|
SVETI GRAL
Uprkos
svim njegovim slikovitim osobinama, u pogledu svetog Grala uvek ostaje
nešto suštinski neuhvatljivo. Kada joj se približe tragalac, vizionar
ili naprosto radoznalac, ova zagonetka obavijena tajnom izgleda kao da
povremeno izmiče van domašaja razumevanja. Iako na prvi pogled prepoznatljiva,
kao što su to i likovi kralja Artura, Merlina i vitezova okruglog stola,
sa kojima se, uostalom, i poistovećuje, ona smesta osujećuje očekivanja
i težnje ka podrobnijoj analizi. Koreni predanja o Gralu mogu se naći
u davnoj prošlosti Zapada, ali se isto tako može videti da ono sadrži
elemente istočne mistike. Sa svoje strane, Gral je bio predmet poštovanja,
posvećenosti, žudnje, kao i moćno oruđe političke i verske propagande.
Može se primetiti da on ima osobine ogledala, pošto odražava narode i
sisteme verovanja koji su ga ugradili u svoj pogled na svet. Složenost
njegovog porekla ravna je njegovoj trajnoj privlačnosti, kao metafore
za traganje, krajnje dostignuće, a ponekad i bolni, konačni neuspeh. Razmrsiti
zapetljanu istoriju njegovog razvoja znači ispričati dejstvenu priču o
snovima i ambicijama čovečanstva, njegovim trijumfima, opsesijama i najmračnijoj
okrutnosti. Ali, Gral ne pripada samo prošlosti kao suvišni relikt iz
starine: predanje o njemu je živo i nastavlja da se razvija i u savremenom
svetu.
Kroz francuskog pesnika Kretijena de Troa iz Šampanje kristalizovala
se priča o Gralu kakvu danas poznajemo. U svom radu između 1170. i 1190.
on je napisao niz romansi koje se snažno oslanjaju na britanske priče
o Arturu. Ogromna popularnost kralja Artura u srednjem veku potekla je
od činjenice da je jedna takva ličnost, kakav je bio Ričard Lavljeg
Srca, nazvala svoj mač imenom Ekskalibur. Da li se to može
protumačiti kao nešto što bismo danas nazvali pokušajem stvaranja „konotacija"
ili je odražavalo čvrstu veru u vrednosti za koje izgleda da ih je otelovljavao
Artur, teško je reći. U svakom slučaju, to jasno ukazuje da su postojale
moćne priče i mitovi koji su bili poznati u svim društvenim slojevima.
De Troa je uveo simbol Grala u svoju konačnu verziju priče „Conte del
Graal" ili „Priča o Gralu". On na dvor kralja Artura uvodi ideju
o fizičkoj i duhovnoj potrazi. Jedan velški mladić po imenu Perseval preduzima
niz avantura u svom nastojanju da postane vitez na Arturovom dvoru, a
u jednoj od njih se susreće sa tajanstvenim Kraljem Ribara i na njegovom
dvoru vidi Gral. Kralj Ribara je bio ranjen ili osakaćen i on Persevalu
poklanja mač. U tom trenutku procesija Grala ulazi u zamak. Tu procesiju
čine mladići koji nose koplje koje „krvari", mlada žena koja nosi
blistavi Gral načinjen od dragocenog materijala i devica sa izrezbarenom
činijom. Gral ima moć da, postavljanjem ritualnog pitanja, izleči kralja
i oživi njegovo kraljevstvo, „pustu zemlju" na koju je njegova rana
direktno uticala.
Perseval ne uspeva da postavi pitanje, pa nakon što je kasnije uvideo
svoj neuspeh, on ostatak svog života posvećuje potrazi za Gralom. To je
takođe
pokrenulo i druge vitezove da se daju u potragu.
Po tome, Gral nije specifično hrišćanski predmet i Kretijen je priču ostavio
nedovršenu za života. Mogu se naći mnoge paralele između te priče i keltskih
priča o Arturu. I hrišćanska i prehrišćanska
verzija poseduje snoliki kvalitet i kao da deluje na nivou čiste simbolike.
U tom smislu one predstavljaju šifrovano, evoluirajuće misteriozno predanje.
Sveti Gral postaje izričito hrišćanski simbol u „Josifu iz Arimateje"
Robera de Borona, koji se pojavio oko 1190. Tu je on posebno opisan kao
pehar sa Poslednje večere i kao posuda u koju je Josif
iz Arimateje uhvatio Hristovu krv. Ali, u tome se de Boron nadograđuje
na jednu već postojeću pripovedačku tradiciju, koja datira iz prehrišćanskih
keltskih kultura, ili još ranije. Književnost, poznata pod nazivom britanski
korpus, kombinuje keltsku mitologiju i priče o Arturu sa Gralom, prateći
razvoj hrišćanstva u Britaniji i Evropi. Priča se da je Josif iz Arimateje
doneo Gral u Glastonberi i da je osnovao prvu hrišćansku crkvu u Britaniji.
Gral je postao simbol keltskog hrišćanstva, spajajući paganska verovanja
sa tom novom verom donetom sa Srednjeg Istoka. U keltskoj mitologiji,
Gral ima pandane u drugim magičnim posudama, kao što je magični kotao,
koji se više puta pojavljuje u pričama kao što je npr. „Trofeji iz Anvna",
koje se nalaze u Mabinogijanu. Značajno je to što on može
da vrati mrtve u život i obezbedi beskonačnu količinu hrane,
što liči na mnoge osobine za koje je kasnije rečeno da ih ima Gral. Svete
posude, kao što je grčki Dionisov pehar, koji daje inspiraciju, i kotao
Dagde, drevnog irskog boga koji je posedovao kotao izobilja, mogu se naći
u mnogim religijama i kulturama. Kotao izobilja se može smatrati središnjim
motivom šamanističkih kultura i ritualnih ceremonija karakterističnih
za njih. Ilustrativni reljefi na kotlu iz Gunderstrupa (Danska) koji potiču
iz 1. ili 2. veka pre Hrista izgleda da prikazuju boga sa rogovima okruženog
životinjama, pa je ukazano da bi to moglo da predstavlja lik šamana koji
komunicira sa duhovima sveta prirode. Mnoge šamanske kulture su nastojale
da steknu natprirodne veštine i sposobnosti pomoću halucinogenih preparata,
a uloga kotla u tom procesu je ujedno i praktična i simbolična. Kotao
iz Gunderstrupa takođe prikazuje i slike mrtvih ratnika koji možda čekaju
da ih vrati u život rogati bog Cernunos. Oni se mogu ponovo roditi ako
se najpre potopi u magični kotao počev od glave.
Tokom srednjeg veka, Gral je postao blisko povezan sa katarima i templarima.
Obe te grupe su bile hrišćanske po poreklu, ali su razvile disidentske
sisteme verovanja koji su se oslanjali na jeretičke izvore, kakvi su bili
učenja gnostika, oslanjajući se takođe na istočnjačku mistiku. Mnoge priče
povezuju katare sa Gralom, dok se na templare gledalo kao na njegove čuvare.
Obe te grupe je na užasan način progonila ortodoksna crkva, iz čega su
nastale mnoge teorije o njihovom odnosu prema Gralu. Na razne načine je
dokazivano da je Gral, zapravo, sanduk koji sadrži torinski pokrov, koji
su templari čuvali u određenom periodu, i da sveti Gral zapravo može da
predstavlja svetu lozu koja potiče direktno od Hrista.
Interesovanje se potom usmerilo na kapelu Roslin u Škotskoj, za koju neki
veruju da je u njoj smešten pravi Gral, kada su templari pobegli od progona
u Evropi.
Godine 1207. Volfram od Ešenbaha je stvorio „Parsifala", priču u
kojoj Gral postaje kamen, a ne uobičajeni simbol pehara. Njegova verzija
priče o Gralu sadrži mnoge uticaje sa Istoka i uključuje mnoge ideje koje
nalazimo u alhemiji. To odražava susret kultura do koga je došlo tokom
krstaških ratova i ukazuje na mešanje ideja koje se odigralo u pozadini
tog verskog rata.
Tokom 18. i 19. veka došlo je do velike obnove interesovanja za srednjovekovni
period, pa je potraga za Gralom iz romansi o Arturu postala veliki izvor
inspiracije za nove generacije slikara, pisaca i kompozitora. On se pojavljuje
u delima prerafaelita, Viljema Blejka, Tenisona, Obrija Berdslija i postaje
osnov „Parsifala" Ričarda Vagnera. Fascinacija Gralom je porasla
u 20. veku i našla izraz i tumačenje u širokom spektru kulturnih oblika
i ideja. Pesnik T. S. Eliot zasniva veliki deo svoje revolucionarne poeme
„Pusta zemlja" na pričama o Gralu, a epski pripovedači poput T. H.
Vajta i Tolkina nastavljaju tradiciju usvajanja elemenata starijih tekstova
radi stvaranja sopstvenih mitologija. Mitolozi poput Džozefa Kempbela
opširno su pisali o toj temi, a ona je postala važan univerzalni simbol
za psihologa Karla Junga
i njegovu ženu.
U mnogo goroj varijanti, priča o Gralu iz Vagnerovog „Parsifala"
postala je inspiracija za Adolfa Hitlera, a nacistička
partija je prisvojila i izvitoperila temu potrage za Gralom. Poznato
je da je Hitlerovo interesovanje za okultno i mitologiju uključivalo i
fascinaciju drevnim artefaktima. U tom kontekstu se Gral može videti kao
jedan mračniji simbol opsesije i manije, baš kao što u svom pozitivnijem
aspektu on predstavlja simbol potrage, borbe, isceljenja i obnove. Pokazalo
se da on utiče na filmsko stvaralaštvo, od uzvišenog, kakav je „Ekskalibur"
Džona Burmana, pa do smešnog, u satiri Montija Pajtona „Sveti Gral".
U filmovima Stivena Spilberga i Džordža Lukasa predanje o Gralu se pokazalo
i kao implicitni i kao eksplicitni obrazac za pripovedanje, a na početku
novog veka, taj ciklus je zatvorio pun krug sa nedavnom trilogijom „Gospodar
prstenova".
Sveti Gral je slika koja moćno i privlačno deluje na savremenu psihu,
a nastavak njegove evolucije dokaz je njegove neverovatne simboličke fleksibilnosti.
Mi smo došli do uverenja da sveti Gral predstavlja simbol ličnog nastojanja,
kolektivnog putovanja i jednog konačnog dostignuća u svim oblastima ljudske
delatnosti. To što najpopularniji današnji filmovi na Zapadu sadrže
elemente koji sežu daleko u praistoriju možda zvuči iznenađujuće, ali
time se potvrđuje ciklična priroda ljudskog postojanja i kulture.
O Svetom Gralu
Magična posuda - Prehrišćanski izvori
Danas se na sveti Gral gleda kao na specifično hrišćanski simbol. U srednjovekovnim
romansama od 12. veka pa nadalje on je opisan kao pehar koji je
koristio Hrist na poslednjoj večeri, a posle je u istu tu posudu Josif
iz Arimateje sakupio Hristovu krv. U mnogim pričama o hrišćanskom
Gralu, prikazano je da on poseduje obnavljajuće, isceljujuće i okrepljujuće
osobine, i duhovno i fizički.
Može se primetiti da se detalji u pogledu hrišćanskog Grala menjaju u
raznim verzijama te priče, o kojima se detaljnije govori u kasnijim poglavljima,
ali su ovo osnovne ideje koje se vezuju za njega. Međutim, ideja svete
posude koja se visoko ceni u društvu i vezuje se za obnovu i regeneraciju,
može se naći u obilju prehrišćanskih izvora. Zaista se mogu naći paralele
između velikog broja različitih kultura, a te ideje i motivi koji se ponavljaju
u njima našle su odjeka u kasnijim verzijama priče o Gralu. Kao što ćemo
videti, to su univerzalni elementi predanja o Gralu koji su doprineli
održanju njegove privlačnosti i njegovom uspehu kroz istoriju. Oslanjajući
se na postojeće narodne priče i predanja, koje su često sadržale drevna
verovanja i predstave, pesnici i pisci srednjovekovnog perioda hristijanizovali
su Gral.
Da bismo stekli uvid u bogatstvo mitova o Gralu, moramo da pogledamo
u daleku prošlost, u kojoj počinju mnogi aspekti njegovog kasnijeg oblika.
Tokom perioda poznatog kao neolit, ili novo kameno doba, kultura evropskih
ljudi doživljavala je velike promene. Utvrđeni način preživljavanja lovaca-skupljača
čije nomadske navike potiču od samih početaka ljudske vrste, ustupao je
mesto uređenijem, poljoprivrednom načinu života. Male porodice ili društvene
zajednice obrađivale su zemlju i polagano sticale veću kontrolu nad snabdevanjem
hranom i sudbinom svog kolektiva. Ta socio-ekonomska revolucija bitno
se odrazila na sistem vrednosti i verovanja ljudi tog perioda. Izgleda
da je novi način života doneo sopstvene brige i odgovornosti, koje su
se izrazile u velikim megalitskim građevinama kao što su Duga mogila iz
Zapadnog Keneta i kameni krug Avberi iz Viltšajra u Engleskoj.
Izgleda da je u to vreme rasla opsesija plodnošću i zemlje i samih ljudi.
Veliki kamenovi iz Avberija tumače se kao seksualni oblici. Između faličkih
kamenova su rasuti kamenovi „sa širokim bedrima" čiji puniji oblik
podseća na ženski. Istovremeno, počinje da se pridaje značaj, ili se posebno
naglašava, obožavanje predaka koje se izražava sahranjivanjem kostiju
na lokalitetima kao što je Duga mogila iz Zapadnog Keneta, koji su postali
važni centri rituala. U osnovi toga stoji briga za uspeh žetve, plodnost
njihovih životinja i njih samih. To je koren simbolike roga izobilja koji
je prepun voća ili žita. Smatralo se da su predaci važna karika između
živih i sila prirode, koje su mogle da se predstave individualizovanim
božanstvima.
Tokom neolitskog perioda postojala je opšta sklonost da se kosti sahranjuju
kolektivno, što ukazuje da je moć pripadala grupama ljudi, možda važnim
porodicama. Izgleda da je u tom periodu istorije bio dominantan uticaj
Velike Majke Boginje Zemlje, što pokazuju brojne grobnice tog perioda
koje imaju oblik materice, kao i to što su lokaliteti poput Kalaniša u
Škotskoj smeštani u blizini brda čiji oblik često podseća na figuru boginje
koja leži.
