Alber Kami je francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora. U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma. Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagradu dobija 1957. godine.
Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva. On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac. Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu. Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."

“Stranac”Alber Kami - Analiza dela

Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, u njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu života. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Merso oseća da u svetu gde živi ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.

U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživljava pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši. Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega. Merso voli svoju majku jer je prva rečenica: "Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi. Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru.
U tri dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi.
Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke. Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog. Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole". Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu. Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta. Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.

Lik Mersoa

Čini se da Mersoa uopšte ne dotiču stvari koje se dešavaju oko njega. Događaji koji bi za većinu ljudi bili izuzetno značajni, kao što je bračna ponuda ili smrt roditelja, kao da ga se ne tiču. Potpuno je indiferentan kako prema smrti majke, tako i prema tome da li ga Marija voli ili ne.

Sa druge strane, Merso je potpuno iskren i ne pokušava da sakrije hladnokrvnost lažnim suzama. Time implicitno izaziva društvo i moralne standarde koji nalažu određen način ponašanja za određenu priliku. To neusvajanje diktiranog obrasca ponašanja, koje se ispoljava kroz nedostatak suza na majčinoj sahrani, čini Mersoa autsajderom. Čak se i na suđenju više govori o tome nego o ubistvu koje je počinio.

Ponovo je u fokusu iracionalnost sveta, mada na drugi način. Društvo uporno pokušava da konstruiše racionalne motive za Mersoovo iracionalno ponašanje. Ideja da se stvari nekad dešavaju bez razloga i da događaji ponekad nemaju značenje je uznemirujuća za zajednicu. Suđenje Mersou je primer za to, tužilac pokušava da nađe racionalni poredak, pa povezuje ubistvo Arapina sa Mersoovim ponašanjem na sahrani majke, kako bi doneo zaključak o njegovoj čudovišnosti. I tužilac, i Mersoov advokat pokušavaju da objasne počinjeno ubistvo kao događaj koji logično sledi prethodne po principu uzročno-posledične veze. Takva objašnjenja su izmišljotine koje imaju svrhu da prikriju zastrašujuću ideju da je univerzum iracionalan. Prema tome, i samo suđenje je primer apsurdnosti, primer kako čovečanstvo pokušava da pripiše racionalnost svetu.

Zaključak o “Kamijevom Strancu”

“Stranac” sadrži priču o čoveku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvata. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svetu, a za druge ne brine što me je ostavilo utisak, kao i odgovori na pitanja: Šta je život? Šta je svet? – “Život i svet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom”.
Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegovano iskustvo ipak otkriva vrednost: to je pobuna, a upravo tu vrednost Merso nije želio iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života. Delo mi se svidelo jer pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi; osvijetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas pojedinačno. Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje. Zato smatram da je Albert Kami ovim romanom pružio okrutnu, ali istinitu sliku o čovekovom položaju u svetu.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi