|
ANKSIOZNOST I STRAHOVI KOD DECE
1. VRSTE ANKSIOZNOSTI
Anksioznost
je, do izvesnog stepena, obično iskustvo koje poznaje svaki čovek. Može
da se odnosi na neizvesnosti koje se osećaju za zdravlje porodice; napetost
koja se oseća pre suočavanja sa teškom situacijom; trema pred značajne
nastupe. Svako iskustvo anksioznosti ima i svoje somatsko ispoljavanje
koje svako poznaje: palpitacija i drhtanje, knedla u grlu, bol u želucu,
crevni i mokraćni poremećaji. Kod takve anksioznosti organizam je u stanju
uzbune. Nivo mentalne budnosti je do izvesne tačke povišen i razlikuje
se prema stepenu emotivnosti osobe i ozbiljnosti situacije. Anksioznost
se emituje brzo i na način koji se može predvideti. Anksioznost može biti
normalna i patološka .
1.1. Normalna anksioznost
Normalna anksioznost je signalna, zaštitna emocionalna
reakcija, javlja se povremeno, traje kratko, slabijeg je intenziteta,
a češće stimuliše ličnost na konstruktivno rešavanje konflikata i frustracija.
Normalna anksioznost ima motivacijsku i adaptivnu funkciju, potstiče razmišljanje,
planiranje i oprez i sprečava ponovna izlaganja neugodnim i bolnim situacijama.
Ovakva anksioznost je pod kontrolom pojedinca.
Patološka anksioznost javlja se izvan opasne ili preteće situacije, traje
dugo nakon stresa ili opasnosti, ometa funkcionisanje osobe i može na
bizaran način izmeniti njeno mišljenje i ponašanje. Patološka anksioznost
je izvan kontrole pojedinca. Intenzivnija je, stereotipna, slepa za prepoznavanje
i konstruktivno rešavanje konflikata i frustracija.
1.2. Patološka anksioznost
Patološka anksioznost može da se ispolji kao neurotska
i psihotična. Neurotska anksioznost javlja se u sledećim oblicima:
• Lebdeća (flotirajuća) anksioznost praćena
je lebdećim strahom i iščekivanjem da će se „nešto strašno dogoditi".
• Socijalna anksioznost ispoljava se kao strah
od ljudi, javnih nastupa, od suprotnog pola, gubitka kontrole sopstvenog
ponašanja i dr. Zbog doživljaja sopstvene nesigurnosti osoba je inhibirana
u mnogim situacijama gde je usmerana na komunikacije sa drugim ljudima.
• Hipohondrijska anksioznost se karakteriše
prevelikom brigom za sopstveno zdravlje, koja nekad ima dimenzije i kvalitete
psihotičnog doživljavanja.
• Opsesivno - kompulsivna anksioznost je jedna
od karakteristika prisilnih neuroza.
• Fobična anksioznost vezana je za predmete,
živa bića i situacije iz svakodnevnog života. Može biti simptom i neurotičnih
i psihotičnih oboljenja.
• Somatizovana anksioznost ispoljava se na pojedinim
sistemima: kardiovaskularnom (tahikardija i dr.), respiratornom (disponija,
astmatomi napadi), gastrointestinalnom (muka, povraćanje, grčevi), urinarnom
(poliurija), mišićnom (tremor, tikovi), senzitivnom (parestezije, bolovi)
i senzornom (vrtoglavica).
• Psihotična anksioznost je veoma destruktivna
i intenzivna.
• Shizofrena anksioznost je jedan od simptoma
shizofrenih psihoza. Ispoljava se u depersonalizacionim, derealizacionim,
halucinatornim i paranoidnim produkcijama obolelih.
• Depresivna anksioznost prateći je simptom
svih depresija. U slučajevima psihotičnih depresija može se ispoljiti
i kao „moralna anksioznost", a praćena je osećanjem krivice i samooptuživanjem.
1.3. Separacioni strah dece
Posebno mesto u učenjima o anksioznosti zauzimaju teorije o strahu od
odvajanja tzv. separacionom strahu. Naročiti doprinos boljem
razumevanju ovog straha dao je Bowlby (1960, 1961, 1969) ispitivanjem
odnosa između majke i deteta. Emocionalna vezanost deteta za majku predstavlja
prvu u nizu veza sa osobama značajnim za život svake osobe. Kad dodje
do prekida ovih veza ili samo nagoveštaja javlja se emocionalna reakcija
u vidu straha od odvajanja. Taj strah može da ostane u normalnim granicama,
ali može i da dosegne patološke razmere i da dovede do paničnog poremećaja
i drugih psihopatoloških manifestacija. Studije koje prate razvoj deteta
kroz pojedine faze do adolescencije i odraslog doba pomažu, takođe, da
se bolje shvate i anksioznost i anksiozni poremećaji.
Kagan i sar. (1978) iznose da se pre šestog meseca teško može primetiti
da dete doživljava strah. Kod mnoge dece oko šestog meseca primećuje se
strah od visine, a između devetog i desetog meseca javlja se strah od
prisustva strane osobe. Između osmog i dvadesetčervrtog meseca deca su
sklona da plaču kada se privremeno odvoje od majke. To je najizraženije
između devetog i trinaestog meseca.
Odlazak u školu mnogima je povod za radost, ali takva promena kod neke
dece izaziva intenzivan strah, koji raste do napada panike. Roditelji
treba da posumnjaju na separacionu anksioznost ne samo ako dete otvoreno
kaže da se boji da napustiti kuću i ode među nepoznatu decu, nego i ako
se žali da ga nešto boli ili da se uopšteno oseća bolesno. Dete može navesti
da ima glavobolju, grlobolju ili bol u stomaku neposredno uoči vremena
za polazak u školu. Smetnje popuštaju ako se detetu dozvoli da ostane
kod kuće, ali se opet javljaju idućeg jutra. Dok se u nekim slučajevima
zaista može raditi o telesnim tegobama, ponekad deca izražavaju ili čak
doživljavaju svoj strah kroz telesnu bol.
Psiholozi kažu da je separaciona anksioznost česta kod dece od šest do
deset godina. Najčešće je povezana s dečjim osećanjem nezaštićenosti u
novoj sredini s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom deteta da će se roditeljima
nešto dogoditi ako ono ne bdije nad njima. Deca imaju iracionalan strah
da će njihovi najbliži doživeti nesreću dok ih ona ne gledaju ili da će
otići bez povratka. Ponekad dete doživi toliko jak strah spojen s tugom,
da upada u paničnu reakciju.
Separaciona anksioznost ne nastupa samo uoči školske godine, već i posle
svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili drugim važnim odraslim
osobama. Do takve emocionalne reakcije može doći krajem letnjih i zimskih
praznika ili premeštanjem u novu školu. Neka deca dožive nagli nastup
ili pogoršanje separacione anksioznosti razdvajanja posle bolesti, makar
to bila i obična prehlada.
Ovo su neka od obeležja deteta koje ima povećan rizik od separacione
anksioznosti:
- prianja se uz roditelje, drži ih za ruke;
- prati roditelje po kući;
- oseća se ugroženo kad je samo u prostoriji;
- boji se mraka;
- brine se zbog mogućih opasnosti za roditelje ili sebe;
- ima teškoća sa zaspivanjem;
- ima noćne more;
- jako se boji životinja, nepoznatih ljudi i čudovišta iz mašte.
Gotovo sva deca nadrastu separacionu anksioznost, ali roditelji mogu
učiniti mnogo da ubrzaju proces prilagođavanja. Detetovo odbijanje odlaska
u školu može vam biti malo preterano, ali vaše izražavanje ogorčenja i
ljutnje zbog njegovih emocija koje ne razumete redovno je kontraproduktivno.
Kažnjavanje ili kritika nemaju smisla, već treba primeniti za blag, ali
uporan pritisak. Cilj vam uvek mora biti da pomognete detetu da se oslobodi
strahova i briga.
Važno je detetu reći tačno što ga u školi očekuje, da ne bude varki i
iznenađenja. Strah uveliko potiče od neizvesnosti i nedoumice zbog onoga
što će se dogoditi. Kako bi mu se olakšalo privikavanje i ublažilo strahovanje,
detetu treba dati da u razred ponese fotografiju, pisanu poruku mame i
tate ili najdražu igračku prikladnih dimenzija. Budući da se strah javlja
pre svega zbog odlaska od kuće, a ne zbog boravka u školi, obično se dete
smiruje kad se nađe u razredu.
Ovu vrstu strepnje su opisali J.Bowlby (1973), N.Cameron (1963), R.Spitz
(1965), A.Kraigher (1980) i drugi. Kad majka napusti dete uzrasta 6-8
meseci, makar i na kraće vreme, dete ispoljava „strepnju od odvajanja":
savija glavu, prekriva oči rukama, plaši se i stidi, krije lice, okreće
leđa, povlači se, plače i tužno je. Dete odsustvo majke doživljava kao
opasnost jer se bez nje oseća bespomoćnim i preplavljeno je strepnjom.
Kod sasvim malog deteta, pre treće godine života, nije reč o strepnji
u užem značenju te reči, kao psihičkom odgovoru, nego o stanju fiziološke
napetosti i trpnje. Reč je o teskobi koja se javlja kao posledica poremećene
unutrašnje energetske ravnoteže u telu. Kada dete između šestog i osmog
meseca opaža majku kao celovit i stalni obekat i kad počne da razlikuje
strane od bliskih osoba pojavljuje se strepnja kao jasna i složena psihička
pojava. Reč je o odgovoru koji ispoljava dete pred stranom osobom kada
je majka odsutna.
J. Bowlby smatra da je strepnja prvi i glavni odgovor deteta na odvajanje
od majke za koju je ono nagonski vezano osnovnom potrebom za bliskošću,
koja se ne može svesti na druge potrebe i težnje. Strepnja osmog meseca
je normalna pojava u ranom razvoju i dokaz je uspostavljanja objektnog
odnosa sa majkom. Ako se ne ispoljava, znači da majka nije doživljena
i opažena kao značajna i celovita osoba.
