|
PSIHOTIČNI PSIHIJATRIJSKI SINDROMI
1. Prodromalni, prepsihotični sindrom
Poslednja dva sindroma koja su uključena u prventsveno neurotske često
puta mogu da budu prodromalni, prepsihotični sindrom.
Pojam psihotičnosti u novijim klasifikacijama javlja se kao pogodan opisni
termin kao, na pr. akutni/ili prolazni psihotiični poremećaj. Ovaj pojam
prosto ukazuje na prisustvo vodećih psihopatoloških sindroma karakterističnih
za psihozu: halucinacije, iluzije, ogranićen broj abnormalnosti, aktivnosti,
manirirano i bizarno ponašanje, psihomotorna retardacija ili katatono,
stuporozno ponašanje.
Pre pojave tipičnih simptoma, na pr. shizofrenije, postoji period od nekoliko
nedelja ili meseci, posebno kod mladih, kada se javlja više nespecifičnih
simptoma:
a) gubitak interesovanja: izbegavanje društva, socijalna izolacija;
b) nerad, odnosno značajan pad efikasnosti, razdražljivost i/ili posebna
osetljivost i dr.
Ovi simptomi nisu tipični za zdravo, zrelo, socijalno prihvatljivo ponašanje
pojedinca, uznemiravaju porodicu, užu i širu socijalnu sredinu. Ovde su
mnogo važniji podaci koje daje porodica, okolina, nego "traženje"
po svaku cenu za nekim od tipičnih simptoma ili sindroma. Psihološka i
psihopatološka osonova navedenih simptoma je u poremećenoj pažnji, koncentraciji,
sa generalizovanom anksioznošću, blagom depresijom, patološkom zaokupljenošću
sobom, izbegavajuće ponašanje.
Navedeni znaci, simptomi predstavljaju značajnu razvojnu fazu poremećaja.
Danas se u stručnoj literaturi i kliničkoj praksi veoma mnogo diskutuje
o pojamu vulnerabilne ličnosti. Pojednostavljeno rečeno, radi se o nekom
deficitu, bilo da je reč o genetskoj predispoziciji, neurofiziološkom,
psihofiziološkom, neurohemijskom poremećaju, ili redje o ozbiljno narušenom
tzv. opštem zdravstvenom stanju, nepovoljnom delovanju stresa, zloupotrebi
različitih psihoaktivnih supstanci i slično. Postoje i drugi rizični faktori
značajni za pojavu prepsihotičnog sindroma ili autne psihoze, ali se u
praksi ovo stanje često previdi, ne prepozna. Potrebna je hitna i neodložna
pomoć lekara i drugih stručnjaka, pomoć značajnih osoba u koje pacijent
ima poverenje, dobra procena psihološkog stanja, manja količina lekova,
metod savetovanja ili primena drugih suportativnih metoda, kratka analitička
psihoterapija i porodična terapija.
Navedene činjenice i argumenti posebno se odnose na prodromalnu fazu kod
shizofrenih psihoza. Postoje brojni dokazi da se početne karakteristike
shizofrenije prisutne tokom ovog perioda, koje se čak može javiti još
u najranijem detinjstvu, ali za kliničke potrebe uzima seda ove karakteristike
nastaju nekoliko meseci do nekoliko godina pre početka psihoze. Tokom
ovog perioda ovi pacijenti ispoljavaju neke od simptoma shizotipalnog
poremećaja ličnosti, npr.magijsko mišljenje, blago bizarno ponašanje,
naglašene teškoće sa pažnjom i koncentracijom, smanjenje školske i/ili
profesionalne efikasnosti. Već je napred navedena naglašena iritabilnost,
razdražljivost, ritualno ili socijalno neprihvatljivo ponašanje, gubitak
ili nesposobnost da se razvije adekvatan interes u sferi seksualnosti.
Ovi simptomi nisu specifični, npr. za shizofreniju, ali postoje šanse
da oni mogu biti prepoznati kao prodromi shizofrenije, naročito u porodicama
sa pozitivnom psihotičnom anamnezom.
Kada je reč o prepsihotičnom sindromu posebno je važno utvrditi : 1. da
li farmakološka i psiho-socijalna intervencija u ovom periodu bolesti
može biti efikasna, i 2. da li je korist od terapije o ovoj fazi veća
od rizika primene odredjene terapije, uzimajući u obzir da odredjeni procenat
osoba koje bi bile lečene ne bi razvile shizofreniju i ako ispoljavaju
shizotipalne simptome i imaju snižen nivo socijalnog i intelektualnog
funkcionisanja. Pošto su danas dobro razvijeni brojni biološki testovi
(markeri) za identifikaciju osoba sa povećanom vulnerabilnošću za razvoj,
npr. shizofrenije, terapija u ovoj fazi evolucije shizofrenije biće od
krucijalne važnosti. jasno je da će efikasna terapija u prodromalnoj fazi
sprečiti razvoj akutne epizode i tako sprečiti lečenje u akutnoj fazi
kao i u fazi terapije održavanja.
2.Akutno konfuzno stanje (delirantni sindrom, stanje mentalne konfuzije)
Sindrom akutnog konfuznog stanja veoma je čest u kliničkoj psihijatriji
i to ne samo kod simptomatskih psihoza i akutnog moždanog psihosindroma.
Ovaj sindrom veoma često se sreće u velikom broju drugih akutnih kliničkih
grana (koronarne jedinice, centri za opkotine, urgentna traumatologija,
jedinice za operaciju katarakte, centri za hemodijalizu, populacija neurogerijatrijskih
i psihogerijatrijskih bolesnika sa demencijom, centri za intoksikacije,
osobe u apstinencijalnom sindroma na PAS, delirijum zbog lošeg opšteg
zdravstvenog stanja, bolesnici sa multiplom etiologijom koja je pračena
sa akutnim konfuznim stanjem). U lijazon, odnosno konsultativnoj psihijatriji
najčešći je sindrom i retko je sam po sebi primaran problem već je reč
o sekunndarnom poremećaju u navedenim oblastima urgantne i kliničke medicine.
Za razliku od delirijuma,odnosno akutnog konfuznog stanja treba imati
u više drugih psihijatrijskih simptoma i sindroma u cilju adekvatne diferencijalne
dijagnoze. Tako za razliku od delirijuma druga stanja karakteriše relativno
stabilan ili postepeni progredijaći tok, obično je duže po trajanju,sposobnost
održavanja pažnje nije oštečeno. Epizoda delirijuma, odnosno akutnog konfuznog
stanja može se javiti pre i tokom demencije. Delirijum uzrokovan PAS ili
u vreme apstinencije od istih supstanci može se dijagnostikovati i prihvatiti
kao siguran samo ako su smetne prenaglašene prema onome što se očekuje
od PAS. Pošto su uz pomučenje svesti najvažniji simptomi vezani za perceptivne
poremećaje (ilizije i halucinacije) u okviru psihotičnih sindroma nema
poremećaja svesti i kognitivnog deficita. Sličan stav važi i za diferenciranje
halucinatornog sindroma i sumanutosti kod psihotičnih poremećaja i psihotičnih
afektivnih poremećaja, zatim kod stanja agitacije u maničnom, velikom
depresivnom sindromu. Pacijenti sa ovim sindromom su zbunjeni, dezorjentisani,
haluciniraju, ili doživljavaju iluzije, psihomotorno su uznemireni, dehidrirani,
sa insomnijom.
I ako početak akutnog konfuznog stanja može da bude nagao,obično se razvija
u toku nekoliko časova do nekoliko dana. Stoga je važno uočiti predelirantni
sindrom, odnosno prodromalnu fazu koju karakterišu simptomi kao što su
malaksalost, košmari, povećana anksioznost, hipervigilnost, glavobolja
ili žalbe da je osobi "loše". Kada dodje do progresije delirijuma
javljaju se izraženiji poremećaji:
a) bolesnik pati od smanjenog pamćenja za blisku prošlost, plitkog ili
labolnog afekta, teškoće da zadrži pažnju i obmane;
b) dalje pogoršanje karakteriše se iluzijama ili pravim halucinacijama,
najčešće vizuelnim, sumanutim idejama, dezorjentacijom i to prvo u pogledu
vremena, zatim mesta i na kraju prema sebi. Na ovom stepenu razvoja ovog
sindroma moguća je i pojava aleksije, disfazije, apraksije ili agnozije
kao deo kortikalne disfunkcije. Disgrafija je posebno važna kao rani,
senzitivni nalaz;
.c) poremećaji ponašanja su različiti.neki bolesnici su mirni i povućeni,
dok su drugi "aktivni"izvlaće intravenske aparate, katetere,
lutaju okolinom. Nagli prelazi iz jednog nivoa u drugi su česti. Najkarakteristnčnije
su dnevne fluktuacije u nivou aktivnosti. Stanje bolesnika se pogoršava
uveče i noču, "sindrom zalaska sunca";
d) ishod: večina bolesnika koji prežive osnovno medicinsko stanje oporavljaju
se od delirijuma za nekoliko dana ili nedelja i ako se može sresti trajna
kognitivna disfunkcija ili zadržavanje psihotičnih ideacija. Važno je
naglasiti da vreme potrebo za oporavak zavisi od uzroka i ranog lečenja
i da normalni rezultati laboratorijskih analiza ne predstavljaju garanciju
da je došlo do oporavka mozga. Kada je reč o diferencijalnoj dijagnozi
delirijuma, odnosno akutnog konfuznog sindroma treba imati u vidu sledeće
poremećaje: demencije, depresije, katatoniju i delirijum izazvan umišljenom
bolešću ili simulacijom. Akutno konfuzno stanje, odnosno delirantni sindrom
veoma često uslovljen je i medikamentoznom terapijom.Ovde navodimo najčešće
lekove kao mogući etiološki faktor:amfetamin, antiholinergici, barbiturati,
benzodijazepini, bromidi, butorofenoni, kanabis, klometiazol, naglo obustavljanje
clozapina, kokain, dietilpropion, disulfiram, fluoksetin, litium, MAOIs,
meprobamat, mianserin, paroksetin, phenelazin, fenotijazini, risperidon,
trazodon, triciklici, viloxazin. Ovde se istiće i značaj apstinencijalnog
sindroma kod sledećih lekova i PAS: alkohol, barbiturati, benzodijazepini,
klometijazol, nikotin. Od antikonvulzanata i antiparkinsonika: poseban
značaj imaju :barbiturati, carbamazepine, ethoszyimid, phenitoin, primidon,
sodium valproat .amantadin, antiholinergici, bromokriptin, levodopa, lysudril,
methixene, pregolid, selegilin. Od kardiovaskularnih i antirematičnih
lekova istićemo: anminodaron, amilorid,beta blokatori, atenolol, clonidine,
digoxin, disopyramid, diuretici, hydralazin, lidokain, metildopa, mexilitin,
prokainamid, spirnolakton, intoksikacija aspirinom, fenoprofen, ibuprofen,
indometacin, nalbulphin, naproxen,narkotici, papaveretum, salicilati,
sulindak, tramadol. Od antiholinergika navode se antiparkinsonici, atropin
i kapi hematropina za oči, transdermalna primena skopolamina, Od antibiotika
zbog dijareje i dehidratacije značajno mesto pripada:acikloviru, cefalosporinima,
chloramphenikolu, chlorokvinu, ciprofloxacinu, clartihromicinu, cikloserinu,
izonijazidu, mefloquinu, penicilinu, rafamicinu, streptomicinu i sulfonadidi.
Od drugih brojnih lekova poseban značaj imaju: adrenokortikotropin, aminofilin,
baclofen, cafein, cimetidin, kortikosteroidi, cikloserin, doxapram, famotidin,
ganciklovir, hidroksihloroquin, hipoglihemici, lodoform, interferon, metilprednizolon,
misoprostol, nabilon, nalbufin, penilpropanolamine, piperazin, ranitidin,
teofilin i triamicinolol
3 Suicidalni sindrom
Lekar ima ključnu ulogu u identifikaciji i lečenju suicidalnog bolesnika.
Ispitivanja pokazuju da je 75% bolesnika pre izvršenog suicida se javljalo
lekaru unutar šest meseci od svoje smrti. Ovaj problem je tema posebnog
predavanja.Stoga će se ovde navesti samo neke činjenice i teze koje odredjuje
ovaj sindrom. U etiološkom pogledu navode se tri grupe faktora i to:
l. socijalni faktori ( suicid usled rastrojstva,altruističko i egoistično
samoubistvo) ,
2. biološki faktori,
3. psihološki faktori ( impulsivnost, zavisnost, nerealna očekivanja),
4. porodična anamneza. kada je reč o faktorima rizika takodje, treba istaći
tri grupe pitanja i to:
a) dugotrajni faktori (psihijatrijski poremećaji i to pre svega depresije,
alkoholizam, schizofrenija, neki oblici poremećaja ličnosti, medicinska
anamneza, prethodni pokušaji suicida, demografski faktori;
b) akutni faktori (raspad ljubavne veze ili drugi značajan gubitak, promena
u medicinskom stanju, početak ili prekid uzimanja psihotropnih lekova,
alkohol ili intoksikacija hemijskim sredstvima, povečana beznadežnost,
saopštavanje namere drugim osobama, naglo poboljšanje depresivnog stanja
i
c) Schneiderman-ov smrtnosni trougao (samomržnja usled osećanja krivice
ili niskog samopoštovanja, stanje ekstremne agitiranosti u kome je osoba
napeta i ne misli jasno, sužavanje intelektualnih moći, ili tunelsko vidjenje
koje onemogućuje osobu da misli o bilo čemu drugom osim o neposrednoj
sizuaciji). Druge bitne činjenice o suicidalnosti kao što je evaluacija
bolesnika, tehnike vodjenja intervjua, procena i eliminacija rizika, lečenje
i ishod izlaze iz okvira ovog predavanja. U ovaj sindrom u užem smislu
spada i stanje agitirane depresije. Akutna psihotična depresija karakteriše
se visokim stepenom anksioznosti, psihomotornom agitiranošću i sumanutim
depresivnim sadržajima o ekonomskoj propasti, nihilizmu života i sl. Ovde
preti i najozbiljnija opasnost od suicida.
4. Posebni psihijatrijski sindromi kao klinički entiteti prema Flaherty,
J.A. i sar.
a) Kratkotrajne reaktivne psihoze
b) Psihogena amnezija
c) Psihogena fuga
d) Poremećaji multiple ličnosti
e) Lažni poremećaji sa psihološkim simptomima
f) Lažni poremećaji sa fizičkim simptomima
g) Psihološki faktori koji utiću na fizičku bolest
5. Sindrom agresije
Čini se da je sa kategorijama, tj terminima i pojmovima agresije, agresivnosti
i agrsivitet isti ili vrlo sličan slučaj, kao što je i sa nekim drugim
kategorijama sa kojima se u psihijatrijskoj teoriji i praksi manipuliše.
Čini se da se pomentuti termini previše slobodno, elastično, pa i proizvoljno
upotrebljavaju. za ove termine, kao i brojne druge koji se koriste u kliničkoj
psihijatriji nameće se veća potreba za njihovo bolje semantičko značenje
i lingivistička konfiguracija. Kada su u pitanju pojmovi agresija, agresivnost
i agresivitet treba istaći da reč agresivnost označava trajnu osobinu
ili stanje ličnosti, te bi je trebalo shvatiti kao crtu ličnosti, tj.
skup oblika ponašanja i tendencija delatnosti koji su realtivno postojani
i koji medjusobno visoko koreliraju. Reč agresija trebalo pre shvatiti
kao ispoljavanje agresivnosti u odredjenom vremenskom intervalu. Reč agresivitet
čini se da ne inplicira trajnost ispoljavanja agresivnog ponašanja. Na
osnovu analize većeg broja stručnih publikacija publikacija uključujući
i neke doktorske teze iz ove oblasti u kojima se upotrebljavaju termini
agresija i agresivnost, kao i na osnovu ličnog razmišljanja o upotrebljivosti
ovih reči u kliničkoj praksi, čini nam se da se ovi termini najčešće upotrebljavaju
u sledećim semantičkim značenjima:
1. u smislu manje ili više ustaljene tendencije ka insistiranju, nastojanju
na realizaciji sopstvenih interesa ili ciljeva uprkos protivljenju drugih.
Ovo značenje se poklapa sa zančenjem termina "zdrava, begžnigna agresivnost",
koji neki autori upotrebljavaju ( M. Levine), ili sa značenjem termina
"borbenost" ( W. McDougal);
2. U smislu incijative i incijativnosti, pri čemu ovaj termin ima slično
semantičko znaćenje kao i u prvom navedenom značaenju, s tim što ovaj
termin ne implicira suprostavljanje drugih pri insistiranju i nastojanju
na realizaciji sopstvenih interesa ili ciljeva;
3. U smislu tendencije za dominacijom, tendencije za dominacijom u socijalnoj
grupi. Ovo značenje se poklapa sa značenjem crte ličnosti koja se označava
kao sklonost ka dominiranju;
4. U smislu tendencije ka preduzimljivosti, energičnosti i uopšte aktivnosti,
čime se izjednačuje, ili dobrim delom prepokriva pojmom opšta ctra ličnosti,
izvorna crta ličnosti ili aspekti ili faktori ličnostikoji se označava
kao aktivnost i
5. U smislu tendencije za destruktivnošću, tj. mutilacijom ili razaranju
drugih osoba ili objekata ili samog sebe. Način shvatanja i tumaćenja
ovih pojmova često zavisi od sistema vrednosti odredjenog pojedinca, grupe,
kolektiva, jedinice, zajednice, klase, klžulture, sukulture i sl kako
aktuelno tako i perspektivno. Za psihijatriju i psihologiju je veoma važno
da se insistira na stručno-naučnom odredjivanju upotrebne vrednosti reči
agresija i agresivnost, iz mnogo razloga, a u prvom redu iz dva osonvna:
1. Psihijatrija je medicinska stručna i naučna disciplina, te pojmovi
kojima ona manipuliše treba da budu pristupačni ne samo opisivanju nego
i merenje i precizno definisanje ( kao što smo za primer naveli psihotičnu
anksioznost i akutno konfuzno stanje) i
2. testiranje agresije i agresivnosti zavisi od shvatanja njihovog značenja.
S obzirom na različita pojmovna značenja ovih termina, u nekim slučajevima
bi agresiju trebalo ublažavati, lečiti i prevenirati, a u nekim slučajevima
bi je trebalo unapredjivati, favorizovati. Klinički je zanimljiva i ontološka
podela agresije i to na: agresiju u igri koja je slučajna, odbrambena,
afirmativna, instrumentalna koja je slična afirmativnoj agresiji, agresija
pohlepe, intenciona, sistemska, komformistička, revolucionarna, desktruktivna,
narcistička,autoagresiva, heteroagresivna agresija i dr. Za humanu agresiju
su od posebne važnosti iritabilna i instrumentalizovana. Ova prva može
da se izazove frustracijom, depreivacijom, bolom i uopšte širokim spektrom
draži. Instrumentalizovana agr.sa desktuktivnim ponašanjem pretežno predstavlja
naučeni obrazac ponašanja. One se medjusobno svakako ne isključuju. Veoma
su zanimljivi biološki korelati sindroma agresivnosti. U koliko dolazi
do agresije bez spoljšnjih činilaca uzrok tome možeda leži u promenama
unutrašnje sredine neurološki relevantnih struktura (disfunkcija temporoličbičkih
struktura dominantne hemisfere npr. temporalna epilepsija, posencefalitična
stanja, tumori slepočnog i frontalnog režnja i hipotalamusa), zatim zbog
neurohormonalnih( npr. vrednosti testosterona pod uslovima delovanja socijalnih
faktora, premenstrualna faza kod žena), neurohemijskih ( nivo serotonina
i biohemijskih promena ( nrp. nivo glikemije) i neurofizioloških promena
sa patološki izmenjenim EEG nalazom. Naravno da uvek treba da se ima u
vidu i značaj kulture za razumevanje zdravog, moralno adaptivnog ponašanja.
5.l. Sindrom autoagresije
Autoagresija se ispoljava na psihičkom planu patnjom, a na telesnom planu
bolom, povredom: sakaćenjem ili samouništenjem. Ukoliko autoagresiju shvatimo
kao derivatom kazne , onda je agresija prema telu arhaična forma samokažnjavanja.
Transformacija kazne u razne vidove autoagresije se dešava uporedo sa
diferenciranjem i formiranjem Ja i Na-ja funkcija. Prosesima introjekcije,
identifikacije i apstrakcije kazna se postepeno transformiše , ustupa
mesto strahu od kazne i najzad su ustanovljeni savest i osećanje krivice
koji su u svom delovanju oslobodjeni okvira prostora i vremena. Otada
kontrolu, suzbijanje i kažnjavanje antisocijalnih postupaka preuzimaju
istance unutar ličnosti. Procesi se odvijaju u nesvesnom, pa potisikivanjem
i fiksacijijama u toku evolucije mogu izgubiti vezu sa realnošću i u svom
ponašanju se ponašati arhaično i iracionalno. Agresija usmerena ka sebi
može delovati na psihičkom planu (patnja), psihosomatskom (depresija i
mazohizam) ili biti usmerena pretežno prema telu ili pojedinim delovima
tela ( suicid, saopovredjivanje, automutilacijom). Naravno najdrastičniji
i najakutniji vid autoagresije je suicid. Mnogo češće je: delovanje kontinuirano
i hronično ( postepeno samouništavanje zloupotrebom droga, alkohola, neurotske
forme autoagresije, asketizam, psihosomatske bolesti). Ponekad se odigrava
u atacima ( svesno stavljanje "glave u torbu", nesvesno prouzrokovani
udesi, sklonost podvrgavanju hiruškim intervencijama, abuzusi lekova i
dr).
5.2. Sindrom agresija i pojedini nozološki klinički entiteti
Naravno za kliničare su važni i neki drugi aspekti agresije kao i psihodinamika
autoagresije. Ovde ilustracije navodima neke psihopatološke sindrome koji
su udruženi sa mogučnošću agresije:
1. Paranoidnost i agresija, naročito kada paranoidno mišljenje oblikuje
strategiju ponašanja a njegovo glavno oružje je agresija.
2. Halucinatorna doživljavanja i agresija,
3. Različiti putevi somatizacije agresije koji se najčešće odvijaju preko
različitih mehanizama: percepcija imaginarne opasnosti- hronično vegetativno
razdraženje-prebacivanje svog cilja-zaobilaženje Ega- svom težinom se
sručuje na svoju somu proizvodeći- destrukciju u vidu telesnog oštećenja.
4. Seksualnost i agresija posebno u slućajevima impotencije,
5. Agresija u individualnoj i grupnoj (psiho)terapiji ,
6.Agresija kod pojedinih nozoloških, kliničkih entiteta ( grupa shizofrenih,
bipolarnih afektivnih, hroničnih prezistentnih paranoidnih i paranoičnih
sumanutih psihoza, sumračna stanja i pojava patološkog afekta, pojedini
epileptični poremećaji, intoksikacije, pojedini poremećaji ličnosti i
itd.
U poslednje vreme dosta se diskutuje o agresivnosti i lekarskom pozivu
koji ne proistiće samo iz nedovoljnog poznavanja profesionalnog stresa,dobrog
razumevanja transfera, kontratransfera, empatije, neverbalne komunikacije,
acting-out ponašanja, sindroma unutrašnjeg sagorevanja ( tzv "Born-out
sindrom"), motivi izbora poziva, visokg procenta depresivnosti naročito
tokom prvih nekoliko godina profesionalne aktivnosti već sigurno i zbog
brojnih drugih razloga, što izlazi iz okvira ovog izlaganja.
5.2.1. Sindrom raptusa, katatone pomame
Iznenada bolesnik iz stanja ukočenosti ( stupora) zapada u stanje motorne
promene, kada postaje veoma opasan za svoju okolinu. katatona pomama se
dešava kod bolesnika u toku katatone shizofrenije. Izražava se u brutalnim
atacima, bizarnom i stereotipnom motornom nemiru, koji se odigrava na
uskom prostoru. Klinički je značajan i raptus epileptičara koji karakteriše,
takodje, brutalni nemir, praćen bespomoćnim trčanjem, tzv.raptus procursiva.
Reč je o veoma opasnom stanju u toku izmenjene svesti epileptičara, opasno
koliko po pacijenta, toliko i za okolinu.
5.2.2. Eretični sindrom i razdražljivost mentalno retardiranih osoba
kao oblik heteroagresije
Kod mentalno retardirane dece i starijih osoba ( adolescenti, osobe srednjeg
životnog doba) javljaju se karakterne izmene u formi pojačane razdražljivosti,
tzv eretizma. Povremeno se nadovezuje izrazit motorni nemir koji predstavlja
poseban problem za porodicu i životnu sredinu.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|