БОГ И СВИЈЕТ

,,Бог без свијета није Бог“

Уколико узмемо у обзир тзв. откривене или објављене религије, треба вјеровати да се Бог некада приказао неком необичном човјеку, или се пак показао људима у лику човјечјем, дакле у аватару божанском. У таквом контексту, Божје постојање је посредова-но људским постојањем: човјек као гласник Божји или човјек као инкарнација Бога свједочи о Њему осталим људима којима се Он не приказује директно.
Како људи не налазе Бога директно у свакодневном животу, то вјерска мисао тежи да докаже постојање Бога индиректно, кроз доказе свјетовне, људске природе. У том кон тексту можемо рећи да је појам Бога изведен из појмова свијета, мада Божје постојање не може зависити од постојања свијета. Чак и када Аугуст Брунер (August Brunner) констату је да је Бог „сасвим друкчији од свијета“ , и тада је Бог предочен свијетом, па се каже да се „божанско не схвата само по себи, већ само посредством свијета. “ Одатле можемо извући два закључка:
1) човјек не може схватити Бога мимо свијета
2) свијет је неопходан Божјој самосвијести.

Нужност свијета Божјој самосвијести произилази из чињенице да Бог поима своје сопст вено божанство односећи се као божански субјект према свијету, тј. објекту. И зато Хегел каже да „Бог без свијета није Бог“ . Јер према Оригену: „Бог се не може назвати свемогућим ако не постоје бића над којима он може вршити своју моћ, и према томе, да би се Бог могао приказати као свемогућ, непходно је да све постоји“. А ако Бог изгуби атрибут свеогућности, да ли Га и даље можемо Богом називати?
Ако прихватимо да Богу можемо давати одређене атрибуте посредством свијета, то ће они бити углавном такви да ће Га карактерисати као не-свијет. Међу њима су свакако и ови: Бог је један, свезнајући, Тројство Оца, Сина и Светога Духа, да је свемоћан, Творац.
Он је нестворен, неизмјеран, вјечан, друкчији од свијета, постојао прије свијета. Иако нам ови „описи“ донекле приближавају појам Бога, они раде само то, немогућни да проникну у суштину Божју, која је несхватљива обичном човјеку, јер ма колико ми умовали о Богу и аспектима његовог постојања, остајемо везани за наше свјетовност, мудрост и искуство, које, ма колико било велико и богато, постаје неизмјерно мало у поређењу са Његовом ве личанственошћу и узвишеношћу. То је најбоље изразио Ричард Докинс: „Постоји ли Бог, Он је пуно већи и пуно несхватљивији него што Га је било који теолог било које религије икад замислио.“

Односи Бога према свијету

Двије врсте одређења Бога исказују два његова односа према свијету. Према једној Бог је трансценденталан, дакле Бог прелази границе искуства, границе стварности, натчу лан је и натприродан. Према другој Бог је иманентан свијету, дакле Бог је неодвојив од свијета, што ће рећи еквивалентат самом свијету. Дакле, вјерска мисао напушта представу Бога као једног бића, што је према А. Крешићу „значајан искорак од mythosa ка logosu, што води идентификацији Бога и свијета у облику панентеизма и пантеизма“ .

Бог као праоснова свијета

Прва библијска самообјава Бога је Књига Постања, којом се Бог представља као творац свијета. Ту је Бог трансцендентан, једино биће прије створеног свијета и остаје као једино биће изван свијета.
Сама вјерска мисао настоји да савлада празновјерја митске вјере тражећи јој могу ћи, прихватљивији смисао за рационалне вјернике. Јер према постању, свијет је створен у шест дана, а седмог дана Бог „почину од свега дјела свога које учини“ . Не треба бити атеиста да се то не схвати дословно. Осим геологије, арехеологије и теорије еволуције, постоји још једно питање: зар је Бог неактиван као ствараоц од постанка свијета до данас? Због тога се одавно тумачи да стварање није једнократан чин нити ограничен низ радњи, него
вјечан процес. Ако је Божје стварање свијета вјечан процес, онда је свијет - створење вјечно као и Створитељ, тј. не можемо вјеровати да вјечни Бог претходи временски ограниченом свијету. С. Радакришнан иде и даље па каже да нема раздвајања природног и натприродног, чиме пориче просторну границу између Бога и свијета, дакле Богу приписује иманенцију са свијетом. „Ако је Бог игдје, онда је свугдје“ . Радакришнан дакле напушта идеју издвојеног Бога, прелазећи у пантеизам.
„У теолошко-филозофској рационализацији Постања, временски примат Бога постаје логички примат, а просторна дистанца Бога и свијета постаје онтолошка разлика унутар једног бивства.“ Бог и свијет се односе као душа и тијело, појам и биће, опште и појединачно. „Бог без свијета није Бог“, а свијет не може настати спонтано без свог праузрока, Бога.

Теодицеја - Бог и зло у свијету

И поред свих потешкоћа које човјек има у покушају да правилно разумије Божју свемоћ и бескрајну доброту, скептицима је увијек изгледало да су ти Божји атрибути у великој контрадикцији са свјетским злом. Историја ове расправе се протеже бар до Епикура,
и мада је на ову тему написан велики број радова, главни аргументи су остали исти. Ниједна страна није никад признала аргументе оне друге, нити је вјероватно да ће икада, као што је то случај са свим важним теолошко-филозофским питањима од настанка тих наука.
Епикур размишља на сљедећи начин: „Бог или жели да укине зло, а не може, или може али не жели, или пак ни не може ни не жели. Ако жели а не може, онда је немоћан. Ако може а не жели, онда је зао. Али ако Бог може и жели да укине зло, откуд онда зло у свијету?“ . Епикур дакле покушава да докаже да, пошто је свијет пун зла, Бог је или зао или немоћан, или и једно и друго. Свемогући, свезнајући и благонаклон Бог, ако претпоставимо да је такво биће могуће, био би и способан и вољан да створи свијет без зла.
У „одбрану“ Божје доброте стаје теодицеја, дио филозофије који се бави конфликтом свјетског зла и појма Бога као добронамјерног бића. Теодицеја дакле покушава да ријеши проблем, свјетског зла који се јавља у свакој монотеистичкој религији.
Основне противаргументе епикурејцима, према Колаковском , најјасније је изнио Лајбниц који је у својој Теодицеји и другим списима увијек изнова начињао ову расправу. Његови аргументи полазе од Бога према створењима као резултату, а не обратно, што је случај са Епикуром, а своде се на следеће:
Како је Бог бескрајно мудар, добар и моћан, Он је морао створити најбољи од свих могућих свјетова, дакле свијет у коме збир добра претеже над злом у највећем могућем степену. Дакле извјесно је да живимо у најбољем свијету који је могућ. Скептик би могао доказати да није потребно посматрати овај свијет дуже од два, три, дана па да би се стекле велике сумње у то да је он најбољи замислив свијет.
Међутим, по Лајбницу, како то види Колаковски , неки скупови ствари и својстава су неспојиви једни са другима и то је логичка неспојивост. Даље, Бог је сваки могући свијет узео у разматрање да би пронашао која ће се комбинација логички спојивих својстава резултирати највећим могућим степеном добра. Умјесто слободних створења, Бог је могао створити безгрешна бића, али одузимајући тако слободну вољу, која у себи садржи могућност гријеха. „И грешили су, свакако, јер једино човеку од свих бића које створи, Свевишњи даде слободу избора између добра и зла, кобну могућност одлучивања због које људи у свом земаљском битисању испаштаху више од лава, орла, змије.“
Неки можда сматрају да је Бог можда дозволио постојање зла, да је допустио да се у свијет који је створио увуче зло. Јер поставља се питање: да ли би човјек спознао добро када не би постојало зло? Јер ако би човјек чинио само добро, ако би наша свакодневница била испуњена само добрим, ако не би имали никаква сазнања о злу, како би се односили према свим добрим стварима које би нам се дешавале? Били би потпуно равнодушни; и исто онако не би постојало свјетско зло и патња, исто тако не би постојала радост. Да ли би човјек осјетио да чини добро када не би чинио ништа друго осим добро?
Не, јер морално добро не може постојати без моралног зла - „Бог може створити слободна створења, али не може одредити да она чине само оно што је исправно, јер ако то чини, тада она нису слободна. Да би створио створења која су способна за морално добро, морао је створити и створења способна и за морално зло.“ Ако појам моралног добра изразимо као оно што је исправно (у односу на зло), оно што је супротност зла, онда морално добро не постоји у форми у којој га ми замишљамо, уколико зло не постоји. Штавише, људи не би ни признали и славили Бога када гријех не би постојао. Познати Бога у том свијету било би немогуће, јер без освједочења о непрестаном тријумфу добра над злом, свјетла над тамом, не би било поимања вјечне славе Божје и Његове вјечно трајне истине. Тај однос таме и свјетлости, понајбоље је формулисао Блез Паскал: „Да није било таме, човјек не би осјетио своју исквареност, а да није било свјетлости, човјек не би имао наде у изљечење. Није само правично, већ и корисно то што је Бог дјелимично скривен а дјелимично отривен, јер је за човјека исто толико опасно познати Бога а не познати своју сопствену биједу, колико и познати своју биједу а не познати Бога“.
То је најјаснија формулација корисности заједничке егзистенције зла и добра на овом свијету. Јер као што каже Његошева чувена мисао:

„Чашу меда јошт нико не попи,
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.“

Закључак

Ако се осврнемо на досадашњу историју религије, примјетићемо да ниједна теолошка расправа, која се бавила Божјом есенцијом, ма колико трајала, није добила свој епилог. Увијек је могуће наћи нове аргументе који говоре за или против креационизма, Апокалипсе, историјског постојања Исуса Христа, па и саме Божје егзистенције. Незахвално је износити коначне закључке и тврдити да су они непобитни и тачни када говоримо о овим питањима.
Ипак можемо закључити једно: да човјек никад неће моћи да спозна Божју суштину онакву каква јесте, јер човјек је везан својим малим знањем величанственом поретку васионе, од које познајемо тек мали дио, везан за своје земаљско битисање, немоћан да замисли нешто изнад свијета а да не напусти оквире емпиријског размишљања, након чега улази у домен претпоставки и нагађања. Оно што сваки човјек мора да уради је да размишља о чудима Божјим које сваки дан виђа око себе, знајући притом да се ништа на свијету не догађа а да не служи увећању вјечне славе Свевишњег. И тада може да буде спокојан јер зна да га Пастир небески чува и бди над њим, да би га, кад се његова душа растане са тијелом, увео у Царство небеско.

Библиографија

Књиге:

1. Елијаде, М., Водич кроз светске религије, Народна Књига Алфа, Београд, 1996.
2. Колаковски, Л., Религија, БИГЗ, Београд, 1987.
3. Крешић, А., Филозофија религије, Напријед, Загреб, 1981.
5. Куић, Г., Легенда о Луни Леви, Алнари, Београд, 2010.
6. Његош, П.П., Горски вијенац - Луча микрокозма, Просвета, Београд, 1979.
7. Пено, др З.М., Катихизис, Манастир Острог - Светигора - Јасен, Никшић, 2002.

Веб адресе:

1. http://www.filozofija.org/index.php?option=com_content&task=view&id=23&Itemid=40#ii.1.
2. http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,1555132-9,00.html
3. http://sr.wikipedia.org/sr-el/teodiceja

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi