Perzistirajući sumanuti poremećaj (PSP) poznat je u klasičnoj psihijatriji
pod nazivom paranoidna psihoza, a u MKB-10 naziva
se perzistirajući sumanuti poremećaj (F22).
U
mlađim danima Freud
tumači nastanak paranoidne psihoze poremećajem nagona homoseksualnog
tipa koristeći mehanizme potiskivanja i projekcije. Kasnije, u analizi
slučaja Schreber postavlja hipotezu da paranoidne persekutorne ideje
i ideje ljubomore i eritromanije predstavljaju obranu od homoseksualizma.
U kasnijem vraćanju na paranoidene psihoze Freud pridaje veće značenje
agresivnosti tih bolesnika koju smatra konverzijom ambivalencije između
ljubavi mržnje s primitivnog nivoa. Razvojem paranoje ambivalentnost
nestaje, jer ljubav nestaje i ostaje samo mržnja. Ovi Freudovi koncepti
su doživeli brojne kritike i danas više nema mnogo sledbenika koji
u osobama sa sumanutim poremećajem traže bazične homoseksualce.
Danas se značajno manje pažnje posvećuje psihodinamskoj teoriji sumanutog
poremećaja, a daleko više biologijskoj teoriji poremećaja na nivou
transmitora, gde se pozitivnim rezultatima lečenja antipsihoticima
ukazuje na sličnost sa shizofrenijom,
uz nezaobilazno isticanje razlike u kliničkoj slici, boljoj prognozi
na planu očuvanja ličnosti i psihopatologije izvan kruga dominantnih
sumanutih ideja.
Bolest počinje obično u dobi iznad trideset godina, kada su osobe
već uspostavile uhodani sistem života, zasnovale obitelj i osigurale
prihode. Obično su prvi simptomi pojačana sumnjičavost.
Paranoidna struktura sumanutosti podrazumeva postojanje mobilnih i
nestistematizovanih sumanutih ideja. Postoji izvesna neorganizovanost
u procesu sumanutog mišljenja,bolesnik je povodljiv i pokolebljiv
u svojim uverenjima.
Ideje koje se javljaju u prisustvu ove bolesti nisu bizarne,relativno
su logične i uglavnom su u vezi sa realnim životom ali ih njihova
apsurdnost odvaja od normalnog ponašanja. (Marić,2005)
Paranoidne psihoze jesu slične paranoji,ali ipak se ne mogu poistovetiti.
Paranoidne psihoze se nalaze negde na prelazu između paranoičnih psihoza
i paranoidne shizofrenije. Oboleli od paranoidne psihoze vrlo često
imaju nekoliko različitih povezanih ili nepovezanih ideja sumanutosti
koje mogu nastati naglo i biti kratkog veka. Ipak,njihova zajednička
karakteristika je ta što su kao hronični psihopatološki fenomeni izrazito
tvrdokorni na terapijske modalitete.
Uzroci i simptomi paranoidnih psihoza
Iz verovanja nastaju za bolesnika realna mišljenja.
On čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja),
da je bog (religiozna manija) ili da
se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto
svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima
ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome
leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet
i da je "navukao zavesu", slično kao kod halucinacija.
Na taj način osoba gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu stvarnost
uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.
Može se reći da paranoidna psihoza nastaje usled ogromnog stresa i
previše događaja u jednom relativno kratkom periodu. Paranoidnu psihozu
takođe može izazvati veliki broj stresnih situacija u detinjstvu obolelog.
Kao socijalni činilac koji takođe ima jak uticaj na razvoj paranoidne
psihoze navodi se i postojanje tzv. paranoidne pseudozajednice – kada
osoba vidi svoju okolinu lažno.
Ovi oblici psihoza obično se razvijaju kod osoba koje su egocentrične
i sumnjičave, tj. sklone da sopstvena negativna osećanja i stavove
projektuju na druge. Često su to tako osetljive ličnosti da kod njih
i najmanja uvreda može da formira jezgro sumanutog sistema na koje
se zatim nadograđuju sumanutosti različitog sadržaja (sumanute ideje
odnosa, interpretacije, proganjanja, ljubomore,itd.). Nepovoljni uslovi
života (život u sredini čiji se jezik ne zna), gluvoća koja otežava
komunikaciju sa okolinom i druge slične situacije takođe mogu znatno
doprineti razvoju ovih psihoza.
Sumanutost ima izvestan ekspanzivan karakter, jer se sebi pripisuju
posebne osobine. Ideje proganjanja se često transformišu u ideje veličine,
te bolesnik sebe poistovećuje sa nekom velikom ličnošću, vladarom,
Bogom…
I halucinacije u oblasti drugih čula (naročito slušne) relativno su
česte. Intelektualne sposobnosti ostaju dugo očuvane. Iznenađujuće
dobro koegzistiraju fantastične sumanute ideje,halucinacije i relativno
dobra adaptacija na realnost. Bolesnici, uz sve ove poremećaje, dosta
dugo socijalno funkcionišu.
Neki autori tvrde da anksiozne osobe (bez depresije) lakše oboljevaju
od paranoidne psihoze u odnosu na depresivne osobe (sa anksioznošću)
a to objašnjavaju time da su depresivne osobe upravo uz pomoć depresije
zaštićene od pojačavanja straha.
Kod paranoidne psihoze osoba najčešće veruje da su ljudi protiv nje/njega,
da ih neko ismejava da neko planira nešto protiv njih i tome slično.
Podela poremećaja sumanutosti
U ovu grupu psihoza se ubrajaju entiteti:
1. Hronična halucinatorna sumanutost
2. Parafrenija
1. Hronična halucinatorna sumanutost
U ovom obliku psihoza sadržaj psihosenzorijalnih fenomena je veoma
značajan. Halucinacija se definiše kao senzorna
percepcija u odsustvu spoljašnje draži. Halucinacije se mogu
javiti kod bilo kojeg od pet osnovnih čula.
Mehanizam nastanka ovog tipa sumanutosti je halucinatoran,što znači
da dolazi do poremećaja mišljenja pod uticajem halucinacija.
Najčešće taj uticaj vrše auditorne halucinacije. Osoba čuje glasove
na razne načine, odnosno glasovi joj se mogu obraćati,pričati o nečemu,
nekome a katkad bolesnik može da čuje više glasova istovremeno.
Ipak,kod ove vrste poremećaja auditorne halucinacije imaju više psihički
nego čulni karakter. Tačnije,osoba nije sigurna da li čuje glasove
ili su to njene glasne misli. Na početku se javljaju glasovi,eho misli
koje imaju pretežno neprijatan uticaj pred kojim je osoba najčešće
nemoćna i teško se odupire. Halucinatorni mehanizam utiče na sumanute
ideje proganjanja i osoba veruje da je progone i veruje da je objekat
na kojem se vrše razni uticaji i oseća da nije gospodar svog ponašanja.
2. Parafrenija
Ovaj oblik paranoidne psihoze počinje u periodu involucije i javlja
se pretežno kod žena. Pre manifestnog početka bolesti česte su raznovrsne
hipohondrijske i neurotičke tegobe. Oboljenje se obično javlja kod
preosetljivih, nepoverljivih i sumnjičavih osoba. Karakteriše se manje
ili više sistematizovanim sumanutim idejama, koje često imaju erotomanske
sadržaje i koje su nešto logičnije povezane nego što je to slučaj
kod paranoidne shizofrenije. Te se ideje kod žena često odnose na
seksualni život i polne organe.
Bolesnica, npr. čvrsto i nepokolebljivo veruje da je u nju zaljubljena
neka osoba, obično iz sveta poznatih, ili razvija sumanutost, praćenu
i odgovarajućim cenestetičkim halucinacijama, da je, recimo, seksualno
napastvovana i zloupotrebljavana u snu.
Može se javljati postepeno i neprimetno a može se javiti i naglo i
brzo.
Po mišljenju Marića (2005) bitne karakteristike ove vrste sumanutosti
su:
- Paralogično mišljenje. Podrazumeva neobuzdanost
magijskog mišljenja. Sumanute izmišljotine se razvijaju van svih kategorija
razumnosti. Čak su i prostor i vreme potčinjeni ovim fantazijama.
- Megalomanija. Doslovce,znači ludilo veličine. Patološko
precenjivanje sebe samog,svojih sposobnosti i mogućnosti.
- Primarnost fabulacije nad halucinacijom. Halucinacije
su iza fabulacije i podležu imaginativnoj produkciji i bujnoj ideaciji.
- Odsustvo sistematizacije. Struktura sumanutosti
je nesistematizovana
- Odsustvo deficitarne evolucije. Nisu prisutni znakovi
propadanja ličnosti
- Paradoksalni integritet psihičke strukture. Postojanje
koegzistencije jednog fantastičnog sumanutog sistema i objektivne
realnosti u kojoj osoba živi.
Odnosno,postoji uporedno doživljavanje jednog fantastičnog sveta koji
je osoba u svom umu stvorila i jednog realnog sveta u kojem osoba
realno živi i socijalno je dobro adaptirana.
Poslednja karakteristika parafrenije je najupadljivija. Jer,i nasuprot
postojanja masivne sumanute simptomatologije stoji intaktna ukupna
ličnost bez značajnih poremećaja u odnosima sa okolinom.
Razlika između paranoidne psihoze i paranoidne šizofrenije
Paranoidna psihoza spada pod grupu deluzionih poremecaja (F22.0) i
ne spada pod shizofreniju,mada shizofrenija jeste jedan oblik psihoze.
Jedna od bitnih razlika izmedju shizofrenije i paranoidne
psihoze je u tome što ljudi oboleli od shizofrenije često
imaju kako auditorne tako i vizuelne halucinacije. Kod ljudi s paranoidnom
psihozom više se radi o raznim vrstama iracionalnih verovanja.
Paranoidna psihoza se odnosi na iracionalne strahove, nastale
kao plod mašte, zasnovane na pojačanim ubeđenjima i bukvalnom shvatanju
obolele osobe, dok se kod shizofrenije javljaju halucinacije i nerazlikovanje
stvarnog od nestvarnog. Paranoidnu psihozu izaziva veliki stres
i emocionalna neizdržljivost, kao i iracionalni strah a na nastanak
shizofrenije utiču pre svega geni, za čiju pojavu može poslužiti (ali
ne mora!) stres kao okidač da do bolesti i dođe.
Pored svega ovoga,doktorima je često vrlo teško,odnosno treba im jako
puno vremena da postave dijagnozu psihoze nekoj osobi (6meseci i više),jer
dok su simptomi šizofrenije prilično očigledni,činjenica je da simptomi
koji nisu prouzrukovani nekim drugim oštećenjem mozga ili poremećajem
nisu uvek jasno vidljivi niti očigledni.
Diferencijalna dijagnoza sumanutih psihoza
Kao produkt poremećaja mišljenja pod uticajem halucinatornog mehanizma,
sumanute ideje se mogu uočiti kod drugih psihičkih oboljenja što dovodi
do diferencijalno – dijagnostičkih poteškoća.
Shizofrenija. Paranoidnu formu shizofrenije karakterišu
demencija,ideoafektivna disocijacija i poremećaj asocijacija. Osnovni
poremećaj je sadržajni poremećaj mišljenja. Njena srž je upravo paranoidna
forma ispoljavanja. U toku regresije i autizma ličnost obolelog se
otuđuje i potpuno menja,dok se sistem realnosti nepopravljivo narušava.
Moždani organski psihosindrom toksi – infektivne geneze.
Prolazne sumanute ideje srećemo kod tzv. simptomatskih,delirantnih
psihoza. Ove ideje se uglavnom javljaju naglo i imaju kratku evoluciju;
nesistematizovane su i po pravilu se povoljno saniraju. Takođe su
prisutne i halucinacije koje imaju senzorički karakter. Smatra se
da kod akutnih toksi-infektivnih psihoza do pojave sumanutih sadržaja
uglavnom dolazi zbog poremećene percepcije.
Moždani organski psihosindrom vaskularne geneze.
Tranzitorne sumanute ideje mogu da se jave i zajedno u vezi sa raznim
cirkulatornim poremećajima (cirkularna cerebralna ishemija,krvarenje,i
dr.)
Intenzivni emocionalni stres. U situacijama disolucije svesti pod
uticajem izvesnih bio-psihičkih dinamskih procesa takođe se mogu sresti
prolazne sumanute ideje. Ovakve ideje se najčešće sreću kod osoba
koje su doživele jak emotivan šok ili afekat dovoljno snažan da im
naruši svest.
Progresivna paraliza. U kliničkoj slici progresivne
paralize mogu se razlikovati dve vrste sumanutih ideja :
- Ekspazivne megalomanske sumanute ideje.
- Depresivna sumanutost hipohondričnog tipa
Kod nastanka sumanutih ideja u okviru progresivne analize može se
uočiti da dominira slabost intelektualnih funkcija.
Poremećaji raspoloženja. U zavisnosti od primarnog
poremećaja raspoloženja sumanute ideje koje se mogu javiti mogu biti
ekspanzivne (manija) ili nihilističke (depresija).
Terapija psihoza sumanutosti
Kada se kod osobe razvije bilo koja vrsta psihoze ili psihoza kao
deo neke druge bolesti (npr. depresija) odgovarajući tretman može
umanjiti efekat ili čak sprečiti psihozu. Kada su ljudi neispavani
zbog intenzivne nege poželjno je smestiti ih u neku malo mirniju i
tišu okolinu,to obično ima pozitivan uticaj. Za uspešno tretiranje
psihoze,za početak je veoma važna podrška porodice,prijatelja uz trud
zdravstvenih radnika. Nije preporučljivo suprotstavljati im se kada
govore o svojim uverenjima,ali ih isto tako ne treba ohrabrivati.
Najvažnije je zadobiti poverenje pacijenta.
Terapeut bi trebao biti nepristrasan i objektivan i pre svega oprezan
u ophođenju prema pacijentu.
Ipak, budući da se radi uglavnom o endogenim psihozama, psihoterapija
nije najpogodniji metod lečenja ovih psihoza.
Osnovnu metodu čini primena psihofarmakoterapije. Pritom se pacijentu
daju snažni neuroleptici koji imaju jako antipsihotično delovanje.
Literatura :
Marić, J (2005): Klinička psihijatrija. Beograd: Megraf
Internet izvori – linkovi:
http://www.depresija.org/forum/index.php?showtopic=3321
http://www.psihijatrija.com/MATURANTI/PREDAVANJA/br%2017%20shizofrenija.html
http://www.psihonet.com/bolesti/shizofrenija_i_srodni_poremecaji
http://www.zdravnica.hr/prepoznavanje-i-prevencija-razvoja-psihoza.html
http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=754