Granični poremećaj ličnosti je daleko najšire proučavan
poremećaj i to iz brojnih razloga. Jedan od njih je taj da u populaciji
osoba koje pate od poremećaja ličnosti, grupa sa graničnim poremećajem
pati na verovatno najočigledniji način. Njihov osnovni način odnosa,
što čini sržnu temu osoba sa ovim poremećajem, izaziva zabrinjavajuću
patnju ne samo njih već i onih koji su u intimnom kontaktu sa njima.
Postoji saglasnost da ih treba shvatati kao veoma teške poremećaje ličnosti.
Nije u pitanju proces koji se kreće ka psihozi, već jedno trajno stanje,
koje se ne menja tokom celog života, koje nije ni neuroza, mada ima
mnoge neurotične simptome, ni psihoza, iako ima mnoge osobine asocijalne
psihopatske ličnosti. Od psihopatije se razlikuje težom
kliničkom slikom, koja ima i psihotične elementa: afektivnu prazninu,
nekad do izvesne mere disocirano mišljenje, izvestan poremećaj suda
realnosti, paranoidnu nastrojenost. Zbog toga se teško razlikuje
od blagih oblika shizofrenije
ili drugih psihoza. Međutim
prava psihoza se nikada ne razvija, stanje ostaje isto i simptomi ličnosti
se kreću u oblastima u kojima se područja normalnosti, neuroza, psihopatija
i psihoza natkriljuju.
Izdvajanje ove kliničke slike samo na osnovu simptomatologije nije
moguće. Zbog toga je dinamička i psihogenetička analiza svakog od ovih
slučajeva od izuzetnog značaja.
Kod graničnih slučajeva glavni poremećaji su na području funkcija Ega.
Granični slučaj možemo videti kao stanje ozbiljno oslabljenih funkcija
Ega koje zahvata sekundarni proces mišljenja, adaptaciju prema okolini,
integraciju, održavanje objektnih odnosa i odbrane od primitivnih, nesvesnih
impulsa.
Poremećaj identiteta kod ovih bolesnika ima svoje poreklo još u veoma
ranoj razvojnoj fazi, kada psihološke granice između sebe-subjekta
i objekta-majke, još ne postoje, ili su vrlo slabe. Obrazac
odnosa između subjekta i objekta, bio on dobar ili loš, biva introjektovan
i postaje deo ličnosti. Ako je ovaj odnos loš ili dođe do odbacivanja
deteta od strane majke, ovaj loš obrazac ostaje introjektovan kao trajna
struktura Ega. Klinički se to kasnije manifestuje kao osećanje „unutrašnje
rđavosti“, „praznine ili slabosti“. Takav bolesnik ne
može da razume dobar ljudski odnos, jer su njegovi najraniji obrasci
odnošenja sa okolinom upečatili „rđavost“ u njega, što se odražava
na njegovo doživljavanje svih izvan njega.
Objektni odnosi su teško narušeni. Bolesnik žudi za bliskošću koja
ne može da bude postignuta, jer istovremeno postoji stalni strah od
uništenja. Objekat se opaža često u skladu sa dečijom maštom koja
se odnosi na majku. To su veoma zavisne osobe, koje se istovremeno plaše
svake bliskosti iz straha da je njihova ljubav destruktivna.
U vezi sa poremećajem funkcije Ega nedovoljno je razvijena sposobnost
doživljavanja sopstvene realnosti i kontinuiteta sopstvene ličnosti.
Stvaraju se jake narcističke odbrane u vidu osećanja grandiozne i destruktivne
moći, povlačenje u svet fantazija i magijskog mišljenja, loše rasuđivanje,
slab kontakt sa realnošću. Regulisanje i kontrola nagonskih impulsa
je rđava, postoji potreba za neposrednom gratifikacijom, što dovodi
do direktnog erotičnog ili agresivnog ispoljavanja.
