Šta je to ludilo?
Da bismo mogli da započnemo razmatranje pojma ludila morali bismo
najpre da ga definišemo. Neki bi rekli da je ludilo način ponašanja
koji je netipičan za većinu ljudi, odnosno to je takav vid reagovanja
na određene situacije kakve bi normalna (psihički) osoba u širokom
luku nastojala izbegavati. Ludilo je vezano za pojam “odsustva razuma”
i reklo bi se da u tom stanju osoba ne zna šta radi, tj. gubi svest
o orijentaciji i postupcima koje čini (Fuko, 1980). Ludilo se može
manifestovati kao kršenje socijalnih normi, a luda osoba se može smatrati
opasan i po sebe i po društvo.
Često je bilo teško definisati koje lud a ko nije, ko je normalan
a ko nije. Gledajući unazad kroz istoriju možemo da nađemo mnoštvo
primera koji nam ukazuju na nejasnu određenost ovog pojma. Setimo
se Eržebet
Batori, mađarske grofice koja je živela u 16. veku. Prema legendi,
nakon što je sluškinja dvorca iznervirala nekvalitetno uslugom, Eržebet
joj je zabila makaze u glavu. Devojčina krv je pala na njenu ruku
i kada je oprala učinilo joj se da joj koža deluje mlađe. Tada je
smislila plan kako da povrati svoju mladalačku lepotu, kupajući se
u krvi mladih devojaka. Za života je ubila oko 300, odnosno 2000 devojaka
(zavisno od izvora). Niko nije posumnjao u njenu normalnost jer je
bila plemićkog porekla. Otkrivena je tek 1610. godine kada je u svojoj
obesti bacila sa zidina dvorca 4 masakrirane žrtve. Sa druge strane,
Vilijam Šekspir je smatran jer je pisao pozorišne komade koji mogu
biti, po tadašnjim shvatanjima, jedino proizvod poremećenog uma. Semjuel
Beket je to lepo sročio u jednoj rečenici: Lud je onaj čije
se ludilo ne poklapa sa ludilom većine.
Danas je pojam ludila odbačen kao takav, opstaje samo kao deo neformalnog
obraćanja među ljudima. Današnji naučnici preferiraju izraz psihopatologija,
a „ludake“ oslovljavaju sa klijentima i pacijentima. Ipak, ludilo
je oduvek bilo prisutno, postoji i uvek će ga biti. Ono ima razne
oblike i stanja. Može biti kolektivno ili pojedinačno, skriveno ili
transparentno. Uglavnom njegova vrsta zavisi od uzroka koje ga izaziva.
To je nešto što čovek ne može da prihvati, što razara njegov nervni
sklop i trajno ga onesposobljava (Fuko, 1980). A shvatanja ludila
zavise od epoha u kojima se ono manifestuje.
Ludilo u antici
Pojam ludila se da prepoznati u svakom poznatom društvu i u svakoj
epohi. Postoji veliki broj svedočenja koji ukazuje da su i prastari
narodi, svoje „poremećene“ vodili vračevima, šamanima koji su magijom,
travama i drugim narodnim lekovima pokušali da iskorene bizarno ponašanje
te osobe. U starom Izraelu se smatralo da su poremećaji misli ili
osećanja posledica gneva Boga. Stari Zavet je prepun primera u kojima
vidimo da su jevrejski proroci smatrani mentalno bolesnim osobama
zato što su se oblačili drugačije, ponašali čudno a naročito zato
što su govorili o budućnosti.
Ni stari Grci nisu bili imuni na natprirodna objašnjenja mentalnih
bolesti. Najočitiji primer je epilepsija, za koju se smatralo da je
„sveta bolest“. Smatrano je da ljudi koji dožive epileptični
napad ustvari bivaju zaposednuti od strane demona ili pak doživljavaju
vizije koje su im poslali bogovi. Hipokrat, koga smatramo ocem medicine,
genijalnom pronicljivošću za ono vreme primećuje da “sveta bolest”
(epilepsija) nije božanstvenija, niti svetija od ma koje druge bolesti,
zato što ona ima svoje prirodno poreklo. Po njemu, ljudi se iz neznanja
čude njenoj prirodi, ne uviđajući da njen uzrok nije božanski, već
je poput uzroka svih drugih telesnih bolesti (Golubović, 2008). Pojedini
antički učenjaci su predpostavljali da se uzrok mentalnih bolesti
može naći u neravnoteži između četiri osnovnih telesnih tekućina.
Hipokrat je pod uticajem ove humoralne teorije, predložio je tri osnovne
mentalne bolesti koje je nazvao melanholija, manija i frenitis. Takođe
je govorio i o drugim bolestima kako što je fobija, i time je među
privima odbacio nadprirodna i božanska objašnjenja bolesti. On je
verovao da je bolest proizvod sredinskih faktora, načina ishrane i
životnih navika, a ne neka kazna bogova. Kako je smatrao da izvor
bolesti leži u telesnim tekućinama, u njima je tražio i izlečenje.
Platon je tvrdio da postoje dva tipa mentalnih poremećaja: božanski
inspirisan mentalni poremećaj koji daje čoveku moć proroka i drugi
tip koji je prouzrokovan fizičkim bolestima. Platon je razvio idealističko
učenje o „duši koja poznaje i sebe i telo, nasuprot telu, koje
ne poseduje nikakvo znanje“. Aristotel je odbacio Platonovu teoriju
o „božanskom daru“ i prihvatio samo bolesti izazvane fizičkim oboljenjem.
Ovaj velikan antičke misli je obrazložio suštinu kompleksa i razvio
koncepciju „osećanja krivice“, kao mogućih uzroka psihičkih poremećaja
i ukazao na terapijsku vrednost katarze, odnosno – intenzivnog emocionalnog
proživljavanja i pražnjenja (Golubović, 2008). U Antičkoj Grčkoj i
Rimu, ludilo je najčešće povezivano sa nasiljem i besciljnim tumaranjima.
Sokrat je ipak uočavao neke pozitivne aspekte u ludilu: proricanje
budućnosti, magične inicijacije i rituali, pesničke inspiracije, zaljubljeničko
ludilo.
U starom Rimu je postojalo značajno interesovanje za duševne bolesti
i njihovo lečenje. Kako se cela rimska kultura oslanjala na grčku,
i rimske teorije ludila su ličile na grčke tj. i Rimljani su prihvatili
teoriju o četiri telesne tekućine. Tako su mnogi rimski lekari lečili
duševno obolele prirodnim putem dijeta i masažom. Galen, koji je prihvatio
humoralnu teoriju usvojio je pristup zasnovan na pojedinačnim simptomima
pre nego široke dijagnostičke kategorije. Njegovo je shvatanje po
kome su bolesti posledica poremećaja u raspodeli (odnosu) četiri tečnosti:
crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Mada ova predstava ne odgovara
stvarnosti, ona je u vreme svoga nastanka bila vrlo napredna, s obzirom
da je uzroke bolesti tražila u organskim promenama. Lekar Celzijus
tvrdio je da je ludilo povezano sa sposobnošću maštanja. Predložio
je da ljudi moraju da leče svoje sopstvene duše kroz filozofiju i
snagom ličnosti. Opisivao je mnoge tretmane koji su se primenjivali
u njegovo doba kao što su razne dijete, puštanje krvi, lekovi, terapije
razgovorom, zatvaranje u hramovima, egzorcizam, kao i sve vrste kazni
i mučenja radi povratka razuma, poput izgladnjivanja, kamenovanja
i prebijanja. Mnogi od tih nisu bili podvrgnuti medicinskom tretmanu
već su ostajali sa svojim porodicama ili su pak lutali ulicama i bili
izloženi napadima i raznim uvredama. Sam Celzus zastupa dve oprečne
metode lečenja: jednu koja se zasniva na gladovanju, vezivanju u lance
i batinanju, i drugu koja protežira bavljenje sportom, slušanje muzike,
glasno čitanje, ljuljanje na ljuljašci i uživanje u šumovima vodopada
(Golubović, 2008).
Srednjevekovno ludilo
Antički narodi su u svom civilizacijskom razvoju dostigli tačku kada
su uspeli da odbace natprirodna obajšnjenja mentalnih poremećaja.
Srednji vek je, na žalost, u znaku demonološkog tumačenja duševnih
bolesti i poremećaja, i u odnosu na antički period, istorijski gledano,
čini korak unazad po ovom pitanju. Psihički bolesnog čoveka, u to
vreme, najčešće posmatraju kao opsednutog demonima, zbog čega ga i
podvrgavaju svirepim postupcima, tj. najbrutalnijoj torturi sa ciljem
isterivanja đavola (egzorcizam).
