|
DA LI SE HRIŠĆANIN TREBA BAVITI POLITIKOM?
Autor u radu polazi od činjenice da se u srpskom društvu politika smatra
nemoralnim, “prljavim” zanimanjem koje nije “dostojno” jednog hrišćanina.
Iako se u Srbiji dogodio prelaz iz diktatorskog režima u demokratsko političko
uređenje, neke stare predrasude o “prljavosti” politike i dalje opstaju.
Demokratija pretpostavlja mogućnost uključivanja svih građana u politički
život. U diktatorskom jednopartijskom režimu hrišćani nisu imali takva
prava. Bilo im je onemogućeno bavljenje politikom, navodno zbog toga što
je religija “opijum za narod” i onaj koji je bio religiozan nije mogao
participirati u političkoj vlasti. Autor smatra da u današnjem demokratskom
društvu takav model ne bi smeo biti prihvatljiv, jer svaki građanin, ukljičujući
i hrišćanina, ima pravo da bira i bude biran. Čak je poželjno da se što
veći broj hrišćana, a naročito hrišćanskih bogoslova uključi u politički
život da bi pomogli u moralnom preporodu srpske političke scene, jer njihov
angažman neće biti uslovljen okolinom, nego će polaziti od hrišćanskog
stava solidarnosti i uverenja da su svi ljudi međusobno povezani i da
tuđe probleme treba doživljevati kao svoje. Dalje, potrebno je, razvijati
i političku dimenziju ljubavi (filije), gdje se bližnjem dolazi i pomaže
preko institucija koje umrežuju njegov život; metoda hrišćanske prisutnosti
u demokratskom društvu treba biti dijalog a ne konfrontacija. Svaki hrišćanin
a naročito bogoslov treba biti sposoban sačuvati se od zamki sotone i
sprečiti da se njegov angažman u politici ne pretvori u još jedan oblik
borbe za političku moć, nego na prvom mestu treba da mu ostane iskreno
služenje Bogu i svojoj braći ljudima.
HRIŠĆANSKA ETIKA I POLITIKA
Hrišćansko učenje o moralu jeste sistematsko izlaganje učenja o čovekovom
moralu na osnovu hrišćanskog Božanskog otkrivenja . Samu sadržinu Hrišćanske
etike sačinjava učenje o Bogu, Bogočoveku, spasenju, Crkvi i našoj moralnoj
delatnosti. Grčka reč za moral dolazi od glagola sedeti, prvo je označavala
stalnost mesta prebivanja, ali se vremenom počela upotrebljavati u značenju
običaja. Po svom etimološkom značenju moral je stalno unutrašnje raspoloženje
čoveka, a manifestuje se u izvesnim delima i postupcima. Početak moralnog
života javlja se onoga momenta kada se na mesto slepe težnje koja deluje
u animalnom prirodama, počne kod čoveka razvijati svest o sopstvenoj ličnosti,
kao samostalnoj, koja slobodno određuje sebe na izvesnu delatnost. Moralni
život je ispunjavanje obaveza i cilja koji je Bog odredio čoveku. Hrišćanski
život je opredeljenje nekog čoveka u kome on za referentnu tačku celog svoga
života, mišljenja i delovanja, preuzima Isusa Hrista te po ugledu na njega
izgrađuje sebe, crkvenu zajednicu i društvo.
Ova definicija ističe da je hrišćanski život vrlo snažno utemeljen u osobi.
Hrišćanin će ono što je shvaćeno kao Božji plan, kao istinsko dobro, ispunjavati
uvek i svuda.
Nadalje ova definicija u prvi plan stavlja sliku vernika koji nije tek pasivni
potrošač religioznih usluga, nego aktivno radi na vlastitoj izgradnji i
uzrastanju u duhu ali, ne izgrađuje samo sebe, nego tamo gde živi, deluje
i na izgradnju okoline.
Obično se radi o tri područja ličnog delovanja:
1. na sebe lično,
2. na crkvenu zajednicu,
3. na društvo u celini.
