|
BUDIZAM
Budizam je tokom svog razvoja poprimio oblik koji se
toliko razlikuje od prvobitnog da se s pravom moe istaci njegova
podela na dve škole, hinavana i mahavana, ili Mala
kola i Velika kola oslobodjenja. Mahavana sa svom svojim
raznim formulama, u stvari nije ništa drugo do razvijeni oblik budizna
kojem je krajnji izvor indijski utemeljitelj, veliki Buddha Siddharta.
Kad je ovaj razvijeni oblik mahavane došao u Kinu, a potom u Japan,
nastavio je da se dalje razvija i u ovim zemljama. Razvoj su, bez sumnje
potsticale kineske i japanske budisticke vodje koje su znale da primene
nacela svoje vere na nastale uslove ivota i religijske potrebe ljudi.
Promena i prilagodjavanje koje su sproveli još je više probudila
vec piostojeci jaz izmedju mahavane i njenog primitivnog oblika. Moe
se reci da mahavana u današnjem obliku ne pokazuje, barem ne površno
gledano, obeleja koja se smatraju naistaknutijim osobinama prvobitnog
budizma. Neki ljudi bi iz tog razloga izjavili da ova grana u stvari nije
budizam koji se obicno podrazumeva. Medjutim, sve što u sebi ima
ivot je organizam, a po samoj svojoj prirodi organizam se nikad
ne zadrava u istom stanju postojanja. ir je potpuno drugaciji
od mladog hrasta sa nenim lišcem tek izraslim koje je opet
potpuno razlicito od potpuno izraslog, dostojanstvenog, starog hrasta
koji se die u nebesa. Ali, kroz ovaj rast i neprekidne promene
postoji konstantan rast i jasni znaci istovetnosti, prema kojima znamo
da je to jedna te ista biljka koja je samo prošla kroz razlicita
stanja postojanja. Tzv. primitivni budizam je seme, iz njega je nastao
budizam dalekog istoka sa obecanjem daljeg razvoja.
Medju brojnim sektama koje
se pojavljuju, narocito u Kini i Japanu, nalazimo jedinstveni red koji
tvrdi da sudbinu i duh budizma prenosi direktno od njegovog zacetnika,
bez ikakvih tajnih spisa i obreda. Ovaj red je jedan od najznacajnijih
pravaca budizma, ne samo sa gledišta vanosti vec i ivotne
i duhovne snage, vec i zbog originalnog i podsticajnog nacina manifestovanja.
Njegovo originalno, školsko ime je Buddhahridava,
tj. „doktrina Budinog srca", ali je široko
poznat kao Zen. iako je ime izvedeno iz kineske
transliteracije (japanski: zen, kineski: c'an, sanskrit:
dhjana - meditacija) zen nije isto što
i dhjana. Ova škola je po mnogo cemu jedinstvena u istoriji religija.
Teoretski, njene se doktrine mogu nazvati spekulativnim misticizmom,
no one predstavljaju i prikazuju na takav nacin da samo oni upucenici
koji su nakon duge obuke uistinu spoznali sastav mogu razumeti njegovo
konacno znacenje. Za one koji nisu postigli ovu prodornost u znanju, tj.
za one koji nisu iskusili zen u svom svakodnevnom ivotu, njegova
ucenja ili bolje receno izraavanja, poprimaju dosta cudan, sirov,
pa cak i zagonetan izgled. Takvi ljudi, posmatrajuci zen više ili
manje konceptualno smatraju ga krajnje apsurdnim i smešnim, ili namerno
nerazumljivim kako bi na taj nacin ocuvao svoju prividnu snagu od spoljašnje
kritike. Ali, prema sledbenicima, prividno paradoksalne tvrdnje zena nisu
tvorevine koje bi trebalo da sakriju nejasnoce. Buduci da ljudski jezik
nije primeren izraavanju najdubljih istina zena, one ne mogu biti
predmet logickog izlaganja; njih treba iskusiti u dubini duše, kada
po prvi put i postaju razumljive. Nijedna druga grana ljudskog iskustva
nije se izrazila jednostavnije od zena.
Dakle, u zenu je sve licno iskustvo. Same ideje nerazumljive su onome
ko je bez licnog iskustva. Toje plitkost duha. Malo dete
nema ideja jer nije mentalno dovoljno razvijeno da bi moglo doiveti
išta kroz ideje, a ako ih i imaju, one su mutne i nejasne i ne podudaraju
se sa stvarnošcu. Da bi se neka stvar najjasnije i najuspešnije
razumela, treba je, dakle, doiveti licno. Licno iskustvo ovde je
nuno, narocito ako je stvar vezana za sam ivot. Temelj svih
pojava je cisto iskustvo. Zen stavlja najveci naglasak na to temeljno
iskustvo te oko njega gradi sve one verbalne i konceptualne skele poznate
u zen knjievnosti kao „Poslovice" (jap.goroku,
kin.vu-lu). Kad ovo shvatimo kao konacnu stvarnost, gubimo njen
celoviti smisao. Mistifikacija nije cilj zena, ali onima koji nisu
dotakli središnju cinjenicu ivota zen se neizbeno cini
zbunjujucim. Ako prodremo kroz konceptualnu nadgradnju i ono što
nam se cinilo kao mistifikacija smesta ce nestati i istovremeno docicemo
do prosvetljenja poznaog kao satori. Zen, s toga, vrlo
snano zahteva licno iskustvo. On ne pridaje apsolutno nikakvu vanost
svetim sutrama niti njihovim tumacenjima od strane ucenih ljudi. Licno
iskustvo odlucno je suprodstavljeno autoritetu a kao najprakticniju metodu
postizanja duhovnog prosvetljenja sledbenici zena predlau upranjavanje
dhvane, znane još i kao zazen.
ŠTA JE, U STVARI, ZEN?
Prvo što moramo da uradimo kada govorimo o zenu jeste
da odgovorimo na pitanje „Sta je u stvari zen?"
Da li je to visoko intelektualni i duboko metafizicni sastav filozofije,
kao štoje to vecina budistickih ucenja?
iako u zenu nalazimo izkristalisanu svu filozofiju istoka, to ne znaci
daje zen filozofija u uobicjenom smislu te reci. Zen nije stav temeljen
na logici i analizi. U zenu moda ima intelektualnih elemenata, jer
zen je citav um i u njemu nalazimo mnoge stvari. Zen nas ne moe
nauciti ništa o intelektualnoj analizi, niti ima bilo kakve odredJene
doktrine koje namece svojim sledbenicima. U ovom smislu zen je dosta haotican.
Sledbenici zena mogu imati skup doktrina ali na svoj vlastiti racun i
za svoju dobrobit, oni tu cinjenicu ne duguju zenu. Zato u zenu nema svetih
knjiga niti dogmatskih nacela, kao ni simbolickih formula pomocu kojih
se moe spoznati znacenje zena. Tako sva ucenja zena koja postoje
dolaze u stvari iz covekovog vlastog uma. Mi sami sebe poducavamo,
zen je tu samo da nam pokae put.
U istoriji zena, Yeno, koji se smatra patrijarhom
zen sekte u Kini odigrao je najznacajniju ulogu, u stvari on je utemeljitelj
zena koji se razlikovao od ostalih budistickih sekti u tadašnjoj
Kini. istina je da ima mnogo odlomaka iz knjievnosti što se
tice zena za koje se moe reci da prenosi nihilisticku doktrinu (DEFiNiJM
NiHiLiZAM), na primer, teorija sunvate (praznine). Cak i neki
od ucenjaka koji su dobro upoznati sa opštim ucenjem mahavana budizma
još uvek se dre teorije da je zen prakticna primena sanron
filozofije znane kao Madhavamika škola. Sanron znaci
"tri rasprave" a to su: Madhavamika Sastra i Razgovor
od dvanaest odlomaka od Nagarjune i Razgovor o stotinu strofa od Deve.
