SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
NOVI RELIGIJSKI POKRETITeško je danas pisati knjige o religiji - ističe svetski poznati sociolog
religije Jakov Jukić - pogotovo ako se želi misliti savremenost.
Tako je sociologija religije pre tridesetak godina ostala prosto zatečena
jednom činjenicom koju tada niko nije mogao - s obzirom na podatke koji
su ukazivali na to da značaj religije u društvu opada - predvideti: desila
se religija u atmosferi sveopšte svetovnosti.
|
Religija: | Broj sledbenika: |
HRIŠĆANSTVO | 2.100.000.000 |
ISLAM | 1.300.000.000 |
NERELIGIOZNI (ateisti, agnostici, sekularisti, indiferentni...) | 1.100.000.000 |
HINDUIZAM | 900.000.000 |
KINESKE TRADICIONALNE RELIGIJE (taoizam, konfučijanizam) | 394.000.000 |
BUDIZAM | 376.000.000 |
ANIMIZAM | 300.000.000 |
AFRIČKE RELIGIJE | 100.000.000 |
SIKIZAM | 23.000.000 |
JUŠI | 19.000.000 |
SPIRITIZAM | 15.000.000 |
JUDAIZAM | 14.000.000 |
BAHAI | 7.000.000 |
JAINIZAM | 4.200.000 |
ŠINTO | 4.000.000 |
CAO-DAI | 4.000.000 |
ZOROASTRIANIZAM | 2.600.000 |
TENRIKIO | 2.000.000 |
NEO-PAGANIZAM | 1.000.000 |
UNIVERZALIZAM | 800.000 |
RASTAFARIANIZAM | 600.000 |
SAJENTOLOGIJA | 500.000 |
Izvor podataka: www.adherents.com
Kao pečurke posle kiše, tako su i novi religijski pokreti počeli da niču
i bujaju u zapadnim društvima nakon Drugog svetskog rata, a posebno kasnih
60-tih i ranih 70-tih godina prošlog veka. Ni mesto ni vreme pojave novih
religijskih pokreta nije puka slučajnost. Zašto baš na Zapadu? Zašto
u drugoj polovini XX stoleća?
Odgovor nije teško pronaći. Razvijeni deo sveta u to vreme potresala
je kriza modernosti. Jedan pokazatelj njenih razmera i dubine bila
je i pojava kontrakulturnog pokreta 60-tih čiji je nosilac bila omladina.
Bile su to godine protesta i godine nastanka niza pokreta: za građanska
prava, za reformu univerziteta, za emancipaciju žena, protiv rata, rasne
diskriminacije, za prava homoseksualaca...
Kontrakulturni pokret je u osnovi bio nejedinstven tako da su se u njemu
izdiferencirale dve glavne struje. Prva je bila više politički orijentisana
i delovala je pod imenom Nova levica (New Left), dok je druga,
nastala nešto kasnije, bila struja hipika. I dok su levičari, zadojeni
idejama Herberta Markuzea, svoj glas dizali protiv kapitalizma
i imperijalizma, ''deca cveća'' nisu toliko bila usmerena na
političke probleme koliko na kritiku načina života srednje klase - klase
iz koje su i sami poticali. Svakoj vrednosti društva kom su pripadali,
hipici su suprotstavljali jednu svoju. Umesto rada - nerad. Reda - nered.
Braka - slobodna ljubav. Materijalizma - duhovnost. Umesto Zapada - Istok.
Uperen protiv svega onog što je oličenje Zapadne civilizacije - materijalizma,
utilitarizma, konzumerizma, racionalnosti, individualizma, birokratske
bezličnosti, odsustva zajedništva...kontrakulturni pokret je istovremeno
tragao za alternativama. U domenu religije, alternativa tradicionalnoj
crkvi to jest crkvama bili su upravo - novi religijski pokreti.
Kontrakulturni talas je u međuvremenu nestao, ugasio se, ali novi religijski
pokreti nisu. Postoje razne teorije koje pokušavaju da objasne njihovu
još uvek izraženu popularnost.
Prema jednoj od tih teorija, uzrok uspona novih religijskih pokreta nalazi
se u karakteristikama tradicionalne crkve koja je postala lišena duhovnih
sadržaja, isuviše ritualistička. Novi religijski pokreti manje su depersonalizovani.
