenja i pamćenja u programiranom učenju,
Simpozijum „Programirana nastava", Beograd, (1970),
- Bespaljko, V.D.: Programirana nastava, Radnički univerzitet, Novi
Beograd, (1971),
- Bojanović, R.: Psihologija međuljudskih odnosa, Naučna knjiga, Beograd,
(1980).
- Busher, H.J.: Human Inteligence its Nature and Assasement, Harfer
Torbchbooks, NewYork, (1973).
- Cassel, N.R.: Th psychology of Decision Making, The christophen publ.
house, North Quincy, (1973).
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|