|
Uticaj religije na društvo
Nastanak religije kao pojam verovanja veže se za postanak prvih ljudskih
zajednica, još u praistoriji ljudi ,odnosno u vreme kada humanoidi nisu
imali mogućnosti da objasne većinu prirodnih pojava. Tada su i nastali
začeci religije u obliku verovanja. Tadašnji ljudi su te prirodne pojave
kasnije uobličili u božanstva kojima su pridavali veliki značaj u obliku
nekih primitivnih rituala i obreda. Sve to je prouzrokovalo nastanak raznih
mnogobožačkih religija od kojih su neke i danas prisutne, npr. Hinduizam.
Kako su se ljudska saznanja razvijala tako su ljudi shvatali neke pojave
koje se dešavaju u njihovom okruženju, s kojima žive i umiru. Ali neka
pitanja su zauvek ostala otvorena za raspravu kao što su: postanak čovečanstva
i svega što nas okružuje i šta se dešava posle smrti. Za ta pitanja se
veže i nastanak monoteizma odnosno verovanja u jednog boga, što je danas
najaktuelniji oblik religije.
Kroz istoriju čovečanstva religija je omogućavala manipulisanje velikim
masama ljudi, kreiranja nekog mišljenja a i utelovljenja duhovnog mira.
Kao što čovek ima svoju dobru i lošu stranu tako je ima i religija, zavisi
samo za koju ona svrhu služi.
Ideja koju reliligija ima je da se Bog brine za svakog od nas.Tvrdi se
u svetim knjigama, pruža nam utehu, hranu i sklonište. Služeći bogu i
verujući u njegovu dobrotu, ubraćemo plodove u životu koji tek dolazi.
Ovakvo verovanje ne dele sve religije, ali u ovoj ili onoj formi, religija
postoji u svim poznatim sferama ljudskog društva utičući na naša shvatanja
i reagovanja na sredinu u kojoj se krećemo. Dakle, religija je predstavljena
kao izvor ličnog uspeha i podrške, ali često je uzrok teških društvenih
borbi i sukoba. Proučavanje religije je izazovan poduhvat jer zahteva
sasvim specifičnu vrstu sociološke imaginacije. U analizi religiozne prakse
moramo razumeti šta znače mnogobrojna verovanja i rituali koji postoje
u mnogim kulturama. Moramo biti senzitivni na ideale koji inspirišu duboko
ubedjenje vernika i da istovremeno na sve njih gledamo sa uravnoteženom
i jednakom pažnjom. Moramo se suočiti sa idejama kojima se traži ono što
je večno ali i sa grupama koje se bave sasvim ovozamaljskim ciljevima,
kao što su traženje finansijera ili vrbovanje budućih sledbenika. Treba
steći uvid u raznolikost religioznih uverenja, ali i da prodremo u samu
prirodu religije kao univerzalnog fenomena.
►Kako religija može ovako da raspolaže životima ljudi i šta je to
što ljude čini spremnima da se žrtvuju za pojedna uverenja?
►Zbog čega je religija bila i jeste toliko značajna u ljuskim društvima?
►Pod kojim uslovima ona sjedinjuje i razjedinjuje ljude?
BLIŽE ODREDJENJE RELIGIJE
Raznolikost religioznih uverenja i organizacija toliko je velika da teoretičari
nailaze na znatne teškoće u postiznju jedne prihvatljive defiinicije.
Na zapadu većina ljudi izjednačava religiju sa hrišćanstvom. To jeste
verovanje u jedno vrhunsko biće koje nam zapoveda da se ponašamo na ovoj
Zemlji na moralan način i obećava zagrobni život. Celokupna religija se
ipak na ovakav način ne može objasniti odnosno definisati.
Šta uopšteno nije religija?
Da izbegnemo zamke kulturno pristrasnog razmišljanja o religiji, možda
je najbolje da ustanovimo šta, u generalnim crtama, ona nije. Prvo, religiju
ne treba poistovećivati sa monoteizmom, verovanjem u jednog boga. U većini
religija postoji više božanstava, čak u nekim verzijama hrišćanstva postoji
nekoliko figura istih kvaliteta: Bog, Isus, Marija, Sveti duh, andjeli
i sveci. U nekim religijama, pak, nekoliko bogova.
Drugo, religija ne treba indentifikovati ni sa moralnim regulama kojima
se kontroliše ponašanje verujućih, kao što su, na primer: Deset zapovesti,
za koje se pretpostavlja da ih je Mojsije primio od Boga. Kod antičkih
Grka, recimo, bogovi su uglavnom bili ravnodušni na aktivnosti čoveka.
Treće, religija ne mora uvek da se bavi objašnjavanjem nastanka sveta
onakvog kakav jeste. U hrišćanstvu se mit o Adamu i Evi uzima kao objašnjenje
čovekovog postanka, a i mnoge druge religije imaju slične mitove o postanku,
a isto toliko njih ih uopšte i nema. Četvrto, religija se ne može izjednačiti
sa natprirodnim, to jest "izvan oblasti čula".
Šta je uopšteno religija?
Karakteristike koje su zajedničke svim religijama odnose se na sledeće
elemente: religije uvek podrazumevaju postojanje jednog niza simbola kojima
se izazivaju osećanja, poštovanja i strahopoštovanja, zatim za religije
su osobeni obredi ili ceremonije u kojima učestvuje zajednica vernika.
Ovi elementi, medjutim, zahtevaju daljnu razradu. U nekim religijama,
na primer, ljudi veruju u " božansku silu " pre nego u personalizirane
bogove. U drugim postoje figure koje nisu bogovi, ali se ipak poštuju
(Konfučije i Buda).
Obredi vezani za religiju su veoma raznovrsni. Obredni činovi mogu se
sastojati iz molitvi, odgovaranjem na jektenija, pevanja, konzumiranja
obredne hrane, uzdržavanja od jela (posta) u odredjenim danima, itd. Redovne
ceremonije ili obredi obično se obavljaju na posebnim mestima – u crkvama,
hramovima, džamijama i slično.
TEORIJE RELIGIJE U DRUŠTVU
Sociološki pristupi religiji još uvek su pod uticajem poznatih teoretičara:
Maksa Vebera, Emila Dirkema, Karl Marksa itd. Ni jedan od njih nije bio
religiozan pa su zato mislili da će se značaj religije u moderno doba
smanjivati. Svi su oni verovali da je religija, u suštini iluzija.
Dobar deo svoje intelektualne karijere Dirkem je posvetio izučavanju
religije, koncetrišući se posebno na religiju u malim tradicionalnim društvima.
Dirkemov rad "Elementarni oblici religijskog života" objavljenog
s početkom dvadesetog veka, je možda najuticajnija pojedinačna studija
u sociologiji religije. Dirkem ne povezuje religiju sa društvenim nejednakostima
ili vlašću, već sa ukupnom prirodom institucija u društvu. Svoj rad zasniva
na proučavanju totemizma koji se upražnjava u australijskim društvima
starosedelačkog naroda Aboridžina jer, po njemu, on predstavlja religiju
u svom "najelementarnijem" obliku. Totem je u početku označavao
životinju ili biljku za koju se verovalo da ima posebno simboličko značenje
za grupu. Tu je reč o svetom predmetu koji se obožava i za koji su vezane
razne ritualne aktivnosti. Dirkem objašnjava religiju relacijama razlikovanja
izmedju svetog i profanog. Sveti predmeti i simboli tretiraju se odvojeno
od svakodnevnih rutinskih aspekata egzistencije, to jest, od sveta stvarnosti.
Jesti totemsku životinju ili biljku, osim u posebnim prilikama kao naprimer
svečanostima ili ritualima, obično je zabranjeno, a kao sveti predmet
totem ima božanske osobine koje ga potpuno odvajaju od drugih životinja
koje se mogu loviti ili od rastlinja koje se sakuplja i koristi u prehrani.