Ako je iskustvo strepnje od odvajanja previše jako i dugotrajno, na primer
prilikom odvajanja i smeštaja deteta u bolnicu, dom ili zbog smrti majke,
a bez odgovarajuće zamene, ostaje kao obrazac neprijatnog iskustva koje
se može ponavljati kasnije u životu u sličnim ili istim okolnostima odvajanja.
2. OBLICI ISPOLJAVANJA DEČIJE ANKSIOZNOSTI
Neuroza straha može da se javi u tri klinička oblika koja se ponekad
međusobno prepliću, pa granice izmedu njih nisu oštre, jasne i zauvek
date. Postoji mogućnost da se kod istog pacijenta javljaju dva ili sva
tri oblika neuroze straha.
Akutna neuroza straha nastaje naglo sa doživljajem snažne
strepnje i može trajati nekoliko minuta, sati, dana ili može da se javlja
u serijama pa može trajati i nedeljama. Ima sve osobine napada koji nastaje
bez ikakve najave i može biti tako intenzivan da dobije obeležja panike
koja pacijenta potpuno parališe. Simptomi su psihički i telesni i mogu
se javiti u kombinacijama. Najčešći su u području kardiovaskularnog i
respiratornog sistema kao: tahikardija, palpitacije i ekstrasistole sa
oštrim i upornim bolovima. Pacijent često doživljava nedostatak vazduha
i osećaj „gladi za vazduhom", ponekad tako snažno da otvara prozor
ili beži iz kuće i sl. Sve je to praćeno znojenjem, crvenilom lica, naježenom
kožom, nelagodnim osećajem u stomaku, vrtoglavicom.
Subakutna neuroza straha je anksioznost manjeg intenzitata,
ne nastaje naglo, traje duže i pokazuje tendenciju da preraste u hroničan
oblik. Ovaj klinički oblik može da se javi samostalno ili se nadovezuje
na akutni oblik. Anksioznost pokreću i najmanje životne teškoće. Pacijent
gubi sigurnost, samopoštovanje, javlja se osećanje krivice. Telesni simptomi
se javljaju u različitim sistemima, ali često u oblasti digestivnog trakta:
gorušica, podrigivanje, dijareja. Javlja se i mišićna napetost koja može
da dovede do različitih bolova u mišićima, kostima i zglobovima, naročito
u leđima, vratu, a mogu se javiti i glavobolje.
Hroničnu neurozu straha karakteriše stalna anksioznost
koja nije naročito velikog intenziteta. Međutim, stalna strepnja, koja
dugo traje, a ponekad i celog života, deluje veoma iscrpljujuće. To je
poseban način života, život u stalnom strahu. Ponekad telesni simptomi
bivaju intenzivniji od subjektivnog doživljavanja strepnje, koju pacijent
može da zanemari.
Tok neuroze straha može biti veoma različit. Često granice između pojedinih
kliničkih oblika nisu oštre i nepromenljive. Kad su napadi retki i ograničeni
i kraće traju klinička slika je benignija, dok neuroza straha u akutnim
i subakutnim oblicima može da bude onesposobljavajući, demorališući poremećaj,
a ne samo bolno iskustvo. Može da omete intelektualne aktivnosti kao i
bilo koji produktivni rad.
Stupanj anksioznosti procenjuje se preko njene ponašajne, subjektivne
i fiziološke komponente. Pri proceni anksioznosti najčešće se koriste
klinički intervjui. Strukturiranim dijagnostičkim intervjuima dobijamo
detaljne podatke o problemima i strahovima. Ispitujemo okolnosti u kojima
se anksioznost javlja, kako se izražava, koliko traje. Klinički upitnici
koriste se za procenu ozbiljnosti i frekvencije anksioznih simptoma. Rezultati
se upoređuju sa normama koje vrede za opštu populaciju, što nam ukazuje
na stepen anksioznosti određene osobe. Neposrednim posmatranjem osobe
u specifičnim situacijama, takode se procenjuje ponašajna komponenta anksioznosti.
Fiziološke mere anksioznosti, kao što su merenje krvnog
pritiska, praćenje rada srca, napetosti mišića, znojenje i sl. koriste
se u situacijama kada se detetu prezentuje stvarni podražaj koji izaziva
strah, ili mu se taj podražaj verbalno ili slikovito opiše. Međutitim,
zbog složenosti ovih situacija, fiziološke mere anksioznosti se ne koriste
često.
Prema nekim savremenijim autorima u neuroze straha se ubrajaju i anksiozne
reakcije, anksiozna depresija, histerija sa anksioznošću kao dominantnim
simptomom, anksiozna neurotična stanja i stanja panike.
Ako osoba živi u stanju stalnog iščekivanja nesreće, zla, preteće opasnosti
koja budućnost čini neizvesnom ili bez perspektive, onda je to anksioznost.
U stanjima straha i anksioznosti dolazi do poremećaja krvotoka, disanja,
varenja i sl. Intelektualne funkcije su inhibirane ili stimulisane. Napad
straha počinje srčanim smetnjama, nemogućnošću disanja, vrtoglavicom,
nesvesticom, drhtanjem i drugim vegetativnim smetnjama. Pacijent alarmira
okolinu ili lekara da mu je život u opasnosti, ispoljava strah od trenutne
smrti ili „ludila".
2.1. Oblici ispoljavanja strepnje kod dece i omladine
Napadi strepnje mogu biti izazvani povredama npr. medicinskim intervencijama,
naročito posle hiruških zahvata, zatim u stanjima visoke temperature i
psihičkog stresa. Ovakvi napadi traju različito dugo, najčešće samo za
vreme povrede i nastaju obično kada se dete oseti bespomoćnom i nezaštićenom.
Praćeni su razdražljivošću, nesanicom, zastrašujućim snovima i često depresijom.
Napadi strepnje nestaju otklanjanjem osnovnog uzroka-povrede. Javljanje
povremenih naknadnih napada strepnje i bez novih povreda najčešće je posledica
stavova okoline i obeležja ličnosti. Najčešće je i pre napada strepnje
postojala povišena spremnost da se pojačano odgovara na stres, kao obeležje
temperamenta ili povišena osećajna osetljivost i zabrinutost kao obeležje
ličnosti .
2.2. Napadi strepnje bez vidljivog povoda
Još jedan od oblika ispoljavanja strepnje je napad strepnje bez vidljivog
povoda. Obično počinje naglo i traje par minuta do pola časa. Dete postaje
uznemireno, uplašeno, ukočenog pogleda, širokih zenica, drhti, sa smetnjama
disanja, srca, probavnog i mokraćnog sklopa i sa znojenjem. Neka deca
se žale na gubitak orijentacije, osećanja nestvarnosti, prolazne depersonalizacije,
smetnje pamćenja, govora i kretanja. Neposredni povodi napada strepnje
su smrt u porodici ili u susedstvu, koja se dogodila tokom poslednjih
dana ali i meseci, neprijatna iskustva sa osobama ili životinjama, teškoće
u školi ili prekršaji koji nisu smeli saopštiti roditeljima. Procenom
ličnosti ovih osoba otkrivaju se povišena nesigurnost, zavisnost i plašljivost,
neprijateljstvo prema drugima i osećanja krivice, a u porodičnoj atmosferi
se sreću krutost i agresivnost. Nastup strepnje je izraz navale nesvesnih
sadržaja koji remete funkcije, straha od napuštanja od strane bliskih
osoba i gubitka ljubavi, straha od telesnog i narcističkog povređivanja,
straha od smrti ili drugih ugrožavajućih lišavanja. Napadi se mogu ponavljati
tokom nerednih dana i meseci, iščeznuti spontano ili tokom lečenja ili
se mogu organizovati u pravcu neuroze. Izuzetna strepnja može dostići
stepen panike sa agresivnim ispadima, razgradnjama, samopovređivanjem
i samoubilačkim radnjama, a moguća su i psihotična nazadovanja sa poremećajima
opažanja i delirantnim simptomima. Kod mlađe dece, zbog nedovoljno organizovanog
ja, napadi straha se mogu ispoljiti kao vikanje, bes, snažni pokrati telom
i neposredno pražnjenje („temper tantum") .
2.3. Hronična strepnja
Neka deca i mladi su stalno u stanju očekivanja opasnosti, zabrinuti,
zaplašeni, lako se trzaju na „sve i svašta", trajno su uznemireni,
napeti, umorni i ponašaju se kao da ih vrebaju sa svih strana: u porodici,
školi, na ulici. Zbog takvog stanja javljaju se i smetnje spavanja (nesanica,
buđenje, plač), apetita, disanja (gušenje), glavobolje, smetnje srca (ubrzano
lupanje srca), znojenje, promene boje lica, strah od drugih osoba, ispita
u školi i javnih nastupa. Telo je kruto, pokreti sputani, a način držanja,
kretanja, sedenja i celokupno ponašanje otkrivaju unutrašnju napetost
i strepnju. Čest je tremor prstiju, grickanje noktiju i usnica, slabo
usredsređivanje pažnje na delatnosti, što značajno utiče i na uspeh u
školi. Često su zaokupljeni razmišljanjima oko stvari koje ih plaše, često
sanjare i beže u svet mašte.
Hronična strepnja osiromašuje međuljudske odnose osobe, smanjuje težnje
i remeti saznajne procese. Ukoliko je strepnja umerena ona može podstrekivati
učenika na učenje, delatnost i stvaralaštvo s ciljem da se izbegnu sukobi
i porodični i društveni pritisci. Iz hronične strepnje mogu se razviti,
u početku, nesistematizovane, a kasnije i sistematizovane fobije.
3. EMOCIJE KOD DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA
Svi dečiji biografi saopštavaju da se sa uzrastom povećava
i broj emocija, koje dete može da doživi. Katarina Bridžes vršila je posmatranja
kako bi utvrdila karakteristične emocije za određene uzraste. Iz svog
proučavanja napravila je skalu diferenciranja emocija u toku razvoja,
mada ova skala ne može poslužiti kao orjentacija kada se koja emocija
javlja.
Slika 4. Redosled javljanja emocija kod dece
Krajem prvog meseca uzbuđenost se izdvaja i prelazi u negativnu reakciju,
tzv. uznemirenost (distress). Krajem drugog meseca, diferencira se pozitivna
emocionalna reakcija, zadovoljstvo (delight). Tu emociju izazivaju: kontakt
usana sa cuclom, milovanje i pljeskanje. Dete prestaje da plače, a počinje
da guče i maše rukama. Kod beba se cesto zadovoljstvo i uznemirenost brzo
smenjuju. Diferenciranje emocija odvija se postepeno. Prve dve izdvojene
emocije malo se razlikuju u pogledu spoljašnjih i unutrašnjih reakcija
i situacija koje ih izazivaju.
Na uzrastu od 3 do 6 meseci, razvijaju se skoro jedna za drugom sledeće
emocije : gnev, gađenje i strah. Od 9 do 12 meseci nastaju oduševljenje
i naklonost. Oko trinaestog meseca naklonost se grana na naklonost prema
odraslima i naklonost prema deci.
U petnaestom mesecu javlja se ljubomora, a u dvadesetprvom mesecu radost.
U razdoblju od 2-5 godine nastaju stid, strepnja, zavist, razočaranje,
nada.
U predškolskom uzrastu osećanje postaje nezavisno od opažanja, postaje
stalnije, ali još uvijek je labilno. Ali među svim doživljajima, emocije
su kod deteta u predškolsko doba najjače. U ovom periodu česti su afekti,
a preovlađuju uglavnom prijatne emocije, nestašno raspoloženje, retko
kad razdražljivo, a najređe tužno.
Krajem predškolskog perioda emocionalnost i labilnost se povećavaju, a
u kasnijem periodu emocije počinju da se pokrivaju. Emocije odraslih i
emocije kod dece bitno se razlikuju. Prvenstveno po tome sto su dečije
emocije proste, spontane, nisu uzdržane i odmah nalaze odgovarajući izraz.
Sa vaspitavanjem dece dolazi i do odgovarajućih promena. Vremenom emocije
gube svoju nediferenciranost i dete postepeno počinje da uči i da se uzdržava
od emocija a samim tim stiče vlastiti način izražavanja.
3.1. Potrebe dece i strah od njihovog nezadovoljavanja
Američki dečji lekari T. Beri Brazelton, profesor Univerziteta
Harvard, i Stenli Grinspen sa Univerziteta „Džordž Vašington"
u Vašingtonu sastavili su na osnovu dosadašnjih saznanja u oblasti razvojne
psihologije spisak potreba koje smatraju ključnim za psihičko zdravlje
dece. Dvojica naučnika navode okolnosti koje su od suštinskog značaja
za zdravo psihičko sazrevanje deteta.
Emocionalna sigurnost
Prvo mesto na njihovoj listi zauzima emocionalna sigurnost. Što je dete
mlađe, to je važnije da ima pouzdanu blisku osobu, koja će ga negovati,
hraniti, štiti i maziti. Beba još nema osećaj za vreme, pa opšte osećanje
nezadovoljstva „glad", u trenutku kada se pojavi poznato lice, povezuje
sa sledećim iskustvom: sada će mi biti bolje. Na taj način se
stvara prvi odnos povezanosti sa drugom osobom, važan za razvoj iskonskog
poverenja, zahvaljujući kome čovek prolazi kroz život kao psihički zdrava
osoba.
Radoznalost
Grinspen i Brazelton i radoznalost smatraju jednom
od osnovnih potreba. Osećaj da su voljena deci daje hrabrost da se okrenu
nepoznatom, da istražuju novo. Međutim, dete će iskoristiti priliku za
sticanje novih iskustava samo ako ima osećaj da je njemu najbliža osoba
u blizini i da će mu pružiti utočište ukoliko nešto krene naopako.
Nova iskustva treba da budu primerena detetovom uzrastu, njegovom karakteru,
a ne samo očekivanjima i normama roditelja i čitavog društva. Podrazumeva
se da sva deca treba da nauče da se ponašaju za stolom, da budu obzirna
prema okruženju, saosećajna i zahvalna. Ali da li devojčice baš moraju
da nauče da štrikaju? Da li sin mora da igra šah sa svojim ocem? Deca
će biti srećna ako roditelji osete njihove talente i interesovanja, ako
ih podstiču i shvataju ozbiljno, čak i ako oni ne odgovaraju njihovim
očekivanjima.
Priznanje okruženja
Da bi dete moglo da stiče iskustva, da uči i da se razvija, neophodno
mu je priznanje okruženja. „Sposobnost za ohrabrivanje jeste jedna
od mogućnosti izražavanja ljubavi prema bližnjima", glasi jedan
od principa kineske teorije vaspitanja.
Granice
I granice i poznate strukture spadaju među osnovne dečije potrebe. Što
su deca manja, to im svet deluje haotičnije. Sve im je nepoznato. Brazelton
i Grinspen smatraju da je u ovoj životnoj fazi važno obezbediti deci „utočišta"
u kojima se dobro snalaze. Dom u koji se uvek vraćaju, park u kome se
igraju, utvrđeni dnevni raspored na koji mogu da se oslone. A šta je sa
granicama? Maloj deci je sve zanimljivo, uključujući i nezaštićene utičnice.
Veća deca su sklona da izazivaju roditelje: „Šta će se dogoditi ako...?".
Roditelji koji deci postave određene granice pružaju im sigurnost koju
ona nesvesno traže. Ležeran, nedosledan, previše slobodan stil vaspitavanja
utiče na to da deca izrastu u haotične osobe, koje ne mogu da se organizuju
i nisu sposobne da se uklope u društvo.
Stabilna zajednica
Na kraju, za dete je važna stabilna zajednica. Zavisno od uzrasta, deci
nije potrebna samo pouzdana bliska osoba (najčešće majka), već i porodica
koja se sastoji iz više generacija. U malim porodicama ili porodicama
u kojima postoji samo jedan roditelj, krug mogu da prošire komšije, prijatelji
i poznanici, koji će spontano pokazati deci da postoje i drugi životni
stilovi i drugačiji načini gledanja na stvari.
Vršnjaci su bitni
Kada malo odraste, detetu će veoma bitni postati drugovi vršnjaci, koji
će mu olakšati da se snađe u vlastitoj starosnoj grupi. Roditelji koji
se postepeno povlače olakšavaju detetu neizbežno odvajanje od roditeljske
kuće. Oni treba da shvate da su samo njegovi pratioci na određeno
vreme.
4. STRAH
Strah je primarna emocija i urođena reakcija organizma na pretnju.
Njime se organizam aktivira kako bi se izborio sa pretnjom. Zato je strah
korisna, adaptivna funkcija organizma koji se nalazi u opasnosti. Prve
vidljive reakcije straha pokazuje odojčad u vremenu od četvrtog do šestog
meseca. Duže odsustvo roditelja deca mogu izdržati tek onda, kad mogu
da zadrže unutrašnju sliku o osobama u koje mogu imati poverenja.
Istraživanja iz područja razvojne psihologije pokazala su da su čoveku
urođene samo dve reakcije straha: strah od jakog zvuka i strah od iznenadnog
gubitka podloge. Svi ostali strahovi nastaju kroz iskustvo kontakta sa
spoljnim svetom, kroz iskustvo odrastanja.
Kroz iskustvo o uzročno-posledičnim vezama i učenje adekvatne procene
pretnje mi usvajamo različite manifestne oblike odbrane. Nekada, usled
preplavljujuće količine straha i doživljaja da se ne može zaštititi, jedinka
može reagovati ukočenošću. Deca se češće od odraslih parališu usled doživljaja
straha, a karakteristična je i reakcija bežanja, plač, vrištanje.
Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa
mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, ubrzanom
disanju, sušenju usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim
držanjem tela koje je biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost.
Osim realnog, postoji i neurotični strah, kao što je: strah od ispita,
strah od kastracije, komadanja i sl. Strah je jedan od najefikasnijih
i naravno najnehumanijih načina upravljanja ljudima i drugim živim bićima.
Strah je osećaj depersonalizacije i urušavanja sopstvene ličnosti. Pripada
delateljnom delu čovekovog duha.
Postoji celi raspon mogućih negativnih osećaja zavisno od situacije u
kojoj se čovek nalazi:
- čovek može izbeći opasnost - strah
- čovek nije siguran može li izbeći opasnost - panika
- čovek je siguran da ne može pobeći opasnosti - užas
Postoji takođe celi raspon nerealnih (iracionalnih, nestvarnih) strahova
koje nazivamo fobijama (fobija nije nužno iracionalna, ali je uvijek preterani
strah). Na fiziološkom planu, manifesuje se ubrzanim radom srca, porastom
tonusa mišića, povišenim krvnim pritiskom, povećanim lučenjem adrenalina,
ubrzanim disanjem, sušenjem usta itd. Na planu ponašanja, manifestuje
se karakterističnim držanjem tela koje je biološki signalna reakcija na
opasnost.
4.1. Razvojni strahovi
Treba praviti razliku između strahova koji su normalan pratilac detetovog
odrastanja i sazrevanja, koji se još zovu i razvojni strahovi i neurotskih
strahova koji se vezuju za visoko stresne i traumatske doživljaje. Razvojni
strahovi se vezuju za različite faze razvoja deteta i najčešće prolaze
spontano.
Strah dostiže različite stupnjeve, može poprimiti različite oblike i može
izazvati različite poremećaje u razvoju ličnosti.
Fiziološku osnovu straha, kao i svih ostalih emocija, čini organizam u
celini, a posebno vegetativni nervni sistem, endokrini sistem, hipotalamus
i moždana kora. U tom pogledu poseban značaj ima zona u mozgu koja se
naziva limbički sistem. To je prstenasta nervna struktura koja se nalazi
ispod hipotalumusa i talamusa. Npr. nadraživanjem hipotalamusa javlja
se bes. Dejstvom kore velikog mozga, emocije se inhibiraju ili stavljaju
pod kontrolu. Kada preovladava uzbuđenje koje je poteklo iz nižih supkortikalnih
centara (limbičkog sistema i hipotalamusa) ostajemo dugo razdraženi, čak
i kada je uklonjen emocionalni podsticaj. Kod mentalno oštećene dece primećuje
se nepovezanost emocionalnog stanja sa realnim situacijama.
Funkcije dečjih strahova su brojne. Strahovi obaveštavaju organizam da
je u opasnosti. Tokom razvoja, njihova funkcija se menja. Strahovi spadaju
u emocionalnu sferu života, a emocije su deo dečije potrebe za opštenjem.
Po mišljenju E. Froma, emocije, u najopštijem smislu, spadaju
u "univerzalni govor". Služe neposrednom uspostavljanju komunikacije
sa drugima, a često su i izvor nesporazuma. Zadržavaju se na granici gde
nastaje potreba za drugim načinima opštenja. Pre svega, putem artikulisanog
govora. Emocije, uključujući i strahove, prepliću se sa govorom i dopunjavaju
ga. U nekim slučajevima mogu i da mu protivureče. Strahovi, kao i neke
druge emocije, podležu društvenim konvencijama i zabranama, pa je s tim
u vezi potrebno dete vaspitavati od rane mladosti kako bi se ispoljavanje
strahova kultivisalo ili potisnulo.
Strah plaši dete zato što mu otkriva opasnosti, naročito opasnost od usamljenosti,
bolesti i smrti.
Mnogi odnosi u društvu zasnovani su na strahovima. Npr. pokazati strah
znači nalaziti se u potčinjenom položaju, dok uplašiti nekoga znači uzdići
se iznad njega. Strah u igrama može poslužiti i kao sredstvo za oslobađanje
ili pretvaranje straha u zadovoljstvo. Tome mogu naročito poslužiti igre
u kojima se može pasti, npr. ljuljaška, klackalica, tobogan i dr. Naravno
da u takvim igrama uvek pored deteta mora biti odrasla osoba.
O tome kako se strahovi razvijaju, postoji više teorijskih objašnjenja.
Bez obzira na različita tumačenja, postoji i opšta saglasnost, npr:
• da se strahovi rano javljaju;
• da su česta i normalna dečja emocija;
• da su neki strahovi, kao npr. zbog izmicanja podloge, pojave snažnog
iznenadnog zvuka ili jakog bljeska, urođeni;
• da u pogledu javljanja i razvoja strahova, kao i ostalih emocija,
postoji izvestan redosled;
• da u većini slučajeva kada je strah u pitanju, najveću ulogu ima učenje
(podučavanjem, sticanjem sopstvenog iskustva, uslovljavanjem ili učenje
po modelu);
• da je razvoj ove emocije povezan sa razvojem samosviesti, razvojem
pojma o sebi i sa reakcijama socijalne sredine u kojoj dete živi i odrasta;
• da strah kod dece pojačavaju osećanja nedoraslosti za savladavanje
raznih opasnosti, stalno zaplašivanje, osećanje da neće ispuniti očekivanja
roditelja u pogledu škole, nedostatak iskustva, iznenađenja i nagle
promene ustaljene sredine i sl.;
• da se deca, po pravilu, plaše od životinja, od povreda, od smrti,
od nepoznatog uopšte (mraka, buke, nepoznatih osoba) ili novih predmeta,
kao i munje, grmljavine, zemljotresa, ratova i drugih prirodnih i socijalnih
pojava;
• da stalno zastrašivanje deteta može dovesti do formiranja opšte plašljivosti
kao crte ličnosti, što je karakteristika neurotskog straha;
• da sa odrastanjem strahovi postaju više apstraktni i više anticipativni,
tj. pojačava se zabrinutost u pogledu odvajanja, od toga da li će se
uspeti u školi ili u profesiji, od mogućeg nastupa sramote ili gubitka
socijalnog statusa i samopoštovanja, kako će se razrešiti ekonomski
ili politički odnosi i sl.;
• da strah slabijeg intenziteta ima adaptivnu funkciju, jer povećava
oprez i osigurava zaštitne mehanizme značajne za opstanak, dok intenzivan
i nerealan strah narušava prilagođavanje i često zahteva psihijatrijski
tretman.
Francuski psiholog Mišel Zlotović na samom početku knjige Strahovi
kod dece ističe: "... da je strah životinjska potka (osnova) u nama...
" i da je strepnja (anksioznost) bolest tela koja još naučno nije
dovoljno rasvetljena. On dalje ističe da je ljudsko novorođenče sklono
istraživanju sredine (kao što je slučaj i u životinjskom svetu), a istraživati
uvek znači napustiti sigurnost i izložiti se opasnostima. U tom smislu
dečji strahovi su najpre neposredna, kao i kod životinja, a onda i simbolična
neizvesnost spoznaje.
Dečji strahovi, navodi M. Zlotović, javljaju se i zbog stanja nemoći i
osećanja strepnje (anksioznosti) i beznađa. U tom smislu mladi, upitani
šta osećaju u strahu, kažu: osećam nemoć, kao da sam ostavljen na milost
i nemilost svemu što mi se može dogoditi, osećam koliko sam sitan.
Psihoanalitičar S. Frojd
i njegovi sledbenici pretpostavljali su da je prauzrok svih kasnijih strepnji
- nemoć i nedovršenost novorođenčeta. Isto tako, i tzv. trauma od rođenja.
Reč je o tome da se dete odvaja od organizma (bića) u kome su sve njegove
potrebe ranije bile zadovoljene. To razdvajanje je, dakle, gubitak nečega,
pa se time i objašnjava potpuna vezanost novorođenčeta za majku dve ili
tri nedelje (što je specifična simbioza). Time se objašnjava i česta potreba
deteta da ga majka dodiruje, miluje i drži u naručju.
Razumljivo je da se strah, kao jedna od primarnih emocija koja štiti dete,
javlja vrlo rano. Posmatranja dece pokazala su da se reakcija straha prvi
put može uočiti u dobi između šest i osam meseci odojčeta. Odojče reaguje
strahom kad mu se u vidnom polju pojavi nepoznata osoba. Još u ranijoj
dobi reaguje trzanjem, eventualno plačem na iznenadni jaki zvuk ili naglo
trešenje.
Novorođenče nema naročito širok spektar reakcija i doživljaja. Oko trećeg
meseca života ono tek uspeva da diferencira osećaj prijatnosti naspram
osećaja neprijatnosti. U ranom dobu začeci reakcije straha mogu se opaziti
u naglom trzanju i plakanju kao reakcijama na iznenadne signale iz spoljašnje
sredine. To mogu biti: zvuk telefona, automobila, naglo podizanje tona
glasa, promena jačine svetlosti u prostoriji ili nagli pokret nekoga od
prisutnih itd. Još jedna reakcija na potencijalnu opasnost prisutna u
najranijem dobu je Morov refleks koji se ispoljava u podizanju ruku deteta
u vertikalan položaj onda kada dolazi do nagle promene položaja i gubitka
ravnoteže. Na ovaj način dete refleksno pokušava da spreči pad. Ove prve
reakcije sadrže elemente odgovora na pretnju, ali nisu reakcije straha
u pravom smislu reči, već su pre odgovor na intenzivnu neprijatnost.
Prva prava reakcija straha može se uočiti između 6. i 8. meseca, kada
dete vidi neku nepoznatu osobu. Na pojavu stranog lica dete plače,okreće
se na drugu stranu, maše rukama čak i kada je majka prisutna ili ga drži.
Ova reakcija je intenzivnija ukoliko je dete do tog perioda bilo upućeno
samo na roditelje ili čak samo na majku. U sredinama u kojima je dete
često upućeno i na druge ljude, kao što je slučaj sa porodicama sa mnogo
članova, ova reakcija deteta može biti donekle umanjena, mada nikada potpuno.
Između 8. meseca i 1. godine života prvi put se javlja separacioni strah-strah
od odvajanja. Dete ne želi da se odvoji od roditelja, najčešće majke,
a kada se to dogodi postaje uznemireno, plače, a zatim se smiruje i povlači
u sebe. Oko druge godine ovaj strah od odvajanja je na vrhuncu, a neretko
se pojavljuje i kasnije u blažem obliku i povremeno, naročito nakon značajne
promene sredine (preseljenje, polazak u vrtić itd.). Sa ovim su upoznati
svi roditelji koji su ikada pokušali da svog dvogodišnjaka ostave na čuvanje
nekome ko ne spada u najbliži krug u kome se dete do tada kretalo, bilo
da je u pitanju odlazak u vrtić ili kod dalje rodbine, komšije itd. Nije
redak slučaj da se usled neadekvatne reakcije na detetov strah od odvajanja,
razvije neurotski oblik straha, dakle ne prolazni razvojni, već ozbiljniji
oblik za čije prevazilaženje je nekada potrebno konsultovati stručnjake.
Popuštanje detetovom zahtevu i ostanak sa njim po svaku cenu podjednako
je loše rešenje kao i iskradanje iz prostorije dok dete ne gleda ili potpuno
zanemarivanje detetove reakcije. Bitno je da detetu stavite do znanja
da odlazite kao i da naglasite da ćete se vratiti. Veseli pozdrav, golicanje
ili zasmejavanje pre nego što odete, značajno mogu da ublaže detetovu
reakciju kao i da skrate period privikavanja.
Tokom prve godine života detetov libido (pojednostavljeno prema S.
Frojdu - energija žudnje prema nečemu) orijentisan je na usta, pa
kažemo da je dete u oralnoj fazi. Majka koja hrani dete može biti dovoljno
dobra majka i uspešno prepoznavati detetove oralne potrebe kad je gladno
ili sito, razvijajući u kod njega osećaj zadovoljstva i sigurnosti. Majka
koja ne prepoznaje dobro potrebe svog deteta zasigurno će u njemu podsicati
nezadovoljstvo i anksioznost. Kako dete raste, sve je veći broj potencijalnih
izvora straha, a njegova reakcija postaje sve složenija.
U drugoj godini života libido deteta usmerava se s usta na analni otvor.
Dete ulazi u tzv. analnu fazu koja traje otprilike do navršene treće godine
života. Počinje obraćati pažnju na ispuštanje i zadržavanje stolice. Roditelji
ga u tom razdoblju obično počinju učiti čistoći, tj. nastoje ga rešiti
pelena. Kroz davanje i nedavanje stolice dete nagrađuje ili kažnjava roditelje.
Govorimo o analnoj agresiji prema roditeljima. Roditelji na dečje postupke
povremeno reaguju ljutnjom i uskraćivanjem ljubavi, što plaši dete. Tako
počinje svoju analnu agresivnost vezivati uz strah od gubitka roditeljske
ljubavi. Na sam čin "gubitka" stolice dete može reagovati strahom
jer se feces počinje u toj fazi doživljavati kao deo svog tela.
Od 3,5 do 5 godina dete pokazuje sve veće zanimanje za roditelja suprotnog
pola i rivalstvo prema roditelju istoga pola. Tačnije i jednog i drugog
roditelja istovremeno voli i mrzi, ali je onom suprotnog pola više sklono.
Govorimo o edipalnoj ljubavi, odnosno o edipalnoj fazi razvoja (Edipov
kompleks). Dečije ljubavne fantazije prema roditelju suprotnog pola
i konkurencija istopolnom roditelju rađaju strah od kazne, tzv. kastracijski
strah (Kastracijski kompleks). Zbog složenosti zbivanja u toj razvojnoj
fazi, kod deteta se mogu javiti strahovi, odnosno fobije raznih kliničkih
slika (od životinja, oštrih predmeta, policajaca, doktora, povrede tela,
bolesti itd.), ali one se obično spontano rešavaju kako se ta faza bliži
kraju i prelazi u puno mirniju razvojnu fazu - latenciju. Oko 3. godine
može se javiti strah od mraka, koji se često konkretizuje kroz strah deteta
da će se u mraku saplesti i povrediti, da će čudovište izaći iz ormara
ili da će ga ujesti pauk itd. Ovo je preiod u kome se intenzivno razvija
mašta i moć imaginacije, a dete se lako uživljava u prizore iz crtanih
filmova ili priča, često ih pojačava i doživljava kao vrlo prisutne. Deca
u ovom periodu imaju potrebu da spavaju sa upaljenim svetlom ili otvorenim
vratima od sobe. Vremenom, većina dece počne sama spontano da zatvara
vrata svoje sobe i gasi svetlo pred spavanje.
Oko 5.-6. godine strahovi poprimaju realniji karakter. Dete postaje svesno
realnih opasnosti koje mogu da zadese njega ili njemu drage osobe, iako
su ovi strahovi i dalje preterani i generalizovani. Tako se deca plaše
provalnika, sa tim u vezi nepoznatih, ‘sumnjivih’ ljudi (a često su svi
stranci vrlo sumnjivi), prirodnih katastrofa ( gde se obična grmljavina
može protumačiti kao vrlo preteća), razaranja, rata, razbojništva. Strah
od mraka je i dalje prisutan i odnosi se na fantaziju da se u mraku krije
neka zaseda zlih ljudi ili se tu kriju natprirodna bića (u ovom periodu
su to često stvorenja karakteristična za mitološko nasleđe sredine: vampiri,
demoni, duhovi...). Dete se, ukratko, boji mnogih stvari. Briga za roditelje
i strah od smrti su strahovi srednjeg detinjstva – oni se javljaju oko
pete godine života, kad dete počinje da primećuje da stvari oko njega
nestaju – a „ako je uvelo cveće u vazi, može i mama da nestane”. Ova strahovanja
se naročito intenziviraju ako je dete u ovom periodu iskusilo smrt bližnjeg
svog. Ne treba zaboraviti ni strah od razvoda roditelja. Međutim, baš
kao što se plaši za roditelja, tako se plaši i od roditelja – strah od
kazne je moćan strah detinjstva!
Latencija je razdoblje od 6. do 11. godine, u kojem je dete spremno da
krene u školu. Najpoznatiji strah te faze je onaj od škole ili školska
fobija. Dete odbija da ide u školu. Boji se da ostane na
nastavi bez nekoga iz najužeg kruga porodice, najčešće majke. Majka je
često prisiljena da dete dovodi u školu, a povremeno i da sedi s njime
u školskoj klupi. Kad se školska fobija smiri, stalno je prisutna opasnost
da se posle praznika ili čak dužeg vikenda ponovno razbukta. Nekad je
maskirana, pa dete može imati uporne glavobolje, bolove u stomaku, mučnine,
nesvestice, opšu slabost i sl. Zbog tih simptoma roditelji ga ne teraju
u školu, a i sami nastavnici ga sažalijevaju i šalju kući. Što dete duže
izostaje, to će teže ponovno krenuti na nastavu. Rešavanje školske fobije
najčešće je dugotrajan proces.
U sledećoj fazi od 12. do 20. godine života, koja se zove pubertet ili
adolescencija, ponovno se razbuktaju svakojaki strahovi i anksioznosti
uz prateće smetnje ponašanja, što rezultira kompleksnom kliničkom slikom
popularno zvanom adolescentna kriza. Da spomenemo
samo neke: separacijska anksioznost zbog odvajanja od roditelja, nevoljenosti,
nesposobnosti, strahovi zbog naglih promena izgleda tela, strahovi od
bolesti, osiromašenja, neuspeha, debljanja, seksualnosti, trudnoće, osećaji
manje vrednosti. Na sreću, većina tih strahova i kriza su prolaznog, razvojnog
karaktera i najčešće se sami reše bez posebne stručne pomoći.
Nemirno spavanje i noćno buđenje česti su kod male dece,
premda većina dece nije imala traumatskih iskustava. Ponovno je reč o
razvojnom fenomenu zbog kojeg dete noću ružno sanja (pojavljuju se loši
objekti u liku veštice, vuka, čudovišta, klovna itd. koji ga napadaju,
otimaju i odnose), dete se jako boji i budi u krevetu. Često se zaboravlja
da dnevni, a posebno noćni strahovi mogu biti podstaknuti i podržavani
gledanjem filmova i igranjem kompjutorskih igara u kojima ima nasilja
i strave.
Dakle, strahovi karakteristični za decu su strah od odvajanja, iznenadnog
jakog zvuka ili bljeska, strah od komadanja, kastracioni strah, strah
od stranca, strah od prljanja, strah od životinja, strah od demona itd.
1
godina |
Strah od odvajanja od majke, od nepoznatih osoba i novih prostora
kad nije tu bliska osoba |
2
godine |
Strašljivo doba – strah od jakih zvukova (grmljavine,usisavaca);
tamnih boja, velikih objekata (kamiona); strah od promena u prostoru;
odvajanja od majke u vreme odlaska na spavanje; od vetra, kiše,
divljih životinja |
3
godine |
Strah od ružnih lica, maski, nakaza; strah od mraka, životinja,
policajaca, lopova |
4
godine |
Strah od jakih zvukova (sirene vatrogasaca), od mraka, divljih
životinja; strah od majčinog večernjeg izlaska i odvajanja |
5
godina |
Smanjuju se strahovi od ružnih ljudi i nakaza, a povećavaju stvarni
strahovi od ozleđivanja, pada, pasa; strah da se mama nece vratiti
kuci |
6
godina |
Vrlo strašljivo doba; strah od zvukova zvona, telefon, neugodan
glas, voda u WCu…; od duhova, veštica, da je neko pod krevetom;
da ce se izgubiti; od vode, vatre, groma, munje; strah od samoće
(spavati sam u sobi, biti sam kod kuce); strah da ce se mami nešto
dogoditi, da bi mogla umreti; hrabar za ozbiljnije povrede, a boji
se trna, posekotine, krvi |
7
godina |
Strah od mraka, tavana, podruma, sena, duhova, veštica; od špijuna,
lopova, ljudi koji se skrivaju u ormaru, pod krevetom; strahovi
koji nastaju nakon strašnih prica, filmova, gledanja TV |
8
godina |
Sve je manje dečijih strahova; prisutan strah od realnih opasnih
stvari i situacija |
Tabela 1. Karakteristični strahovi za decu do
8 godine života
4.2. Klasifikacije dečijih razvojnih strahova
Do danas su predlagane brojne podele i klasifikacije dečjih strahova
i anksioznosti. Svojevremeno su bile moderne liste strahova i pripadajućih
fobija egzotičnog naziva poput npr. straha od mačaka i ailurofobije, straha
od mraka i niktofobije, straha od insekata i entomofobije, straha od zmija
i ofidofobije, straha od grmljavine i brontofobije, i sl. Kasnije klasifikacije
sadržavale su šire kategorije i temeljile su se na analitičkim metodama,
na etiološkim podacima ili pak empirijskim postupcima (obrade su se najčešće
provodile faktorskom analizom).
Poulton i saradnici (1997) dele dečje strahove u četiri kategorije s obzirom
na njihov sadržaj: socijalni strahovi, npr. strah od odgovaranja pred
razredom, strah od nepoznatih ljudi, strah od upoznavanja s novim prijateljima,
i sl.; specifični strahovi: strah od vode, životinja, visina, mraka, grmljavine
i oluje; agorafobični strahovi: strah od izlaganja situacijama kao što
su mostovi, tuneli, avioni, liftovi, autobusi, gužva, samoća, i sl.; višestruki
strahovi koji obuhvataju veći broj napred navedenih strahova.
Ollendick (1995) navodi deset najčešćih strahova kod dece: strah da će
ga udariti auto, da neće moći disati, od bombe i bombaškog napada, biti
zapaljen ili izgoreti, pasti sa nekog visokog mesta, strah od provalnika,
zemljotresa, smrti, slabih ocena i zmija. Autor je utvrdeo da su ovi strahovi
konzistentni kroz dob, pol i kulturalnu pripadnost. Faktorskom analizom
utvrdeo je da se strahovi grupiršu u pet osnovnih kategorija: strah od
neuspeha i kritikovanja, strah od nepoznatog, strah od povreda i malih
životinja, strah od opasnosti i smrti, strah od medicinskih postupaka.
U DSM-IV klasifikaciji (1996) strahovi i anksioznosti se opisuju paralelno,
tako da se npr. javljanje određenog tipa fobije opisuje u funkciji razvoja,
obično zavisi od dominantnih strahova za tu dob. Navodi se podela na osam
oblika anksioznih poremećaja: panični poremećaj i agorafobija, separacijski
anksiozni poremećaj, generalizirani anksiozni poremećaj, opsesivno kompulzivni
poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, akutni stresni poremećaj,
socijalna fobija i specifična fobija. Specifične fobije, nadalje, imaju
četiri podtipa: fobije od životinja (pojavljuju se kod dece), fobije od
prirodnih nepogoda (gromova, visine, vode i sl.), fobije od krvi, injekcije
i povrede (uglavnom praćene intenzivnom vazovagusnom reakcijom), situacijske
fobije (javni prevoz, tuneli, mostovi, liftovi, letenje, vožnja, zatvoreni
prostori i sl.).
U okviru Reissove teorije fobija, strahova i paničnih napada (1991) razlikuju
se tri fundamentalna, temeljna straha i veći broj svakodnevnih, uobičajenih
strahova. Temeljni strahovi su: strah od povrede i bolesti koji uključuju
i strah od smrti, strah od negativne evaluacije koji predstavlja strah
od odbačenosti, neprihvatanja i kritikovanja od strane vršnjaka, i anksiozna
osetljivost koja predstavlja strah od straha, tj. zastrašujuću pomisao
da bi javljanje straha u određenoj situaciji moglo imati katastrofalne
socijalne i telesne posledice. Svakodnevni, uobičajeni strahovi su strah
od životinja, visina, agorafobičnih situacija, socijalni strahovi i sl.
Temeljni strahovi se razlikuju od uobičajenih strahova s obzirom na dva
kriterijuma:
1. temeljni strahovi uključuju one nadražaje koji su zastrašujući za
većinu ljudi, i
2. uobičajeni strahovi se mogu logički redukovati na temeljne strahove.
Nadražajna kategorizacija dečjih strahova uključuje kontekstualni pristup:
određeni preteći nadražaji mogu biti udaljeniji od deteta (npr. male životinje,
medicinske procedure, prirodne nepogode, i sl.), dok su drugi bliski detetu
i sastavni deo svakodnevnog života (osećaj vlastite nekompetentnosti,
percepcija budućnosti, briga za zdravlje). Nadražaji se takođe mogu razlikovati
i s obzirom na svoju kompleksnost: npr. grmljavina i mrak su vrlo jasni
u svojoj pojavnosti i reakcijama deteta, dok su medicinske procedure i
javni nastupi manje jasni i uglavnom zahtevniji. Neki strahovi i anksioznosti
mogu biti više situacijski specifični- npr. strah od određenih životinja,
injekcije, tunela i sl. ili pak anksiozni poremećaji koji se javljaju
u specifičnim situacijama poput socijalne, separacijske ili ispitne anksioznosti,
dok su drugi vrlo opšti i u svojoj osnovi obuhvataju različite oblike
strahovanja (poput strahova vezanih za budućnost, telesne povrede i sl.).
Najčešći prigovor pri pokušajima kategorizacije strahova je da se veliki
broj različitih strahova svrstava pod istu kategoriju iz koje se ne dobiva
informacija o detetovim dominantnim reakcijama (kognitivnim, telesnim,
emocionalnim, bihejvioralnim) niti o pravoj pozadini straha (Barrios i
Hartmann, 1988).
5. STRAHOVI VEZANI ZA OSOBE KOJIMA SU DECA PRIVRŽENA
5.1. Privrženost i anksioznost
Pojam privrženost se odnosi na odnos između dve osobe koje imaju jake
emocionalne veze i trude se da održe svoje odnose. U užem smislu, odnosi
se na jaku emocionalnu vezu između deteta i onoga ko se brine o njemu,
najčešće roditelja ili staratelja.
Privrženost se pokazuje kroz sreću, radost i sl. kada je dete s roditeljem,
odnosno kroz strah, nelagodnost i sl. kada se odvaja od roditelja, ili
u traženju utehe u roditelju kada je dete u nepoznatoj ili opasnoj situaciji.
Dete, u zavisnosti od reakcija odrasle osobe kojoj je privrženo, može
da razvije zdravu (sigurnu) privrženost ili nekvalitetnu privrženost (tzv.
izbegavajuću ili anksioznu). Roditelj koji zadovoljava detetovu potrebu
za toplim fizičkim kontaktom i pruža mu osećaj nežnosti, šalje poruku
da je dete sigurno.
Majka ili drugi staratelj koji je psihološki nedostupan i ne reaguje na
emocionalne potrebe deteta, podstiče kod deteta razvoj izbegavajuće privrženosti,
dok okolina koja ponekad odgovara na dečje potrebe za blizinom i emocionalno
je dostupna, a ponekad je nedostupna i kažnjavajuća, razvija kod deteta
tzv. anksioznu privrženost.
Istraživači su došli do sledećih karakteristika dece koja su razvila sigurnu,
izbegavajuću ili anksioznu privrženost.
Sigurna privrženost
• Deca koriste odraslu osobu kao bazu iz koje istražuju svet,
• sigurna su u majčinu ljubav,
• na odvajanje od majke reaguju s manje straha,
• bolje rešavaju probleme,
• imaju bolje odnose s vršnjacima, kada odrastu.
Izbegavajuća privrženost
• Deca ne vole kontakt kožom-na-kožu,
• grljenje, maženje,
• takva deca pokazuju malo ili nimalo opreznosti pred strancima i postaju
uznemireni tek kad ostanu sami,
• pokazuju manjak saradnje, istražičkog ponašanja i empatije,
• izbegavaju emocionalne odnose.
Anksiozna privrženost
• Deca su nesigurna i bojažljiva,
• sve odrasle figure doživljavaju kao nepouzdane.
U istraživanju Ainsvorta primenjena je tehnika koja je kasnije postala
najviše korišćena za ispitivanje privrženosti. Prvo majka i dete ulaze
u nepoznatu sobu i dete se pušta da istražuje, zatim ulazi nepoznata osoba
i majka napušta prostoriju, na kraju se majka vraća i stranac odlazi,
uz još nekoliko puta ponavljanja iste šeme.
Deca različito reaguju, a njihove reakcije se umnogome razlikuju. Po Ainsvortu,
razlika je u stepenu povezanosti za majku i tipu povezanosti. Jednogodišnjaci
koji su bili sigurno privrženi, svoje majke su doživljavali kao baze za
istraživanje sveta, istraživali su samostalno, povremeno se vraćajući
u njihovo krilo, kada je majka otišla, reagovali su na njen odlazak kao
na stresnu situaciju, a čim se majka pojavila potražila su njenu utehu.
Ona deca koja su razvila izbegavajuću privrženost, ne plaču kad mama odlazi,
izbegavaju je kada se vrati i čini se da su na nju ljuta. Anksiozno privržena
deca na mamin povratak reaguju dvostrukim porukama, istovremeno tražeći
njenu blizinu, ali i fizičkom agresijom i sl.
5.2. Tok razvoja privrženosti
0-6 nedelja – faza predprivrženosti:
Dete prepoznaje miris i glas majke (staratelja), ali podjednako reaguje
na sve osobe u svojoj okolini,dete okolini upućuje različite "signale
privlačenja" (grljenje, praćenje pogledom, osmeh),dete se umiruje
i uteši kada je u naručju, kada mu se govori tihim glasom, ali mu je još
uvek svejedno koja to osoba radi.
6 nedelja - 6 (8) meseci – faza nastajanja privrženosti:
Dete počinje da iskazuje drugačije reakcije prema "najvažnijoj osobi",
nego prema ostalima,više gukanja i upućivanja osmeha usmerava prema „najvažnijoj
osobi” nego prema ostalima,brže se umiruje i prestaje da plače u naručju
„najvažnije osobe”,još ne pokazuje nikakav strah prilikom odvajanja od
nje.
6 (8) meseci -18 (24) meseca – faza jasno izražene privrženosti:
Počinju da se uočavaju jasno izražene privrženosti u obliku ljutnje zbog
odvajanja i straha od nepoznatih ljudi. Taj razvoj privrženosti povezan
je s detetovim ostalim razvojnim dostignućima: s uspostavljanjem pojma
postojanosti predmeta (pamćenje lika „najvažnije osobe”), razvojem emocije
straha i usavršenim puzanjem, koje mu pomaže da prati „najvažniju osobu”.
Osoba može najbolje i najbrže da uteši i umiri dete uznemireno zbog odvajanja,
i to već samim svojim prisustvom i dodirom. Dete pokazuje sigurnost i
hrabrost istraživanja okoline u blizini „najvažnije osobe”.
18 meseci- 2 (3) godine – faza recipročnog odnosa:
Dete postupno počinje da razume privremenost odvajanja, posebno ako mu
„najvažnija osoba” kratko i jasno rastumači razlog odvajanja, kako će
dete i s kim provoditi vreme odvojenosti. Ljutnja zbog odvajanja se postupno
smanjuje i većina dece s navršene tri godine može da podnese privremenu
odvojenost od „najvažnije osobe”.
Za dete, razvoj privrženosti je najvažniji oblik razvoja u okviru emocionalno-socijalnog
razvoja. Osećaj sigurnosti koji je nastao iz odnosa između majke (ili
oca) i deteta stvara osnovno poverenje i nepoverenje u odnosima i definiše
verovanje deteta o tome kako će okolina da reaguje na njegove potrebe.
Deca koja su razvila sigurnu privrženost znatiželjnija su, saznajno bolje
razvijena i socijalno kompetentnija, njihov razvoj ide u pravcu sve veće
nezavisnosti i uspostavljenog poverenja u mamu/tatu i okolinu. Međutim
čitav ovaj process razvijanja adekvatne i sigurne privrženosti prati niz
razvojnih strahova karakterističnih za razvoj svakog čoveka.
5.3. Strah od odvajanja, smrti i gubitka roditelja
Koliko je razdvajanje pogubno za emocionalni i intelektualni razvoj deteta,
vidi se na primeru odgajivanja dece lišene roditeljskog staranja, zaštite
i vaspitanja (hospitalizam, veliko zaostajanje u razvoju i sl.). Što se
tiče razdvajanja ili separacije kao uzroka strahova, primećeno je da postoje
dve faze u ponašanju deteta.
U prvoj, dete se žučno buni, plače, viče i zahteva. U drugoj, primećuju
Bolbi i saradnici, dete se povlači u sebe, izbegava bilo kakav dodir sa
drugima i postaje ravnodušno prema roditeljima. Međutim, prividna je ta
ravnodušnost i nezainteresovanost za njih, jer će kasnije vrlo burno reagovati
kada ih sretne. Usledi, takođe, i burna reakcija prilikom novih razdvajanja.