Ove tri rasprave sade sve bitne doktrine ove škole. Nagarjune
se smatra njenim utemeljiteljem, a buduci da mahavana sutre objašnjavaju
manje-više ista gledišta filozofija ove škole se ponekad
oznacava i kao trajna doktrina. Oni misle da zen dakle, prakticno pripada
ovoj vlasti i da drugim recima konacan znacaj zena jeste podravanje
sunvata stava, do odredjene mere, makar površno, ovo je mišljenje
opravdano.
Pitanje kako covek moe uvek biti s Budom podstaklo je jednog ucitelja
na ovakav odgovor: "neka u tvojem umu ne bude nemira; budi savršeno
ravnodušan prema objektivnom svetu, ostani tako celo vreme u praznini
i spokoju jer je to nacin da se stalno bude sa Budom." ponekad
naidjemo i na sledece: "Srednji put je onaj gde nema ni sredine
ni sve strane. Kad si sputan objektivnim svetom, imaš jednu stranu,
kad ti je um uznemiren imaš drugu stranu, kad nema nijedne od ovih,
onda nema ni sredine i to je srednji put."
Zen nije potpuna negacija koja ostavlja um praznim kao davje ništa.
To bi bilo intelektualno samoubistvo. U zenu postoji nešto samo-dokazujuce
što, buduci daje slobodno i apsolutno, nema nikakva ogranicenja i
odbija da se njime postupa apstraktno. Zen je iva cinejnica, nije
kao neorganska stena ili ako prazan prostor. Doci u dodir sa ovom cinjenicom
namera je svih zen disciplina.
PRAKTICAN ZEN
Do sada smo o zenu raspravljali s obzirom na intelektualno gledište
da bismo uvideli kako je nemoguce razumeti zen kroz taj kanal. U stari
nije pravedno prema zenu imati takav filozofski pristup. Zen prezire medije,
cak i intelektualni medij. On je prvenstveno i konacno disciplina koja
ne zavisi od objašnjenja jer objašnjenja zahtevaju vreme i energiju
i nikad nisu baš sasvim jasna. Zato se i izbegavaju. Sve što
se od toga dobije je pogrešno razumevanje i iskrivljen pogled na
stvar. Kad zen eli da okusiš slast šecera, stavice ti
šecer u usta bez da ti išta i uciniš. Samo neznanje nas
cesto cuva da bismo bili uznemireni u sopstvenoj samodopadnosti. Kad se
zenu pristupa na metafizicki nacin citalac se lako moe obeshrabriti
smatrajuci ga prvenstveno nerazumljivim jer vecina ljudi ivi po
principu razmišljanja i samoposmatranja. Dopustiti da mu se pribliimo
sa drugacijeg gledišta koje moda i jeste blie pravom
duhu zena. Naše vlastito mirno, samosvesno postojanje puno poverenja,
to je istina zena. On se obraca ivotu bez upucivanja na dušu,
Boga ili bilo šta drugo što se uplice u svkodnevni miran duh
ivljenja. U zenu nema nicega štoje zagonetno i misticno. Nije
potrebna nikakva recita rasprava niti ikakvo objašnjenje. Nema potrebe
za objašnjenjem, sunce svane i citav svet pleše od radosti i
svima su srca ispunena blaenstvom. Ako je zen uopšte moguce
pojmiti onda ga treba uhvatiti upravo ovde.
Tako kad su Bodhidharmu (Darumu) pitali ko je,
on im odgovori da ne zna. To nije rekao jer nije mogao da objasni sebe
niti jer je hteo da izbegne verbalni kontakt vec jednostavno nije znao
ko je ni šta je osim da je ono što je i da ne moe biti
ništa drugo. Razlog je bio veoma jednostavan. Kad se Nangaku pribiliavao
Šestom patrijarhu i kada ga je ovaj pitao „šta je
to što ide prema meni?" nije znao da odgovori. Osam dugih
godina on je razmišljao o pitanju i kada mi jednog dana sine odgovori:
„cak i reci to što jeste nešto je promašaj!"
ovo je isto kao i reci „ne znam". Kako je teško
a ipak kako lako objasniti suštinu i istinu zena. Teško je razumeti
jer znaci ne razumeti je lako jer ne razumeti znaci razumeti je. To je
istina, paradoks. Ucitelj izjavljuje kako je cak ni Bude ne razumeju a
da je prostodušne varalice razumeju. Sad moe da se vidi zašto
zen izbegava apstrakcije, manifestacije i jezicke figure. Nikakva stvarna
vrednost ne pridaje se recima kao što su Bog, Buda, duša, Beskonacnost,
Jedno... one su u stvari samo reci i ideje.
Postoje cetiri osnovna nacela zena, u kojimaje saet pristup škole.
To su:
- Prenos s ucitelja na ucenika mimo svetih tekstova.
- Nezavisnost od reci i slova.
- Direktno ukazivanje na um.
- Uvidanje vlastite prirode i postizanje budastva.
Nezavisnost od reci i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova
kazuju daje zen, u svom znacenju prvobitne istine, izvorne ili budinske
prirode, s one strane reci, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji
se iskustvo izvorne prirode cesto usporedjuje s mesecom, a reci, jezik,
ideje i koncepti koji ga opisuju se uporeduju s prstom koji pokazuje na
mesec. Recima i konceptima to iskustvo nikada se ne moe do
kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora
iskusiti za sebe.
Medjutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva nacela zakljuciti da
zen odbacuje uobicajen nacin prenosa i nastavljanja budisticke tradicije
raznim oblicima zaredjenja, preuzimanjem moralnih nacela, pa i izucavanjem
tekstova i poznavanjem ucenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen
s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, cime se gubi duh
ucenja u korist njegovoga slova.
Dva preostala nacela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da
Budu ne trebamo traiti nigde drugde do li u vlastitom umu.
Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije
- od raspršenog i usredotocenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi
ka uvidjanju njegove izvorne prirode.
Nešto što bi na neki nacin mogli smatrati nacelom Zena je verovanje
da zen praktikant ne mora da napreduje po nekoj odredjenoj proceduri,
odnosno pravilima ili zahvaljujuci iskustvu i provedenom vremenu. Naprotiv,
nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni
nekih striktnih pravila za ucenje ucenika. Majstor prilagodjava praksu
ucenja svakom uceniku, pokušavajuci da od njega izvuce najbolje,
i da mu prokrci najkraci put do samorealizacije. istorija Zena je
puna biografskih prica o realizovanim ucenicima koji su jako malo vremena
proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su bili spremni da postanu
Bude a Zen je bio samo okidac.
Za zen je zen meditacija u odredjenom sedecem poloaju, koji je proglašen
svetim u budistickoj tradiciji. Telo se dri uspravno, prekrštenih
nogu, suspregnutog daha, dok je um oslobodjen bilo kakvih prijanjanja,
elja, pojmova i sudova. Cilj zena je satori, ulazak
kroz "dharma kapiju velikog pocinka i radosti" Koan
Koan je tema meditacije. On zahteva punu koncentraciju
i ne trpi lenjo sanjarenje. Evo i nekoliko primera:
Pokai mi svoje izvorno lice koje si imao pre nego što si rodjen.
Ako sretneš na ulici nekoga koje došao do istine, moraš
proci pored njega niti cutke niti govoreci. Kako bi ga onda susreo?