Običaj da se važni pojedinci sahranjuju sa vrlo cenjenim predmetima pojavio
se tokom bronzanog doba (2200.-700. g. pre Hrista), što ukazuje na to
da se moć tada premestila sa grupa ili porodica na pojedince, figure visokog
statusa. Predmeti sa kojima se sahranjivalo, poput pehara iz Duge mogile
u Zapadnom Kenetu, nađeni u starim grobnicama, ukazuju da je postojalo
verovanje u zagrobni život ili život na drugom svetu, gde će preminuli
koristiti pehar. Tokom bronzanog doba, bilo je uobičajeno da se pehari
stavljaju u grobnice. Oni su uglavnom pravljeni od gline, ponekad od ćilibara,
a mnogo ređe od zlata. Jedan nedavni primer je pehar pronađen u Ringlmoru
u Kentu, u mogili iz bronzanog doba. On datira iz 1700.-1500. pre Hrista
i misli se da predstavlja ritualni dar nekom važnom lokalnom vođi.
Iskovan je od jednog grumena zlata i predstavlja dokaz da je u to vreme
postojala visokorazvijena veština obrade metala. Pehari koji su stavljani
pored pokojnika mogli su biti namenjeni za pijenje alkohola u obliku medovine
ili piva, a to bi moglo da ukaže na važnost kolektivnih gozbi za ostvarivanje
lojalnosti i bliskih veza. Sigurno je da su se pehari smatrali isto tako
važnim predmetima kao što su to bila oružja poput mačeva, sekira i bodeža
Svetske mitologije Slika kutije ili posude sa svetim ili onostranim konotacijama
može se naći u brojnim svetskim mitologijama. Mada se detalji ili kontekst
razlikuju, osnovni elementi predanja i simbolike se stalno iznova javljaju.
Grčki mitovi sadrže brojne priče koje opisuju upravo takve magijske predmete.
Veštica Medeja koja pomaže Jasonu u potrazi za zlatnim runom poseduje
kazan ponovnog rođenja, a njegovo dejstvo pokazuje tako što baci u njega
jednu isečenu staru ovcu, a izvadi živo jagnje. Značajni elementi te priče
koji su paralelni sa predanjem o Gralu jesu teme potrage i magične posude.
Poput kasnijih vitezova Grala, i Jason mora da se suoči sa mnogim nedaćama
i preprekama da bi postigao svoj cilj. Platon se poslužio slikom grčkog
pehara, posude sa dve drške koja je služila za mešanje vina i vode, kao
metaforom za stvaranje univerzuma. Mešavinom raznih elemenata u tom preobražujućem
peharu, božanstvo je stvorilo život. Bog Dionis iz svog pehara daje čovečanstvu
nadahnuće.
U drugom mitu je Had, bog podzemlja, ponudio Persefoni pehar sa semenkama
nara. Nakon što je pojela šest semenki, bila je prisiljena da živi u podzemnom
svetu sa Hadom. Ali, njena majka Demetra se nagodila sa Hadom da dopusti
Persefoni da se svake godine vraća na zemlju i živi na njoj šest meseci.
(Ovo je izvor kasnijih hrišćanskih priča o sporazumu sa đavolom.)
Kada se Persefona posle pola godine vrati na zemlju, koja je ostala pusta
od tuge zbog njenog odsustva, zemlja se podmlađuje i ponovo vraća u život.
Ova priča pokazuje drevnu zaokupljenost ciklusom godišnjih doba, godišnjim
procesom smrti i obnove vegetacije, a međuodnos tih godišnjih doba personifikovan
je u obliku bogova i boginja. To je takođe preteča kasnijih priča o Gralu,
u kojima zadobijanje tog pehara omogućuje pustoj zemlji da ponovo procveta.
Motiv magičnog pehara opet se javlja u jednoj od priča o grčkom junaku
Heraklu. U tom primeru, da bi ukrao stoku od Geriona koji živi na ostrvu
Eritiji, Herakle od Helija, boga sunca, pozajmljuje džinovski zlatni pehar.
Helije je koristio taj pehar za svoje sopstveno večernje putovanje preko
okeana, kako bi se vratio na istok. Herakle se može smatrati i tragaocem,
a i likom koji predstavlja snagu i plodnost, u vezi sa životvornim osobinama
Sunca. Korišćenje pehara da bi se došlo do stoke u kasnijim mitovima o
Gralu se pretvorilo u obilje i bogatstvo.
Jedan važan i rasprostranjen mit o Suncu koji pripada keltskom narodu
na Britanskim ostrvima ima slične elemente kao i Helijevo putovanje. Svakog
dana, nakon što bi zašlo na zapadu, Sunce bi brodom bilo preneto kroz
podzemni svet, spremno da se narednog dana pojavi na istoku. U toj priči
se pojavljuju brojne teme o simbolici pehara/broda, koje će kasnije naći
odjeka u mitologiji Grala. Magijska posuda ponovnog rođenja i obnove povezana
je sa temom putovanja u drugi svet. U legendama o kralju Arturu, nakon
njegove smrti, on je prenet brodom na tajanstveno ostrvo Avalon na zapadu.
U nekim verzijama te priče, Artur je ostavljen da počiva u pećini i čeka
na trenutak kada će ponovo postati kralj Britanije. Detalji se razlikuju,
ali slika koja se stalno vraća je ponovno rođenje i Artur koji čeka da
opet postane kralj.
U drevnom Egiptu nalazimo sliku magične, životvorne posude koja je povezana
sa boginjom Satet. Njeno ime se pojavljuje na natpisima na grobovima koji
datiraju iz 2289. do 2255. pre Hrista. Satet je povezana sa godišnjom
poplavom reke Nila, periodom koji je poznat pod imenom „akhet", plavljenje.
Obilne kiše u egipatskim planinama između juna i septembra dovode do izlivanja
ove reke, koja nosi i vodu i dragoceni plodni mulj. Kaže se da svake godine
boginja Izida u „noći suza" prolije suze koje Satet ulije u svoj
ćup i izlije u Nil. Kaže se da ona poseduje četiri vaze i moć da svojom
vodom pročisti mrtve i pomogne im u njihovom ponovnom rođenju u zagrobnom
životu. U tom smislu ona je i boginja vode i božanstvo plodnosti, a oba
ta detalja sjajno se uklapaju u celinu. Na ostrvu Elefantina na Nilu podignut
je hram u njenu čast. To je jedna od prvih tačaka koje dostižu vode poplave,
koje se mere „nilometrom", oznakom dubine uklesanom u stenu na obali
te reke.
I u drugim kulturama širom sveta pehar je važan u religiji i mitologiji.
Na Tibetu je prolaznost života i smrt ljudskog tela simbolizovana u tibetanskom
peharu-lobanji. Jedna tibetanska boginja se ponekad prikazuje kako pije
iz pehara-lobanje, i on se koristi za religijske ceremonije. Ona je, pomoću
svoje regenerativne moći, u stanju da preobražava, i pokreće mrtve ka
višim nivoima svesti.
U tom kontekstu, narod Inuiti sa Grenlanda imaju interesantan mit o polarnoj
svetlosti ili Aurori Borealis. Verovalo se da duhovi mrtvih, koji igraju
igru sa lobanjom morža, stvaraju treperavu zavesu obojene svetlosti. Mrtvi
žele da se pridruže živima, pa svako ko vidi te svetlosti treba tiho da
zvizne kako bi potvrdio njihovo prisustvo. Ovde životinjska lobanja postaje
most između dva sveta, živih i mrtvih, baš kao što hrišćanski Gral povezuje
zemaljski svet sa božanskim i nebeskim domenom.