Zašto se totem smatra svetim? Dirkem ističe da je to simbol same grupe;
on predstavlja one vrednosti koje su od centralnog i vitalnog značaja
za grupu ili zajednicu. Poštovanje koji ljudi gaje za totem u stvari potiče
od njihovog uvažavanja za te centralne odnosno glavne društvene vrednosti.
Činjenicu koju je Dirkem posebno naglasio je da religije nikada nisu samo
stvar verovanja. U svim religijama podrazumevaju se redovne ceremonije
i ritualne aktivnosti u kojima učestvuje grupa vernika. Obredima se vernici
odvajaju od svakodnevnih briga i problema u društvenom životu i uzdižu
u višu sferu u kojoj se oni približavaju višim silama. Ceremonija i ritual,
po Dirkemovom mišljenju su bitni za povezivanje članova grupe. Zbog toga
ih nalazimo ne samo u redovnim bogosluženjima već i u raznim životnim
krizama u kojima doživljavamo razne duboke socijalne promene, na primer,
kod rodjenja, stupanja u brak i smrti. U bukvalno svim društvima u takvim
prilikama postupa se po odredjenom ceremonijalu. Dirkem zaključuje da
ovi kolekivni ceremonijali potvrdjuju grupnu solidarnost u situacijama
u kojima su ljudi prinudjeni da se prilagodjavaju velikim promenama u
životu. Takodje smatra da religija mora postojati u svakom društvu i religiozne
norme su obavezne za sve pripadnike tog društva. Čovek nije slobodan u
opredeljenju da li da veruje ili ne jer su mu religiozne predstave nametnute,
a religija je "kolektivna predstava".
Možemo zaključiti da Dirkem, ne shvaćajući religiju kao oblik čovekovog
otudjenja, nije mogao prodreti u suštinu religioznog fenomena što mu je
onemogućilo da pravilno shvati nastanak i funkciju religije u društvu.
Svoju drugu teoriju Dirkem zasniva na veoma malome broju primera, iako
tvrdi da se njegove ideje mogu preneti na celokupnu religiju. Za razliku
od njega, Maks Veber ovaj fenomen posmatra svetskim razmerama, što pre
njega to niko nije pokušao. Pri tome je najveću pažnju posvetio, kako
on kaže svetskim religijama, koje su privukle veliki broj pristalica i
koje su odlučujuće uticale na tok svetske istorije. On je detaljno proučavao
hinduizam, taoizam i staro judejstvo, a u svom delu "Protestantska
etika i duh kapitalizma", kao i u drugim radovima, opširno obradjuje
uticaj hrišćanstva na istoriju Zapada.
Veberovi radovi o religiji razlikuju se od Dirkemovih, jer je on posebnu
pažnju posvetio povezanosti religije sa dreštvenom promenom što Dirkem
nije mnogo obradjivao. Veber smatra da religija nije nužno konzervativna
snaga; naprotiv, religiozno inspirisani pokreti često su izazivali velike
društvene promene.
Svoje istraživanje svetskih religija shvatio je kao jedinstveni projekat.
Njegova rasprava o uticaju protestantizma na razvoj Zapada deo je jednog
sveobuhvatnog pokušaja da objasni uticaj religije na drštveni i ekonomski
život u različitim kulturama. Analizirajući istočne religije, Veber zaključuje
da su one uspostavile nepremostive prepreke razvoju industriskog kapitalizma
do kojeg je došlo na Zapadu. U tradicionalnoj Kini i Indiji; ističe Veber,
bilo je izvesnih perioda znatnog razvoja trgovine, manufakture i urbanizacije,
ali to nije dovelo do radikalnije promene poput one koja se odigrala na
Zapadu. Hinduizam je Veber nazvao "religijom van ovog sveta".