Delovanje na sebe lično
U našem stoleću sve češće se navodi razum kao merilo vrednosti i izvor
morala. Čovek je razumno biće i on je sam pozvan da odredi šta mu valja
činiti. I Sokrat je verovao da
je samo neznanje uzrok zla, a da znanje i razum obavezno vode dobru. Međutim,
razum nije dovoljan da čoveka učini dobrim. Čovek može znati šta je dobro,
a nemati volje da svoju nameru sprovede u delo ili čak činiti zlo. Ima
učenih ljudi i lekara koji se odaju alkoholizmu ili opojnim drogama. Bilo
je u ovom veku i hrišćanskih bogoslova koji su postali najkrvožedniji
tirani. Ne govori sveti Pavle uzalud o „zakonu u udima svojima“ koji se
suproti „zakonu uma“ i zarobljava ga „zakonom grehovnijem“. Pored razuma
nužna je i volja ali da čak ni hteti ne znači uvek moći uči nas opet isti
svetitelj: „Jer dobro što hoću nečinim, nego zlo što neću ono činim“.
Volja treba da se osnaži verom i da pred sobom ima dobro kao cilj, uzvišeni
i neprikosnoveni ideal koji sam religija daje.
Ako ni razum nije siguran oslonac, ostaje nam sloboda kao poslednje utočište.
Francuski pisac Alber Kami poriče
razum u svetu: sve je nerazumno, besmisleno, apsurdno – i svet i čovek.
Sve što ljudi grade postaje tamnica i jedini poziv čoveka na zemlji je
da ruši tamnice i diže pobunu protiv tamničara. Heroji Dostojevskog
razmišljaju drukčije: „Ako nema Boga, ja sam Bog“. Ili: „Ako nema Boga,
sve mi je dozvoljeno“. Moral je ono što ja hoću, ono što ja odlučim po
svojoj slobodnoj volji. Dostojevski
je u pravu. Na filosofskom planu to je besmislica, jer nijedan čin ne
može biti svoj sopstveni zakon, osim ako nije ''actus parus“ – „čist akt“
čime bi se svaki pojedinac izjednačio sa Bogom. Samo, ako smo svi bogovi,
a ne želimo isto, rat bogova će zameniti ljudske ratove i dobit neće biti
velika. Sa pravne tačke gledišta, to je takođe apsurd, jer u pravu važi
načelo da „niko ne može drugome dati više prava nego što ih ima sam“.
Moja apsolutna sloboda ograničava slobodu drugih i, na kraju krajeva,
teži da uspostavi vlast nad drugima. Sa kakvim pravom čovek treba da vlada
nad čovekom? Ko mu je dao to pravo? Niko. Drugim rečima, sam ga je uzurpirao.
Bespravno. Moja apsolutna sloboda je negacija a ne afirmacija prava. U
moralnom pogledu, moja lična sloboda ne može ni u kom slučaju da bude
sama po sebi osnova, izvor ili merilo morala. Slobodna volja je sloboda
opredeljenja. Ona, kao takva, nije ni dobra ni zla. Po svojoj slobodnoj
volji, ja isto tako mogu da izaberem dobro kao i zlo. Ukoliko se opredelim
za zlo, ja zbog toga, u trenutku svoje odluke, nisam manje slobodan. Da
bi moj akt bio ocenjen kao moralan ili nemoralan, neophodno je da ga izvršim
slobodno, ali sama sloboda nije dovoljna da moja akt učini moralnim. Dakle
sloboda je središnje pitanje oko koga se okrećemo, ali i na kome počiva
naša nada za spasenje sveta. Na osnovu ovoga možemo govoriti o:
1. etičkoj slobodi,
2. političkoj slobodi,
3. ontološkoj slobodi.
Etička i politička sloboda su filozofske slobode gde se bira ovo ili ono
po nahođenju, dok je ontološka sloboda u stvari sloboda koja je vezana
za samo biće, za negovo postojanje ili nepostojanje, a to je hrišćanska
sloboda. Neuki filozofi ontološku slobodu nazivaju i neslobodom, jer Božija
sloboda ne daje izbora. Čovek može da bira i da svoju slobodu izrazi stupanjem
u zajednicu sa Bogom i time izabere postojanje-život u eshatonu ili da
izabere da svoju slobodu izrazi kao odbijanje zajednice sa bogom i time
izabere smrt i nepostojanje. Zato se u hrišćanstvu
sloboda ne određuje izborom od više opcija. Bog postoji nezavisno od sveta,
slobodu izražava kao zajedništvo a ne izborom jer jedino On postoji. Međutim
Boga ne čini Bogom njegova suština, već ličnost Oca i zajedništvo u ljubavi.
Kako je Hristos izražavao slobodu? Tako što je rekao:»...neka bude volja
Tvoja.» (Jn.26,42). Ovo nije gubljenje slobode nego njeno pravilno božansko
izražavanje.Hrišćanski život bi trebao biti upravo ovakvo izražavanje
slobode i ispunjavanje volje Božije.
Delovanje na crkvenu zajednicu
Iako je hrišćanski život, po svom izvoru i temeljnim sadržajima, jedan
isti za sve, sam Božji život koji nam je dat u Isusu Hristosu i u daru
Duha Svetoga, različita je ličnost svake osobe koja prima taj božanski
život, a različite su i društvene i istorijske okolnosti u kojima živi,
različite službe koje obavlja, društveni položaj i sl. Ove razlike se
na izvestan način modifikuju bivanjem u Hristosu, to se vidi «kao prevazilaženje
usamljenosti i ostvarenje jedinstva sa Hristom i drugim ljudima.»
Međutim, među mnogim idolima koji danas zamenjuju Boga, dva idola se ipak
najviše pominju i slave: ČOVEČANSTVO i ČOVEK. Ako se čovečanstvo shvati
u najširem smislu, kao čitav ljudski rod posmatran u istorijskoj perspektivi,
mora se priznati da ljudi u ogromnoj većini imaju savest i da nije bilo
ljudskog društva bez morala. Sveti Pavle, u Poslanici Rimljanima, potvrđuje
da „neznabošci ne imajući Zakona, sami od sebe čine ono što je po Zakonu“
jer je to „napisano u srcima njihovijem“. Ali pobornici religije Čovečanstva
ne misle na to istorijsko čovečanstvo, na ukorenjenost moralnog osećanja
u ljudskom rodu koje je konkretno postojalo i postoji. Njihovo je Čovečanstvo
pusta apstrakcija. A pošto se to Čovečanstvo nije nikad sastalo da propiše
neki opšti moralni zakon, to oni govore u ime Čovečanstva. Uzurpirajući
autoritet Čovečanstva koje kao takvo nema svog moralnog zakona, oni sami
– sa svojom grupom ili partijom – propisuju taj zakon i po njemu sude
ili ubijaju bez suđenja. Samovolja jedne šake uzurpatora zamenjuje moralni
zakon i manjina se nasilno nameće većini. Takav „moral“ vodi istrebljenju
čitavih rasa, naroda ili klasa.
Obožavaoci Čoveka, ukoliko se ograničavaju na individualni moral, pozivaju
se na čovekovu prirodu, razum ili slobodu. Oni koji hoće da se upravljaju
po svojim prirodnim sklonostima i nagonima zaboravljaju da ti nagoni nisu
uvek plemeniti nego da mogu biti i zverski. Idući slepo za svojom prirodom,
čovek se može odati svakojakim strastima, orgijama, mnogoženstvu, pa i
ubilačkim nagonima. Jasno je da taj prirodni moral nije sam sebi dovoljan,
da ne može da bude opšte merilo niti da spreči „zakon džungle“ i pravo
jačega. Neko će se možda sa ovim izlaganjem složiti načelno i teorijski,
ali će reči, pozivajući se na sopstveno iskustvo, da zna bezbožnike koji
su u ličnom životu bili potpuno moralni ljudi. To ipak ne dokazuje da
je moguć moral bez Boga. Valja, pre svega, razlikovati starozavetne mnogobožce
i današnje bezbožnike. Hristos je sišao u ad da spase pravedne ljude koji
su umrli pre Njegova rođenja. Njihov moral nije bio savršen, ali Bog nije
mogao dozvoliti da oni budu osuđeni u ime savršenog moralnog zakona koji
nisu poznavali. Današnji bezbožnici, naprotiv, poznaju hrišćanstvo i snose
za svoje bogoodricanje punu moralnu odgovornost. Nisu tu u pitanju njihovi
postupci u svakodnevnom životu koji često mogu biti dobri i čak primerni.
Bezbožnički „moral“ ne zaslužuju naziv morala stoga što je – po rečima
ruskog mislioca N. O. Loskog – u osnovi nemoralan ili po svome obimu ili
po sadržaju ili po krajnjem cilju. Po obimu, zato što nije univerzalan
nego isključiv, što se ograničava samo najedan krug ljudi. Čak i ako ne
propoveda otvoreno „šovinizam“ ili klasnu mržnju, on ne prostire svoju
ljubav na sve ljude. Neki shvataju i samu suštinu religije kao nešto patološko,
kao izvestan duševni poremećaj.;Po cilju, lažni ateistički moral je uvek
rušilački, a ne stvaralački, uvek uperen protiv nekoga ili nečega (a redovno
pritiv Boga);pozivajući prethodno na zločin da bi mogao ostvariti „zemaljski
raj“.
Očigledno je, dakle, da je Bog kao apsolutno savršentstvo jedino opravdanje
i jedina moguća osnova morala, da je On jedini Zakonodavac moralnog Zakona
i jedini izvor snage za njegovo ostvarenje. Čovečanstvo se može odreći
Boga ali ne može živeti bez Boga.
Delovanje na društvo u celini
Ono što važi za jednog čoveka važi i za društvo u celini. Društvo predstavlja
samo mnoštvo više ili manje istih pojedinaca. Vrednost i moralnost jednog
društva leži u vrednosti i moralnosti pojedinaca od kojih je to društvo
sačinjeno. Isti zakoni koji određuju život i slobodu pojedinca važe i
za društvo u celini. Društvo nije neka zajednica osnovana na zakonima
makar oni bili i božanski, društvo je osnovano na prirodnoj težnji pojedinaca
za samoodržanje. Prirodno pravo (Jus naturale);jeste sloboda
svakog čoveka da upotrebi vlastitu moć, na način na koji on to želi u
cilju očuvanja vlastite prirode. Društvo oslanjajući se na svoje tkzv.
«prirodno pravo» odlučuje da odstupi od Božijih zakona i da donese neke
svoje zakone. I najliberalniji zakoni predstavljaju ograničenje individualnih
sloboda. Zakon je uvek obavezujući i uvek nešto ograničava i ukuda slobodu.
Apsurd je u tome što je ljudima bilo teško da poštuju 10 Božijih zapovesti,
pa su da bi «olakšali» sebi doneli nekoliko hiljada svojih zakona i propisa.
Pošto manjina uzorpira svu vlast i počne da ugnjetava većinu, ljudi se
opet prisete Boga. «Gde nema sudije na zemlji, preostaje apelacija Bogu
na nebu.»;Kao i kod pojedinca i društvena sloboda jeste da izabere hrišćansku
duhovnost u blagodati i slobodi, gde se sloboda ne shvata kao psihološka
kategorija nego kao tajanstveno delovanje u zajednici sa Bogom ili konfrontacije,
sukobi i ratovi do nestanka. Danas treba da biramo između atomskog rata
i raznih revolucija, eto čemu nas je doveo moral bez Boga. Zar to nije
dovoljna opomena?
Jedini put spasenja društva jeste kroz blagodat, toleranciju i ljubav.
Zapravo ljubav Božija pokreće našu ljubav, jer «ljubav Božja je osnov
blagodati».¹º Bogu nije svojstvena prinuda jer on deluje kao onaj koji
priziva a ne kao onaj koji progoni «...on deluje kao ljubeći a ne kao
sudeći.».Koliko je velika potreba za njegovanjem istinske ljubavi najbolje
se vidi iz Hristovih reči koji je to izrazio u obliku zapovesti: "Novu
vam zapovijest dajem, da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih,
da se i vi ljubite medu sobom " (Jovan 13:34). Koliko bi svijet bio
drugačiji kad bi svi ljudi poštovali ovu zapovest. Ono što «prosvećuje
i očvršćuje hrišćanina u dobrim namerama, nije naša mudrost, već blagodatno
ozarenje njegove duše». Čovek koji ima u srcu Hristovu ljubav može da
radi i stvara u svetu i istoriji jer je prevazišao strah od smrti, koji
je osnovni koren svih ostalih strahova. Hrišćanin nije uplašen od nestajanja
i nije zarobljen brzopletošću pred različitim životnim izazovima. Hrišćani
u svetu uvek učestvuju u Hristovoj pobedi života nad smrću.
S druge strane, Hristos je jasno ukazao kuda vodi sebična ljubav, usmerena
prema svome ja: "Koji ljubi dušu svoju izgubiće je" (Jovan 12:25).
"Jer je plata za grijeh smrt" (Rimljanima 6:23).
Medutim, koji se drže Gospoda kojem je "mila milost" (Osija
6:6) imaju obećanje da će ih On "od groba izbaviti i od smrti sačuvati"
(Osija 13:14) jer osim Njega "nema ko bi spasao" (Osija 13:4;
Isaija 43:11; Djela 4:12).
SLIČNOST DEMOKRATSKOG I HRIŠĆANSKOG DRUŠTVA
Šta je to demokratija i demokratsko društvo?
Demokratija znači vladavina naroda: (narod) i (vladati). Drugim rečima,
radi se o političkom uređenju u kojem ’demos’, bilo posredno, bilo neposredno,
govori sam u svoje ime. Demokratski društveni model ima tri glavna obilježja:
slobodni izbori, učešće u odlučivanju i pluralizam..
Demokratija omogućuje sudelovanje i suodlučivanje građana u stvarima
od javnog interesa. Dakle, kada govorimo o demokratiji mislimo na posrednički
koncept demokratije, gde je direktna vlast u rukama predstavnika koje
narod bira na slobodnim izborima. To ne znači da je u tom konceptu mogućnost
sudelovanja građana redukovano samo na izborno pravo. Građani se mogu
udruživati i povezivati s onima koji dele njihova uverenja te konkretnim
akcijama pokretati javnost kako bi nosioce političkog odlučivanja stavili
pod legitiman pritisak, da bi se njihovo mišljenje ozbiljno uzelo u obzir.
Takve »građanske inicijative« mogu biti razne: organizovanje mitiga podrške,
peticija, mirnih protesta, štrajkova…ali osnovna stvar je da moraju biti
mirne-nenasilne. Moralni nauk hrišćanske crkve, osim što podržava ideju
uključivanja građana u stvari od javnog značaja, također naglašava da
javno delovanje ne sme biti nasilno.
Da bi se poštovalo pravo na slobodu savesti, nužan je pluralizam. Zato
je demokratija pluralistička i ne pravi razlike među ljudima bez obzira
na pol, boju kože, religiju i političku pripadnost. Pluralizam znači »uvažavanje
mnogostrukosti mišljenja, interesa i organizacija«.
Hrišćanska crkva smatra da treba ceniti demokratsko uređenje, usprkos
svim njegovim slabostima, ali se protivi poistovećivanju pluralističkog
koncepta demokratije s radikalnim relativizmom koji isključuje mogućnost
postojanja opšte prihvaćenih vrednosti koje bi trebali svi poštovati a
koje su iznad same države, politike i pravnog sistema.
Na Zapadu je poslednjih decenija primetno nestajanje konvencionalnog ili
sociološkog hrišćanstva, koji postoji radi vanjske forme ili tradicionalnih
običaja. Kod nas još postoji konvencionalno hrišćanstvo, to jest, veliki
broj deklarativnih hrišćana koji su iznutra već rashrišćanjeni ali ih
još drže neke vanjske forme religioznih rituala (slava, krštenje, venčanje..).
Primetna je zato potreba izgradnje zrelih hrišćana koji idu za Hristosom,
nezavisno od okruženja i običaja, zbog svoga jasnog ličnog opredjeljenja.
Demokratija pretpostavlja aktivnog građanina kojeg će na delovanje pokrenuti
i stvari koje nisu direktno u njegovom neposrednom interesu. Ali, često
se kod savremenog čoveka primećuje stav suprotan demokratskom mentalitetu,
tj. izvesna individualizacija i intimizacija. Čovek se zatvara u sitnu
privatnu »sreću«, i ukoliko mu ona nije dovedena u pitanje, ostaje politički
potpuno ravnodušan, nezainteresovan za bližnjega i društvo u celini.
Crkva je vekovima navodila hrišćane da nadiđu puku individualističku etiku,
da stvarnu potrebu bližnjeg dožive kao svoju (preferencija za siromašne),
da pomažu inicijative i ustanove koje unapređuju istinsko opšte dobro
čoveka i društva.
Etički nauk Crkve govori o solidarnosti kao vrlo važnom načelu i naglašava
se važnost aktivnog zalaganja država i u njima svih društvenih snaga da
se stvore uslovi za normalan razvoj svih ljudi, posebno nemoćnih i siromašnih.
Naime, što se svijet više ujedinjuje, to se solidarnost hrišćana proširuju
na čitav svet. Solidarnost je pravednost koja stavlja prava čoveka iznad
svih povlastica i pripadnosti, promatra ga kao ljudsko biće a ne pripadnika
ove ili one religije, nacije, rase.
Traži se društveni razvoj koji će biti za dobro čoveka kao takvog i cele
ljudske vrste, a ne nekih pojedinih grupacija. Solidarnost zahteva takođe
da:
a) pojedinci i zajednice koji su bogatiji moraju se osećati odgovornima
za slabije i biti spremni s njima podeliti ono što poseduju,
b) širenje solidarnosti među siromasima i njihovo međusobno pomaganje,
a da se pritom ne poseže za nasiljem,
c) širenje svejest o tome da su stvorena dobra namenjena svima, što uključuje
borbu protiv imperijalizma,
d) zaštitu čovjekove okoline,
e) izgradnju svetskoga mira; što uključuje odbacivanje svakoga oblika
ekonomskog, vojnog ili političkog imperijalizma te prerastanje međusobnog
nepoverenja u zajedničku saradnju.
«Jedna od suštinskih religijskih, egzinstencijalno temeljnih ljudskih
čežnji jeste želje da se živi u doba zemaljskog života Boga, to jest da
se neposredno učestvuje u spasonosnim događajima koje on čini.»¹; Istina
je da ljudi ne mogu ostvariti ovaj ideal u sadašnjem životu i da će za
to morati da sačekaju eshaton ali mogu se potruditi da se približe tom
idealu koliko god je u njiihovoj moći.
ZAŠTO TEŽITI ULASKU U POLITIČKU VLAST?
Politička vlast nije samo neophodna, nego je i najviši oblik solidarnosti,
ukoliko je ona delatnost koja zahteva da se hrišćansko zalaganje živi
u službi drugima. Ona je poseban oblik ljubavi prema bližnjem, štoviše,
najzahtevniji oblik ljubavi. Kao takva, ona za hrišćanina nije potanje
dobre volje. Nije nešto što je ostavljeno na slobodnu volju. Hrišćanin
se mora baviti politikom ako želi pomoći bližnjen. Time se, naravno, ne
želi reći da bi se svi trebali profesionalno baviti politikom, nego da
se svako treba osećati odgovornim za stanje društva u kome se nalazi i
shodno svojim mogućnostima i položaju mora aktivno sudelovati oko izgradnje
opšteg dobra.
U srpskom društvu postoje dve osnovne mentalne blokade koje, u određenoj
meri, usporavaju da se neke sposobne i poštene osobe uključe u političku
aktivnost u užem smislu rječi. Prva se odnosi na uobičajenu frazu da je
politika »prljav posao«. Ova izreka, osim što je paušalna i suviše generalna,
ide u pravcu toga da politika nije za karakterne ljude i da se ona prepusti
nekarakternim osobama. Ali, upravo radi dobrobiti ljudi i njihovih života
politika je previše važna da bi se nešto takvo smelo dopustiti.
Druga blokada je uslovljena našim tradicionalnim “inatom”, to je srpska
reč koju je nemoguće prevesti na većinu stranih jezika i zato je samo
naša. Tokom vekova tuđinske i nedemokratske vlasti u Srbiji, ljudi su
razvili vrstu pasivnog otpora prema svakoj vlasti. Ona se može sažeti
u rečenicu:”Sad neću ni kako ja hoću!” Drugačije rečeno: “Znam šta neću,
ali ne znam šta hoću!” U takvom duhu nam prolaze i svi parlamentarni izbori
u poslednje vreme.
Istina je da mnogi hrišćani s političke pozornice vole pobjeći u socijalno
služenje, iako je etički angažman dobar, vernik se također mora založiti
i u oblasti političkog života.
To je poseban oblik političkog milosrđa. Mnogi vernici se plaše da će
se uprljati bavljenjem politikom, verovatno su se i sveštenici Hristovog
vremena bojali da će se zaprljati ako podignu opljačkanog čoveka koji
je ležao kraj puta, jedino se dobri Samarićanin nije bojao da uprlja ruke
i odelo krvlju povređenog čoveka. I koga je Gospod pohvalio? Da li ove
“čiste” ili onoga koji se “uprljao”?
Često se čuje prigovor da bi se bogoslovi trebali brinuti za duše, a da
je posao države brinuti se za telo, ali kada se čovek bori ne za sebe
nego za hleb drugih, za dobrobit svoje zajednice i naroda, tada živi sam
vrhunac, srce, središte svoga evanđeoskog poziva.
Danas se s pravom govori o kompleksnosti suvremenog društva. Dolazi do
prožimanja raznih centara moći i multinacionalnih upravljačkih centara,
gdje se gube identiteti: kulturni, politički, verski… Sva ta kompleksnost
današnjeg društva zahteva mudro razmatranje da bi se u određenim odlukama
ostvarila svrha same političke vlasti, za istinsko dobro našeg čoveka
i društva ili postiglo najveće moguće dobro u datim okolnostima. Shvatanje
ovih činjenica pomogla bi da hrišćani iziđu iz stereotipa preplašenih
ili pasivnih građana. Treba se zauzeti za svoje bližnje, za njihovo dobro,
za javni interes, čak i «uprljati se» ako treba, tj. prihvatiti stajati
na rubu hrišćanskog sveta na mestu gdje će i hrišćani, zajednio s različitima
od sebe, izgrađivati novi svet življenja s drugima i bezvercima i jereticima,
susretanja hrišćanskoga svijeta i liberalnog društva, koje je pred nama.
Bilo bi znak zrelosti hrišćana, koji u sadašnjem trenutku imaju šta reći,
koji ne žive na margini stvarnosti, nego hrabro preuzimaju odgovornost.
Osposobiti hrišćane i građane z ate zadatke bi trebao biti vrlo važan
zadatak Hristove crkve.
Naravno da pri tome ne treba ići ispod osnovnih hrišćanskih etičkih načela,
ali treba razlikovati između etičkih načela i političke akcije. Premda
su etička načela apsolutna i nepromjenljiva (npr. nedopustivost homoseksualnog
“paradiranja” i abortusa) ipak može se dogoditi da u konkretnom slučaju,
kada nije moguće postići više, upravo u snazi načela većeg konkretno mogućeg
zajedničkog dobra, mora se ili je prikladno prihvatiti manje dobro ili
tolerisati manje zlo u odnosu na veće zlo. Ovo je vrlo delikatna stvar
i teška, o kojoj se mogu imati različita praktična mišljenja, ali je kao
načelo neosporna. Pritom se pitamo može li se taj princip primijeniti
i na problematiku donošenje zakona, i je li bolje imati i nesavršen zakon
nego li ga uopšte nemati?
Baš zbog ovoga treba imati političare hrišćanske inspiracije. Oni se svim
svojim snagama trebaju suprotstaviti moralno neprihvatljivim zakonima
i nastojati oko toga da se demokratski postigne što veći mogući konsenzus
oko onoga što je predloženo od hrišćanskog morala. U konkretnom slučaju,
moglo bi se lobirati i podržati održavanje homo-parada
ako predstavnici kontra strane podrže predlog zakona o zabrani
abortusa.
Čineći tako, ne ostvaruje se nedopuštena saradnja u nepravednom zakonu,
nego se vrši zakonit i dužan pokušaj da se smanji broj abortusa i poveća
natalitet. Pritom pažnja ne sme biti usmjerena samo na papirni zakon i
deklarativnost, nego na njegove konkretne efekte. Dalje treba podsticati
određene moralne kriterije prihvatljivog političara. Jer se često događa
da građanin kao birač nagrađuje demagoške, lažljive, lukave, egoistične
i neodgovorne političare, a kažnjava ozbiljne, časne i odgovorne, koji
se trude oko opšteega dobra. Zato se ne treba čuditi što se politika sve
brže kotrlja niz brdo i sve je prljavija. Da bi se i u politici nagrađivalo
i podsticalo dobro, a zlo kažnjavalo i sprečavalo, potrebno je odgovarajuće
obrazovanje i zrelost hrišćana, kako bi se demagozi i slične opasne osobe
na vreme prozreli i spriječili.
HRIŠĆANSKA FILIJA
Iako se hrišćani uglavnom bave sa agape-božanskom- apstraktnom ljubavlju,
meni se čini da je filija-bratska-drugarska ljubav zapostavljena od strane
hrišćana koji izbegavaju politički angažman. Svojom pasivnošću (neopiranju
zlu u vidu zlih političara) dozvoljavaju da nepravde dupliraju svoje učinke
kada preuzimaju društvenu dimenziju: u politici, u proizvodnji, u medijima
i uopšte u kulturi. Hrišćanska ljubav bila ona agape ili filija je, kako
u duhovnom tako i u fizičkom svetu, isto važna. Svrha ljubavi je stvarna
pomoć nevoljniku, a ne da hrišćani izgledaju dobro u društvenim očima.
Da bi vršili
zapovest ljubavi hrišćani ne mogu ništa više poželeti nego da što bolje
i efikasnije služe ljudima današnjega sveta. Kako mislimo da ćemo uživati
večnu Božiju ljubav u eshatonu ako nismo u stanju da pružimo damašnju
malu ljubav prema bližnjem?
Dok su vernici starijega kova, ne želeći ulaziti u dijalog sa svetom,
bili skloniji izolovanosti, današnji vernici iako obrazovaniji su skloniji
jednom apatičnom i anonimnom stavu koji ih čini beznačajnima, gubi se
značaj soli koja polako bljutavi i svetla koje se stavlja pod lonac.Starac
Pajsije Svetogorac na slično pitanje odgovara: «Istina je da spoljašnje
obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje
o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat
Božiju da se približi čoveku. S druge strane, kada čovek odbaci takvu,
lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim
božanskim i prosvetljenim idejama.»
ZAKLJUČAK
Moralni aspekti bavljenja politikom koje opisuje ovaj rad, ne posmatra
toliko hrišćanski etički sadržaj u teoriji, nego se više bavi njegovom
praktičnom stranom, gledano iz ugla čoveka, vernika. Radi te perspektive,
on uz teološke izvore mora voditi računa i o političkoj dimenziji; to
jest o subjektu koji teološki sadržaj živi, kao i o datom savremenom trenutku
i okolnostima. U radu sam razmotrio hrišćanski politički život ukoliko
je življen u demokratskom društvenom uređenju te saglasno tome opisao
nekoliko bitmih stvari sa kojima bi današnji hrišćanin trebao biti upoznat.
Sve ideje iznesene u ovom radu izvode se iz jedne osnovne, koja se sastoji
u integraciji hrišćanskih vernika u savremene političke tokove i preuzimanje
odgovornosti za događaje koji se dešavaju ovde i sada, a ne samo o prepričavanju
istorijskih događaja i čekanju «Života budućeg veka» Hrišćani moraju delovati
u ovom svetu u području političkog života kao njegovog sastavnog i nezaobilaznog
dela. Takva postavka pretpostavlja hrišćanina koji dnevno-političku stvarnost
ne prepušta pasivno »providnosti« (tačnije »fatumu«), nego mu je Bog postavlja
kao zadatak; On računa s njim kao sa slobodnim, zrelim i odgovornim subjektom
te ga poziva na saradnju oko izgradnje civilizacije ljubavi. Glavna vrlina
koju treba gajiti je solidarna ljubav u kojoj nas na akciju ne vuče neki
lični interes, nego problem drugih doživljavamo kao svoj, vođeni idejom
pomaganja bližnjima. Da bi takva ljubav bila operativna treba da uz direktnu
pomoć bližnjem u materijalnim stvarima, utičemo na strukture i institucije
društva u kojem živimo da bi pokrenuli akciju šire društvene zajednice
koja treba više pomagati nevoljne i siromašne. Hrišćanski političari kojih
treba angažovati što više, će nam omogućiti da u svetlu Božje reči zapisanih
u Bibliji primećujemo Božje namere u svetu, a koje će nas usmeravati prema
istinski humanim rešenjima imajući u vidu principe hrišćanske etike.
UPOTREBLJENA LITERATURA
- Vukašinović, Dr Vladimir, Pravoslavni bogoslovski fakultet
BU,
2010 Zbornik radova: Iščekujući Evropsku uniju, Beograd,
- Vinogradov, Mihajlo,
1927 Moralni život po Jovanu Zlatoustu, Letopis timočke eparhije,
- Justin Filosof, sveti mučenik
1993 Sabrana dela, Patrijaršija, Beograd
- Jeromonah Akakije,
1998 Ispovedam jedno krštenje, Beograd, Obredoslovlje
- Končarević Branislav,
2003 Moralno bogoslovlje, Bogoslovsko bratstvo, Srbinje
- Kodr, Georgije,
1997 Crkva u pokretu, Sabornost Crkve, knj.1. Beograd,
- Lorenc, Dr Borislav,
1937. Psiholigija i filozofija religije, Geca Kon A.D.Beograd
- Lok, Džon,
2002 Dve rasprave o vladi, Utopija, Beograd
- Mitropolit Antonije,
1931 Ispovest, štamparija Sv.Car.Konstantin, Niš,
- Starac Pajsije Svetogorski
2000 Čuvajte Dušu, Novi Sad, Dobra Vest
- Stojanović, Dr Ljubivoje,
2006 Pastirsko služanje, Ekopres, Zrenjanin,
- Hitler Adolf,
2006 Moj poredak sveta, Metaphysica, Beograd,
- Hobbes, Thomas,
1991 Leviathan, Cambridge University Press, Kembridž,
- Cimer Robert,
2010 Kapija filozofa, Laguna, Beograd,
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|