Brajan Vilson, poznati sociolog religije, smatra da popularnost
novih religijskih pokreta može da se objasni činjenicom da živimo
u vreme brzih promena koje unose neizvesnost i nestabilnost u naše živote.
Ljudi, međutim, traže sigurnost, i nalaze je u novim religijskim
pokretima. Konačno, neki naučnici smatraju da glavni razlog privlačnosti
novih religijskih pokreta jeste u tome što oni pružaju osećaj pripadanja.
Time se može objasniti i veliko učešće mladih među sledbenicima novih
religijskih pokreta. Reč je o starosnoj skupini u kojoj je najviše izražen
osećaj izolovanosti, otuđenosti od glavnih društvenih tokova. Takođe,
reč je o uzrastu u kom se traga za vlastitim identitetom. Neki mladi ljudi
ga pronalaze posredstvom novih religijskih pokreta.
Kada se govori o novim religijskim pokretima, u opticaju su različiti
termini kojima se oni označavaju - novi verski pokreti, nova religija,
alternativna religija, nekonvencionalna religija, religija za mlade, nove
sekte i kultovi, mistične zajednice, marginalna religioznost. U opticaju
su i stari termini - sekte,
kultovi.
Ovo poslednje otvara pitanje: gde je mesto novim religijskim pokretima
u klasičnoj sociološkoj tipologiji verskog organizovanja na crkve, denominacije,
sekte i kultove? Reč je o tipologiji koja je postepeno razvijana od strane
nekoliko naučnika - Maksa Vebera, Ernsta Trelča, te Ričarda Nibura.
Pitanje je suvislo jer ta tipologija je, kada je reč o novim religijskim
pokretima, neprimerena tj. neupotrebljiva u njihovoj analizi, ističu neki
naučnici.
Dragoljub B. Đorđević, domaći sociolog religije, smatra da je
prosto zastarela, nesavremena, a takvom je učinio upravo razvoj religijskog
života od 50-tih godina prošlog veka, dakle, od vremena kada su se pojavili
novi religijski pokreti.
Većina naučnika naglašava da novie religijske pokrete ne treba poistovećivati
sa starim sektama iz ranijeg perioda (reč je o sektama protestantskog
porekla), a neki da je neprimereno tako ih i nazivati. Sekta je izrazito
zapadnjački pojam - upućuje na motiv odvajanja manje verske grupe od neke
veće (obično crkve) koja se(be) smatra dogmatski ispravnijom i pravovernijom.
Novi religijski pokreti su pojava za sebe, a njihova differentia specifica
je, po Jakovu Jukiću, u tome što su nastali u razdoblju pune sekularizacije:
'' religioznost koja nije poticana od suvremenog stanja opće sekularizacije
društva ne može biti predmetom našega opisa'' .
Prema Ajlin Barker, jednoj od najboljih poznavalaca problematike
tzv. novih sekti i kultova, termin novi religijski pokreti ''koristi
se da označi raznoliki skup organizacija, od kojih se većina javlja, u
svom sadašnjem obliku, počevši od 50-tih godina ovoga veka (čitaj: XX
veka), nudeći, pri tom, neku vrstu odgovora na pitanja koja su, u osnovi,
religijske, duhovne ili filozofske prirode''.
Po čemu su novi religijski pokreti - novi? U traganju
za odgovorom na ovo pitanje poslužićemo se zapažanjem Brajana Vilsona
koji je izdvojio sledeće njihove tipične karakteristike:
• egzotično poreklo, nova kultura načina života
• nivo angažovanosti, uočljivo drugačiji od onog u tradicionalnom crkvenom
hrišćanstvu
• harizmatske vođe
• uglavnom mlado sledbeništvo, u velikoj meri regrutovano iz srednje klase
i iz bolje obrazovanijih slojeva društva
• socijalna upadljivost
• međunarodno delovanje i nastanak krajem 60-tih, početkom 70-tih godina
prošlog veka.
Ovde je potrebno napomenuti da NRP ne obuhvataju samo pokrete ''egzotičnog'' porekla tj. one koji su proistekli iz istočnjačkih religija - kojih je, istina, mnogo - već ''tu ulaze i razni kršćanski pokreti: neokarizmatičke , bazične i molitvene grupe, fundamentalističke i evangeličke skupine, pučka religija , jer svi oni pripadaju današnjem duhovnom obzorju.''
Sociologija religije kao posebna sociološka disciplina treba da opiše
nove religijske pokrete, ali na tome ne sme da se zaustavi. Opis je samo
preduslov uspešnog objašnjavanja pojave koja se proučava. No, da bi objašnjenje
- koje se sastoji u otkrivanju uzroka neke pojave - bilo ispravno, opis
mora biti dovoljno iscrpan. U deo deskriptivnih zadataka spada i stvaranje
klasifikacija i tipologija čiji smisao se sastoji u tome da otkriju neki
red u beskrajnoj raznolikosti stvarnosti, odnosno da olakšaju razumevanje
proučavane pojave.
''Nikada nije preterano isticati da je skoro svaka generalizacija
o novim religijskim pokretima osuđena na neistinitost, ako se primeni
na sve pokrete.'' Novi religijski pokreti obuhvataju ogroman broj
izuzetno različitih grupa. Tako, ako posmatramo način na koji su nastali,
zapažamo da su mnogi od njih proistekli iz velikih religija kao što su
hinduizam, hrišćanstvo, budizam. Druge pokrete su, pak, stvorile harizmatske
vođe.
Vrlo uspešnu tipologiju novih religijskih pokreta načinio je Roj Volis . Prema njemu, svi pokreti se mogu razvrstati u tri kategorije, a osnov tipologije je odnos svake pojedine grupe prema društvu u celini. Tako, Volis razlikuje pokrete koji odbacuju svet, pokrete koji priznaju svet, i pokrete koji se prilagođavaju svetu.
Kao što i samo ime kaže, ovi pokreti se veoma kritički odnose prema svom
okruženju koje je, po njima, nezadovoljavajuće, iskvareno, neduhovno.
Neki od njih zahtevaju od svojih sledbenika da se potpuno povuku iz spoljnog
sveta.
Takođe, članovi ovih grupa menjaju svoj stil života. Na primer, način
na koji se hrane i odevaju . Često organizuju život u sopstvenoj zajednici
odnosno komuni.
Generalno, pokreti koji odbacuju svet zahtevaju od svojih sledbenika visok
stepen angažovanosti, odanosti nekom bogu ili guruu (duhovnom učitelju),
striktno pridržavanje određenih etičkih pravila . Pojedinac je podređen
grupi, odriče se sopstvene ličnosti.
Nove članove ovi pokreti uglavnom nalaze među mladim, dobro obrazovanim
osobama poreklom iz srednje klase.
Međunarodno društvo za svesnost Krišne (poznatije kao pokret Hare
Krišna), Misija božanske svetosti i Božja deca primeri su ovih pokreta.
Pokreti koji priznaju svet nisu religijski u konvencionalnom smislu jer
nemaju obrede, crkvu, teologiju. Njihova organizacija je veoma labava
ili je uopšte nema.
Spoljni svet takav kakav jeste - prihvataju. Ono što je nezadovoljavajuće
ili loše u društvu može se ispraviti ako se menja pojedinac, a ne društvo.
Zato se usredsređuju na duhovno zdravlje i duhovni razvoj svojih članova,
na oslobađanje skrivenih ljudskih potencijala.
Sledbenici ovih pokreta su obično stariji od onih koji se opredeljuju
za pokrete koji odbacuju svet, takođe su pripadnici srednje klase. Neretko
je reč o imućnim i uglednim pojedincima, uključenim u glavne društvene
tokove.
Sajentologija, Transcendentalna meditacija , Nju
ejdž pokret spadaju u ovu kategoriju novih religijskih pokreta.
Treći tip novih religijskih pokreta je najsličniji tradicionalnim religijama,
a kao primer može da posluži neopentekostalizam .
Njihova karakteristika je u tome što ističu važnost unutrašnjeg, duhovnog
života u odnosu na svetovne brige. Sledbenici ovih pokreta tragaju za
duhovnom čistotom, za koju veruju da se izgubila u tradicionalnim religijama
koje su, po njima, postale suviše svetovne.
Za razliku od sledbenika prethodna dva tipa pokreta, sledbenici pokreta
koji se prilagođavaju svetu ne menjaju stil života. Bez gotovo ikakvih
vidljivijih promena obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti.
Od kada su se pojavili, novi religijski pokreti nisu prestali biti u
žiži ne samo naučne, već i šire javnosti. Interesovanje za nove religijske
pokrete nisu iskazivali samo sociolozi već i psiholozi, psihijatri, kriminolozi,
pravnici. Brojna istraživanja, kako teorijska tako i empirijska, rezultirala
su izuzetno obimnom literaturom.
Naučno interesovanje za nove religijske pokrete može biti usmereno u različitim
pravcima . Jedna od najčešće obrađivanih tema je ona o načinu prijema
novih članova - tema zbog koje mnoge rasprave o novim religijskim pokretima
poprimaju oblik polemike.
S tim u vezi, govori se o kontroverznoj prirodi novih religijskih pokreta
. ''Optužuju ih za ispiranje mozga, kidnapovanja, korišćenje hipnoze
i drugih tehnika za kontrolu uma, kao i za korišćenje droge. Pripisuje
im se uništenje karijera, budućnosti i života preobraćenika, manipulacija
omladine, nemoralnost i iskorišćavanje.'' Međutim, i u ovom slučaju
generalizacije o novim religijskim pokretima navode na pogrešan put. Ajlin
Barker napominje: niti su svi pokreti dobri, niti su svi pokreti loši
tj. destruktivni. Ima dobrih i ima loših pokreta, a razdvojiti jedne od
drugih nije nimalo lak zadatak.
Malkom Hamilton, međutim, naglašava da takve optužbe za zavođenje
i manipulaciju nisu ništa novo. One su upućivane i sektama iz ranijih
perioda. Kada je nešto novo, drugačije, neobično, što odstupa od uobičajenog,
a naročito kada ugrožava postojeće institucije - onda postaje predmet
optužbi . Hamilton, pozivajući se na druge autore, ističe da se na takav
način nastoje opravdati metodi kojima se služe porodice preobraćenika
kako bi ih izvukli iz pokreta, a koji uključuju kidnapovanje i ''deprogramiranje''
. Takođe, sociološka empirijska istraživanja novih religijskih pokreta
uglavnom nisu našla dokaze kojima se potvrđuju optužbe za ispiranje mozga
i zavođenje. Kao dokaz neosnovanosti teze o manipulaciji članovima, navodi
se činjenica da velika većina ljudi dobrovoljno napušta nove religijske
pokrete.
Novi religijski pokreti nisu kontroverzni samo zbog načina prijema novih
članova . Za neke od njih se vezuju razne kriminalne aktivnosti, od prevara
do ubistava ili navođenja na samoubistva svojih sledbenika. Naročito oni
pokreti koji odbacuju svet pod budnom su prismotrom državnih vlasti, medija
i javnosti.
Težnja ka objektivnosti zlatno je pravilo naučne delatnosti. U prirodnim
naukama ovom idealu mnogo je lakše približiti se nego u društvenim. Postići
apsolutnu objektivnost nemoguće je jer to ne znači isključiti samo uticaj
vlastitih vrednosti i interesa, već i uticaj ličnog iskustva o pojavi
koja se proučava.
Kada je reč o novim religijskim pokretima, linija između nauke i ideologije
kao iskrivljenog pogleda na svet - veoma je tanka. Štaviše, ponekad se
pod imenom nauke protura ideologija.
Pitanje - za ili protiv novih religijskih pokreta - nije pitanje na koje
nauka treba da da odgovor jer je reč o vrednosnom opredeljenju, a argumenata
i za i protiv ima na pretek.
U onoj meri u kojoj je nauka pozvana da da odgovor na pitanje - da li
nešto spada u patologiju ili ne - opredeljujemo se za kriterijum koji
predlaže naš poznati sociolog religije, Dragoljub B. Đorđević:
štetno je sve ono što narušava psiho-fizički integritet ličnosti. Opet,
generalizacije tipa ''svi novi religijski pokreti su štetni'', ''sve nove
religijske pokrete treba zabraniti'' navode na pogrešan put i imaju predznak
ideologije, a ne nauke.
ZAKLJUČAK
Problem sekularizacije još uvek je otvoreno pitanje nauke, a popularnost
novih religijskih pokreta svakako jeste izazov tezi o sekularizaciji.
Protivnici te teze, antisekularisti, smatraju da religija ostaje centralno
obeležje modernog života, da ne nestaje već samo menja svoje oblike. U
tim menama tradicionalne religije gube svoja uporišta, a pojavljuju se
neke nove.
S druge strane, zagovornici teze o sekularizacija smatraju da novi religijski
pokreti, iako snažno utiču na život svojih sledbenika, ostaju na periferiji
društva. Relativno neorganizovani i rasparčani, ti pokreti ne predstavljaju
snagu društvenog života. Takođe, beleže veliki protok ljudi što je samo
još jedna potvrda teze da je religija ništa drugo do roba na tržištu:
''ona se kupuje i troši prema trenutnoj potrebi i ukusu kupca'' .
Entoni Gidens, britanski sociolog, ističe da je sekularizacija
adekvatna prevashodno za objašnjenje promena koje su zahvatile tradicionalne
religije, a na tom tragu je i Đuro Šušnjić. Prema njemu, paralelno
se odvijaju dva procesa: društvo iz dana u dan biva sve više svetovno,
a sa druge strane - dolazi do obnove svetog.
Svetovno društvo malo mari za sveto, opada društvena uloga religije tj.
njena vlast, moć, uticaj u javnom životu, i to prevashodno crkvenog oblika
vere - sve to upućuje na sekularizaciju. Ali, otklon od crkvene religije
ne znači i odumiranje religije, njeno nestajanje.
Religija je prisutna i u (post)modernom
društvu, ali ne na način koji je važio za tradicionalna društva. Religija
se u poslednjih nekoliko decenija iz javne sfere povukla u privatni život
pojedinca, postala njegova privatna stvar. Takođe, govoriti o religiji
u XXI veku, znači obavezno govoriti u pluralističkom kontekstu: monopol
crkvenog oblika vere je nestao. Danas možemo govoriti o narodnoj religiji,
osobnoj tj. subjektivnoj veri i jačanju verskog individualizma, denominacijama,
sektama, kultovima, novim religijskim pokretima...
Jakov Jukić primećuje još jednu novinu: ''Tko pažljivije
prati pisanje o religijskim temama taj jamačno opaža kako se u naše doba
u središtu pažnje - posebno sociologa - našla dilema: da li sekularizacija
još uvijek napreduje ili je pak u povlačenju. Ta je dilema nehotice zasjenila
mnoge druge novosti. Među inim važnu i zanimljivu činjenicu da je na cijelom
području traženja svetoga - podjednako u Crkvi i izvan nje - došlo do
velike promjene u sadržaju religioznog doživljaja.''
Rađa se novi tip vernika, a glavna je njegova karakteristika da hoće religiju
samo živeti, ovde, sada, odmah. Sa doktrine, što je karakteristika starih
sekti, akcenat se premešta na iskustvo. Savremena religioznost je afektivna.
Zatim: nesvetovna, nepolitična, necrkvena, individualistička , narcistička
, nihilistička Jednom rečju - postmoderna.
LITERATURA
1. Barker, Ajlin, Novi religiozni pokreti: praktičan uvod, Zograf, Niš, 2004.
2. Đorđević, B. Dragoljub, Proroci ’’nove istine’’ - sekte i kultovi, JUNIR, Niš, 1998.
3. Gidens, Entoni, Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.
4. Hamilton, Malkom, Sociologija religije, Clio, Beograd, 2003.
5. Jukić, Jakov, Budućnost religije, Matica hrvatska, Split, 1991.
6. Sen-Žan-Polen, Kristijana, Kontrakuluta, Clio, Beograd, 1999.
7. Šušnjić, Đuro, Religija II, Čigoja štampa, Beograd, 1998.
8. Zbornik radova Dijalog i dogma, CEIR, Novi Sad, 2002.
preuzmi seminarski rad u wordu » » »