Teorije o četiri humora bile su primenjivane, ponekada odvojeno, a
ponekad u kombinaciji sa teorijom o zlom duhu. U opštoj upotrebi bile
su telesne metode pročišćenja, puštanja krvi i bičevanja. Ludilo je
često bilo viđeno kao moralno pitanje, bilo ono kazna za greh ili
test vere i karaktera. Hrišćanska
teologija je prihvatila različite terapije, uključujući post i
molitve za one koji su zastraneli od Boga i egzorcizam za one koji
su bili zaposednuti od strane đavola. Mnogi mentalno poremećeni ljudi
su bili žrtve lova na veštice,
koji se širio u talasima u Evropi u periodu od 15. do 18. veka. Nesrećni
ljudi su živi spaljivani na lomači, na osnovu presuda crkvenih sudova
(inkvizicije), pri čemu se, da apsurd bude veći, duboko verovalo da
će jedino na taj način biti spašena njihova duša od pakla i vlasti
Sotone (Stanojević, 1962). Da ironija bude još veća, na lov na veštice
se iz današnje perspektive gleda kao na jedan od najboljih primera
masovne histerije - sociopsihološkog fenomena pri kojem se manifestuju
isti ili slični simptomi histerije kod više od jedne osobe.
Od 13-og veka bilo je normalno videti ludilo kako stoji između loših
vojnika Psihomahije, duhovne borbe. Sada ludilo vodi vešto kolo ljudskih
osobina. Neosporeni kolovođa, ono ih vodi, vuče za sobom i imenuje:
”I njih vidite ovde u grupi mojih pratilaca… Ova ovde što tako
ponosno uzdiže obrve zove se Filautija (Samoljubivost); ovoj što kao
da se smeje očima i pljeska rukama ime joj je Kolacija (Laskanje);
ova što napola spava zove se Leta (Zaboravnost); ona tamo što se oslanja
na oba lakta prekrštenih ruku naziva se Mizoponija (Lenjost); ova
s vencem ruža na glavi i zavijena u mirisni oblak je Hedona (Naslada);
ona tamo sa neodređenim i izgubljenim pogledom zove se Anoja (Lakomislenost);
ova okrugla, debeljuskasta, s glatkom kožom naziva se Trifa (Razuzdanost).
Pored ovih devojaka postoje i dva muškarca jedan se zove Gozba, a
drugi Tvrd san.” (Roterdamski, 2000)
Tokom 14. veka Evropom je harala kuga. Bila je to najveća pošast tadašnje
civilizacije. Ljudi koji su bili oboleli od kuge bivali su isključeni
iz zajednice. Gubavci su bili proterivani iz kuća, crkve, gradova.
Kada guba iščezne, a gubavci budu izbrisani, ulogu gubavaca preuzeće
siromasi, skitnice, kažnjenici i “pomućeni umovi”. U ovom slučaju
gradovi nisu predstavljali krajnja odredišta hodočasnika, ali velika
koncentracija ljudi bila je osuđivana na izopštavanje iz crkve kao
takve i odbačena od naroda. Gradovi su ludake revno izganjali van
svojih bedema, a ako ne bi bili povereni skupini trgovaca i hodočasnika,
ostavljani su da tumaraju dalekim poljima. Neki od njih su primani
u bolnice i lečeni su kao takvi pre nego što su se ljudi latili toga
da za njih naprave posebne domove. Tokom celog srednjeg veka i renesanse
postojao je po jedan zatvor za bezumne ljude. Nisu svi ludaci najurivani
bez razlike. Najurivani su tuđi, a oni koji pripadaju njegovom stanovništvu
grad je prihvatao na sebe. Ti ludaci žive i čuvaju se na račun gradskog
budžeta, ali nisu lečeni već su bačeni u tamnice. Ludacima je zabranjeno
da kroče u crkvu, ali im nije zabranjeno da koriste sakrament. Međutim,
crkva ne preduzima kaznene mere ako sveštenik izgubi razum. Ali, dešavalo
se da neki bezumni budu javno bičevani i šibama budu najureni iz grada
(Fuko, 1980).