Odbrane se sastoje u negaciji, u projekciji, racionalizaciji, ili su
nedovoljne, pa dolazi do osećanja krivice, preterane anksioznosti ili
sumnjičavosti. Funkcije Ega popuštaju u svakoj nestrukturisanoj situaciji,
kao što su slobodne asocijacije ili anksioznost.
Potrebno je posmatranje bolesnoka duže vreme. Najupadljiviji poremećaji
se uočavaju u oblasti afektiviteta i mišljenja ali je najvažnije usmeriti
pažnju na celokupno ponašanje bolesnika.
Afektivni poremećaji vode poreklo iz poremećaja objektnih
odnosa. Apatija se opisuje kao glavni nalaz. Mnogi od njih pokazuju
histerične ispade i prekomerne emocionalne izlive, ili se napijaju i
drogiraju, ili stupaju u patološke seksualne odnose da bi istovremeno
izbegli nedostatak osećanja, kao i bolna osećanja. I mada žude
da iskuse emocije, oni ih
istovremeno ne podnose i sa ljudima imaju površne veze, koje često kidaju
da bi izbegli dublje ili trajnije odnose. Ovaj strah od bliskosti
zasnovan je na strahu od rastanka i strah od gubitka sopstvenog identiteta
koji će preplaviti objekat.
Odnosi sa objektima su izraženi u krajnostima i sastoje se u povremenim
izazivanjima svađe i odbacivanju objekta. To bolesniku dozvoljava da
okrivljuje objekat zbog odbacivanja, da pravda svoj bes i svoje preterane
zahteve.
U mišljenju se viđa izvestan poremećaj rasuđivanja,
logičkog povezivanja uzroka i posledica, zbog mehanizma negacije i projekcije,
koji se koriste kao odbrane, i razlabavljeno razlikovanje unutrašnjih
stimulusa. Bolesnici nisu u stanju da izdvoje bitne od nebitnih
događaja, ukoliko se ti događaji tiču njih lično. Misaoni proces
je siromašan zbog oskudnog znanja i slabe sposobnosti učenja. S jedne
strane, učenje zahteva da se samom sebi prizna da se nešto ne zna,
što je u suprotnosti sa ogromnim narcističkim
potrebama ovih ličnosti, s druge strane, učenje zahteva pozitivno
identifikovanje sa različitim osobama čije iskustvo treba prihvatiti,
naučiti, a pacijent nije sposoban za pozitivnu identifikaciju.
Izgled bezvoljnosti povremeno smenjuje sa napadima iznenadnog, rušilačkog
besa, što je uslovljeno jakim potrebama i impulsima.
Javljaju se i razni neurotični simptomi: fobični, prisilni, hipohondrijski,
depresivni, anksiozni, neurastenični.
Ponašanje ovih bolesnika je ubedljivo asocijalno. To
je posledica niske tolerancije na frustraciju, nesposobnosti da
se odloži gratifikacija i tendencija da se deluje impulsivno. Oni
nisu u stanju da budućnost sagledaju realistički, imaju neprijateljski
i negavistički stav. Povlače se od drugih, ponekad potpuno, pa izgleda
kao da je reč o pravom autizmu. Povremeno napuštaju posao bez razloga,
danima leže u krevetu i slično. Radni učinak im je stalno nizak. Nisu
u stanju da prihvate disciplinu, obaveze, rutinu i pravila. Puni su
prkosa, megalomanskih zahteva, može doći do paranoidnih reakcija koje
se javljaju na beznačajne povode.
Granični poremećaj ličnosti je jedan od najčešće dijagnostikovanih
poremećaja u širokim urbanim sredinama. Jedan od najčešćih kliničkih
grešaka po pitanju ovog poremećaja je kada se kao granični dijagnostikuju
pacijenti koji su doživeli ozbiljan situacioni stres.
Treba imati na umu da je ovo poremećaj ličnosti koji se rano javlja
i koji je hroničan. Ova dijagnoza treba da se upotrebljava samo
za dugotrajno prisutne osobine ličnosti, a ne za prolazne kliničke sindrome.
Oznaka „granična ličnost“ nosi diferencirajuće značenje između neurotičnog
i psihotičnog.
Granični sadrži histerični, izbegavajući, zavisni, pasivno agresivni
i kompulsivni poremećaj ličnosti.
Bilo bi vrlo opasno u smislu tretmana shvatati pacijenta sa zavisnim
poremećajem ličnosti kao graničnog.
Najvažnije ispoljavanje graničnog poremećaja ličnosti je vezano za nestabilnost.
Nestabilnost graničnog se proteže na gotovo sve značajne sadržaje i
aspekte njegovog iskustva. On ima nestabilan identitet i ispoljava „jedan“
nivo kontrole impulsa i afekata. Lični ciljevi i interpersonalne reakcije
su osnovni okidači njegovog neobičnog načina rukovođenja svojim iskustvom.
Iskustveni ciklus kod graničnog poremećaja ličnosti
Senzacije
Graničnim ličnostima je teško da razgraniče svoje senzacije. Oni osciliraju
između doživljavanja senzacija kao manifestacija sopstvenih potreba
i identiteta i doživljavanja senzacije kao okidajućeg odgovora na neke
realne ili zamišljene pretnje ili uvrede.
Svsenost
Simbolizuju svoje senzacije kroz sopstveno shvatanje selfa. Self doživljavaju
kao nesiguran, nezreo i konfuzan. Granične ličnosti su nesigurne u to
da li da veruju svojim senzacijama i, najviše, ne mogu da se prilagode
činjenici da imaju pomešana osećanja u odnosu na sebe i druge. Kada
dozvole da neke senzacije postanu figura, gube mnogo od pozadine u tom
procesu. Stoga se potpuno gube u najurgentnijoj potrebi nemajući svest
o kontinuitetu.
Mobilizacija
Granični je bipolarna ličnost i stoga je ili visoko mobilisan ili apatičan.
Akcija
Akcije granične ličnosti su iznenadne i neočekivane. Dokaz su slabe
inhibitorne kontrole. Pokret ka akciji je vrlo rapidan i, u zavisnosti
od okolnosti i osobe, može imati nasilnu ili samokažnjavajuću prirodu.
Kontakt
Granični poremećaj može da se „zakači“ za kontakt i da ima poteškoća
da se odvoji. U terapiji može postati dečje zahtevan ili se tvrdoglavo
opirati kontaktu.
Povlačenje
Povlačenje kod graničnih pacijenata stvara anksioznost zato što je napunjeno
sadržajima napuštanja. Ipak, povremeno, granični pacijent doživljava
regresivne periode intenzivnog povlačenja. Upotrebljavajući analitičke
termine možemo reći da fuzija zauzima mesto kontakta i cepanja.
Otpor / adaptacija na kontakt kod graničnog poremećaja ličnosti
Konfluencija
Nesiguran doživljaj ličnog identiteta graničnog pacijenta dovodi do
perioda konfluencije koji se smenjuje sa prolaznim i reaktivnim naletima
„autonomije“
Introjekcija
Pacijent će izgledati kao da introjektuje ili ususava terapeuta, dok
će se povremeno preokretati ka izopštavanju introjekta. Geštalt terapeuti
moraju biti posebno pažljivi da im ne izmaknu momenti introjektovanja.
Čak i ako klijent izgleda olakšano zato što je projektovao nešto pozitivno,
terapeut mora ostati budan u slučaju da se situacija preokrene u odbacivanje.
Ovo je jedini način da se stabilizuje nešto u terapeutskom odnosu što
omogućava terapeutu da se suoči sa iznenadnim zaokretima koji su karakteristični
za svakodnevni život graničnog.
Projekcija
Granični pacijent će da projektuje komplementarne strane svog iskustva
rađe nego svoj aktuelni život. Ukoliko se oseća neprijatno, neće projektovati
da se ostali tako osećaju već da žele da ga ponize. Projekcija izgleda
da služi svrsi stabilizovanja internih objekata. Interno iskustvo će
biti manje uznemirujuće ukoliko može da se ispolji nekim unutrašnjim
okidačem.
Retrofleksija
Na interpersonalnom nivou, granični pacijenti imaju skromnu toleranciju
za retrofleksiju. Veliki deo tretmana graničnog će se fokusirati na
razvoju njegove sposobnosti da adekvatno retroflektuje i stoga počne
da razvija bolji sistem kontrole impulsa i afekata. S druge strane,
granični je majstor patološke retrofleksije u formi samodestruktivnog
ponašanja.
Defleksija
Nedostatak smislene veze između onoga što se aktuelno dešava oko njega
i njegovog iskusutva se odražava putem masivne defleksije informacija
koje su u neskladu sa njegovim raspoloženjem.
Sistem podrške kod graničnog poremećaja ličnosti
Interpersonalni
Granični pacijent ima dugotrajne probleme u održavanju adekvatne i podržavajuće
socijalne mreže zbog svog visoko nestabilnog karaktera i prirode svojih
afekata. Ljudi koji se nađu u intimnom kontaktu sa graničnim zavrašavaju
pateći i nerazumevajući šta se desilo. Njeno mentalno stanje nije u
mogućnosti da podrži intimne socijalne mreže granične osobe. Većina
zdravih ljudi ne želi da bude vezana za neprekidno promenljive afekte
graničnog.
Kognitivni
Kognitivno iskustvo graničnog je toliko kapriciozno i nestabilno da
ga on teško može upotrebiti kao pouzdanu podršku. U smislu tretmana,
ipak neka kognitivna restrukturacija može da se postigne ukoliko terapeut
istrajava u tom pravcu i ukoliko je u stanju da se suoči sa nekim od
snažnih afekata graničnog u cilju postizanja „proboja“.
Bazične polarnosti
Zadovoljstvo/bol
Senzacije zadovoljstva i bola su prepoznate, međutim na vrlo polarizujući
način. Bol je uvek neizdrživ a zadovoljstva nemaju granica.
Self/drugi
Granični pacijent doživljava velike oscilacije između pažnje upućene
sebi i pažnje upućene drugima. On je često zbunjen u vezi toga koga
pokušava da povredi ili zadovolji.
Pasivno/aktivno
Granični pacijent je pasivan ili aktivan na kružnoj osnovi. Može biti
hiperaktivan ili nepokretan ili apatičan.
Fenomenološke transakcije
Kognitivni mod. Jednog dana za graničnog je terapija
dobra, sledećeg ne. Jednog dana ste dobri, sledećeg više ne.
Emotivni mod. Granični je emocionalno nestabilan. Njegovi
afekti i raspoloženja su često u neskladu sa spoljašnjom stvarnošću.
On se pomera iz stanja normalnosti ka depresiji ili uzbuđenju ili doživljava
periode apatije koji su prekinuti kratkim izletima ljutnje, anksioznosti
ili euforije.
Funkcije kontakta
U periodima stresa, granični mora često da se ispravlja pošto brzo menja
percepsiju i kogniciju. U stanju je da vas voli i mrzi gotovo u istoj
rečenici.
Pokret, dodir. Može da ima mnogo pokreda i dodira
i da ih nema uopšte. U terapeutu može da izazove i želju da ga dodirne
ali i potpuno suprotno osećanje.
Granična osoba je posebno sklona ozbiljnoj depresiji i distimičnom poremećaju.
Poznato da je imaju određene predispozicije za opsesivno-kompulzivni
poremećaj.
Dijagnoza
Da bi se postavila dijagnoza „granični slučaj“ potrebno je duže posmatranje
osobe uz posebnu analizu razvoja u ranom detinjstvu (objektni odnosi),
analizu afektivnog stanja, procesa mišljenja i celokupnog ponašanja bolesnika,
naročito njegovog odnosa prema učenju, radu i prema drugim ljudima.
Dinamika terapije
Iako je granični slučaj stanje koje traje celog života postoji izvesna
dinamika koja se sastoji u tome što u kraćem ili dužem vremenskom periodu
kliničkom slikom preovlađuju neurotični, psihopatski i ređe psihotični
elementi. Takođe postoji period kada se ovi pacijenti ponašaju relativno
normalno, a nebrojani simptomi se javljaju u blagom obliku. Najvažnije
je razgraničenje ovih slučajeva sa shizofrenijom.
Terapijski cilj u lečenju ovih stanja nije analiza Ida, već jačanje
Ega.
Medikamentna terapija ima dodatnu ulogu i bira se u zavisnosti od preovlađujućih
simptoma u datom trenutku.
Ekstremna emocionalna nestabilnost graničnog i nekonzistentnost njegovih
afekata često čini terapijsku relaciju teškom i napetom. Terapeuta će
granični doživljavati kao vrlo dobrog ili vrlo lošeg. U inicijalnim
razgovorima, granični pacijent se predstavlja na jedan od dva načina.
Neki se pojavljuju kao gotovo potpuno „normalni“. jedino se u trenutku
kada počinju da govore o tome šta im se dešava u životu ili o onome
šta rade sebi ili drugima može pretpostaviti ozbiljan poremećaj ličnosti.
U ovoj tački često je vrlo teško povezati osobu koja pred nama sedi
sa karakterom koji opisuje.
Drugi se pojavljuju u vrlo regresivnom stanju. Ponašaju se detinjasto,
impulsivno, i manipulativno. Prepoznaje se akting aut nekih stvari o
kojima govore da im se u životu dešavaju.
Organizacija transfera
Geštalt terapija može biti vrlo snažna podrška a granični pacijenti
nam dolaze sa predispozicijom za intenzitet. On će nas alternativno
koristiti kao dobar ili kao loš objekat. Može se ili brzo privezati
za nas ili stalno držati distancu. Kada granični pacijent postane vezan,
ima tendenciju da se prekomerno vezuje.
Opšte terapijske strategije
Najvažnija tema u induktivnoj fazi terapije je ustanoviti razgovor
na način koji gradi terapijski odnos uprkos pacijentovoj očiglednoj
nestabilnosti. Od ogromne je važnosti da terapeut održava vrlo jasne
granice i da bude posebno stabilan i dobro centriran. Neke od tehnika
za provociranje afekata i regresiju mogu biti potencijalno opasne sa
ovim pacijentima koji su već dovoljno regresivni i imaju slabu kontrolu
impulsa i afekata. Ovo zaista nije situacija za dijalog sa pokojnom
majkom, makar do trenutka u kome je terapeut potpuno siguran da je klijent
sposoban da izađe iz stanja regresije i dovoljno se konsoliduje.
Terapeuti koji su sposobni da ostanu u okviru označene strukture podržavajućeg
regresivnog rada mogu optimalno koristiti svoju sposobnost da rade na
granici kontakta. Tako oni rade na procesu sada i ovde na pažljiv i
stabilizujući način. Terapijski proces se onda fokusira na ojačavanje
veza između selfa i afekta. Terapeut treba da bude sposoban da izdrži
neke od snažnih, preplavljujućih afekata kako pozitivnih tako i negativnih
u koje će pacijent upadati tokom suočavanja sa stvarnošću činjenica
i terapijskih zahteva.
Ovaj pristup mora biti podržavajući, okrenut ka realnosti i u pravcu
reedukovanja, pre nego interpretiranja ekstrema iz afektivnog ponašanja.
On je zasnovan na podržavajućim i stabilizujućim afektima odnosa terapeut/klijent
pre nego na sadržaj klijentove intrapsihičke organizacije. Greengerg
(1988) nam daje detaljne indikacije kako da primenimo geštalt pristup
u radu sa graničnim pacijentima.
Predlaže da se zadovolje četiri osnovne potrebe graničnog pacijenta:
1. Intenzivan interpersonalni odnos koji omogućava graničnom da
bude priznat i poštovan kao jedinstveno ljudsko biće
2. Mogućnost da se odvoji i ponaša samostalno da bi reaktivirao proces
rasta
3. Mogućnost da testira nove načine ponašanja u zaštićenoj i sigurnoj
sredini
4. Razvezivanje kompleksa primitivnih odbrana i obnavljanje kapaciteta
za kontakt u sadašnjem vremenu.
Grupna terapija može da bude dobar oblik tretmana. Ona omogućava različite
transfere i bavi se tendencijom graničnog da traži intenzivne jaden-na-jedan
odnose. Pacijentu ovaj oblik rada redukuje rizik prevelike regresije,
a terapeutu redukuje rizik kontratransfera.
Porodična terapija, ovde terapeut može da opservira i radi sa transferom
sa drugim članovima porodice. Obzirom da se granični pacijenti i njegova
porodica pre fokusiraju jedni na druge nego na terapeuta, u ovom slučaju
će više verovati terapeuti nego ukoliko to pokuša na individualnoj terapiji.
Svesnost-kontakt fokus u okviru geštalta bi trebalo da omogući terapeutu
da radi sa negativnim transferom, agresivnim impulsima i primitivnim
odbranama kao što su cepanje, projektivna identifikacija, primitivne
idealizacije i omniopotencija kroz dinamiku „sada i ovde“ situacije.
Ovakav fokus mora da se sprovodi sistematski i pažljivo.Može biti potrebno
nekoliko susreta nedeljno tokom nekoliko godina. Terapeut mora da se
drži teškog pravca kojima izbegava transfernu reakciju i oslanja se
na konfrontaciju, pojašnjavanje i dominaciju „sada i ovde“ interpretacija.
Kontratransfer
Granični pacijenti teže da se preterano vežu za terapeuta i suprotno,
neki terapeuti teže da se takođe preterano vežu. Povremeno možemo osetiti
ljutnju na infantilne zahteve ovih pacijenata i stoga se osećati kao
da bi ih odbacili. Neki terapeuti imaju ličnu potrebu da učine čudo
i mogu se uvući u pojavnu spremnost graničnog da udje u kontakt sa dubokim
povredama i osećanjima. Sa graničnima je najbolje održati dovoljni distancu
da bi smo imali zdravu perspektivu kada, kako se to neizbežno dešava,
ceo paket sručio na nas.
Terapeuti ponekad gube svoju sposobnost da budu „učesnici opserveri“,
kao posledicu snažnih i nestabilnih afekata graničnih pacijenata. Neophodna
je adekvatna podrška i konsultacija kolega. Ovo su teški i izazovni
pacijenti i svima nama je potrebna pomoć u radu sa njima.
Primer granične ličnosti :
* Marie
Razvodim se od svog supruga.Ovo poslepodne neočekivano me posetio.
Počeli smo razgovor o posli i finansijama. Nema problema. Dok je stajao
napolji i razgovarao sa mnom, naša su deca ulazila i izlazila iz kuće
pored njega. Nije pokušavao da razgovara sa njima, gotovo ih nije ni
pogledao. Čudno.
Zatim smo promenili temu. Rekao je da mu nisam dala priliku (20 godina
prilika očigledno nije dovoljno) i da mu nisam rekla da ću otići ako
ne potraži psihijatrijsku pomoć (po njegovom mišljenju, trebala sam
učiniti više za njega). Pretpostavljam da je zaboravio da mi je otvoreno
pretio da će me ubiti. Opet sam ja budalasta – kako ne mogu preći preko
pretnje smrću?
Mogla bih beskonačno mnogo pričati o iskrivljenoj logici, prikladnom
gubitku sećanja i očitoj manipulaciji. Ali, doći ću do suštine priče.
A to je da nem asuštine. On jednostavno ne shvata. Ja sam morala naći
primerne načine komunikacije s njim, ja sam morala odrediti granice.
Ja sam morala razumeti bolest. A šta je on morao?
Kakvu vezu možete imati kad jedan partner radi sve? Kakva je to veza
u kojoj samo jedan partner mora imati razumevanja, mora opraštati i
stalno davati zahtevnom partneru?
Na kraju me nekoliko sati posle nazva i počeo uzdisati na telefon i
govoriti da će možda dati otkaz na poslu. Rekao mi je da gleda u revolver
u kući gde sad živi. Moje dvanaestogodišnje dete pokazalo mi je da spustim
slušalicu. Jedva sam se prisilila da to učinim – opet se javio dobri
stari sindrom spašavanja.
Ali, spustila sam slušalicu. Ostavila sam ga njegovoj patnji. Učinila
sam to. Nisam znala da imam tu snagu. Ali imam. I potpuno je u redu
zauzeti se za sebe i paziti na svoja osećanja.
Pišem ovo i gledam u svoje osmogodišnje dete kako puni ukrasni kavez
zobenim kolačićima. To je njegov projekat. Zašto je to važno? Jer je
slobodan i oseća se sigurno da bude ono što jeste, bez rizika od besa
ili verbalnog zlostavljanja koje mora trpeti od nekog kome bi trebao
verovati. Jer je njegova majka slobodna i sigurna da mu omogući da bude
osmogodišnjak. Jer svi mi koji smo u vezi sa osobom koja ima granični
poremećaj, imamo taj izbor i ne moramo se izvinjavati zbog bolesti koju
nismo uzrokovali.
* Sylvia
Jako volim svog sina Johna koji boluje od Graničnog poremećaja ličnosti.
Godinama sam ili živela ili umirala zavisno od toga kakvo mu je bilo
stanje. Pije li opet? Upušta li se u veze sa problematičnim ženama?
Troši li sav novac na stvari koje mu ne trebaju? Stalno sam mu davala
gotovinu i pronalazila mu mesto za stanovanje jer su ga cimeri stalno
izbacivali. Slušala sam ga dok je besneo i okrivljivao mene i svog oca
za sve probleme u svom životu.
Sve se promenilo kad je moj suprug doživeo srčani udar. Paul je sada
dobro, ali nakratko nismo bili sigurni hoće li se izvuće. Ta mi je kriza
pomogla da shvatim da sam se toliko usmerila na svog sina da gubim sebe,
svog muža i odnos sa svojom ćerkom.
Morala sam se izvući iz haosa. Odredila sam neke lične granice oko
toga hoću li spašavati Johna i slušati njegove propovedi. John nije
bio srećan sa novim granicama – tri godine je potpuno prekinuo kontakt
sa nama. To je bilo vrlo bolno. Ali, nakon određenog vremena, odlučio
je da je bolje da ima vezu s granicama nego nikakvu vezu sa nama. Vidimo
se jednom mesečno i razgovaramo telefonom. Napetost postoji, ali sa
time mogu živeti.
Opet se osećam kao ljudsko biće – s ciljem, snovima i srećom. granice
su koristile svima – čak i Johnu. Naučio je da živi bez nas.
I dalje bih htela biti bliska sa svojim sinom. želela bih da može da
se brine o sebi i zatraži pomoć. Ali, naučila sam pomiriti se sa tim
da ga ne mogu promeniti. Mogu ga samo voleti i biti što bolja majka,
istovremeno voleti sebe i brinuti se za druge članove porodice.
LITERATURA:
- Prof. dr sci M. Antonijević, prof. dr sci Lj. Erić, prof. dr sci
M. Ignjatović, prof. dr sci P. Kaličanin, prof. dr sci D. Milovanović,
prof. dr sci S. Morić-Petrović, prof. dr sci M. Šternić, prof. dr
sci J. Veljković, prof. dr sci J. Vesel i saradnici : Psihijatrija
- Perls, F.S., Heferlajn, R. i Gudman, P. : Geštalt terapija, Tom
2
- Paul T. Mason, m. s., Randy Kreger : Prestanite hodati po ljuskama
jajeta
- klinički psiholog, Geštalt terapeut Marija stefanović : teorija
u okviru naprednog programa
- Gilles Delisle, PhD : Poremećaj ličnosti - iz perspektive Geštalt
terapije