Prema ovim stručnjacima, "...i sklonosti potiču iz prirode porodičnog
života".
Strah od razdvajanja je strah napuštanja sigurnosti, emocionalo bliskih
osoba svog doma. U predškolskom ili školskom periodu pojavljuje se kao
strah od ostajanja u jaslicama/vrtiću ili u školi. Ovaj strah je normalna
pojava od 24 do 36 meseci starosti. Vrhunac dostiže u od 18 meseci, baš
kada, nažalost, mnoga deca kreću u jaslice. Patološki strah od razdvajanja
javlja se kod dece koja su posebno osetljiva na odvajanje od roditelja,
tj. osoba za koje su posebno emocionalno vezana, i od svoga doma. Za razliku
od normalne strepnje, patološku separacijsku anksioznost karakterišu:
• ekstremna nelagoda, koja može dostići panične razmere;
• morbidne brige o potencijalnoj opasnosti;
• ekstremno izražena potreba deteta i izričiti zahtevi da ostane sa
osobom od koje se odvaja.
Patološku separacijsku anksioznost u slučaju odvajanja deteta od roditelja
karakteriše velika pobuđenost autonomnog sistema (tahikardija, bolovi
u stomaku, glavobolja, mučnina, povraćanje) i borba da se na svaki način
spreči odvajanje. Dete se boji da će se njemu ili osobi od koje se odvaja
nešto strano dogoditi.
Deca sa pojačanom separacijskom anksioznošću često su uskraćena ili zakinuta
u normalnom društvenom razvoju. Nisu uključivana u igre, nisu išla u vrtić,
nisu prisustvovala nigde gde nisu bila uz roditelja i sl.
Malo dete ispoljava jaku i trajnu potrebu da ostane sjedinjeno sa svojom
majkom u simbiotičnom odnosu. Ova tendencija ostaje prisutna i u kasnijim
fazama a kod nekih osoba i porodičnih grupa do kraja života. Ona predstavlja
nesvesno porodične grupe, uostalom kao i svake druge ljudske grupe, i
uslovljava ponašanja njenih članova. Srećemo je kod dece sa ulaskom u
grupu drugova. Prema psihoanalizi reč je o katektiranju spoljašnjih objekata.
Proces sjedinjavanja stoji u stalnom dijalektičkom odnosu sa procesom
odvajanja, cepanja ove fuzione veze dete-majka ili dete-ostali svet. On
je naročito značajan za razvoj individualizacije i personalizacije deteta.
Sjedinjavanje se u prvo vreme odvija preko dojenja, hranjenja, nege oko
pražnjenja sfinktera. Dete se oseća sjedinjeno sa majkom onda kad je ona
prisutna i kad predstavlja realni izvor stimulacija. Stoga mentalna higijena
razvojnog doba insistira na trajnom prisustvu majke ili zamene za majku.
Nama je danas jasno da afektivni odnos između majke i deteta predstavlja
osnovni i bitni činilac u organizaciji i sintetizovanju njegovog telesnog,
osećajnog, saznajnog i socijalnog razvoja deteta. Danas isto tako znamo
da u ovo afektivno polje između deteta i majke veoma brzo ulaze otac,
braća, sestre, ostala rodbina i konačno svaka nova osoba iz njegove spoljašnje
realnosti. Trenutak cepanja dijade majka — dete i formiranje odnosa sa
trećom osobom, najčešće ocem, nosi elemente moćnog agensa koji detetu
daje pogodnost da se odvaja iz simbiotičke veze sa majkom i da započne
svoju individualizaciju i personalizaciju. Istovremeno, ono se sjedinjuje
sa novom, trećom osobom i započinje proces socijalizacije i šireg društvenog
uključivanja.
Strah od odvajanja je pokazatelj da dete odrasta. U razdoblju do dve godine
ono obično zaboravi na roditelja nakon što je otišao i ubrzo se smiruje
i snalazi s onima s kojima je ostavljeno. Nakon druge godine počinju problemi,
jer dete počinje brinuti i razmišljati o roditeljevom odlasku. Proces
postupnog privikavanja na jaslice ili vrtić u ovom razdoblju može biti
prilično traumatičan i za roditelje i za dete. No, i svako drugo odvajanje
može biti problematično za dete, ako prespava kod rodbine ili se seli
u novi dom gde spava u novom okruženju.
Od rođenja do godine dana starosti, dete neće moći da razlikuje sebe od
drugih. Kad počne shvatati da drugi nisu deo njega, shvatiće da može biti
ostavljeno i da će biti samo. Tako počinje da se javlja strah od odvajanja
– to je faza koju većina dece prolazi.
Jedno britansko istraživanje je pokazalo da deca mlađa od godinu dana
ne shvataju sebe kao pojedince. Kad su ih stavili pred ogledalo, deca
su pokušala da dodirnu „dete u ogledalu“. Nakon što su na detetov nos
stavili malo rumenila, svako dete je pokušalo da dodirne nos u ogledalu.
S 12-13 meseci imaju izraženiji osećaj vlastite ličnosti, pokazalo je
navedeno istraživanje. Starija deca su dodirivala vlastiti nos kad su
videla nešto crveno na nosu.
Dete će razvijati svoj osećaj individualnosti i identiteta još godinama.
Ovo je i koren detetovih gnevnih ispada.U dobi od dve do tri godine, dete
počinje samo istraživati svet, sve više se odvajajući od odraslih.
Dete mora naučiti da drage osobe ostaju žive i kada su otišle jer je sudbina
bliskih osoba u trenucima udaljenosti jedna od glavnih dečijih briga.
U svakodnevnom životu neočekivano kašnjenje nekog od članova porodice
često izaziva nemir i strepnju. Taj nemir može se isto tako odnositi i
na druge drage ljude, prijatelje i dr. Dete se smrti boji jer je smatra
nepopravljivom, ali i slučajnim događajem. Uz to boje se i odvajanja koja
prouzrokuje smrt.
Strah od odvajanja pretpostavlja da se veza između deteta i onih koje
voli može prekinuti na razne načine. Slike otimanja predstavljaju patnju
deteta. Odvajanje može biti i posledica slabosti voljenih osoba, ali i
loših namera drugih lica. Kod deteta postoji i osećaj saosećanja prema
bližnjima. Zbog toga neprijateljstvo može prouzrokovati grižnju savesti.
Jedna od glavnih tema straha od razdvajanja je strah da će nas napustiti
oni koje volimo. To strahovanja kod deteta na određenoj fazi razvoja odgovara
opasnosti gubljenja ljubavi svojih bližnjih, koja ono može doživjeti kao
posledicu toga što je učinilo nešto nedozvoljeno. Taj je strah povezan
sa osećajem krivice. Dete predstavlja određeno ponašanje roditelja kao
kaznu i to vrlo rano, samo ako ono na neki način poljulja sigurnost koju
mu pruža ljubav bližnjih.
6. STRAH OD NEPOZNATIH OSOBA
Novorođenče još uvek ne zna ko je to stranac, uživa u zagrljajima, osmesima,
i retko kad razlikuje zagrljaj mame, tate ili komšinice. Sa tri meseca beba
već drugačije gleda na svet oko sebe i može da razlikuje lice roditelja
i nekog koga nije nikada videla. Međutim, većina mališana strah od nepoznatih
ljudi oseća tek sa otprilike sedam-osam meseci.
Neka deca su osetljivija i burnije reaguju već kada vide nekoga, dok se
druge plaše ako im se neko približi ili ih dodirne. Deca koja su navikla
na česte posete, brže se navikavaju i lakše prihvataju nepoznata lica, pa
kod njih ova faza obično veoma kratko traje.
Strah od nepoznatih osoba potpuno je normalna pojava i obično se javlja
sasvim neočekivano i iznenada. Beba se odjednom plaši neznanaca, okreće
glavu grčevito se držeći za majku.
Neki naučnici burne reakcije dece kada vide nepoznate osobe objašnjavaju
time da dete ustvari pokazuje strah tek kada je sposoban da uporedi nešto
što zna ili prepoznaje, sa nečim što mu je nepoznato, tačnije što ne prepoznaje.
Kako mališan raste, sve bolje razlikuje poznate od nepoznatih lica, i sve
više oseća strah od onih koje ne prepoznaje. U jednom trenutku (oko osmog
meseca) strah doživljava kulminaciju, a zatim postepeno nestaje. Takođe,
postoje i naučnici koji tvrde da beba strah od nepoznatih osoba oseća zbog
toga što strance doživljava kao potencijalnu pretnju, tačnije oseća opasnost
i ugroženost.
Kasnije se javljaju strahovi od provalnika, razbojnika, stranaca uopšte.
Dete počinje da razmišlja i da se boji toga da će biti oteto, da će stranac
nauditi njemu ili roditeljima. Od oko četvrte godine kada dete ima svoj
svet mašte ono se boji lopova, veštica, vampira. Boji se da ga oni ne ukradu,
da ga ne odvezu.
Kradljivci i fantastični likovi pripadaju svetu s kojim dete dolazi u dodir
preko svojih strepnji i teskoba. Postojanje tih likova predstavlja nemire
i nerede koji postoje kod deteta. Određeni dečiji komentari jasno prikazuju
da strah od otmice predstavlja strah od odvajanja. 7. STRAH OD MRAKA
I ŽIVOTINJA
Mališani često boje čudovišta, paukova ili zmija “koji se skrivaju” ispod
kreveta ili u ormaru. Strah od mraka obično je usko vezan uz nešto konkretniji
strah, jer je detetu lakše da pripiše bojazan nekome ko će izaći iz mraka
nego samom mraku. Ovi strahovi mogu se protegnuti i do desete godine života.
Dok se manja deca često boje apstraktnih ili nerealnih likova, koji delom
mogu biti i posledica preteranog uživljavanja u bajke (vuk iz bajke koji
živi u šumi dovoljan je razlog da dete na izletu u prirodi pomisli da neki
vuk živi u obližnjem šumarku), starije školsko dete proživljava već deo
realnih strahova dok s ključem oko vrata i samostalnim boravkom u kući posle
škole postaje svesno i realnih opasnosti od nepoznatih lica, lopova ili
slično.
Dosta dece nauči da se nosi s ovim strahovima i samostalno, tako da upale
televiziju ili radeo ili telefoniraju roditeljima, bakama ili drugim poznatima
kad su sami u kući. Dosta roditelja primećuje kako dete pevuši kad ide u
mračniji deo prostorije ili komunicira samo sa sobom. To su načini na koji
sami rasteruju strahove i olakšavaju situaciju koja je za njih problematična.
Strah od mraka jedan je od najuobičajenijih dečijih strahova. To je ujedno
strah s kojim se odrasli najlakše identificikuju i lako ga razumeju. Ni
prosečna odrasla osoba nije baš potpuno samouverena u mraku i oseća se pomalo
nesigurno. Nedostatak sposobnosti da jasno vidimo što je oko nas, naime,
deluje kao okidač mašti koja kod većine vodi do ideje na netko iz mraka
vreba na nas.
Ponekad deca razviju strah od stvarnih, opipljivih bića, predmeta i pojava,
poput pasa, vode, uniformiranih ljudi..., a nije nužno da dete pritom zaista
ima zastrašujuće iskustvo s onim što mu izaziva strah. Najčešće deca sama
nadvladaju, bolje reći prerastu, takve strahove. Kod straha od pasa može
pomoći, na primer, igranje psima igračkama. 8. STRAH OD KAZNE I KOŠMARI
Deca često imaju košmarske snove. Strah od intenzivne kazne je najčešća
tema košmarskih snova, jer se deca boje da ne budu kažnjena zbog svojih
seksualnih ili agresivnih želja. Pojedina deca gaje u podsvesti želju
da im brat ili sestra (najčešće zbog ljubomore) ili neka druga osoba koja
je njima, kako ona to misle, nešto loše učinila (na primer, veoma strogi
učitelj). Baš ovakve želje, koje se često nalaze u podsvesti, ometaju
spavanje i izazivaju košmarske snove.
Dete koje se kažnjava, ili mu se samo preti, savlađuje se ili uzdržava
u budnom stanju, ali kad zaspi izbijaju njegove nesvesne pobude. To onda
vodi ka jednom intenzivnom stanju straha — u snu mu tada preti gorila,
neka neman ili neki krvnik (da će mu nešto loše učiniti, pa čak i penis
odseći). Još su teži košmarski snovi povezani sa detetovim agresivnim
nagonima.
S tim u vezi nastaju i kastracioni strahovi, strahovi od spavanja i snova,
sa ovim su povezani i strahovi od mraka i čudovišta, a kao posledica javljaju
se osećaji krivice i manje vrednosti.
9. LEČENJE ANKSIOZNIH POREMEĆAJA
Rano prepoznavanje i adekvatan tretman su imperativi u cilju povećavanja
kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje
i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što
su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Odlaganje traženja i dobijanja dijagnoze i terapije može se pripisati
mnoštvu faktora kao što su: stigma (sramota, ljaga), nedostatak ljudskih
resursa, znanja ili finansijski razlozi. Uz sve to, može se dogoditi da
lekari ne prepoznaju uvek obrazac u simptomima jedne osobe koji bi ih
doveo do prave dijagnoze. Često se simptomi ne shvataju ozbiljno i osoba
sa anksioznim poremećajem se etiketira kao "emocionalno nestabilna".
Skorašnji pregled anksioznih poremaćaja ukazuje da bi efikasno lečenje
uključivalo terapiju lekovima (antidepresivima, anksioliticima) i kognitivno-bihejvioralnu
terapiju koja pomaže ljudima da svoje misli o svemu onome što ih prekomerno
brine preobraze u racionalnije ideje. Grupe podrške za pojedince i porodice,
takođe mogu pomoći da se stvori oruđe za smanjivanje simptoma i izlaženje
na kraj sa njima.
Informacije i uputstva su važni da bi ste naučili da savladate anksioznost.
Razumevanje onoga što se dešava sa vašim telom i mislima tokom napada
straha/anksioznosti, može doprineti smanjenju vaših anksioznih tegoba.
Saznanja i informacije o anksioznosti mogu takođe da olakšaju početak
lečenja, a shvatićete i zašto je lečenje takvo kakvo jeste.
Terapija eksponiranja je oblik lečenja anksioznosti i bolesti prisilnih
radnji i misli koji je dokumentovano najefikasniji. Uz pomoć i uputstva
kompetentnog terapeuta naučićete da se postepeno približite onome što
kod vas izaziva strah/anksioznost, a primetićete kako se strah postepeno
smanjuje. Ova vrsta lečenja zahteva puno od vas, ali zato često za uzvrat
pruža odličan efekat.
Terapija razgovorom je drugi, uobičajeni oblik lečenja anksioznih tegoba.
Kognitivna terapija je jedna vrsta terapije razgovorom u kojoj učite da
identifikujete i promenite nepoželjne misli, predstave i radnje koje sačinjavaju
vaše anksiozne tegobe. Tokom razgovora će vam se uz to pružiti i podrška
i saveti.
Grupna terapija je vrsta lečenja koja se sve češće primenjuje. Ovde imate
mogućnost da sagledate svoju životnu situaciju u poređenju s drugima,
da uvidite zašto drugi čine to što čine i da se uverite da niste jedini
sa takvim tegobama. Takođe možete bolje spoznati sopstvene misli, osećanja,
postupke i načine reagovanja. Pored toga, grupna terapija može da vas
motiviše da počnete sa drugom terapijom. Kognitivna grupna terapija je
podrobno dokumentovana.
Lekovi često pomažu ako patite od anksioznosti i opsesija, bolesti prisilnih
misli i radnji. Lekovi mogu biti jedina terapija, a mogu se i kombinovati
sa drugim terapijama.
ZAKLJUČAK
Iako su strahovi i različiti oblici anksioznosti vrlo uobičajeni i sastavni
deo razvoja svakog deteta, događa se da postanu tako intenzivni i dugotrajni,
da rezultiraju u značajnu neugodnost i uznemirenost kako deteta tako i
njegove porodice. Dete postaje preterano zabrinuto, a izlaganje zastrašujućim
nadražajima, ili pak anticipacija tih nadražaja, izaziva fiziološku uznemirenost
i izbegavanje. U takvim slučajevima postavlja se pitanje da li se uopšte
radi o prolaznim, dobi i situaciji primerenim strahovima ili je tačnije
govoriti o anksioznim poremećajima i fobijama. Naime, i strahovi i anksioznost
se javljaju na kontinuumu od normalnih, uobičajenih strahova i anksioznosti
do onih koji po svom trajanju, stepenu neprilagođenosti, opsegu i intenzitetu
prerastaju u različite oblike anksioznih poremećaja. Tako intenzivni,
preterani i dugotrajni strah od nečistih predmeta može prerasti u opsesivno-kompulzivni
poremećaj, strah od nepoznatih ljudi i upoznavanja s novim licima u socijalnu
fobiju, strah od škole u separacijsku anksioznost, i sl.
U razlikovanju normalnih od patoloških oblika strahova i anksioznosti
koristi se pet osnovnih kriterijuma:
• Situacijska primerenost: svaki strah procjenjuje se s obzirom na kontekst
u kojem se javlja i njegovu primjerenost i opravdanost u određenoj situaciji.
• Intenzitet simptoma se može kretati od blažih simptoma pa sve do paničnog
napada. Intenzitet najčešće varira u zavisnosti od stepena i blizine zastrašujuće
situacije. Međutim, intenzitet straha nije uvek direktno povezan sa zastrašujućim
nadražajem (npr. dete može doživljavati različitu jačinu straha kada se
nađe u istom tunelu).
• Trajanje simptoma kao dijagnostički pokazatelj određen je kriterijima
poput onih u DSM-IV klasifikaciji (1996). U osoba mlađih od 18 godina
smatra se da je potrebno da simptomi za dijagnozu Specifične, Socijalne
fobije i Generaliziranog anksioznog poremećaja traju najmanje 6 meseci,
za dijagnozu Separacijskog anksioznog poremećaja 4 nedelje i sl.
• Stepen ometanja odnosi se na značajnu nelagodnost ili poteškoće na planu
socijalnog, školskog i svakodnevnog funkcionisanja.
• Razvojna primerenost - Osim podataka o intenzitetu, trajanju i svakodnevnim
problemima koje strah i anksioznosti uzrokuju, za pravilan pristup dijagnostici,
tretmanu i proučavanju strahova i anksioznosti neophodno je te fenomene
posmatrati s obzirom na pol i starost deteta.
LITERATURA
1. Bukelić J., (2001) Socijalna psihijatrija - Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
2. Brković A., Bjekić D., Psihološke osnove razvoja tehničke pismenosti,
Naučni skup, Čačak, 2006.
3. Borovčanin, M. (2008): Biološke osnove anksioznosti i novine u psihofarmakološkom
tretmanu anksioznih poremećaja, Engrami, Niš.
4. Vulić-Prtorić Anita, Stručni članak – UDK 159.922.2, Savremena psihologija
5 (2002), 2.
5. Ivić I., Milinković M., Rosandić R., Smiljanić V., Razvoj i merenje
inteligencije, Tom I, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1995.
6. Kaličanin P. (2002), Psihijatrija II (specijalni deo) - Elit - medika,
Draslar, Beograd.
7. Matejić-Đuričić, Z., Razvojna Psihologija, Defektološki fakultet,
Beograd, 2000.
8. Tadić N. (2003), Psihijatrija detinjstva i mladosti - Naučna KMD,
Beograd.
9. Trebješanin, Ž., Uvod u opštu psihologiju, Materijal sa fakulteta
za specijalnu edukaciju i ehabilitaciju, Beograd 2007.
10. Zdravković J. (2000), Tumačenje neuroza - Prosveta, Niš.
11. Zlotović, M., (1982): Strahovi kod dece. Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
12. Šerifović, Š. (2009): Psihopatologija, Zenica.
Internet stranice
1. http://www.freewebs.com/omorika2/deca/strahovi/Strah%20od%20kazne.html
2. http://www.vrtic-zipkica.hr/letci/strahovi.pdf
3. www.tims.edu.rs
4. http://melem.mojblog.rs/p-razvoj-emocija-kod-dece-predskolskog-uzrasta/27760.html
5. http://bliconline.com
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|