Doba renesanse je doba koje je obeleženo humanistima koji su kulturu,
a i život uopšte, usmeravanu prema čoveku suprotstavljali skolastičkoj
nauci i teologiji. Iako opterećeno misticizmom, u ovom periodu se
javljaju ljudi poput Paracelzusa, koji donose progresivne ideje. Paracelzus,
lekar i alhemičar,
u svom delu Rasprava o bolestima koje
oduzimaju pamet, piše: „Duševno bolestan je onaj čovek koji ne
pokazuje u odgovarajućoj srazmeri i jačini smrtan i besmrtan, nerazuman
i razuman duh...“. Uzroke duševnih bolesti nalazi u “prenaprezanju
uma, elementima, influenci, konstelaciji i konjunkciji.” Po njemu,
ludilo se pojačava pri punom i mladom mesecu, zato što je mozak “mikrokozmički
mesec”. Pored ovog, iznosi da su sumpor i živa prauzroci svih bolesti
i da živa na vrućini prelazi u stanje sublimacije, destilacije i precipitacije,
pri čemu sublimacija prouzrokuje ludilo, precipitacija giht, a destilacija
paralizu i melanholiju. Za lečenje duševnih bolesnika Paracelzus preporučuje
kauterijum (površinsko sagorevanje tkiva), flebotomiju (otvaranje
vena) i primenu plave i crvene boje koje uticu na raspoloženje (Stanojević,
1962).
Krajem 16. i početkom 17. veka menja se stav prema ludilu – ljudi
počinju da budu ljubazniji prema ludilu. Ludilo je sve više bivalo
posmatrano kao organski, fizički fenomen, više ne uključuju dušu ili
moralne odgovornosti. Doba klasicizma stvorilo je domove prinudnog
boravka. Smeštali su ih u ćelije kaznenog zavoda, bili su smešteni
sa stanovnicima Workhouses, mesta za one koji sebi ne mogu da priušte
drugi smeštaj – ovde su mogli da nađu smeštaj i posao. Njihov položaj
nije bio jasno određen, niti se moglo reći kakvog smisla ima to susedstvo
sa siromašnima, nezaposlenima, bezumnicima i kažnjenicima. Ni po svrsi,
ni po delovanju opšte prihvatilište nema veze sa medicinskom zamišlju.
Ono ima veze sa poretkom, monarhijom i građanskim poretkom koje se
u Francuskoj tada stvaralo i nadovezivalo na kraljevsku vlast. Ova
struktura monarhijskog i građanskog prekrila je celu Francusku. Kralj
je naredio po jedno osnivanje opšteg prihvatilišta u svakom gradu.
Kad je u Engleskoj otvarano opšte prihvatilište, ono se otvaralo sa
ciljem da se uklone svi prosjaci sa ulice, a ne da im se nađe posao.
Posle je zakon odredio da oni budu jeftina radna snaga. U doba neoklasicizma
smisao zatvaranja je dvojak i ono ima dvostruku ulogu: da suzbije
nezaposlenost i da kontroliše cene. Ludaci su bili obuhvaćeni velikom
zabranom besposličarenja; oni su imali mesto uz siromašne i rđave
(Fuko, 1980).
U 18-tom veku otkrivena je potreba da se umno bolesnima odredi poseban
način života. Oni se zatvaraju u mentalne institucije – ludnice. Bezumnici
kao takvi imaju posebno mesto u svetu utamničenja. Sa njima se ne
postupa kao sa kažnjenicima. Mentalno oboleli su obično posmtarani
kao neosetljive divlje životinje. U zavisnosti od stepena ludila bili
su vezivani, ali ne da bi ih kaznili, već da bi ih smirili. Animalnost
koja besni u ludilu lišava čoveka onoga što bi u njemu moglo biti
čovečno. Za klasicizam ludilo predstavlja čoveka u neposrednom odnosu
sa svojom animalnošću. Takođe, ono smatra da ludilo nije bolest. Životinjska
temeljnost ludila čini ludaka neosetljivim na glad, vrućinu, bol…
Stoga, smatra se da njih nije potrebno grejati niti pokrivati. Oni
se mogu savladati dresiranjem i zaglupljivanjem. Ludilo je najniža
tačka čovečnosti. Time se dokazuje da u čoveku nema ničeg tako nečovečnog
da se to ne bi moglo iskupiti i spasiti (Fuko, 1980). Tretman u nekoliko
javnih azila nije bio ništa bolji, jedva nešto manje suroviji od tretmana
koji su mentalno oboleli imali u zatvorima. Najpoznatiji po svojoj
surovosti bio je Betlem, azil u Engleskoj, gde je u jednom trenutku
posetilac/gledalac mogao da plati peni kako bi posmatrao zatvorenike
u cilju sopstvene zabave (McCance, 2004).
Moderno shvatanje ludila
U 18. veku počinje da se razvija pokret humanizacije tretmana duševnih
bolesnika. Doba pozitivizma tvrdilo je da je ono prvo izbavilo ludaka
iz njegove nesrećne pomešanosti sa osuđenicima, da je razdvojilo nevinost
bezumlja od krivice zločina (Fuko, 1980). Fil Pinel, francuski lekar
i psihijatar i otac moderne psihijatrije, je smatrao da se ludaci
ne trebaju držati zavezani u lancima. Godine 1792. oslobodio je, za
manje od nedelju dana, preko 50 bolesnika, od kojih su neki i po tri
decenije bili u okovima. Zamenjujući represiju radnom terapijom i
humanim odnosom u uslovima azilskog smeštaja Pinel započinje eru reforme
u psihijatriji, i ubrzo nalazi niz sledbenika (Golubović, 2008).
Deskriptivna psihijatrija je odlikovala kraj 19. i početak 20. veka.
Njen se osnovni zadatak sastojao u statičkom posmatranju i opisivanju
simptoma, kao i u pokušaju klasifikovanja duševnih poremećaja. Najznačajniji
predstavnik ovoga pravca psihijatrijske misli je svakako Emil Krepelin.
Nezavisno od deskriptivne psihijatrije, početak 20. veka označava
i radjanje psihoanalize,
koja je prevashodno vezana za ime bečkog psihijatra Sigmunda
Frojda. Razvoj psihoanalitičke misli uslovio je bolju spoznaju
velike grupe tzv. nepsihotičnih poremećaja (Golubović, 2008).
Razvojem psihijatrije, razvijalo se humanije shvatanje mentanih poremećaja.
Danas nema govora o agresivnim tretmanima koji su bili karakteristični
za ranije epohe. Akcenat se sve više stavlja na terapije medikamentima
i psihoterapiju. Došlo je i do pojave pokreta antipsihijatrije, koji
naglašava da psihijatrijsko lečenje donosi više štete nego koristi
pacijentima i da psihijatrijski dijagnostički kriterijumi nisu dovoljno
specifični i da stoga ostavljaju „moćnim lekarima“ dosta prostora
za slobodnu interpretaciju a samim tim i zloupotrebu. Pristalice antipsihijatrije
se zalažu protiv stigmatizacije psihijatrijskih pacijenata (Kecmanović,
1988).
Završno razmatranje
Možemo reći da je kroz istoriju tretman ludila prošao kroz razne transformacije.
Menjao se zajedno sa čovečanstvom. Sazrevanje pojma ludila pratilo
je sazrevanje čovečije misli o samom sebi – od pukog sledbenika koji
je u milosti i nemilosti Boga do pojma o sebi kao nezavisnom biću
koje treba da ostvari pun svoj potencijal. Onoliko smo dobro društvo
koliko se dobro odnosimo prema najslabijima među nama. Danas imamo
osećaj da živimo u društvou koje propoveda jednakost i u kojem svaki
živi stvor može da ostvari svoja prava. Ipak neke stvari se nisu toliko
promenile. Pa čak ni odnos prema „ludacima“! To najbolje pokazuje
jedno skorije istraživanje. Zdravi ljudi su poslati, sa izmenjenjim
biografijama i dosijeima, u psihijatrijsku ustanovu. Imali su instrukcije
da se ponašaju normalno a istraživači su posmatrali ponašanje medicinskog
osoblja. Pretpostavka je bila da će osoblje lako uočiti ljude koji
tu ne pripadaju. Medicinsko osoblje nije uspelo da opravda ovu pretpostavku
(Rosenhan, 1973). Što je dokaz da moć etiketiranja i stigmatizacije
nije opala čak ni na ovom civilizacijskom nivou. Razvoj društva ipak
nije pravolinijski, čovečanostvo večito prolazi kroz uspone i padove.
Literatura
1. Fuko, M. (1980): Istorija ludila iz doba klasicizma. Beograd,
Nolit
2. Golubović, G. (2008): Istorijski razvoj psihopatologije i psihijatrije.
Niš, Godišnjak za psihologiju, vol 5, No 6-7., 2008, pp. 63-80
3. Kecmanović, D. (1988): Leng i antipsihjatrija. Beograd, Nolit
4. McCance, S. (2004): Madmen and Poor Wretches:Changing Perceptions
of Madness in Early Nineteenth-Century London. Springfield, OH,
Departement of History
5. Rosenhan, D. (1973): On Being Sane in Insane Places, Science,
Vol. 179
6. Stanojević, V. (1962): Istorija medicine. Beograd – Zagreb, Medicinska
knjiga
7. Roterdamski, E. (2000): Povala ludosti. Beograd, Beogradski izdavačko-grafički
zavod, četvrto izdanje, 40-41