U nordijskim kulturama dosta se govori o magičkim posudama i podjednako
moćnim napicima za koje se veruje da one sadrže. Boravište nordijskih
bogova bio je Asgard, koga je prvobitno naseljavala grupa bogova po imenu
Vaniri. Kad je u Asgard došla protivnička grupa, Aesiri, ona je zaratila
protiv miroljubivijih Vanira. Na kraju je potpisano primirje, potvrđeno
tako što su svi prisutni bogovi pljunuli u činiju. Iz te činije se pojavljuje
novi bog, Kvasir, koji postaje bog mudrosti.
Odin, jedan od Aesira, povezan je sa Kvasirom preko medovine nadahnuća.
Taj magički napitak je nastao kad su Kvasira ubila dva patuljka, izvadila
mu svu krv, pomešala je sa medom i ostavila da fermentiše. Značajno je
što su oni nasuli njegovu krv u dva bokala po imenu son, što znači „istina"
i bodn, što znači „dar" ili „molitva". Oni ih mešaju u kotlu
po imenu odrorir. To se može prevesti i kao „nadahnuće" i kao „Odin
koji besno riče", pošto je Odin poznat kao lutalica žedna znanja,
koja i putuje da bi popila taj specijalni napitak.
Nakon niza avantura u kojima se Odin preobražava u razne oblike, uključujući
i običnog čoveka i zmiju, on ispija tu medovinu koju je u jednoj pećini
sakrio neki div. Leteći u obliku orla, Odin se vraća u Asgard, a progoni
ga taj div koji je takođe uzeo oblik orla. Div gine kad uleti u vatru
koji su zapalili ostali bogovi. Odin povraća medovinu u posude, ali jedan
deo prosipa na zemlju. Kaže se da od tih kapi pesnici dobijaju svoje nadahnuće.
I opet je tema opasne potrage kombinovana sa koncep-tom svete posude
koja sadrži krv jednog božanstva, baš kao što se kaže da je Isusova krv
sakupljena u pehar. Cvetanje poezije podstaknuto inspiracijom podseća
na cvetanje na zemlji. Kao što ćemo pokazati u narednim poglavljima, Gral
predstavlja ogroman izvor inspiracije za pesnike i slikare tokom istorije.
Šamanizam
Lik šamana se može naći u najdrevnijim kluturama, a šamanska praksa se
u nekim delovima sveta održala do dana današnjeg. Taj izraz potiče od
sanskritske reči „samana", što znači „isposnik" ili „onaj koji
zna". Šaman je obično plemenski vođa sposoban da putuje u drugi svet
i komunicira sa njim da bi pomogao svom narodu i lečio bolesti. Šamanizam
je možda nastao pre 20000 do 40000 godina. Uloga šamana je da bude nešto
kao kombinacija čarobnjaka, iscelitelja, učitelja i mistika. Primeri šamanske
tradicije mogu se naći među plemenima severnoameričkih Indijanaca i među
urođenicima Južne Amerike.
Šamanizam je bio važan dao verske prakse i mnogih drugih naroda, od Afrike
do Sibira, i bio je prisutan u starim kulturama mnogih evropskih zemalja.
Veoma često šaman dospeva u stanje ekstaze ritualnim korišćenjem narkotika
koji mu omogućavaju da se kreće između svetova živih i mrtvih da bi pomogao
pojedincima, ili grupi, ili plemenu. Uloga pehara ili kazana u pripremi
napitaka koji menjaju percepciju u šamanskim ritualima verovatno je bila
pradavni model moći hrišćanskog Grala. Moguće je da su koren mnogih keltskih
mitova koji govore o magičnim kotlovima bili šamanski rituali. Na kotlu
iz Gunderstrupa u Danskoj, koji potiče iz 1. ili 2. veka pre Hrista, naslikan
je rogati bog okružen životinjama, a neki su to protumačili kao predstavu
keltskog šamana koji komunicira sa duhovima prirode. Biljke i gljive,
poput muhare (magijska gljiva), koje menjaju stanje uma, sadrže psihoaktivne
supstance koje mogu da potpomognu nastanak vantelesnog iskustva. Šaman
takođe može da dospe u stanje transa neprekidnim udaranjem u bubanj ili
ritualnim plesom. Ostali metodi uključuju pevanje, pojanje, nespavanje
i post. Turski derviši koji se vrte da bi postigli drugačija stanja svesti
predstavljaju primer srodan sa pomenutim tehnikama.
Šaman putuje u duhovne onostrane svetove da bi stupio u kontakt sa duhovima
predaka, demonima, bogovima ili božanstvima prirode. Ponekad on pomaže
u odvođenju umirućeg u zagrobni život ili se bori sa šamanima drugih plemena.
Njegovo putovanje se često doživljava kao letenje, pa se ponekad kaže
da su šamani u stanju da se pretvaraju u životinje i ptice.
Mabinogijan
Niz velških mitova i legendi u proznom obliku koje je u 19. veku sakupila
i prevela ledi Šarlota Gest (Charlotte Guest) nosi zajednički naziv Mabinogijan.
Prevod ovog naslova je „Priče o mladosti", a zbirka govori o herojskim
delima i podvizima koji su često povezani sa magijskim temama i tajanstvenim
i magičnim drugim svetom. Ona sadrži neke od prvih priča o kralju Arturu.
Ove priče spadaju u najranije zabeležene keltske mitove i predstavljaju
važnu osnovu za romanse o Gralu kasnijih srednjovekovnih pisaca kao što
je Kretijen de Troa. Veruje se da su napisane negde između 1060. i 1250.
godine. Te priče je izvorno napisalo nekoliko autora, a oslanjaju se na
usmeno predanje koje je postojalo u to vreme. One kombinuju paganske elemente
iz britanske prošlosti sa hrišćanskim vrednostima I idejama. Ali, tu su
predstave Grala i kralja Artura potpuno drugačije od kasnijih, eksplicitnije
hrišćanskih, proznih ciklusa. Umesto pehara, nalazimo sliku magičnog kotla.
Veliki pesnik Taliesin, koji je glavni bard Britanskih ostrva, dobija
svoju veštinu i talenat iz magičnog kotla. Taj kotao pripada Keridveni,
keltskoj boginji plodnosti posebno povezanoj sa krmačom. U toj priči,
Keridvena je spravljala napitak za svog ružnog sina Avagdua - reč koja
znači tama - koji mu je davao znanje i mudrost. Ona naredi svom slugi
Gvionu da promeša napitak, s tim da ne sme da ga okusi. Sticajem okolnosti,
iz kipućeg napitka izleteše tri kapi i opekoše mu prst. Ne razmišljajući,
on stavi bolni prst u usta i tako stekne veliku mudrost.
To razbesni boginju koja počne da ga progoni. Oni oboje menjaju oblik
nekoliko puta. On postaje zec, a ona hrt, dok se na kraju on ne pretvori
u zrno žita u gomili žita. Ona se tad pretvori u vrapca i poče da kljuca
po zrnima, sve dok ga ne pronađe i proguta. Od zrna zatrudni i rodi talentovanog
pesnika i čarobnjaka Taliesina. To je jedan primer priča iz Mabinogijana
koje sadrže božanstva iz mnogo starijih vremena i prikrivene reference
na šamansku tradiciju u kojoj su se uvidi sticali korišćenjem halucinogenih
napitaka i u kojoj je šaman bio u stanju da preuzme oblik životinje. Ima
i drugih priča u kojima se pojavljuje slika magičnog kotla. Na primer,
Bran Blagosloveni poseduje jedan kotao ponovnog rođenja, koji vraća u
život poginule ratnike.
U poemi „Preiddeu Anwn", „Trofeji iz Anvina", Artur putuje
u pakao da bi uzeo magični kotao koji ima moć ponovnog rođenja i daje
neograničenu količinu hrane. Kad se mrtvi zarone u njega naglavce, oni
bivaju vraćeni u život, ali ostaju nemušti. U toj poemi se anvinski kotao
čuva u zamku koji se okreće, a sliku zamka ili ostrva koji se magično
okreću nalazimo u mnogim kasnijim pričama o Gralu. Samo se sedam Arturovih
pratilaca vraća sa tog putovanja - što je preteča
motiva o nevoljama i teškoćama koje čekaju vitezove Grala. Ovde imamo
prehrišćanskog Artura koji je povezan sa potragom za magičnom posudom
koja se čuva u tajanstvenoj tvrđavi u kojoj mnogi njegovi ljudi pate i
umiru. Ta posuda, koja ima moć obnove i u stanju je da magijskim putem
stvori hranu i obilje, odgovara osobinama kasnijeg Grala.
Keltski kotao
U mnogome je keltski kotao, kao kulturni, fizički i mitski predmet, direktna
i neposredna preteča hrišćanskog Grala. Reč „Kelt" potiče od grčke
reči „keltoi". Zaista, većina pisanih informacija o Keltima potiče
iz klasičnih grčkih ili rimskih izvora. Taj termin je prilično široko
uopštavanje koje su Grci i Rimljani koristili da imenuju niz „varvarskih"
naroda u srednjoj i zapadnoj Evropi. Kelti koje su opisali klasični pisci,
kao što su Tacit, Strabon, Julije Cezar i Plinije, bili su potomci naroda
kasnog bronzanog doba i poljoprivrednika neolitskog perioda. U mnogome
su oni bili prilično različiti narodi, ali su imali dovoljno lingvističkih
i kulturnih srodnosti da bi se mogli podvesti pod ovaj širok termin.
Arheologija, pisani izvori i mitovi otkrivaju nam da je keltska kultura
gvozdenog doba hijerarhijska, zasnovana na ratničkoj eliti sa kraljevima
na vrhu lestvice. Izgleda da su gozbe i pripovedanje narodnih priča bili
središnje tačke keltske kulture. Bili su to narodi sa pretežno usmenim
predanjem i to je bilo tipizirano obukom njihovih svetih ljudi, druida,
za koje je Cezar napisao da njihovo školovanje traje čak 20 godina i uključuje
učenje napamet obimnog kulturnog i ritualnog znanja. U tom kontekstu se
pojavljuju mnogi elementi prvih priča o kralju Arturu, Merlinu i Gralu.
Kao što smo već videli, kotao je opšti i važan motiv u keltskom pripovedanju.
Zaista je Dagda, otac irskih bogova, imao kotao obilja koji je snabdevao
hranom ratnike junake, ali kukavice ne. Taj kotao, kao slika ponovnog
rođenja, obnove, plodnosti i hranjenja, tesno je povezan sa kultovima
vode, pa su primerci pravih keltskih kotlova nađeni u naseobinama na vodi,
gde se smatra da su ostavljeni kao darovi posvećenika. Primeri takvih
darova nađeni su na Lin Kerig Bahu (Llyn Cerrig Bach) na ostrvu Englsiju
(Anglesey) u močvari koja je bila deo jezera tokom gvozdenog doba. Mnogi
predmeti od metala koji su tu bačeni kao ponude spadaju u oružje i ratnu
opremu, ali je bilo i kotlova. Praksa takvih ponuda je bila široko rasprostranjena
u tom periodu, pa je još primera otkriveno u Temzi kod Batersija, gde
je nađen jedan impresivan štit, i kod Vaterloa, gde je šlem sa rogovima
bačen u reku.
I sam kotao iz Gunderstrupa bio je rastavljen i ostavljen u tresetnu močvaru
kao ritualna ponuda. U Češkoj, u mestu Duhovu, jedan veliki bronzani kotao
koji je sadržao nekih 2000 predmeta takođe načinjenih od bronze, ostavljen
je oko 2. ili 3. veka pre Hrista u jedan prirodni izvor po imenu Divovi
izvori.
Praksa bacanja prestižnog oružja u jezera, reke i izvore, kao dar onostranom
vodenom božanstvu, kasnije je našla odjek u Gospi od Jezera koja je dala
Arturu njegov mač sa drugog sveta, Ekskalibur, koji je na kraju ponovo
vraćen u drugi svet. U Irskoj, mitovi govore o četiri magična predmeta,
u koje spada i Dagdin kotao. Njih je u Irsku donela vilinska osvajačka
rasa sa onog sveta, zvana Tuata de Danan, i u keltskoj kulturi oni su
imali simboličku funkciju. Ostala tri predmeta bili su kamen sudbine,
Lugovo koplje i Nuadin mač. Ti magični predmeti su osnov simbola Pehara,
Koplja, Kamena i Činije, ili četiri svetinje, kako se one nazivaju u pričama
o Gralu.
Hristov pehar
Kao što smo videli, pojam magične posude, svetog pehara ili posude je
opšti. Nalazimo ga u najranijim periodima ljudske istorije, a najosnovniji
model za njega predstavlja samo ljudsko telo. Koreni priče o Gralu su
u bogatoj mitologiji keltske Evrope u kojoj je magični kotao čvrsto povezan
sa temama ishrane, obilja, obnove i ponovnog rođenja. Ta moćna slika se
i u usmenom i u pismenom pripovedanju isprepletala sa podjednako legendarnom
figurom kralja Artura. Najveći broj istoričara se slaže da je u stvarnosti
Artur najverovatnije bio keltski poglavica ili vojskovođa u periodu nakon
rimskog povlačenja iz Britanije. Mogao je živeti otprilike u 5. ili 6.
veku naše ere. Najstariji hroničari tog perioda, koji su pisali svoje
istorije nekoliko vekova kasnije, opisuju kako su podeljenu Britaniju
preplavili talasi Saksonaca i drugih došljaka. Izgleda da je Artur bio
figura koja je podstakla Brite da uzvrate i postignu određeni uspeh u
zaustavljanju te invazije. Na taj uspeh ukazuju legende i mitovi koji
su se ispleli oko njega, neretko zamagljujući same činjenice. Normanska
invazija Britanije samo je uvećala popularnost ove priče u folkloru širom
Evrope. Jedan friz iznad severnih vrata katedrale u Modeni prikazuje jednu
arturovsku avanturu i značajan je zato što datira između 1120. i 1140.
g. To prethodi prvoj od francuskih romansi za nekoliko decenija i ukazuje
da je Artur u to vreme bio dobro poznata i prepoznatljiva figura. Pre
tog perioda, Artura nalazimo samo u velškim tekstovima, a najverovatnije
objašnjenje njegove slave je pripovedačka tradicija barda Britanije i
Bretanje.
Rast i širenje hrišćanstva u Evropi dovelo je do opčinjenosti jednom
novom čudesnom posudom, peharom sjedinjenja koji se koristi u ritualu
pričesti. Za rane hrišćane je pričest ili sveto sjedinjenje bilo čin sećanja
na Isusa Hrista, a isto tako, što je važno, bio je to zajednički ritual
koji je toj progonjenoj grupi pružao osećaj pripadnosti i solidarnosti.
Otprilike od 4. veka pa nadalje pričest će se razviti i prilično korenito
promeniti i izvršiti veliki uticaj na romanse o Gralu iz 12. veka. Tokom
pričesti, uzima se hleb i vino u spomen na poslednju večeru i Hristove
patnje na krstu radi iskupljenja greha čovečanstva. Kroz teološke rasprave,
rodilo se uverenje da posvećeni hleb i vino zaista postaju Hristovo telo
i krv. To čudo je nazvano transsupstancijacijom i ono će postati suštinski
dramatski ritual u samom srcu ortodoksne rimokatoličke crkve. U srednjevekovnom
društvu, jedenje posvećene hostije i pijenje iz posvećenog pehara bilo
je izraz velike religiozne posvećenosti. Teme Hristove žrtve, smrti i
vaskrsnuća i obećanje večnog života i spasenja za hrišćane, što je suština
tog rituala, postali su novi obrazac Grala u francuskim arturijanskim
romansama.
Britanski korpus
Tokom srednjeg veka, nastala je obimna literatura koja govori o istoriji
Britanije i kralju Arturu i njegovim vitezovima, koja je nazvana „britanskim
korpusom". Da bismo stekli uvid kako se pojavio Gral, neophodno je
da proučimo neka važne tekstove i autore tog korpusa.
Džefri od Monmauta
Istoriju britanskih kraljeva (na latinskom, Historia Regum Britanniae)
napisao je Džefri od Monmauta 1136. g. To delo će se pokazati kao veoma
uticajno i popularno u razvoju priča o kralju Arturu i vitezovima okruglog
stola i na mnogo načina ono zvuči pre kao roman ili ep u prozi, u stilu
Homerove „Odiseje", nego kao istorija u današnjem smislu te reči.
Izgleda da je sasvim jasno da je to delo u određenoj meri napisano da
se čita kao uzbudljiva i dirljiva priča koja dostiže svoj dramski vrhunac
u opisu života i smrti kralja Artura. Džefri se oslanjao na nekoliko izvora,
uključujući i delo monaha Nenijusa iz 9. veka i jedno neimenovano, ali
izuzetno staro velško delo koje pominje nekoliko puta. Jasno je i da se
on oslanjao na dugu keltsku tradiciju usmenog pripovedanja koju predstavlja
Mabinogijan.
Smatra se da je sam Džefri bio ili velškog ili bretonskog porekla i da
su mu te priče bile poznate.
Njegova istorija počinje u 12. veku pre Hrista, dolaskom Bruta, praunuka
Eneja iz Troje. On tvrdi da je Brut nazvao Britaniju po sebi i utvrđuje
poreklo kralja Artura od mitske ličnosti Bruta. Džefri je prvi pisac koji
je uzdigao Artura od uloge moćnog vojskovođe ili poglavice do položaja
kralja. Misli se da je mnogo toga što je Džefri napisao bilo vođeno snažnim
političkim interesima. Na kraju njegove priče, tokom vladavine Gadvaladera,
Britanci su se podelili u dve grupe pod pritiskom nadirućih pagana Saksonaca.
Oni koji su ostali u Britaniji i koji se danas nazivaju Velšanima povukli
su se na daleki zapad Britanije, dok je druga grupa pobegla iz današnje
Britanije u severnu Francusku. (I sama reč Velšani je izvedena od saksonske
reči za stranca.) Moglo bi se reći da Džefri opravdava normansku okupaciju
Britanije i sugeriše da su Britanci i Normani imali zajedničku prošlost
i zajedničkog neprijatelja - Saksonce.
To je moglo da zadovolji normanske kraljeve, ali je Džefrijeva knjiga
takođe ostala i delo koje izražava britanski patriotizam, delo koje stvara
jednu živu i upečatljivu istoriju Britanaca, koja vrvi od junaštva i vojnih
uspeha. Nisu zaboravljeni ni keltski koreni predanja o Arturu, pošto u
pripovedanju veoma važnu ulogu igra čarobnjak Merlin.
Njegovim proročanstvima se u knjizi daje veoma značajno mesto, što pokazuje
Džefrijev dramski talenat kao i dar za ulepšavanje i ugađanje čitaocima.
Vas
Jedan normanski pisac po imenu Vas (Wace), za koga se misli da je bio
pesnik i sveštenik, upotrebio je „Istoriju britanskih kraljeva" kao
građu za svoje delo „Roman de Brut", napisano 1155. g. Priča „Romanse
o Brutu" koja nije bila napisana na latinskom, već na dijalektu tog
perioda, bila je prva od francuskih romansi. Bila je posvećena Eleonori
Akvitanskoj, ženi Henrija II. I opet izgleda da je politički motiv bila
njegova posvećenost Henriju, koji je hteo da pokaže da su normanski kraljevi
potomci kralja Artura, pa stoga povratnici i legitimni vladari Britanije.
Vasova poetska priča kombinuje „faktografski" materijal Džefrijevog
dela sa romantičnim I viteškim elementima. Vas uvodi period mira dug 12
godina nakon Arturove pobede nad Saksoncima i njegovih kasnijih bitaka
u Evropi. To je omogućilo nastavak avantura i fantazija koje se pojavljuju
u keltskim izvorima i u kasnijim delima otvara neophodan prostor da se
odigra potraga za Gralom. Vas je bio prvi pisac koji je uveo ideju okruglog
stola.
Kretjen de Troa
U delu francuskog srednjevekovnog pisca Kretijena de Troa (Chretien de
Troyes), nalazimo prvo istorijsko pominjanje Grala ili „graal"-a.
U njegovom delu se Gral pojavljuje u hrišćanskom kontekstu, ali još uvek
nije specifično opisan kao pehar sa poslednje večere.
Njegova priča „Conte del Graal", „priča o Gralu", takođe poznata
i kao „Perseval" („Perceval"), kombinuje popularne narodne keltske
priče o kralju Arturu sa idejom viteških ratnika i uglađene ljubavi. Može
se reći da je Kretijen uneo niz inovacija u predanja o Arturu, kao i to
da niz ključnih ideja o ovoj temi potiče iz njegovog dela. Njegova romansa
uvodi lik Lanselota od Jezera (Lancelote du Lac), u to vreme novi dodatak,
koji nije bio prisutan u prvim keltskim pričama. Ljubavni trougao Artura,
Lanselota i Ginevre je tema koja postaje središnja u mnogim kasnijim verzijama
te priče i zasnovana je uglavnom na Kretijenovim delima. Ali, možda je
i najvažnije u tom kontekstu to što on prvi koristi izraz „Graal"
koji znači upravo Gral.
Zapravo, o Kretijenu se zna veoma malo i bilo je mnogo polemika oko datuma
kada se njegova priča prvi put pojavila, ali se misli da je većina njegovih
dela nastala između 1170. I 1190. On je bio vezan za dvor Eleonore Akvitanske
i njene ćerke, Marije od Šampanje. Romanse koje je on pisao odražavaju
promene i razvoj koji se u to vreme odigravao u Evropi, a posebno u Francuskoj,
u kojoj je od ne malog značaja bio i rastući značaj dokolice. Njegove
su priče bile pisane, bar delimično, da zabave njegove moćne ženske pokroviteljice,
otelovljavajući ideje o prirodi ljubavi koje su u tom periodu bile popularne.