Sveštenik Šusan drao je svoju palicu pred ocima okupljenih
monaha: "Ako ga ne nazovete štapom, to je odvratno. Ako ga nazovete
štapom, to je pogrešno. Kako cete ga onda nazvati?" Hakuinje
drao svoju ruku visoko u vazduhu i rekao ucenicima da slušaju
zvuk koji je proizvodila. Kakav je zvuk jedne šake?
Satima, danima i nedeljama ucenik meditira o svom zadatku. On razmišlja
o problem u svim mogucim pravcima te o svim mogucim rešenjima.
SATORI
U
ovakvom stanju uma ucenik odlazi do ucitelja ne više ponosan i oduševljen
vec zbunjen i nesiguran. Ostaje cutljiv znajuci da ne moe iskazati
ono što je njemu samome beskrajno jasno ali ipak muca nešto
nepovezano nevoljan da to ponudi kao rešenje. Ucitelj odmah pronice
kroz njega, moguce je da je vec znao cim je ucenik otvorio vrata da je
ovoga puta rec o pravoj stvari satori, spoznaji.
On ga umiruje i osnauje. Šta se u stvari dogodilo?
Ucenik nije pronašao nikakvo novo tumacenje, ni jendu novu misao.
Pre je u blesku spoznaje stigao do rešenja kao da je kakvo novo duhovno
oko umetnuto u njegovu glavu. Stvari koje vidi ne razlikuju se od prethodnih,
samo ih on drugacije sagledava. Njegova vizija se verovatno jednako kao
i on sam promenila. Otuda nema neposrednog puta koji vodi od uobicajenog
nacina videnja i poimanja stvari do ove nove predstave uslovljene satorijem.
On više nalikuje skoku u novu dimenziju. Shodno tome ova nova vizija
ne moe se ni sa cim uporediti i ona je strogo receno neopisiva.
Ali da li s toga nema nade cak ni u nagoveštavanju njenog oblika?
Ako je zaista tako, onda ne bi bilo nicega do vakuuma a sve što logicno
sledi iz ove vizije bilo bi neshvatljivije no ikada jer kasniji i viši
stadijumi zena imaju korene u ovoj fundamentalnoj intuiciji u ovom uvidjanju
na prvi pogled i tako za one koji ne mogu sami ici putem zena i o njemu
znaju samo po cuvenju mora biti ucinjen pokušaj da se nekako ma koliko
neadekvano opiše ova vizija. Ali, kao što zen ucitelji ispravno
primecuju "prst uperen ka mesecu nije samo mesec".
Satori je "vrsta unutrašnje percepcije, zapravo nepercepcija
pojedinacnog predmeta vec tako reci percepcija stvarne stvarnosti".
"Percepcija najvišeg reda". "Ako elimo
da dospemo do prave istine o stvarima moramo ih sagledati iz tacke gledišta
gde ovaj svet još nije stvoren i gde svesnost o ovome ili onome još
nije probudjena." Ove napomene su nesumnjivo ispravne ali su
jednako zagonetne kao i sam satori. Postoji opasnost u njihovom
pobudjivanju citaoceve uobrazilje i refleksivne moci kojima ce on uobliciti
mentalnu sliku koja ce ma kakvom se ispostavila uvek biti loše izvedena.
Zbog toga valja pokušati sa drugacijim pristupom. Kako se cini prva
karakteristika prvog nacina vidjenja u tome da u njegovom pogledu sve
stvari imaju jedannaku vanost, one najeznacajnije kao i najznanacajnije
prema uobicajenim ljuduskim merilima. Sve stavri izgledaju tako da sticu
jednu apsolutnu vrednost kao da postaju prozirne otkrivajuci tako vezu
koja se ne postie u uobicajenom polju bivenja. Ova povezanost nije
horizontalna vec vertikalna, ona proima svaku pojedinu stvar do
njenih krajnjih dubina, do tacke porekla. Takvo vidjenje stvari su u isto
vreme shvatane iz izvora izvan "bica" koje manifestuje
sebe u njima. Do tog stupnja one su sve jednog ranga buduci da svaka poseduje
sjajne povlašcenosti svog vlastitog porekla. One nisu objekti izolovani
u sebi samima. One ukazuju iza sebe u u zajednicki osnov svog bica a ipak
ovaj osnov moe biti pojmljen samo kroz njih, kroz ono što postoji
iako je on poreklom svekolikog bivstva. Neka nam bude jasna jedna stvar:
ne postoji ni najmanji trag razmišljanja u ovom nacinu vidjenja niti
se ono zbiva uz njegovu tajnu saradnju. Vizija nije ocekivana, eljena,
pretpostavljena da postoji kao ishod produene meditacije na temu
koana tako da na kraju verujemo da vidimo vlastitu pretpostavku
koja se cini kao da predstava izbija pred nas poput bleska munje u jednom
jedinom potezu. Ova vizija je tako fizicki jasna da sa sobom donosi apsolutnu
izvesnost zbog koje odmah "vidimo" i shvatamo da stvari jesu
na osnovu onoga što nisu i da one duguju svoje bice tom ne-bicu koje
je njihov temelj i poreklo. Moda ce jedna anegdota cesto korišcena
kao koan objasniti šta se pod ovim misli.
.....Jednoga dana kada su Hjakudo i njegov ucitelj Baso izašli
iz kuce videli su let divljih gusaka. Baso je pitao kuda one lete? One
su vec odletele ucitelju. iznenada je Baso šcepao Hjakudoa za nos
i zavrnuo ga. Van sebe od bola Hjakudo je zajauko "Oj! Oj!"
ti kaeš das u one odletele rekao je Basu-ali one u od samog
pocetka bile ovde! U tom trenutku je Hjakudoa oblio znoj i doiveo
je satori......
Razlika izmedju ove dve tvrdnje toliko je velika da one ne mogu biti pomirene.
"One su odletele" je samo ocevidna tvrdnja uobicajenog
ocevidnog smisla. One više nisu vidljive, nekuda su vidljive, i tada
više nisu ovde i za nas više nisu pristutne. Nikakvo osvetljenje
nije potrebno da bi se uspostavila ova cinejnica. Baso vidi sasvim drugacije.
Vidjenje našim prirodnim ocima koje svako poseduje od rodjenja moe
samo sluiti beleenju onoga što dolazi u svakom odredjenom
trenu izvan svega što postoji. Kako bi nešto prišlo pred
naše oci ono mora potojati. Sa "tercim" okom stecenim tek
kada je neko ponovo rodjen vidimo upravo ovo bitisanje necega što
jeste, odnosno temelj njegovog bica. Otuda tvrdnja mora biti "One
su oduvek ovde." Prirodno, ne u ovoj prostornoj tacki buduci
da prostor i vreme nemaju udel u ovoj viziji. Ono što je odredjeno
da izgleda besmisleno, perverzno, jedna šala, zapravo je sasvim jednostavna
tvrdnja o cinjenici koju Baso vidi a koja nisu i jednako opipljivu kao
što Hjakudo vidi cinjenicu da su guske odletele. Ni jedna od ovih
cinjenica ne pobija drugu buduci da one pripadaju potpuno razlicitim dimenzijama
a Hjakudo nikada ne bi bio u stanju da pronadje rešenje putem produenog
razmišljanja. Samo u casu trenutnog bola kojim je u njemu ukinuto
razmišljanje on je pronašao rešenje kroz satori.
i sada, iako moemo imati osecaj da smo izvukli nešto iz ove
Basoove izjave, da ste je na izvestan nacin razumeli i tako je opravdali,
ne smemo misliti da moemo usvojiti Basoovu tacku gledišta i
projektovati nešto znacajno, cak duboko u nejgovu tvrdnju jer to
uopšte nje suština. Sve zavisi od našeg vidjenja kao što
je Baso ucinio vec na prvi pogled sa jendom neposrednom vizijom koja je
takva i nikako drugacija. Baso je sa svoje strane prirodno razumeo Hjakudovu
izjavu jer i on je jednom delio ovo gledište i smatrao ga normalnim
ali je i on takodje razumeo da je ovo neduhovno i ekscentricno. Ovaj prigovor
ne pogadja suštinu. Upravo s toga što spozanajuca vizija ne
istrauuje kakvo znacenje "vidjeno" moe imati u odnosu
na onoga koje video, ona dopušta svakom postojanju da bude sitinito
u skladu sa svojim poreklom, pojma stvari onakve kakve bi "trebalo"
da budu jer u onoj meri u kojoj je njihovo poreklo nedostino i nepojmljivo
stvari nam u svojem konkretnom oblicju postaju dostinije. Kupane
u svetlosti svog porekla one same bivaju osvetljene što je misteriozniji
njihov temelj to raskrivenije one stoje pred nama.
Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige
i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu rec vec na ivu usmenu
tradiciju. Postoji mnogo zen prica koje se prepricavaju i belee
od onih koji izucavaju zen, ali one nemaju nikakav zvanican status. Mnogi
ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen prica
i na našem jeziku. Primer zen price:
"Vojnik po imenu Nobušige dodje kod Hakuina i zapita ga:
postoje li zaista raj i pakao?
Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!,
uzviknu Hakuin.
Koji bi to vladar tebe hteo za cuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige
se toliko razbesne da poce da vadi svoj mac, Hakuin nastavi: pa ti imaš
mac! Oruje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu.
Kada Nobušige izvuce mac, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice
pakla! Na ove reci samuraj, shvativši uciteljevu pouku, vrati svoj
mac u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, rece Hakuin'"
NAGAÐANJA O SATORIJU
Za one koji nisu kadri da se izraze kao slikari ili pesnici ma koliko
to pokušavali, preostaje spasonosni put refleksije, zapravo nagadjanja.
Pravac koji ono moe uzeti a takodje i njen cilj islustrovani su
u ovim izviduma Pet koraka Tosan Rjokain-a.
PRVi KORAK
Pri prvoj ili trecoj nocnoj strai
Pre no što mesec izade
Ko moe iznenadjen biti ako ljudi
Jedni kraj drugih bez prepoznavanja prolaze?
A ipak tamo ostaje skriveni trag odlazeceg dana.
KORAK DRUGi
Jedna starica, oglušena o jutro
Stoji naspram drevnog ogledala
U savršenoj jasnosti oni odraavajuj jendo drugo
i više nema nicega stvarnog
Zaustavi ponovno izlazak tvog uma
i davanje sadraja senkama!
Ono što Tosan Rjokai pokušava da kae je da je prosvetljujuca
vizija takva da posebne razlike doba dana išcezavaju u noci neodredjene
istosti, bezoblicnog temelja, i matrice svih bica "To" koje
je bilo tako nepobitno doivljeno. Razlike nestaju ali se one ipak
ne ukidaju sasvim u smislu bivanja poništenim-preobraenim nazad
u Ništavilo. One su samo negirane u mišljenju, kako bi ucinile
neodredjenu istost mislivom. Svako ko ignoriše jutro, stoji sam nasuprot
istini kao naspram ogledala. On ne moe pobeci od mišljenja
daje "To" bezoblicno Ništa. On sam postaje stariji, stoji
nasuprot Nicemu, još uvek ako "pojedinac" nasuprot "drugima".
Ali uvek postoje dvoje: um, koji pomišlja Ništa i Ništa
kao misao koja je pomišljena.
Otuda svako ko pretpostavlja da je dostigao najvišu istinu o mišljenju
o Nicemu, u kojem su sve razlike poništene i veruje da je nadredjen
onim umetnicima koji nisu u svakodnevnim stvarima u svim pojavnostima
uzvišenog poretka i u svim oblicima bezoblicnog Temelja prodrli s
one strane vidjenja do neodredjene istosti- ko jedonom recju, ne misli
dovoljno apstraktno, takva je osoba, prema Rjokaiu u opasnosti da sidje
s uma. On ne uvidja da je Ništa za koje misli da da je postigao samo
senka istine a ne istina sama. Jer ovo Ništaje uvek i uvek mora biti
predskazano umom, ono je nasuprot "Ovome" i "Onome",
jednome kao suprotnosti Mnoštvu, ono je proizvod intelektualnog napora.
ULOGA MIŠLJENJA U ZENU
Nemoguce je za intelekt da da zamisli cak i sa najsmelijim misaonim konstrukcijama
nešto što je darovano i trenutno nasluceno samo posredstvom
izvornog misticnog doivljaja. Samo ce naknadno u razbušenosti
iskustva zen budista priznati da misticki sadraj postaje pristupacan
intelektu. Ali iskazi koji tada izlaze na videlo upotrebljivi su samo
onome ko je do tada vec imao odgovarajuce iskustvo i ko moe delati
i bez njih. izostavljajuci ovo svako ko pokuša da i prisvoji bice
bacen u konfuziju i utucenost i na njega ce one delovati poput otrova.
Tako suprodstavljene mnoštvosti neslomljenom jedinstvu, razlike istovetnosti,
suprotnosti nesuprotnosti, takodje mogu imati glas i legitimno konceptualno
znacenje za zen budistu. Ali u pogledu njegovih iskustava on nije spreman
da smatra ne-suprotno, neuobicajeno i istovetno Jedino kao izvornije nego
suprotnost, diferenciranost i mnoštvenost, i na tom osnovu ga opterecuje
misticnim pocastima. Za njega je, takode, ne-suprotnost diferencirnost
i mnoštvost i na tom osnovu ga opterecuju misticniim pocastima. Ako
bi izvoleo da izrazi neko mišljenje o ne-suprotnosti uopšte
on bi verovatno rekao: središte bica je izvan svih suprotnosti
zato što ono biva u njima i unutar svih suprotnosti zato što
ono jeste izvan njih. Na drugi nacin postavljeno, to bi znacilo da:
Jedno i Mnoštvo, neodredjenost i odredjenost, ne-suprotnost i suprotnost
jesu ravnopravno blizu i udaljeni od bica i u istom duha to i nisu. Ovakve
formulacije beznacajne su svakome ko spasenje trai iskljucivo u
mišljenju. Ali svako ko je doiveo središte bica svojom
vlastitom telesnjošcu bice u stanju da izmeni njegove najdublje dubine
u prostoru jednog dugog iz daha i prestace da se pita zašto ma šta
tako jednostavno i ocigledno ne moe biti iskazano nikako drugacije
negoli do mutnim formulama. On ce tada razumeti zašto zen ucitelji
ne samo da zabranjuju svaki razgovor vec ga i smatraju opasnim i umesto
toga gone ucenike prema onim odsutnim doivljajima koji razrešavaju
sve zagonetke jednim potezom.
ZEN SVEŠTENICI
Mladom
svešteniku je najtee. On je svestan koliki se put prostire
pred njim, teak i naporan, i eli da napreduje do krajnjih
granica, tj do granica svojih mogucnosti. Sve njegove snage su usredsredjene
na ostvarenje tog cilja. A sada umesto da radi na ispunejnju vlastitog
ivota, on se mora brinuti o izbavljenju drugih! On bi drage volje
radio tako nešto kada bi i sam mogao da crpi snagu iz ispunjenja
obaveze. Ali, izgleda daje za tako nešto ipak prerano. On je samo
pocetnik.
izgleda mu veoma teško da bude posvecen na svoj zavet i da spašava
druge. Pozvanje da napusti dom plodne samoce i da se umeša u nemire
ivota kojeg se odrekao. Jer, neslican drugima, koji nalaze ivot
nakon doivljavanja satorija mladi sveštenik ne moe
biti zadovoljan vebanjem mirnog i nenametljivog uticaja na poloaju
na koji je pozvan. On mora da prodre u strane oblasti i meša se sa
ljudima cije bi prisustvo svakako eleo da izbegne. Jedina stvar
koju on moe da uradi, koja je nezavisna od pruanja pomoci
u svakom pogledu, kao dobar prijatelj ili sused, jeste da pokae
kako jaram elje, univerzalni zakon uzroka i posledica, moe
da bude slomljen. Moe pokazati - samo ako su drugi u stanju da vide
- da je on raskinuo okove.
SREDIŠTE BICA
Egoizam pripada pravoj prirodi svakog coveka, kao
krila ptici ili lišce stablu. U njemu samom nema nicega sumnjivog,
ništa od cega bi mogla biti izvedena nastranost ljudskog postojanja.
Pa ipak, u ovom egoizmu su sadrani otudjenje i napuštanje središta.
Ucenjem sve veceg izdvajanja sebe iz svega što nije on sam, što
mu ne pripada, covek doivljava napetost izmedju ega i ne-ega kao
suprotnosti. Što svesnije suprodstavlja sve što je ne-ja kao
objekat, tim više ego sebe smešta spolja, u ono "spolja"
koje je njemu samome suprotno. Rezultat je neprekidno cepanje na subjektivno
i objektivno, i to toliko da što više umešnost razlikovanja
napreduje, to zagonetnije izgleda kako je Jedno Bice sebe ikada moglo
podeliti na dva tako razlicita elementa. Sada, ma koliko kao postulat
ispravno moe biti kontrastirana istovetnost sa razlikovanjem, jedinstvo
sa mnoštvom, nesuprotnost sa suprotnošcu, ne postoji misticka
uzvišenost u ovim parovima suprotnosti.
SPOZNAJA, PONOVNO ROÐENJE, BUDINA PRIRODA
Spoznaja dolazi naglo i ima dejstvo duhovne katastrofe,
u cemu su se saglasili svi koji suje doiveli. Vaše poverenje
u sebe, vaše rasudne moci, uverenja, standardi i vrednosti kojima
ste uceni, vrline i vaša svesnost, iznenada više nisu upotrebljivi.
Oni nisu privremeno odloeni u stranu, vec su potpuno i nepovratno
ugašeni, kao da nikada nisu ni postojali. Toliko je neodoljiva preobraajna
snaga da je vaš ivot izgleda kao prenesen u novu dimenziju,
otvoren prema novim, neocekivanim mogucnostima.
Sa ovim ponovnim rodjenjem probudjeni odmah postaju svesni šta su
u temelju svoga bica - oni opaaju svoju Buda-prirodu. ipak bi ovu
prirodu protivno cinjenicama iskustva trebalo nazvati "bolje
sopstvo", "stvarni ego" a moda cak
i "super-ego". U ovoj sferi nema više niceg takvog
kao što je ego ili sopstvo. Ova izvorna priroda je nesebicni i ega-lišeni
Temelj, bezimeni koren sopstva.
OPŠTENJE SA CELINOM BICA
Ljudi
su cesto u iskušenju da posmatraju zen budistu kao da je lišen
osecanja, oni ga cak mogu nazvati i neosetljivim ne zato što je najdublji
deo njega nepokretan, vec je zen budista oprezan u pravljenju predstave
od svojih osecanja i nesklon je da ih deli. Iza ove nesklonosti recima
skriveno je nekoliko motiva. Prvo, njegovo svesno odgajano i na posletku
istitnktivno postalo je gnušanje prema necasnosti preterivanja. Zbog
svoje obuke zen budista je svestan opasnosti sadrine u izraavanju
osecanja: govorenja više no što se oseca i umanjenog znacenja
izgovorenog. On je odviše osetljiv prema drugima da ne bi uvideo
koilko je lako otarasiti se pritiskajucih osecanja dajuci im izraz. Jenom
kada ste rekli osobi koja je doivela veliku tugu koliko duboko vi
opštite sa njenom sudbinom tako da se ona oseti shvacenom i utešenom
svim osaosecajnim recima previše je lako pomisliti da ste se pravicno
poneli prema njoj i njenim osecanjima ovim pukim iskazom. Vi tada gubite
pogled na nju misleci o njoj samo sa dristance i osecate za nju samo u
secanju potom se ponovo neuznemireni okrecete svojim vlasititm poslovima.
Na ovaj nacin vi razarate istinski smisao (sa)osecanja i postaje sve površniji.
Ali vrhunski razlog-i presudni-je taj da je zen budista daleko od ogranicavanja
svojih osecanja radosti i saosecanja prema ljudskom bicu i prema svakom
aspektu ljuduskog postojanja. On grli u svojim osecanjima sve što
ivi i diše ukljucujuci ivotuinje i biljke i ne odbacuje
nikog medju njima. Reci su ovde nemocne. Cinjenica da reci slue
kao mostovi izmedju ljduskih bica ne bi otuda trebalo da nas zavodi u
zanemarivanje i preziranje onih carstava postojanja u kojima reci ne sjedinjuju,
ne uspostavljaju nikakav dodir, vec naprotiv otvaraju bezdan- kao da sve
što nije doseglo ljudski nivo ne poseduje ništa do privremeno
postojanje i lišeno je vanosti. Tako osecanja ne gube ništa
ako nisu izraena. Moda ona cak i dobijaju na iskrenosti i
inteznitetu kada su manje verbalizovana. Zen budista se neprestano potvrdjuje
u onom svem iskustvu prema kome postoji fundamentalna komunikacija koja
grli sve oblike postojanja i koja zbog svoje nepostrednosti mora da napusti
medijum reci jer za zen budistu je jednostavno cinjenica iskustva da iskrena
osecanja prelaze sve prepreke koje postavlja um. Za njega podeljena radost
i podeljena patnja nisu osecanja ogranicena na privatnu sferu, osecanja
koja ga mogu uciniti zaslunim i svedociti o njegovom duhovnom nivou,
ali ipak ostaju bez efekta i išcezavaju kao da ih nikada nije ni
bilo. Pre ce biti da neprestano ponavljana i nepobitna ociglednost pokazuje
da njihovo puko postojanje menja lice sveta. Zen budistaje otuda zadovoljan
time da ima osecanja i da ih neguje. On ih ne okrece prema unutrašnjosti
za svoje vlastito zadovoljenje vec potpuno nezabrinut za njihovu sudbinu
i bez vlastitih motiva dopušta im da se oslobode u njegovom spoljnom
ponašanju. On ne prolazi kraj radosti i patnje drugih bez preuzimanja
ovih na sebe i bez njihovog pojacavanja svojim vlastitim osecanjima koja
ipak nisu njegova vlastita tako da se njihovi puni potencijali mogu razotkriti.
Kroz ovo nesebicno susretanje zen budista postaje svestan da ivot
za njega tece dobro samo ako on uspeva u uspostavljanju ispravnog odnosa
sa samim sobom. On otkriva da biti srecan nije stvar slucaja vec jedna
umetnost koja se moe nauciti i cak rasti do još viših
nivoa intenziteta. Otuda je neophodno voditi svoj ivot ispravno
kako bi covek mogao imati otkrovenje onoga što "on sam"
uistinu jeste; kako bi mogao da nauci da nesebicno susrece ne samo svet
oko sebe vec i sebe samog, da vidi bez iskrivljenja ne samo prirodu postalosti
koja nije on sam vec takodje i prirodu postalosti koju on predstavlja.
U meri u kojoj ovo razume on ce istraivati u suštini postalosti
sveobuhvatnoj istini cijim darom sve što je postalo jeste, jeste
i on sam. Ne moemo ovde razmotriti na koji nacin on trai da
dobije odgovor. Moemo reci samo ovo: da sa odgovorom ako je uopšte
ikakav odgovor i udeljen, dolazi do iskustva koje nikakav napor niti tumacenje
ma kako neprekidno i svesno gonjeni ne vode do prepoznavanja istine do
krajnjeg znanja. Poimanje istine ne znaci ništa drugo do biti zahvacen
njome na ravni izvan vlastitoga mišljenja. Za ovu empirijsku cinjenicu
zen budista je skovao termin satori pod kojim podrazumeva fundamentalno
iskustvo iznenadne i silovite obuzetosti istinom. Neopisiva u poreklu,
neizvediva u sadraju ona neodoljivo dela i ne mogu je ma koliko
prodorni pobediti nikakav dobro uspostavljeni obicaj niti bilo kakva refleksija.
Osecajni ego na jedan neobjašnjiv ali neodoljiv nacin postaje proziran
za ova stanja bica koja su sloena satorijem i sijaju njihovom
vlastitom svetlošcu. Teško se moe proceniti prostor unutarnjeg
preobraaja koji proizvodi ovu prozirnost. Buduci da je stara izopacena
svesnost sopstva otpala iz preobraene licnosti datog coveka on više
ne podlee obmani da mora najpre traiti dodir sa drugim ljudskim
bicima izvan svog vlastitog kruga kao da raspon njegovih ljudskih odnosa
zavisi od njega, od njegove dobre volje, od njegovog vlastitog izbora.
Spoznaja ga je ucinila svesnim da je na misteriozan nacin i bez vlastitog
delanja on izvorno spojen sa svim ljudima na svetu i sa svim ivim
bicima tako da je svaki traeni ili trpljeni odnos samo otkrivanje
onog primarnog.
PREOBRAAJ UCENIKA SATORIJEM
Satori je unutrašnji preobraaj revolucionarnog
karaktera. Ucenik ga najpre ne primecuje, samoga njegov ucitelj zapaa,
i ne razmatra ga vec ga pušta da sazri i dodje do savršenstva.
Postepeno i ucenik primecuje preomenu u sebi i svojim odnosima sa drugima.
Nema više iste spontane komunikacije. Ali to ne potresa njegovu sigurnost.
Vizija koju je postigao prilicno je ubedljiva. On se upravo povlaci od
drugih. Sve više se predaje svojoj viziji i trai samocu. Ono
štoje isprva izgledalo kao gubitak sada se pretvara u dobit. Jer,
ucenik samocu ne trai po skrovitim mestima, po zabitima, vec
je nalazi u sebi samom i širi je oko sebe zato što je voli.
I on polako pocinje da sazreva u ovoj svojoj mirnoci. Za unutrašnji
process koji je otpoceo, mirnoca je izuzeno znacajna, jer tada nema opasnosti
od rasprava sa drugima. Ne odrice se on lenjog uivanja, vec samo
eli da razjasni šta mu se dogodilo. To je put u umetnost, i
konacno postaje put umetnosti. U ovome pociva razlika izmedju
zena u zasebnim umetnostima i puta zena.I u umetnosti je cilj fizicka
i mentalna opuštenost do koje vodi unutrašnji preobraaj.
Ali ovde nije tako radikalan kao u samom zenu.
OBUKA U ZEN BUDISTICKIM MANASTIRIMA
Kao
što je i uobicajeno na dalekom istoku mladi manastirksi ucenici koji
su namenjeni za sveštenicku slubu retko dobrovoljno odlaze
u manastire. Mahom su to elje njihovih roditelja. Ali maldi ucenici
ovu odluku toliko snano prihvataju daje gtotvo cine sopstvenom,
jer u suprotnom ne bi pronašli zadovoljenje. Jer karijera sveštenika
i nije baš privlacna, strog ivot prepun oskudevanja iako je
njegovo siromaštvo materijalnim stvarima nadoknadjeno takvim unutrašnjim
bogatstvima koja se nikada ne bi mogla meriti. Nezavisno od ovih, postoje
i oni drugi, koji dolaze da vebaju u meditativnim dvoranama. To
su ucenici svih stupnjeva koji se pripremaju za slubu ili su vec
okoncali svoju obuku. Medju njima ima svih vrsta umetnika. Oni dolaze
na privremeni dobrovoljni boravak katkad privuceni duhom Zena i verovanjem
da ce im blii dodir sa njime podariti nešto što nikad
više nece moci da zanemare, ne samo zarad profesije vec i zarad licnosti.
Ovi ucenici su vec oblikovani, bilo ivotnim iskustvom bilo prethodnim
dokazivanjem sopstvene spremnosti, što je od znacaja za njihov izbor
dolaska i dozvolu ostanka, jer ih bira ucitelj. Oni vec imaju poprilican
raspon obaveza i takodje su vec prošli kroz strogi kurs obuke volje
i intelekta. Ono što japanci cine a što je za evropljane krajnje
neshvatljivo jeste savladavanje impulsivnosti snagom volje. Ovom treningu
volje i intelekta potpomae oskudna, jednostavna ishrana, fizicki
rad kao rekreacija i spavanje na grubom leaju. Disciplina je izuzetno
stroga. Zahtevaju se tacnost, savesnost i samokontrola kao i sposbnost
da se odoli vrucini i hladnoci nezavisno od vremena.
Sa ove tacke gledišta razumljiv je uticaj zen budizma na samuraje.
Zapravo, samurajski duh je umnogome njime oblikovan. Cak i danas se poducavanje
u strelicarstvu i macevalaštvu odlikuje krutom disciplinom. Veba
se u ranim jutarnjim casovima kada je vebac bistre glave.
KAKO UCITELJ VIDI DA LI JE UCENIK DOIVEO SATORI?
Odakle ucitelj dobija autoritet koji on niti trai niti zahteva
ali koji izrasta nad njim uprkos njemu samome? Kako je njemu mogucno da
motri u samu ucenikovu dušu kad u njegovom prisustvu stoji onemeo
ili beznadno mrmljajuci? Kako on zna i vidi dali je ucenik postigao satori?
Ovo je jednako teško objasniti kao i sam process satorija.
Ponovo moram naglasiti da je prosvetljujuca vizija takve prirode da ucenik
ne moe dati artikulisan odgovor na pitanje sadrano u koanu
buduci da je odgovor nemoguce izraziti u verbalnim konceptima. Ali cak
i predpostavljajuci da bi ucenik mogao opisati viziju uz pomoc analogija
što bi moglo biti moguce sa rastucim iskustvom tokom nekoliko godina
to ne bi ostavilo utisak na ucitelja jer bi ucenik mogao samo ponoviti
ono štoje cuo od drugih da bi tako simulirao licno iskustvo. Sa veoma
ivom maštom i nekoliko raspoloivih cinjenica on bi mogao
sakupiti suštinske oblike vizije i samo zahvaljujuci tome što
ih moe izraziti recima pretvarati se da je onaj koji je doiveo
satori. Da bi nadmudrio ove oportuniste koji se i ovde mogu pronaci
kao i svuda drugde ucitelj zahteva da "vidi" svojim
vlastitim ocima ucenikovo dostignuce satorija. I on, ucitelj
satorija, odista i vidi svojim nepogrešivim pogledom. To
mu omogucava njegova vlastita iskustva kao ucenika ali i godine iskustva
rada kao nastavnika, napokon i kao ucitelja. Ali šta to ucitelj
vidi?
Moda jednom analogijom moe izokola da se pridJe ovom pitanju.
On je nalik slikaru koji je pogledavši dela svojih studenata kadar
da kae ko je od njih rodjeni umetnik a ko ne. On naprosto "vidi"
ovo ali kako to cini ne moe se nikad objasniti ili preneti nekom
ko nije slikar. Slicno tome zen ucitelj vidi kada je satori istinit
a ne samo zamišljen. Prirodno, on ga vidi pomocu necega i premda
se ne moe objasniti kao on to cini, evo nekoliko nagoveštaja
koji bi mogli da budu od pomoci: Stanje mentalne opuštenosti koje
nastaje kao ishod satorija i koje uzrokuje duboki unutrašnji
preobraaj odraava se u telesnoj opuštenosti. Karakteristicno
satori ne izaziva nikakvu potresnu gipkost bica, osecaj pobudjenosti
ili neko opšte ushicenje. Fenomen koji moe imati sasvim druge
uzroke jer je spoznaja vedra i ni na koji nacin upadljiva. Elementi satorija
se pokazuju u najneupadljivijim pokretima koji su najmanje predmet kontrole.
Ovi pokreti se ne mogu oponašati jer u zenu nema takvih dranja
koja se mogu nauciti napamet kao štoje stav poniznosti, pobonosti,
ekstaze itd. Jedini izuzetak je stav meditativne obuzetosti. Ovaj se donekle
moe imitirati, ali ne beskrajno dugo s toga što njegova uzaludnost
samu sebe razotkriva jer ona ne vodi do satorija.
ZEN I KLASICNI METODI MEDITACIJE
Budisticki
misticizam razlikuje se od ostalih po naglasku koji daje metodicnoj pripremi
za misticki ivot. On je od meditacije nacinio umetnost u kojoj tehnika
ne sme da kao u svakoj umetnosti igra svoju punovanu ulogu vec i
zauzima nesvakodašnje znacajno mesto. Tehnika otuda obavlja slubu
sasvim nepreocenljive vrednosti. Oslobadja praksu mistiizma od cinioca
slucajnosti. Ona takodje opisuje napore, usredsredjivanja koji vode do
samoudubljivanja kao "puta" ali nigde drugede sam taj
put odnosno postupak meditacije ne stice tako suštinsku vanost.
Daleki istok beskrajno duguje Budinom putu koji je proizveo jedinstven
tip svetog coveka. Nije na nama da ovde istraujemo da li je jednom
dostignuti visoki nivo ocuvan u budizmu sve do dana današnjeg niti
da li se strogi metod izvrgao u rutinu a budjenje u ezoterijsko znanje.
Naše zanimanje je Zen budizam i necemo ovde razmatrati kada se, kako
i kroz šta on uzdigao vec samo zašto se dogodilo daje zen iako
suštinski deo budizma u pogledu svojih metoda preuzeo drugaciji tok
u odnosu na klasicnu budisticku misticku meditaciju. Uocivaje cinjenica
da u budizmu budjenje sadri cistu viziju istih onih istina sa kojima
delo meditacije zapocinje. Uvidi koji podsticu povlacenje iz sveta vracaju
se ponovo u apstaktnoj formi lišeni svake primese emocije potvrdjujuci
time izvorni Budin doivljaj koji ga je pokrenuo na put budjenja.
Nije li ovaj ishod objašnjen time da tema meditacije postaje tako
reci fiks-ideja? Budizam polazi od pretpostavke da je ivot patnja.
Ali šta da je izvorni doivljaj bio drugaciji? Da se ivot
doivljavao kao uitak a svet kao prekrasna harmonija? Ne bi
li budjenje bilo shodno time obojeno? Tada bi bilo veoma teško razumeti
zašto bi bilo ko mogao poeleti da odvoji sebe od tako divnog
i skladnog sveta. Ocigledno je da niko meditirajuci na slican nacin nikada
ne stie izvan sebe. On ne ostavlja ono izvan mišljenja i ne-mišljenja
uitka i patnje i slicno vec smao dosee zonu ravnodušnosti
koju objavljuje kao nešto izvan cime se onda unio mystica izvodi.
Sve što je meditant ucinio jeste da je odvojio samog sebe od onog
što ne pripada njegovoj istinkoj prirodi pronalazeci kao doslednu
posledicu cak i u najdubljem sloju svoga bica tek sebe samog. Otuda je
logicno da mora biti moguce razlikovati meditaciju i koncentraciju bez
utvrdjivanja teme odnosno sledenje puta bez pridravanja za bilo
šta objektivno, bez ijedne filozofske pretpostavke ma koje vrste
ne doivljavajuci svet bilo kao prepun tuge bilo ispunjen radošcu,
nezasluan ni mrnje ni ljubavi vec samo kao privremen kakav
on jedino moe biti. Filozofija bi otuda pre mogla biti proizvod
budjenja a da budjenje postoji sam Buda je obecao. Moda ce se ono
ispostaviti savim razlicito od onog budistickog ako ništa u njemu
ne bude sugerisano. Budin put ukazuje da ovako nešto mora biti moguce.
Zato u budizmu postoji stupanj ravnodušnosti kada se stoji na neutralnoj
tacki izmedju znanja i neznanja, kada se vlastiti svet više ne upucuje
nikuda i nicemu. Ali u budistickoj meditaciji covek je opterecen svim
prethidnim stupnjevima. Šta bi se dogodilo ako biste od samog pocetka
meditirali na jedan, unapred nepromišljen nacin, jednostavno praktikujuci
utonuce u sebe samog postajuci potpuno prazan, puštajuci da dodje
ono što mora doci. Ovo je put zena. Ne moemo reci odkada se
"Ništa" sagledavalo na ovaj nacin ali postojanje zena u
Kini i Japanu pokazuje da je traganje bilo uspešno i da je ono odista
brilijantno nastavljeno dokazuje vitalnost zena do danas i samo je jedna
stvar postala teška za razumevanje: koji bi razlog sledbenik zena
imao da se okrene od sebe ako je njegovo dranje prema svetu sa filozofske
tacke gledišta u celosti neutralno? Ovome se moe dati jedno
istorijsko objašnjenje: on je znao da postoji budjenje kao i put
do njega. Kasnije je on mogao reci da je iskustvo kroz koje je on prošao
bilo "veliko oslobadjanje" ali od cega i u kom smislu?
ZEN U OCIMA ZAPADNJAKA
Ne
moe postojati put koji bi vodio do misticnog iskustva-misteioznog,
nedokucivog i neizrecivog kako ono samo po sebi jeste. Ono je dostino
svakome sa dobrom voljom samo kad se napregne onoliko koliko mu je udeljeno
sudbinom. Otuda postoji i izvesna prakticnost u zenu koja uliva poverenje.
Zbog toga ne iznenadjuje da iz istog razloga zbog koga put mora biti šematski
i tematski podeljen u pojedinacne korake ucenje svih koraka treba da bude
dovedeno u rutinu izvesne redovnosti. U zenu postoji strogi trening koji
pojedinca pogadja kao krajnja bezdušnost. Sve mora da se odvija sa
preciznošcu satnog mehanizma. Uznemirujuce je za evropljanina ali
ne i za istocnjaka da mu se ucini da ucitelj ne obraca panju na
licne osobine svojih ucenika. Oni ne dopuštaju posebne oblike razvoja
niti individualizam kao poseledice ovog razvoja. Oni ih potiskuju, osudjuju
kao sramootne i izrezuju sve prema istom uzorku. Da bi se ovo moglo razumeti
od male je pomoci naprosto kazati da je istok bezlican jer upravo suprotno
ucitelji veoma dobro znaju da postoje duboko usadjene razlike u pojedincima
ali i oni takodje i precizno znaju, gde se ponovo uocava razlika izmedju
evropljana gde se u carstvu misticizma ovim razlikama moe dopustiti
iskazivanje, gde one mogu biti ne samo dopuštene vec i opravdane.