Drugim rečima, medju najvažnijim vrednostima ove religije ističe se bežanje
od mukotrpnog rada u materijalnom svetu. Verska osećanja i motivacije
koje proizvodi hinduizam usmereni ka svladjivanju i oblikovanju materijalnog
sveta. Nasuprot tome, hinduizam materijalnu stvarnost shvata kao plašt
koji skriva prava pitanja kojima čovek treba da se bavi. I konfučizam
je delovao u pravcu odvraćanja ljudi od ekonomskog razvoja, naglašavajući
pritom harmoniju sa svetom pre nego aktivnost usmerenu ka ovladjivanju
njim. Iako je Kina dugo bila veoma moćna i kulturno razvijena civilizacija
u svetu, njene dominantne religijske vrednosti delovale su kao kočnica
snažnom usmerenju prema ekonomsko tehnološkom razvoju.
Veber posmatra hrišćanstvo kao religiju spasenja, jer se njom pripoveda
verovanje da ljudska bića mogu biti "spašena" ako prihvate ideološke
puteve religije i ako se pridržavaju njenih moralnih načela.
Takodje on istražuje i funkcije religije, pokazajući da je kapitalizam
nastao kao rezultat pojave protestantske religije i njenih dogmi. Naveo
je dve dogme koje su dovele do formiranja kulta rada u kapitalizmu, a
to su:
1. racionalan odnos prema božanstvu
2. štednja
Prva dogma se ostvaruje tako što vernik dobija božansku naklonost samo
ukoliko radi, pridonosi i privredjuje, a štednjom vernik racionalno kombinuje
sredstva i rad i postiže maksimalnu dobit koju ponovo treba vratiti u
proizvodnju zbog njenog daljnjeg unapredjenja i proširenja. Veber, medjutim,
ne uspeva ptpuno prodreti u suštinu religije, ne analizira religiju kao
sferu otudjenja nego smatra da religija nužno egzistira u društvu.
Uprkos svog uticaja u materiji o kojoj je reč, Maks nikada nije proučavao
religiju detaljnije. Svoje ideje zasnivao je na spisima nekoliko teologa
i filozofa ranog dvadesetog veka. Jedan od njih bio je Ludvig Fojerbah,
autor dela "Suština hrišćanstva". Prema Fojerbahu religija se
sastoji od ideja i vrednosti koja su ljudska bića stvorila tokom svog
kulturnog razvoja, ali koja su potom pogrešno projektovana nabožanske
sile ili bogove. Pošto ljudska bića ne shaćaju svoju istoriju , sklona
su da društveno stvorene vrednosti i norme pripisuju aktivnostima bogova.
Tako je priča o Deset zapovesti koje je Mojsije dao Bogu samo mitska verzija
poretka moralnih propisa kojima se reguliše život hrišćanskih i jevrejskih
vernika.
Sve dok u potpunosti ne budemo razumeli prirodu religijskih simbola koje
smo sami stvorili, tvrdi Fojerbah, osudjeni smo da budemo zarobljenici
istorijskih sila koje ne možemo da kontrolišemo. Fojerbah koristi izraz
otudjenje da bi ozanačio stvaranje bogova ili božanskih sila različitih
od ljudskih bića. Vrednosti i ideje koje su stvorili ljudi na taj način
posmatraju se kao proizvod "stranih" bića, odvojenih od ljudi.
I dok su dejstva ovog otudjenja u prošlosti bila negativna, poimanje religije
kao otudjenja predstavlja, prema Fojerbahu, veliku nadu za budućnost.
Kada jednom ljudska bića budu u stanju da shvate da su vrednosti koje
koje pripisuju religiji u stvari njihove sopstvene, te vrednosti će biti
moguće ostvariti na ovoj Zemlji, a ne ostavljene za neki drugi život "posle
života". Hrišćani veruju da su – pošto je bog svemoguć i milostiv
prema svima – ljudska bića nesavršena i grešna. Medjutim, potencijal za
dobrotu i ljubav, kao i moć da upravljamo sopstvenim životom, kako je
verovao Fojerbah, postoje u čovekovim insitucijama i mogu se crpiti iz
njih kad jednom budemo shvatili njihovu pravu prirodu.
