Šizofrenija
Reč
Shizofrenija potiče
od grčkih riječi shisis (cijepanje,
rascijep) i phrenos (duša). Ime
je prvi put upotrijebio Eugen Bleuler 1911. godine označavajući time posebnu
grupu sindroma psihičkih poremećaja. Poznati su njegovi opisi shizofrenije
pod nazivom "Blojlerova 4 A", koja bi obuhvatala primarni opis
bolesti sa poremećajima u sferi afekta, asocijacija, zatim ambivalencija
i autizam shizofrenih bolesnika.
Naziv ove teške duševne bolesti označava suštinu i ukazuje na rascep i
nesklad (disocijacija) između psihičkih funkcija, pre svega procesa mišljenja
i afekta, nazvanaideoafektivna disocijacija. Ovakva vrsta disocijacije
je prisutnajedino kod shizofrenije i ne sreće se kod nijednog duševnog
oboljenja. Karakterišeje dakle, nesklad između mišljenja, odnosno sadržaja
mišljenja, afekta i volje. Normalno, sve ono što se doživljava i što je
trenutno u toku procesa mišljenja odražava se i afektom: ako se osjeća
ljutnja, to je iskazano ponašanjem i mimikom, ili ako se doživljava radost
to se vidi i na licu. Međutim, toga nema kod shizofrenije.
Prema MKB-10 shizofrenija se definiše kao teški duševni poremećaj
koji se karakteriše poremećajem mišljenja i pažnje (percepcije), a afekat
je neadekvatan (neskladan) i otupljen. Svest shizofrenog pacijenta je
bistra, jasna, tako da je svestan svega onoga što se dešava sa njim i
oko njega. Intelektualne funkcije su takođe, očuvane, ali nakog niz godina
bolesti može doći do njihovog propadanja.
Bolest ima hronični tok sa pogoršanjima i remisijama, ali nikad ne dolazi
do konačnog izlečenja, što ima veliki socijalno-medicinski značaj, jer
predstavlja opterećenje kako za porodicu pacijenta, tako i za društvenu
zajednicu.
Pripada grupi psihoza, a pod pojmom psihoza
se najčešće podrazumijeva psihičko stanje osobe sa prisutnim sumanutim
idejama i halucinacijama uz nepostojanje uvida u njihovu patološku prirodu,
zatim poremećaj ocjene realnosti i gubitka veze sa realnošću, gubitak
granica "Ega". Postoji
više oblika šizofranije.
Mladost ja razdoblje života u kome dolazi do prolaznih nazadovanja, neminovnih
sukoba sa sobom i svetom oko sebe, nesklada između razuma i osećanja,
zbrke u poistovećivanju i stvaranju identiteta, prolaznih otuđenja od
sebe, otuđenja od stvari i razgradnji neurofizioloških i psihičkih sklopova
i funkcija koje se moraju razlikovati od psihičkih i predpsihotičnih pojava.
I pored ovako burnih promena mladalačko doba ne treba shvatati kao patogenetski
činilac nego samo kao razdoblje života u kome su plastičnost i spremnost
za izgradnju povišeni. Nepovoljna iskustva (stres, povrede, posebne okolnosti)
lakše izazivaju prolazne ili trajne razgradnje. Predpsihotični, odnosno
psihotični simptomi predstavljaju poslednji pokušaj da se obnovi ili spreči
konačni raspad i psihička smrt i obnovi psihička ravnoteža koliko je to
moguće. Psihoza
u mladosti je pokazatelj slabosti neurofizioloških i psihičkoh sklopova
i funkcija, u prvom redu odbrana da se preinače čulni odgovori na draži
i stres nesvesne detinjaste želje i objektni odnosi, sukobi i prvobitne
odbrane i preuzme identitet odraslih sa svim njegovim sastavnim delovima
( telesnim, polnim, osećajinim, saznajnim, moralnim i društvenim).
Način ispoljavanja, uzroci, početak, tok i ishod psihoza u mladosti različiti su kod pojedinih omladinaca i u različitim dobima života. Psihoze počinju naglo sa burnim simptomima straha, depresije, smetenosti, depersonalizacojom, smetnajma identiteta, ređe sa grubljim poremećajima mišljenja i opažanja, pa i sumanutim mislima. Ovo može biti uvod u šizofraniju ali i nezavosno od nje, povezano sa upotrebom droge, alkohola, stresom, može biti histeričnog ili drugog porekla.
Merila za procenu početne psihoze i predpsihoze neodređena su. Koriste
se sva već navedena merila i metode otkrivanja i dijagnostikovanja. Potreba
za socio-psihijatrijskim praćenjem predpsihoza i prolaznih kriza identiteta
u mladalačkom dobuje velika kako bi se pratio njihov dalji razvoj i moguće
psihotične organizacije i razgradnje.
Najčešća psihoza
u detinjstvu tj.mladalačkom dobu je šizofranija čija se klinička slika,
ako je već izražena ili ako se javlja polagano i podmuklo je približna
ili je ista kao ona u odraslom dobu. Mnoge psihoze
u mladosti su počele već u detinjstvu i u tom slučaju se teže prepoznaju.
Epidemiologija šizofrenije
Računa se da 0,5 do 1% stanovništva boluje od šizofrenije, što ima i odgovarajući epidemiološki značaj. U urbanim sredinama kod rizične populacije sa aspekta herediteta mnogo je više oboljevanja nego u ruralnim sredinama, pa se stres svakodnevnog urbanog života može smatrati kao nepovoljan činilac u razvoju ovog oboljenja.
Bolest počinje rano; 9 od 10 muškaraca, ali 2 od 3 žene,imaju pojavu bolesti pre 30-te godine života. Prosek godina za početak prve psihotične epizode su srednje dvadesete za muškarce i kraj dvadesetih za žene (neretko bolest počne i u ranim dvadesetim, a prvi znaci se zapaze i ranije, pa otuda u narodu i naziv " Mladalačko ludilo"). Predpostavlja se da odvajanje od roditelja može da deklanšira psihotične crte koje su bile prisutnejoš od detinjstva.
Etiopatogeneza šizofrenije
U etiologiji šizofrenije stoje biološki, socijalni faktori i faktori individualnog životnoog iskustva. Biološki faktori koji mogu da imaju značaja u nastanku šizofrenije su:
1. Genetska predispozicija- Na sadašnjem nivou znanja
genetski pritup šizofreniji glasi: Ne nasleđuje se šizofrenija, već se
nasleđem prenose neke osobine, poseban kvalitet ličnosti koji može da
pređe u šizofreno, zavisno od konstelacije zahvaćenog gena i uticaja faktora
sredine u kojoj osoba živi. Najčešće se predpostavljaju dva modela nasleđivanja:
Model pojedinačnog značajnog lokusa i multifaktorski model.
Ovi modeli predstavljaju genetske extreme od monogenskog do poligenskog
nasleđivanja.
2. Konstitucionalna predispozicija- Odavno se smatra
da se u porodicama šizofrenih bolesnika često nalaze i određene fizičke
strukture i odgovarajuće crte ličnosti. Protagonisti ovog pravca opisuju
kod šizofrenije tzv. Astenični tip (nalazi se kod šizofrenije u preko
50% slučajeva), koji se fizički odlikuje: uskim grudnim košem,dužim
rukama,mršavošću ,većim nosem, ptičijim oblikom lica.
3. Metabolički faktori- Brojne teorije podržavaju tezu
o oštećenju neurohumoralne transmisije u mozgu šizofrenih bolesnika (pre
svega u limbičkom sistemu, odgovornom za emocije i vitalnu energiju).
U ovom smislu je i teza da je suština šizofrenije u defektu transformacije
opšte energije metabolizma u energiju hormičkog integriteta. To je pretpostavka
o konverziji energije i uočenom defektu na tom nivou kod šizofrenije.
Kada su u pitanju socijalni i kulturni faktori u nastanku šizofrenije mogu da igraju značajnu ulogu, ali još više u modeliranju šizofrenije. Interesantna su zapažanja da se šizofrenija značajno više pojavljuje u nižim socioekonomskim klasama. Ovo dopušta razne interpretacije. Siromaštvo onemogućava majke da se brinu o svojoj deci. Kasnije, u adolescenciji, može da se pojavi jaka stresna situacija kao izraz sukobljavanja sa neprijateljskim svetom koji ne daje dobru šansu takvoj jedinki. To dovodi do razočaranja, gubitka ambicija, što dalje može da vodi u socijalno povlačenje i izolaciju, odnosno u regresivne oblike šizofrenije.