Na putu koji vodi do mislticnog iskustva od suštinskog je znacaja
negirati sve individualno, obesnaiti ga do krajnjih granica tako
da je pojedinac potpuno "ispranjen" cak i od najlicnijih
svojstava. Zbog ovoga je krajnje diskutabilno da li osobenosti kojima
smo po prirodi obdareni uopšte i poseduju ikakvu "licnu"
vrednost. Ucitelji ovo poricu, verovatno s punim pravom. Sve nastranosti
i darovi karaktera na koje smo toliko ponosni moda su nakon svega
zapravo bezlicni. Ucitelji uspevaju da vode svoje ucenike kroz ovu, naizgled
bezdušnu discipline zahvaljujuci svom zapanjujucem psiholokom iskustvu
buduci da su i oni sami išli istom stazom, cak, oni na raspolaganju
imaju vekovima sticano iskustvo. Tako ovi ucitelji mogu da ucine najcudesnije
stvari, one koje se ponekad granice sa neverovatnim. Ucenik koji sumnja
u uciteljevu sposobnost pronicanja u svaki kutak njegove duše urbzo
nauci da je stav njegov otpor bilo svestan ili instiktivan,, uzaludan.
Istocnjak se retko nalazi u ovakvom poloaju. U krvi mu je neograniceno
poštovanje prema ucitelju. Ono je do njegove tradicije jer mu ucitelj
od sebe daruje ono najbolje što ce i za ucenika biti najbolje. Njegovo
najbolje u duhovnom smilsu. Ovo davanje se pre svega sastoji u intelektualnim
stvarima koje mogu biti odvojene od njihovog izvornog davaoca ostavljjuci
ga zaobravljenog ali u takvom bogatstvu duhovne moci koju samo onaj koji
ju je liclno iskusio moe posedovati i koja nije njegova vlastita.
Ako ucenik ikada dosegne misticka iskustva, on ce na tome dugovati isljucivo
svom ucitelju jer je za ovoga sudbina njegovog ucenika vana jednako
kao i njegova vlastita. On je spreman da rtvuje sebe u izvodjenju
vlastite dunosti i nadasve ovo mora biti posebno naglašeno
on uvek ima vremena za svoje ucenike. Kao ishod odnos ucenika prema uceniku
je onaj apsloutnog poverenja i bespogovornog poštovanja. Ucitelj
sa svoje strane prihvata ovu zahvalnost, poštovanje i ljubav kao
nešto što nije dug prema njemu licno buduci da njegova moc ne
ishodi iz njega samog i onog što je kroz njegove vlastite napore
on od sebe ucinio vec iz istinskog jedinstva. Dosledno tome on u zahvalnosti
ne vidi razlog ni za kakvo samozadovoljstvo. Ali on ne zabranjuje uceniku
privrenost, vec je prihvata kao neizbenu sve dok je ucenik
zavistan od njegovog duhovnog vodstva ili dok još nije sebe samog
usredištio a jednom kad ovo središte bude pronadjeno odnos više
nece biti onaj vere i poverenja vec poznanja. Sve što ucitelj zatai
ucenik ce uciniti i to ne sa razmetljivom priljenošcu religioznog
karijeriste (svi takvi bivaju brzo izbaceni iz škole) vec iz unutrašnjeg
poriva posvecivanja. Ovo se moe videti iz nacina na koji ucenici
medju sobom govore o ucitelju, s nekom vrstom sakralnog poštovanja.
Za njih on je uzor i prototip i cak ni njihove prekomerno izoštrene
i opet razlikujuce oci ne mogu u njemu otkriti nikakvu grešku iako
su stalno u njegovom prisustvu. U suprotnom došlo bi do kraha jer
bi se njihov citav svet srušio a ucitelj kada bi bio svestan makar
i najmanje nesavršenosti u sebi samom dobrovoljno bi napustio svoju
visoku slubu i prepustio vodstvo drugima jer na dugom i samoodricucem
putu zena ima tako mnogo nezgoda, razocarenja i neuspeha da ako ucenici
ne bi mogli poloiti slepo poverenje u ucitelja i naci ovo poverenje
opravdanim za sva vremena oni ne bi bili u stanju da ostanu na ispravnom
putu. Tek ih i iskljucivo ova vera dri ne u ubedjenju da ce dostici
cilj vec da ih ucitelj vodi u pravom smeru onoliko daleko koliko im je
sudbina dala da idu. Iako bi trebalo da odustanu pre postizanja cilja
oni znaju da je ne manje od celog ivota vredelo to što su maker
i toliko koracali ispravnim putem. Ono što ih odrava u kretanju
nije vera u krajnje postizanje cilja jer je on dalek i još uvek bez
ucenika vec pronalaenje dejstva kroz ucitelja pa je otuda vera u
ucitelja i indirektna vera u sam cilj. Šematizovanog puta mehanizovane
nastave odnos ucenika i ucitelja, sve nam ovo pomae da razumemo
zašto od samog pocetka postoje "škole" misticizma
na dalekom istoku i zašto ni put ni doivljaj istine niti doivljaj
istine niti ivot posvecenika nisu ostavljeni slucaju vec su predmet
sistematicnog vebanja i primanja uticaja. Nikada nisu postojale
škole mislticizma u ovom slimslu na zapadu pa cak ni probni eksperimenti.
Ocekivalo se da ucitelj mistik snano provali iz neba blješteci
neko vreme poput meteora i da zatim ponovo išcezne. Svaki zapis koji
bi on ostavio iza sebe bio bi neko vreme mnogo citan i poštovan uticuci
na malu i posvecenu zajednicu. Ali, na duge staze sve na šta se on
mora oslanjati bilo je izvorno nadahnuce, svako je od njega uzimao ono
što mu je odgovaralo i napokon bi se zajednica podelila u frakcije
oko tumacenja njegovih reci.
Zapadnjacka mistika moe da zapali ljduska srca ali ona ne nastavljaju
da gore jer nisu poslata na put iz licnog iskustva što obezbedjuje
dovoljno goriva za plamen koji se nikada nece ugasiti. Sledi pokšaj
opisa i školovanja preobraaja onih koji su krocili na ovaj
put u zen budistickim manastirima, medjutim, prvo bi trebalo izneti izvesno
opštije zapaanje: svako koje imao tu srecu da provede više
godina u bliskoj vezi sa japanskim zen budistima ne moe se odreci
ni posmatranja cak i najsitnijih pojedinosti njihovog svakondevnog ivota
kao da bi na taj nacin bilo mogucno rešiti zagonetku koju predstavljaju.
On postaje svestan gotovo sa zaprepašcenjem da opšti sa ljudima
apotpuno drugacijeg kalupa od uobicajenog. Oni izgledaju kao upravljani
nekom posebnom zvezdom ne samo u onome što cine u svojem govoru,
cutanju, vec i još izrazitije u svom obicnom ponašanju: nacinu
na koji stoje ili hodaju, piju caj ili teraju komarca. To je kao da je
svet u kome ive utisnuo svoj ni sa cim uporedivi pecat na njihovo
bice tako da se ništa ne dogadja u njima niti oko njih a da nije
suptilno ili je na pocetku stupnja u opipljivu vezu s njima sa nevidljivim
središtem koje predodredjuje njihovu sudbinu i vrsnost njihovog postojanja.
Oni sami nikada ne govore o tome šta je to što ih iznutra pokrece
-ili ih ne pokrece- niti osecaju ikakvu neodlionost dok se ispovedaju.
Sa jednim neprobojnim osmehom oni se povlace od ispitivanja i u potpunosti
zanemaruju svako pitanje postavljeno iz puke radoznalosti. Njihovoj tajni
moe prici samo onaj ko je na putu da je i sam iskusi.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|