Marks je prihvatio gledište da religija predstavlja samootudjenje čoveka.
Često se veruje da je Marks sasvim odbacio religiju, ali je ovo je daleko
od istine. Religija je, pisao je on, "duša jednog bezdušnog sveta"
i utočište od grube svakodnevice. Po Marksovom mišljenju, religija će
u svojoj tradicionalnoj formi nestati, i treba da nestane; to je zato
što pozitivne vrednosti sadržane u njoj mogu postati ideali koji se teže
radi poboljšanja mnogo bitnih stvari u čovečanstvu na ovoj Zemlji, a ne
zato što su sami ti ideali i vrednosti pogrešni. Netreba da se plašimo
bogova koje smo sami stvorili već treba da prestanemo da im pripisujemo
vrednosti koje i mi sami možemo da ostvarimo.
Marks i izjavio da je religija bila "opijum za narod". Religija
odlaže sreću i blagostanje za zagrobni život, pripovedajući stripljivo
prihvaćanje postojećih uslova u ovom životu. Na taj način se obećanjem
onog što će doći u tom drugom svetu, pažnja ljudi odvraća se od nejednakosti
i nepravdi na ovom svetu. U religoji postoji snažan ideološki element:
religijska uverenja i vrednosti koje ona ističe često pružaju opravdanje
za nejednakosti u bogatstvu i moći.
Marks se suprotstavlja shvatanju da je religija urodjena čoveku. Religija
ima društvene korene. Koren religije je u zavisnosti čoveka do čoveka
u klasnom društvu, kao i u još prisutnoj zavisnosti čoveka od prirode.
Marks ističe tri funkcije religije u društvu a to su: filozofska, egzistencijalno
– emocionalna i društveno – politička. Takodje smatra da buduće društvo
treba religiju potisnuti u privatnu sveru, a prva i osnovna pretpostavka
za realizaciju ove ideje je odluka o odvajanju crkve i države odnosno
crkve i škole.
Dirkem, Marks i Veber indentifikuju pojedine opšte bitne religije i na
neki način njihova se gledišta medjusobno dopunjuju. Marks je u pravu
kad tvrdi da religija često ima ideološke implikacije i da služi interesima
vladajućih grupa na teret drugih, o čemu svedoči bezbroj slučajeva u istoriji.
Na primer, uticaj hrišćanstva u naporima evropskih kolonijalista da potčine
druge kulture. Veber je u pravu kad naglašava prevratničko i često revolucionarno
delovanje religijskih ideala kad je reč o postojećem društvenom poretku.
Religija je uticala na mnoge društvene pronene u kojima je došlo do krvoprolića,
a brojni ratovi vodjeni su iz religijskih motiva. O ovom dvostrukom istorijskom
delovanju religije nema mnogo reči kod Dirkema koji, pre svega, stavlja
akcent na njenu ulogu u unapredjivanju društvene kohezoje i na značaj
ritualnog i ceremonijalnog.
Gradjanska sociologija nije mogla učiti klauzalne relacije izmedju religije
i drugih društvenih pojava pa nije ni bila sposobna odgovoriti na pitanje
kako ona nastaje, njene osnovne karakteristike i koji su društveni uslovi
doveli do rasprostranjenja religije u društvu. Dirkem nije govorio da
religiozni fenomen proizilazi iz uspostavljenih odnosa zavisnosti u klasnom
društvu te da će religija isčeznuti onda kada ljudi zapostave u društvu
odnose zavisnosti od prirodnih i društvenih sila.
POLOŽAJ RELIGIJE U SAVREMENOM DRUŠTVU
Pri pravljenju tipologije religioznosti potrebno je obratiti pažnju i
na društveni položaj koji ima odredjena religija. U suštini moguća su
tri osnovna načina procenjivanja i tretiranja religija koje ćemo posmatrati
preko odnosa države i crkve: da država prihvata crkvu kao svoju ideološku
osnovu ili saveznika; da se drži ravnodušno, tretirajući je kao privatnu
stvar; da vodi direktnu ili indirektnu akciju protiv crkve.
Ako je reč o utvrdjivanju stvarnog stanja religioznosti, možemo reći da
drugi tip odnosa države i crkve pruža povoljne uslove za lako konstatovanje
stvarnog stanja jer se tu nesmetano mogu poklapati stvarno stanje religioznosti
i njeno manifestovanje. Tamo gde je crkva saveznik države ne mora postojati
poklapanje izmedju stvarne religijske indentifikacije. Odnos je obrnut
tamo gde postoji sukob izmedju države i crkve. Te dve vrste odnosa izmedju
crkve i države daju dva tipa individualnih stavova koji nisu retki: tip
prividnog vernika i tip prividnog ateiste.
Ako za osnovu tipologije religioznosti uzmemo intenzitet religioznosti,
dobijamo podelu vernika na ubedjene vernike i pokolebane. Na onovu nekih
istrživanja npr. adventisti bi se mogli okarakterisati kao ubedjeni vernici.
RELIGIJA I DRUŠTVENE PROMENE
Govoreći o odnosima izmedju društvene strukture i strukture religijskih
ideja i verovanja, Šušnjić kaže da one nisu u tako čvrstom uzročnom odnosu.
Premda čovek živi u različitim oblicima društvene organizacije, nailazimo
na istovetne ili veoma slične oblike verovanja. To znači da religiozni
duh u izvesnom smislu nastaje relativno nezavisno od tipa društva i da
su mu izvori pretežno u nekoj dubljoj stvarnosti a ne društvenoj, možda
antropo – psihičkoj ili metafizičkoj, ili nekoj drugoj (nema društva bez
religije i bez oblika izražavanja religijskih iskustava).
Moguće su korenite promene u strukturi religijskih ideja, verovanja i
vrednosti, a da društvena struktura ostane neizmenjena (hrišćanstvo je
značilo nešto sasvim drugo u odnosu na oblike verovanja tadašnjih društava
ali je klasna društvena struktura ostala nedirnuta). Isto tako moguće
su korenite promene u strukturi društva, a da se ništa bitno ne izmeni
u strukturi verovanja.
Činjenica je da je i religija promenjiva kategorija. U toku istorijskog
razvoja i društvenih promena, menjala se i sama doktrina unutar iste religije
stvarale su se nove religije i same tripele promene i reforme, dolazilo
je do ocepljenja od izvornih religija i pokušaja ekumenskog ujedinjenja.
Menjala se i jačina religijskog uticaja, rasprostranjenost pojedinih religija
kao i način ispoljavanja religioznosti.
Uzroke promenama u religiji i religioznosti neki sociolozi traže u društvenim
promenama, a neki u fenomenu same religije. Kako Maks Veber kaže da ma
koliko uvek bili duboko ekonomski i politički uslovljeni socijalni uticaji
na jednu religijsku etiku u pojedinačnim slučajevima, ona je, ipak, primarno
dobila svoje obeležje iz religijskih izvora. Najpre, iz sadržaja njihovog
otkrovenja i obećanja. Ako su ovi izvori neretko u sledećoj generaciji
iz osnova pretumačivani jer nisu odgovarali interesima verske zajednice,
ipak je po pravilu reč najpre o njenim religijskim interesima. Tek sekundarno
mogle su dejstvovati neke druge sfere. Dakle, Veber daje tezu o samo razvojnosti
religije odnosno o sekundarnoj ulozi drugih uticaja.
Sociologija religije posebno je zainteresovana za društveno – ekonomske
razloge koji su uticali da do tih promena dodje. Svakako, dejstvo pojedinih
faktora treba posmatrati uvek u odredjenom kulturno istorijskom kontekstu
kao osobenoj i čisto konfliktnoj sintezi, koja odredje stepen uticaja
pojedinog faktora.
SEKULARIZACIJA DRUŠTVA
Sekularizacija, u teorijsko – filozofskom smislu, znači preovladavanje
shvatanja i tumačenja sveta samim svetom. U sistemu vrednosti ili u sadržaj
života sekularizacija označava preovladavanje ovozemaljskih saznajnih,
moralnih, estetskih i drugih vrednosti, uz istovremeno slabljenje religijskih
vrednisti. U etičkoj teoriji sekularizacija predstavlja zasnivanje autonomnog
morala (zasnovanog na ljudskom, psihiloškim, racionalnim i društvenim
potrebama, bez uticaja sa strane, bilo duhovnog bilo svetovnog). U političkom
i društvenom životu sekularizacijom se religija povlači u crkve, u sferu
privatnog života ljudi.
Koliko dugo je religija vladala mišljenjima i osećanjima ljudi i koliko
je bila moćna ta vlast, dovoljno je samo setiti se srednjovekovnih lomača
i broja žrtava inkvizicije, pa da imamo predstavu o trajanju, o snazi
i zloupotrebama.
Ova suverena vladavina religije i uticaj crkve na društvene i političke
odnose počinje da slabi već od kasnog srednjeg veka. Kritika vladajuće
crkve odvijala se paralelno na dva fronta. S jedne strane protestantizam
je ukazivao na zastranjenja i zloupotrebe religioznog čoveka i svojom
borbom poljuljao poverenje u vladajuću religiju, sa druge strane srednjovekovni
asketizam provocirao je ponovno vraćanje antičkog shvatanja sveta i života,
kao i pridavanje većeg značaja ljudskim razumu kao izvoru saznjanja i
kriterijumu istine. Ovde bismo mogli napomenuti i treći činilac: islam
– religiju koja je uspešnije od tradicionalističkih crkava ovladala mehanizmima
vlasti i u tom istorijskom trenutku pretila da osvoji Beč, jedan od centara
starog sveta.
Ugled crkve je opao i stanovništvo se diferencira ili u pravcu ostajanja
na tradicionalnim vrednostima, ili u pravcu protestantizma, ili u pravcu
ateizma i potpunog napuštanja religijskih zamisli i shvatanja. Posledice
društvenih promena koje su se odvijale od kasnog srednjeg veka su uticale
na religioznost na prostorima Evrope, a kasnje i Amerike, koja je postala
utočište protestantskog sveta.
ZAKLJUČAK
Posle svih ovih izlaganja o aktivnostima raznih teoretičara, možemo se
upitati da li zaista uticaj religije u savremenom svetu slabi. Sekularizacija,
kao izraz, podrazumeva proces u kome religija gubi svoj uticaj u raznim
sferama društvenog života. Taj proces ima više svojih aspekata. Jedan
se tiče broja i nivoa angažovanosti članstva verskih organizacija i u
kojoj meri su oni aktivni u prisustvovanju bogosluženju i drugim ceremonijama.
Sa izuzetkom SAD – a, u većini industrializovanih zemalja došlo je, posmatrano
iz ovog ugla, do znatne sekularizacije.
Druga dimenzija sekularizacije ogleda se u tome koliko verske organizacije
održavaju svoj društveni uticaj, bogatstvo prestiž. U ranije vreme one
su znatno uticale na državne i društvene ustanove i uživale veliki ugled
i poštovanje. Danas, uz manje izuzetke, to svakako nije više slučaj. Verski
velikodostojnici ne mogu više automatski očekivati da imaju uticaj kod
moćnih, a i materijalno stanje mnogih verskih institucija danas više ni
iz daleka nije kao što je to bilo u prošlosti.
Literatura : Wikipedia, docstos.com, see-educoop.net, cartidownload.ro,
burek.com.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|