Normansko osvajanje Britanije 1066. značajno se odrazilo na razvoj te
širenje priča kao I književnosti. Jedna od posledica susreta različitih
kultura kroz rat je često, mada neočekivano, prenošenje ideja i verovanja
sa jedne grupe naroda
na drugu. U ovom slučaju, keltske priče o kralju Arturu naći će svoj put
preko bardova i pripovedača do dvorova u Bretanji, te severnoj Francuskoj.
Najstarije keltske priče, čije tipične primere vidimo u Mabinogijanu,
sadrže mnogo simbolike i metafore u svojim fantastičnim detaljima, ali
je Kretjen dalje razvio psihološku složenost priča o Arturu. Borbe i nevolje
kroz koje su prolazili kasniji vitezovi tragači mogu se shvatiti kao unutrašnja
putovanja u kome oni nastoje da se suprotstave nevidljivim opasnostima,
pa se, čineći to, na kraju sukobljavaju sa samim sobom. U tom smislu se
njegovo delo može smatrati istraživačkim i namerno poučnim. I sam Artur
je u tim pričama često predstavljao važnu, pa ipak perifernu figuru. Njegov
dvor je polazište za izazove sa kojima se suočavaju vitezovi kao pojedinci,
na primer Perseval i Gavejn. On je uzor statusa I moći, ali pre ima vladarsku
ulogu nego što aktivno učestvuje u zbivanjima. U tome je glavna razlika
između starih keltskih priča i kasnijih francuskih romansi.
Viteštvo
Junaštvo protagonista keltskih priča se nastavilo i u francuskim interpretacijama,
ali se razvijalo i preplitalo s idealom viteštva. Poreklo reči vitez je
francuska reč chevalier, što znači konjanik. U viteštvu se spojio niz
elemenata da bi stvorio kodeks ponašanja i časti za srednjovekovne vitezove.
Srčanost u bici je i dalje bila važan aspekt uloge viteza, ali ublažena
posvećenošću hrišćanskom idealu i zaštitničkim odnosom prema ženama. Viteštvo
je zahtevalo visok nivo poštenja, samokontrole, lojalnosti i posvećenost
pravdi i milosrđu. U romansama Kretjena de Troa, uticaj nove dvorske istančanosti
preplitao se se hrabrim delima. Diskutabilno je da li su pravi srednjevekovni
vitezovi zaista ostvarili takve uzvišene ideale, ali su nesumnjivo obuka
i ritual proglašenja za viteza bili ekstremno religiozni i uključivali
meditaciju i posmatranje sebe. Nakon što bi se prvo obučavao za paža,
a potom za štitonošu, inicirani bi postajao vitez. Značajno je to što
se od njega tražilo da čitavu noć provede budan u kapeli pre nego što
se pričesti i pre nego što ga proglase vitezom. Bila je to počast uobičajeno
rezervisana za plemstvo. Kao zemljoposednici i važne društvene figure,
plemići su bili dužni da održavaju pravdu i kraljev zakon. Iako Kretijen
de Troa ne čini Gral specifično hrišćanskim predmetom, on ga smešta u
hrišćanski kontekst koji će kasniji pisci potcrtati. Važnost pričešća
će se odraziti u hrišćanskoj slici Grala, najsvetijeg od svih pehara.
Te romanse su za nas kao ogledalo u kome se odražava društvo koje ih je
stvorilo. Kretijen de Troa je umro pre nego što je završio „Conte
del Graal", ali je njegova priča postala toliko popularna da
su nekoliko puta pokušali da je dovrše. Zagonetna priroda Grala u Kretjenovoj
priči čini njegovo poreklo nedokučivim i uvećava njegovu već ionako misterioznu
auru. Na kraju priče, Perseval nije uspeo da izleči Kralja Ribara i pustu
zemlju, zato što nije progovorio dok je posmatrao procesiju Grala. Jedan
pustinjak mu je naknadno objasnio da je trebalo da pita za svrhu Grala
i smisao procesije.
U priči ima izvesnih indicija da bi Perseval, da je pisac uspeo da dovrši
svoje delo, uspešno okončao potragu za Gralom i da bi, postavljajući to
ritualno pitanje, izlečio Kralja Ribara, okončao njegovu patnju i obnovio
njegovu vladavinu.
Međutim, to je pretpostavka i ta priča ostavlja mnoga pitanja nerešena
i nerasvetljena. Ideja Grala daje Arturovim vitezovima jednu duhovnu,
hrišćansku dimenziju, koja bi trebalo da izrazi srednjevekovne ideale
o ponašanju i verovanjima savršenog viteza. Od vitezova tog vremena se
očekivalo da učestvuju u svetim krstaškim ratovima, pa je slika hrišćanskog
vojnika u pohodu imala solidnu osnovu u stvarnom životu srednjevekovnih
ljudi.
Uglađena ljubav
Zamisao uglađene ljubavi značajno je uticala na priče o Arturu, a posebno
na delo Kretijena de Troa. Kao i viteštvo, i ona je bila ideal koji se
razvio u višim evropskim slojevima u doba krstaških ratova. Suštinski
romantična ljubav je po intenzitetu i značaju skoro podignuta do religioznog
nivoa. Po svojoj prirodi, uglađena ljubav je u sebi imala jedan preljubnički
aspekt. Žena koja bi dospela u žižu uglađene ljubavi bivala je uzdizana
i poštovana I postajala predmetom potpunog obožavanja za onog ko je u
nju zaljubljen. Lanselot je voleo Ginevru na taj način, ali je znao da
je ona ujedno i žena kralja Artura i kraljica i to ga je iznutra izjedalo.
Izgleda da je Kretijen de Troa neke svoje ideje preuzeo od rimskog pesnika
Ovidija, koji je ukazivao na to da bi ljubavlju trebalo da vlada kodeks
ponašanja po kome bi onaj koji voli trebalo da pokloni celo svoje biće
objektu svoje privrženosti.
Trubaduri
Tokom 12. i 13. veka, u oblasti Langdok, na jugu Francuske, pojavio se
posve novi stil poetskog izražavanja, koji beše usredsređen na velike
teme uglađene ljubavi i romanse. Taj umetnički pokret bio je posebno povezan
sa putujućim pevačima te oblasti, poznatijim pod imenom trubaduri.
Rober de Boron
Nakon dela Kretijena de Troa, najznačajnija promena u književnosti u
pogledu Grala jeste njegova izričita hristijanizacija, koju je doneo Rober
de Boron (Robert de Boron). U njegovim pričama Gral postaje pehar Josifa
iz Arimateje, koji je sam Hrist koristio prilikom poslednje večere i u
koji je Josif kasnije uhvatio Hristovu krv. I opet se datiranje tih dela
pokazalo spornim, ali se u celini smatra da su ona napisana u periodu
između 1200. i 1210. U njih spadaju L'Estoire du Graal (Romansa o istoriji
Grala), Josif iz Arimateje, Merlin I Perseval. Dok je Kretijen de Troa
uveo ideju Grala u kontekst arturijanskih priča, Rober de Boron stavlja
Gral u središte pripovedanja. On priča priču o Arturovom životu, ali počinje
I završava svoj prozni ciklus pričom o Gralu i njegovom značaju.
Mnogo materijala koji nalazimo u njegovoj verziji priče o Gralu uzeto
je iz dela koja su poznata kao apokrifi, ili apokrifna jevanđelja. U osnovi,
to su bili hrišćanski tekstovi koji su izostavljeni iz Biblije kad je
ona finalizirana kao celina u 2. veku naše ere. Pre toga, postajao je
čitav korpus spisa koji je imao veze sa Starim i Novim zavetom. Iako nisu
uključena u tu verziju Biblije, mnoga od tih dela su preživela, a neke
priče iz Starog zaveta bile su uključene u Apokrife u Bibliji engleskog
kralja Jakova (James). Materijal koji se odnosio na Novi zavet, iako je
zvanično napušten, nije nestao i postao je veoma popularan kada je preveden
sa grčkih i latinskih izvora na žive jezike, kao što su bili engleski,
francuski I nemački. Takođe su bile dobro poznate neke verzije tih tekstova
prepevane u stihove u 12. veku u Francuskoj.
Ranije je mnogo religiozne literature bilo dostupno samo sveštenstvu koje
je znalo latinski I većina ljudi nije mogla da je čita. Sa rastom pismenosti
među stanovništvom, koje je bilo sklono hrišćanskoj literaturi, te priče
su procvetale. Rober de Boron je uspešno kombinovao te religiozne izvore
sa popularnim pričama o viteštvu i avanturama vitezova kralja Artura.
Stapanjem tih elemenata, Rober de Boron je takođe uspeo da svom delu udahne
atmosferu autoriteta i verovatnoće koja utiče na njegov literarni stil.
On pripoveda kao da se radi o istoriji i teži jednom novom nivou autentičnosti,
oslanjajući se na hrišćanske tekstove.
Međutim, kao što smo videli, to nije prvi put da su se činjenice i imaginacija
stopili u priči o Gralu.
Ciklus Vulgate
Misli se da je jedna grupa cistercinskih monaha stvorila veliki i sveobuhvatni
ep poznat kao „Ciklus Vulgate", poznat takođe i pod imenom „Proza
o Lanselotu". Ovo anonimno delo je nastalo negde između 1210. i 1240.
i ono iznosi istoriju Grala i kralja Artura sa zavidnom dubinom. Počev
od porekla samog Grala, povezanog sa životima Hrista i Josifa iz Arimateje,
ono se fokusira na središnji lik Lanselota, koga je na Arturov dvor uveo
Kretijen de Troa.
„Ciklus Vulgate" se završava smrću Lanselota, Artura i Ginevre.
Naglasak je stavljen na to da se utvrdi plemenito poreklo Lanselota kao
najboljeg viteza na svetu.
U ovoj priči, Lanselota je delovanje magičkog napitka navelo na to da
pomisli da je Elejn, devica Grala, njegova prava ljubav Ginevra. Oni spavaju
zajedno i Elejn zatrudni. Rezultat te obmane je da Elejn rađa Galahada
kome je suđeno da uzme Gral i oslobodi kraljevstvo njenog oca od kletve
koja ga je pretvorila u pustu zemlju. Ali, Galahadovo iskustvo pri pogledu
na Gral je toliko snažno da on umire u viziji duhovne ekstaze, pa ruka
bez tela odnosi na nebo i Gral i koplje legionara Longina, odnosno koplje
koje je probolo Hristov bok na krstu.
Parcifal
Od svih verzija priče o Gralu, možda je najneobičnija i najposebnija
interpretacija nemačkog pesnika Volframa fon Ešenbaha (Wolfram von Eschenbach).
Njegova romansa „Parcifal", napisana između 1210. i 1220. najviše
se razlikuje u opisu oblika koji uzima Gral. Ranije je on ponekad bio
opisivan kao plitka zdela, ali uglavnom kao šolja, pehar ili činija. Ešenbah
postavlja svoj Gral u zamak Munsalveš, što verovatno znači Planina Spasenja,
gde ranjenog kralja hrani Gral u obliku kamena. Gral u obliku kamena može
da proizvede hrane i pića u neograničenoj količini i Parcifal učestuje
u gozbi u Munsalvešu. On takođe ima moć da podari mladost i produži život
onima koji ga vide. Postoji i nagoveštaj da on može da donese fizičko
vaskrnuće i kaže se da ima moć da povrati Feniksa u život nakon što se
ovaj pretvori u pepeo. U Ešenbahovom delu ima mnogo uticaja sa Istoka,
a neki su tumačili njegov kameni Gral kao kamen mudrosti. Traganje za
tim magičnim kamenom postalo je samo po sebi velika avantura za srednjevekovne
alhemičare koji su verovali da on može da proizvede zlato kad se iskombinuje
sa običnim metalima. Alhemičari su se bavili nečim što su nazivali Velikim
Delom, čiji je najviši cilj, za neke, bio postizanje duhovnog savršenstva
i sjedinjenje sa Bogom. U tom smislu je kamen važan katalizator i posrednik
između neba I zemlje, što je uloga koja, naravno, ima odjeka u ideji Grala.
Ešenbahova priča se usredsređuje na plemenito poreklo i priču o karakteru
po kome nosi ime i na ispunjenje njegove individualne sudbine. Parcifalov
otac Gahmuret doživljava egzotične i uzbudljive avanture putujući u Vavilon
gde se upušta u vezu sa paganskom kraljicom Belakejnom od Zazamanka. Gahmuret
je napušta i vraća se na Zapad gde se ženi i dobija sina Parcifala. Ali,
on se vraća na Istok da bi pomogao jednom starom prijatelju, Baruku od
Bagdada, i gine u borbi sa Vaviloncima. Naravno, izvor i inspiracija za
veliki deo tog materijala bili su krstaški ratovi. Usred nasilja i ratnih
sukoba između krstaša i Saracena, dolazilo je do prirodne razmene i to
se odrazilo u Ešenbahovoj priči.
Malori
Od svih ljudi koji su pričali i prepričavali epiku o Arturu, možda je
od svih pisaca najobuhvatniju verziju te priče stvorio Tomas Malori (Thomas
Malory). Iako je njegovu verziju poprilično preuredio izdavač Viljem Kakston
(Caxton), ona je za mnoge, uključujući i pisce i pesnike 18. i 19. veka,
postala završna verzija priče o životu i smrti kralja Artura I potrazi
za Gralom koja je povezana sa njim. Izgleda da je Malori izuzetno dobro
poznavao literaturu o toj temi, ali se posebno oslanjao na „Ciklus
Vulgate". Smatra se da je on pretvorio taj materijal u uzvišenu,
dramatičnu, akcijom ispunjenu avanturu. Dostignuća I heroizam Arturovih
vitezova postavljeni su u romantičan i viteški kontekst. To je u žestokoj
suprotnosti sa životnim okolnostima samog Malorija u vreme kada je sastavljao
prvu zbirku priča o Arturu. Bio je okoreli kriminalac, koji je izdržavao
kaznu u Njugejt zatvoru u Londonu i koji je tokom svog života bio optuživan
za niz raznih zločina. Suđeno mu je za ubistvo, silovanje, pljačku, iznuđivanje
i krađu stoke. Malori je zatvaran osam puta, na periode od nekoliko dana
pa do dve i po godine. U dva slučaja je pobegao iz zatvora: prvi put preplivavši
rov u zatvoru Kolšil 27. jula 1451, a drugi put probivši se iz zatvora
Kolčester oktobra 1454. Dok je ležao u zatvoru Njugejt, napisao je niz
knjiga koje je završio 1470. Njih je 1485. sakupio i izdao Viljem Kakston
pod zajedničkim naslovom „Le Morte D'Arthur". Kakston je
ujednačio knjige koje je napisao Malori, sastavljajući od izvornog materijala
jednu koherentnu priču.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|