Faktori individualnog životnog iskustva su faktori usled kojih se javlja šizofrenija kao posledica pogrešnog progresivnog prilagođavanjajedinke sredini u kojoj živi a to pogrešno prilagođavanje se javlja tokom detinjstva i adolescencije. U faktore individualnog životnog iskustva spadaju:
1. Deprivacija od strane majke i neadekvatno materinstvo;
2. Obrnuta roditeljska uloga;
3. Ponovljana ekspozicija „duplih poruka";
4. Patogena porodica kao celina;
5. Teškoće tokom falusnog stadijuma razvoja sa reaktivacijom seksualnog straha u periodu adolescencije.
Klinička slika šizofrenije
Osnovni znaci šizofrenije odnose se na poremećaje: emocija,
mišljenja, volje, opažanja, vitalnih dinamizama i dezintegraciju celokupnog
funkcionisanja ličnosti. Među simptomima u početku se viđaju
depresivni simptomi
( sniženje raspoloženja), osećajno otupljenje, povišena strepnja,
uporne dismorfofobije, hipohondričnos, prolazne depersonalizacije, mrzovolja,
gubitak volje i radosti u odnosima sa drugim osobama, povlačenje, društvena
neprilagođenost, gubitak preduzimljivosti i zanimanja, neobična ponašanja
i misli kao i precenjene misli i poremećaji pokreta (grimase). Svi
ovi simpromi mogu biti protumačeni i shvaćeni i kao mladalačka kriza,
i kao predpsihoza, ili ako su ispoljeni u blažem obliku i kao prolazne
smetnje prilagođavanja.
U daljem toku bolesti neki od ovih simptoma se mogu povući ili zadržati
i mešati sa novim koji postaju uočljiviji, kao što su poremećaji mišljenja:
> Po obliku koji se najčešće ispoljavaju u gubitku asocijacija, bloku
misli, raspadu pojmova, oskudnosti govora
> Poremećaj mišljenja po sadržaju
koji se odnosi na način formiranja misaonog toka, mogu se javiti eho misli
ili doživljaj da su misli obolelog emitovane iz njegove glave u spoljni
svet i da drugi mogu da ih čuju. Može se javiti osećaj da su mu misli
ubačene iz spolja iz okoline, pa verovanje da su se misli izgubile iz
njegove glave, da su pod uticajem spoljne sile itd.
Dalji simptomi šizofrenije su poremećaj govora, zatim smetnje opažanja
(halucinacije koje se javljaju kod polovine do dve trećine šizofrenih
bolesnika, češće slušne i kinestetičke nego vidne, koje se ne mogu dovesti
u vezu sa afektivnim sadržajima), katatoni simptomi (motorni
pokreti bolesnika gube jedinstvenost i osećajnost, gubi se harmonija i
gracija držanja. Psihomotorno izražavanje kao posledica volje može se
javiti u vidu mišićne ukočenosti, voštane savitljivosti i katatonog stupora),
samopovređivanje, opadanje intelektualnih delatnosti, slabost pažnje,
praznina u glavi, ravnodušnost, i zvrnutst osećanja, autoerotske i homoseksualne
težnje i obično prisilne pojave. Slabljenje socijalnih nagona, nagona
za ishranom jedan je od karakterističnih znakova šizofrenog oboljenja.
Vrsta i broj simptoma mogu biti različiti što zavisi od vrste šizofrenije.
Klinički oblici šizofrenije
Grupa šizofrenih psihoza se obično deli na nekoiko podtipova. Podela donekle
ima smisla s obzirom na različitu prognozu i varijacije terapeutskog tretmana.
Podtipovi šizofrenije su:
1. Paranoidna šizofrenija ( Schizophrenia paranoides)
2. Obična šizofrenija (Schizophrenia simplex)
3. Hebefrana šizofrenija (Schizophrenia hebephrenica)
4. Katatoni tip šizofrenije (Schizophrenia catatonica)
5. Rezidualni oblik šizofrenije (Schizophrenia residualis)
6. Akutna šizofrena epizoda, akutno duševno oboljenje slično šizofreniji
(Psychosis acuta schizophreniae similis)
7. Postšizofrena depresija ( Depressio postschizophrenica)
8. Duga šizofrenija, Proph-šizofrenija (Schizophrenia alia)
9. Šizoafektivno duševno oboljenje (Psychosis schizoaffectiva)
10. Šizotipalni poremećaj (Disordo schizotypicus)
Za dečiji uzrast je svojstveno mešanje pojedinih oblika šizofrenije kao
i mešanje sa afektivnim i neurotičnim sindromima. Osim ovih šizofrenija
može imati i pseudoneurotični izgled u kome prividno preovlađuju neurotično
simptomi kao što su histerični, fobični i prisilni. Može biti i pseudopsihopatska
uključujući pojavu prestupničkog ponašanja. Ako su prisutni depresivno-manični
simptomi potrebno je znati razlikovati da nije reč o afektivnoj psihozi,
koje su ređe, ili o mešanom šizoafektivnom obliku psihoze. Sumanute misli
su u maldalaštvu nešto postojanije, organizovanije i uobličenije nego
u detinjstvu ali još uvek manje nego u odraslom dobu kao, uostalom i druge
psihotične pojave.
Sem pravih šizofrenih psihoza, koje predstavljaju dugotrajni proces, postoje
i šizofreniformna stanja i odgovori na naglu psihičku pojavu koji se razlikuju
od procesnih psihoza iako neki od njih, tokom vremena prelaze u hroničnu
psihozu.
Početak bolesti
Početak šizofrenije može biti nagao ili polagan i podmukao,
tako najčešće počinjejednistavni oblik. Neke šizofrene psihoze u mladosti
vuku poreklo iz detinjstva i nastavak su ranijih psihoza ili predpsihiza,
a neke su sejavile tek u pubertetu ili odmah nakon puberteta. Do tada
uspešne odbrane su se slomile pod uticajem telesnih, osećajnih i društvenih
pritisaka kojima je izložena mlada osoba.
Od roditelja ili mladića-devojke mogu se dobiti podaci o izmenama ličnosti
i pre početka bolesti ili informacije o odstupanjima u osećajnom, vsaznajnom
i društvenom razvoju,nkao što su društvena izdvojenost, emocionalno siromaštvo,
neobična zanimanja i ponašanja. Manje osetljivi i obrazovani roditelji
dugo ne primete početak,pa čak ni razvijeni tok bolesti.
Razvoj i prognoza šizofrenije (šizofrenih psihoza) u mladosti
Tok bolesti zavisi od blagovremenog dijagnostikovanja, odgovarajuće terapije, razumevanja i prihvaćenosti u socijalnom okruženju obolele osobe. On može biti: kontinuiran, epizodičan sa progredirajućim ili postojanim oštećenjem, epizodični remitirajući sa nepotpunom ili potpunom remisijom, ili neki drugi.
Šizofrenija se javlja u remisijama i šubovima.
U stadijumu remisije osoba može da se vrati u socijalnu sredinu: šub znači
novi pocetak bolesti. Češći šubovi znak su loše prognoze i brze demencije.
Primer bolesnika u stanjima pogoršavanja bolesti: (tekst koji je napisao
bolesnik)
“Jesenjeg prohladnog dana, baš kad sam se vraćao iz konzerve,
zauvek sam je bacio, kroz praktičan prizor travnjaka. Nije toliko važno
koliko je bitno da je ta ista konzerva napunjena odozgo temperom i zamagljenom
fasciklom. Gledajući zapanjujućim pogledom nisam imao mogućnosti i prilike
da oduzmem sebi odgovornost i poverenje. Nakon toga, potpuno sam izgoreo
zajedno sa apartmanom. Sva je požutela, sve do Mramornog mora. Gluma je
propala, nije važno, značajno je to da su profesionalne laži okupane u
smoli od kravuljica, pa niko nije bio zadovoljan sadašnjim tretmanom terminoligije
koje golicava svakog u pupak. Stoj! Padam u nesvest, sva vrata su bila
zaključana, te ih niko nije ponovo zaključavao, međutim pao je mrak. Jao,
uhvatlio me je kokošije slepilo u korpi za veš. Većina spavača zahrkalo
je ispod buba rusa, koje su milele po lobanjama i spavaćicama.
Seljaci mirisali su na buđavo mleko i truo kajamak. Ustajte ludaci, vreme
je zakucavanju eksera, sa šajbnama po sred tumora. Nije važno, glavno
je to da smo prolazeći kraj trafike osetili miris kvasca i što pre smo
pobegli da ne bismo nadošli. Bežali smo iz sve snage i petnih žila. Patio
sam od tabana. Jo, kiša je padala na levo i nagore. Nije bilo vremena
da se popije bikarbona soda. Gorile upropastile su flašice od brabonjaka.
Najzad, propao sam kroz šafolj, uvek je to najbolje rešenje, na glavu
mije pala sfećvica sa bubuljičavim genzlicama.”
Terapija šizofrenije
Lečenje šizofrenih bolesnika je naporan i dugotrajan
posao i za pacijenta i za lekara i za porodicu. U terapijskoj doktrini
najpre traba odlučiti da li treba hospitalizovati bolesnika ili se opredeliti
za ambulantni tretman. Indikacija za hospitalizaciju su: suicidalni rizik,
agresivno ponašanje, ekstremna uznemirenost, dezoraganizovano ponašanje,
nesposobnost da se uspostavi jasna dijagnoza, stabilizacija psihofarmakoterapije.
Ponekad je potrebno hospitalizovati bolesnika i kadaje nesposoban da brine
sam o sebi.
Smatra se da psihoterapija šizofrenije postavlja posebne zahteve pred ličnost terapeuta, pa se posebno ukazuje na probleme kontratransvera. Stav terapeuta, naročito u prvoj fazi, kada su regresivne potrebe pacijenata velike, može da bude "materinski", tj. Uspostavljanje klime aktivne, pažljive i stalne nežnosti, koja karakteriše materinsko osećanje. Drugi stav, gde se prema bolesniku odnosimo kao prema odreslom koga treba još voditi ipodržavati, kao prema "velikom" detetu, naziva se "očinaska podrška". To je stav dobrodušnog i liberalnog autoriteta, koji klasično karakteriše dobrog oca.
Postoji i grupna psihoterapija šizofrenih bolesnika. Ona razrešava unutrašnje
konfilkte ličnosti, poboljšava socijalizaciju kroz interpersonalne kontakte
i stvaranje grupnog identiteta, koji ohrabruje samoizražavanje polesnika.
Ovde se savetuje neprastana aktivnosta terapeuta, davanje jednostavnih
interpretacija, zadovoljenje oralnih poterba bolesnika. Posebna vrasta
grupnog rada je rad sa članovima porodice., što zahteva intezivan rad
sa roditeljima, posebno sa majkom. U simboličkoj vezi pacijenta sa majkom
problem je da majka prihvati autonomiju svog deteta, što se često postiže
usmeravanjem njenih konfliktogenih potreba na drugi objekat ili na spoljnu
aktivnost.
Psihosocijalne intervencije podrazumevaju sustematsku i kontinuiranu proveru
stanja pacijenta uključujući medicinske zanake bolesti, socijalne potrebe
i organizaciju života za dužim vremenski period. U tom smislu važno je
napraviti individualni plan rehabilitacije za svakog pojedinog pacijenta.
Zaključak
Neki naučnici koji istražuju teoriju haosa kažu da ne postoji pojam poput
besmislenosti, jer u svakom neredu postoji određen stepen uređenosti.
Nasumični brojevi, broj Pi, šahovske figure bačene na pod, iako predstavljaju
pojmove koji nemaju reda u svojoj osnovi, posjeduju određen stepen uređenosti
koji površnim razmatranjem nije očit. Tako shizofreničari imaju pristup
drugoj dimenziji koju mi ne možemo videti jer smo prihvatili da je svet
onakav kakvim ga vidimo.
U modernim interdisciplinarnim strujanjima mnogi stručnjaci povezuju psihologiju,
neuropsihologiju i parapsihologiju
s kvantnom fizikom. Ipak,
manji broj naučnika uzima u obzir činjenicu da tek sada slede najvažnija
otkrića u oblasti čovečanstva i da treba odbaciti neka utvrđena stajališta,
posebno na području psihijatrije, s
obzirom da su ljudski mozak i mogućnosti njegova korišćenja tako slabo
istraženi. Upravo bi shizofrenija mogla objasniti neke stvari poput načina
funkcionisanja mozga, možda čak i potvrditi najnovija teorijska strujanja
prema kojima je mozak hologram upravo zbog svojstva da naše misli i sećanja
nisu koncentrisane na jednom mestu nego, kao i kod hologramske slike,
manji deo slike (mozga) sadrži svojstva celine.
Prema tom modelu sve što vidimo nije stvarno već produkt naših misli,
a sve stvari u svetu su povezane i nedeljive. Vizije, snovi, halucinacije,
lucidna stanja svesti su stanja kada gledamo van ovog materijalnog sveta
u drugu i višu dimenziju. Možda halucinacije i glasovi koje čuju osobe
sa shizofrenijom jesu upravo nesvesna posezanja za svetom koji je on kraj
naše svakidašnje iluzije u kojoj živimo. Shizofrenija bolesnicima onemogućuje
razlučiti subjektivni doživljaj od objektivne stvarnosti, ali ako se uzme
u obzir daje stvarnost iluzija menja se i pogled na ovu bolest. Vrlo se
malo zna o tome što je uopšte shizofrenija. Možda se jednog dana ne bude
klasifkovala kao teška duševna bolest već kao pukotina u iluziji stvarnosti
a oboleli kao deo čovečanstva koji vidi svet oko sebe onakvim kakav on
zaista jeste.
Literatura
Marić, Jovan: Klinička psihijatrija ,Beograd, 2005.
Tadić, Nevenka: Psihijatrija detinjstva i mladosti, Beograd, 2003.
http://www.hrsvijet.net/index.php?option=com_content&view=article&id
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi