|
|||||||||||||||||||||||
PSIHOTIČNI SINDROMI U DEČIJEM I ADOLESCENTNOM PERIODU
Etička i zakonska obaveza je svakog lekara bez obzira kojom se specijalnošću
bavi da bude elementarno informisan sa ovim značajnim problemima psihopatologije
kod mladih. Ovde će biti date najosnovnije informacije iz ove oblasti
koja je interesuju svakog psihijatra. Ovde pre svega mislimo na infantilne
psihoze sa kasnim početkom i adolescentne psihoze.
1. Sindrom"graničnog deteta" sa rizikom da postane psihotično u kasnoj adoscenciji i/ili srednjem životnom dobu
Pojam "graničnog deteta" pojavio se u literaturi pre oko 45
godina. Bergam i Escalua (1949) daju opis pet slučajeva dece sa neujednačenom
i neuobičajenom vizuelnom, auditivnom i taktilnom osetljivošću i sa neujednačenošću
u kognitivnom razvoju. Rudolf Eksfein (1954) koristi termin "Schizofrenoidan".
Mišljenja smo da na osnovu brojnih kliničkih opservacija da se može zaključiti
da dijagnoza sindroma "GRANIČNO DETE" obuhvata heterogenu
grupu simptoma koji se medjusobno preklapaju što dovodi do raznih psihijatrijskih
oboljenja u odraslom dobu. Sam ishod može da bude različit: dete može
da bude na "putu da postane"schizofreno,
manično-depresivno, da
prevazidje te simptome i udje u normalan tok života, da razvije antisocijalno
ponašanje, delikvenciju
i da zadrži etiketu graničan kroz ceo život.
Kada je u pitanju mogućnost da se razvije shizofrenija kod dečaka u prepsihotičnom
periodu srećemo nesocijalnu agresiju, postoji sekundarna evidencija unutrašnjih
konflikata, preterana inhibicija i depresivnost. Kod devojčica ispoljava
se preterana senzitivnost, konfuznost, introverzija.za oba pola zajednička
karakterisrika je smrt roditelja ili bliskih rodjaka, ozbiljan organski
hendikep, krajnja emocionalna nestabilnost.karakteristične su perinatalne
komplikacije ito do 60% sa neurološkim disfunkcijama. Značajna je i premorbidna
schizodidna premorbidna ličnost kod rodjaka. Kod ove grupe dece preovladjuje
pretežno nizak IQ, slab
profesionalni uspeh ( neuspeh u školi). Izražena je takodje sklonost ka
adiktivnom ponašanju. Neke od prospektivnih studija koje su uradjene poslednjih
godina (Danska longitudinalna studija,studije u Švedskoj, Velikoj britaniji
i dr.) ukazuju na brojne rizične faktore: genetski naboj, trudnoća i komplikacije
pri porodjaju,labilna shema autonomnog reagovanja. Posebno se istiće značaj
akušerskih i neonatalnih komplikacija sa blažim neurološkim znacima. Ovde
se mogu dodati i nezrelost u motornim funkcijama. Kao posebno važni neurološki
deficiti istiću se problem pažnje, niski rezultati na testovima neuropsihološkog
razvoja, problemi ponašanja u periodu rane adolescencije i disfunkcija
pažnje kao najvažniji znak preschizofrenog sindroma. Kao mogući dijagnostički
kriterijumi sindroma graničnog deteta za preschizofreni ili schizofremi
poremećaj navode se sledeći činioci:
1.poremećeni medjuljudski odnosi,
2.poremećen doživljaj realnosti,
3.panična anksioznost,
4.impulsivnost,
5.simptomi slični neurotskim,
6.abnormalni razvoj. Zatim slede,
7. motorni poremećaji,
8.autoerotizam, fetišizam,
9.specifične karakterne crte,
10.histrionično funkcionisanje,
11.osećanje usamljenosti i nostalgnije,
12.promene raspoloženja,
13.halucinacije,
14.neadekvatan afekat,
15.čudno-nastrano ponašanje,
16.čudan govor,
17.poremećaj identiteta,
18.loše rasudjivanje,
19.pozitivnsa porodična anamneza mentalnih bolesti..
Vredi naglasiti da stepen pouzdanosti kod osam nezavisnih istraživača
za prvih šest navedenih varijabli iznosi 86-100%varijabli, a od sedmog
do dvanestog pitanja ova podudarnost je manja i kreće se od 14-43%.
Kada su u pitanju afektivne psihoze koji imaju etiologiju u sindromu graničnog
deteta i ovde treba istaći teško genetsko opterećenje, intenzivno i nepovoljno
iskustvo okoline. Opšti zaključci za predmanično-depresivni sindrom ukazuje
na sledeće faktore: pozitivna porodična anamneza, na WISU veći verbalni
IQ od manipulativnog sa velikim neslaganjem i neujednočenosti u podtestovima,
depresivno raspoloženje, problemi u ponašanju, učenju i ili hiperaktivnost.
Konstitucionalno i vulnerabilno pod stresom mora da ispoljava "embrionalnu"
verziju kliničkih simptoma afektivne psihoze ( krajnja neobazrivost, hiperaktivnost,
poremećen san, logoroičnost, povečano magijsko razmišljanje kao poricanje
društvenih i ili školskih obaveza.
1.1.Faktori okoline za pojavu sindroma "graničnog deteta"
Beta Rank (1949) prvi put je opisala decu sa atipičnim razvojem. Nvodi se važna uloga majke kada dete dodje u stanje izrazitog emocionalnog lišavanja.Veoma je važan odnos prema stvarima i internoj strukturi (zaustavljen razvoj u fazi separacije-individuacije) kada obično dete počimlje da razlikuje sebe od majčine figure. Posebno se istiće važnost depresije maje u ranim godinama sa velikim uticajem na diferencijaciju izmedju samog sebe i objekta. Poseban morbogeni uticaj ima i porodični život.
2. Infantilne psihoze sa kasnom pojavom
Ova grupa dečijih psihoza javlja se u periodu od pete do dvaneste godine
života, odnosno u tzv. fazi latencije sa aspektima individualnog psihoseksualnog
razvoja deteta. Klinički se dele na razvojnu disharmoniju deteta i destruktivne
psihoze. Razvojne disharmonije deteta predstavljaju prelazne oblike prema
destruktivnim psihozama u latentnom periodu, a krakterišu se sa suprotnostima
između gubitka interesovanja i sklonosti ka beznačajnim stvarima. Nesvesne
fantazije takođe su prisutne u sirovom i neobrađenom obliku i kao takve
značajno utiču na sposobnost procene spoljne stvarnosti slično gubitku
realiteta kod odraslih psihotičnih pacijenata. Neki autori osporavaju
ovaj klinički entitet pošto po njima celokupna mentalna organizacija takvog
deteta ima psihotičan karakter, a i sama prognoza dosta je neizvesna.
Činjenice u praksi pokazuju da deca sa tim sindromom mogu za razliku od
psihotičnog deteta zadovoljavajuće funkcionisati u realnosti.
U podgrupu destruktivnih dečiji psihoza spadaju infantilne shizofrenije
i atipične infantilne psihozekao posebni psihotični sindromi. Ovi poremećaji
javljaju se nakon pete godine života i često nakon uredne inicijalne faze
razvoja. Infantilne shizofrenije, premda veoma retke, karakteriše slična
ili skoro ista simptomatologija kao kod shizofrenih psihoza odraslih.
Prisutne su sumanute ideje, fantazmi halucinatornog karaktera sa nekordinisanim
razvojem.
Evolucija ove grupe dečijih psihoza je različita. Uglavnom je prognoza
neizvesna i zavisi od životnog uzrasta i vodeće osnovne simptomatologije.
Kao najlošiji prognostički znaci su: manifestan mentalni deficit, rana
klinička pojava, ozbiljne anomalije govora i dr.
3. Adolescentne psihoze
Adolescentne psihoze su teški poremećaji ličnosti
koji mogu da se jave u periodu rane adolescenije tj. od dvaneste godine
života pa nadalje. Za razliku od dečijih psihoza komparativne studije
u pronalaženju karakterističnih simptoma psihotičnog ponašanja u adolescenciji
pokazale su veoma nesigurne zaključke. Treba imati u vidu da nijedno aberantno
ponašanje u adolescentnom periodu koliko god fenomenološki moglo izgledati
psihotično (povlačenje od okoline, paranoidno doživljavanje ili halucinatorni
doživljaji) nije apsolutno indikativno za psihotični proces. Ovakvo ponašanje
je često izraz konflikatata identiteta kod adolescenata, problemi separacije,
krize selfa, odnosno difuzija identiteta. Učestalost psihotičnog reagovanja
u ovom životnom dobu kreće od 5-20% zavisno od vrste kliničkih istraživanja
i primene usvojenih dijagnostičkih kriterijuma u oficijelnim klasifikacijama
(ICD-10, DSM-IV idr.). U delu službe koja se odnosi na dečiji i adolescentni
period života postoje tri grupe problema kada su u pitanju adolescentne
psihoze:
1. prvi problem se odnosi na kliničku dijagnozu. Psihotična simptomatologija
fenomenološki teško se uključuje u precizne nozografske kategorije. Tako
kod podgrupe "velikih afektivnih poremećaja" postoji veoma visok
stepen kliničke saglasnosti o sličnosti simptomatologije za ove poremećaje
u adolescentnom i srednjem životnom dobu. Kada se radi o početnoj shizofreniji
u adolescenciji još nije postignut tako visok stepen kliničke usaglašenosti
kao za afektivne poremećaje. Ovi poremećaji ralno postoje i uglavnom se
preporučuje stacionarni tretman za potvrdu dijagnoze koja se definiše
u vanbolničkim uslovima,
2. drugu grupu problema predstavljaju razvojni poremećaji u adolescenciji.
Povoljni rezultati tretmana bez posledica, recidivizma i evolucije prema
procesnoj shizofreniji pružaju nekoliko mogućnosti koje lekari treba da
imaju u vidu (oporavak, remitentan i procesan tok).
3. Ova grupa problema postavlja se na psihopatološkom nivo, a odnosi
se na specifične sindrome psihotičnog procesa u adolescenciji. Ti
činioci mogu imati oblik poremećaja razvoja identiteta, anksioznih reakcija
i dezorganizacije ličnosti u odnosu na telesne promene ili neadekvatnu
preraspodelu psihičke energije na masivnu narcističku investiciju na štetu
objektne investicije. Još nema precizne distinkcije između mogućnosti
da infantilna psihoza evoluira u adolescentnu ili su više u pitanju psihoze
koje se javljaju po prvi put u adolescentnom periodu. Ovo se odnosi više
na grupu shizofrenih nego drugih endogenih i/ili reaktivnih psihoza. Ovde
uglavnom preovlađuju granični, borderline poremećaji, koji nisu uvek psihotični
u pravom smislu reči.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi