POCETNA STRANA

Најзнаменитији представник српског просветитељства и рационализма XVIII века, Доситеј Обрадовић прешао је мукотрпан пут од манастирске келије до слушаоница модерних европских универзитета.
Помно читајући и размишљајући, у Доситеју се родила жеља да оде „макуд у свет, где би се могло штогод научити". Тим поводом записао је: „Та, зар би могао Златоусти овако умно, овако слатко беседити, да није учио. Мора се учити, па како било". У таквом расположењу напушта манастир, да би 1761. године доспео на Далматинско Косово, где је учио српску децу. Тамо је упознао народни живот, лепоте чистог језика, народну мудрост, што му је много значило у пројектовању националог препорода свога народа. Овде је саставио Буквицу, познатију као Доситејев буквар, која се у рукопису годинама ширила Далмацијом.
Доситејев живот из темеља се изменио када је избио Први српски устанак. На прве вести о устанку, у Трсту, у којем је боравио у то време, организовао је прикупљање материјалне помоћи српским устаницима. Тих дана настала је његова надалеко чувена Пјесан на инсурекцију Сербијанов.
У Београд је дошао 1807. године, пошто је претходно обавио низ значајних послова за устаничку Србију, пре свега на дипломатском плану.Свој национални програм на пољу просвете и културе, који је израдио пошто се упознао са врхунским европским достигнућима, Доситеј је у пракси остварио у Србији. То је чинио као директор свих школа када је одмах по постављењу, отпочео систематски рад на отварању не само основних него и средњих и стручних школа. Доситеј је 1808. иницирао отварање Велике школе у Београду, која ће се развити у универзитет. Две године касније, Доситејевим залагањем, у Београду је отворена Богословија.

2. Друштвено политичке прилике у време Доситеја Обрадовића

Боравећи у Бечу у време аустријскотурског рата (1787—1791), када се очекивало да ће Србија бити коначно ослобођена од вековног осман-ског ропства, Доситеј је 1789. године испевао Пјесан о избављенију Сербије. Узвикнуо је: „Сербија је мила избављена! Нема више оџа ни луди аџија, нема ни годерљиви јаничара". Радост је, међутим, била кратког века. Сукоб са Пруском и немири у Угарској, условили су повлачење аустријске војске из Србије, којом су поново завладали Турци. Дунав и Саву, по ко зна који пут, прелазиле су колоне српских избеглица, а поједини крајеви у Србији готово су опустели. Следећу прилику да искаже одушевљење, Доситеј је морао да чека више од деценије.
Доситејев живот из основа се изменио када је избио Први српски устанак. Тада је боравио у Трсту, где је по други пут доспео 1802. године на позив српске трговачке колоније. Тршћански трговци су му наменили 2.000 форинти годишње да учи српску децу и ствара своја дела. У Венецији је штампао књигу Етика или философија наравоучителна (1803), према италијанском филозофу Франческу Соавеу.
На прве вести о дизању устанка 1804. године, Доситеј, који је у тршћанској средини уживао велики углед, организовао је прикупљање материјалне помоћи устаницима. Лично је приложио 400 форинти, што је чинило половину његовог иметка. Тршћански бродовласници и трговци приложили су замашна финансијска средства: Ђуро и Перо Теодоровић 4.000 форинти, Драго Теодоровић 1.500 итд. Срби у Трсту су том приликом сакупили 17.000 форинти.
Одушевљен победама устаника, Доситеј је испевао надалеко чувену Пјесан на инсурекцију Сербијанов, за коју је академик Славко Гавриловић у тексту Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине Х1Х века написао да је „садржавала стиховну парафразу устаничког национално-ослободилачког програма и пре него што су га до краја јасно сагледале и саме вође у Србији". Широм Српства, чули су се стихови:
„Востани Сербије, мати наша мила! И постани опет што си прије била! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе и острови мора."

Павле Ивић и Јован Кашић у раду Културна историја Срба у Х1Х веку, констатују: „Оно што је Доситеј певао о Првом српском устанку постаје опште место у српској књижевности целокупног романтичарског периода: пропаст српског народа на Косову, петвековно ропство, устанци против Турске и васкрс нове српске државе".

2.1 Почетак просветитељства у Србији и рад Доситеја Обрадовића

Избијање Првог српског устанка представљало је нов подстицај размишљањима о ослобођењу свог народа, којем се обраћао „с горућим и пуном љубави срцем". Своме народу Доситеј је предвидео завидни успон. Прошао је многе земље, упознао многе људе, и баш због тога био је уверен да од Срба „изабраније нације неће бити"; само кад наука и просвета дођу међу њих.
У Трсту, сагледавајући визију нове Србије као једно од најзначајнијих питања, Доситеј је види у оснивању школе по узору на ону Јеротеја Дендрина. Сматрао је да ослобођена Србија мора да добије такав завод, па је тим поводом забележио: „У ослобођеној од Турака Сербији, купићемо дом и сјеноизобилни вертроград".
Није протекло много времена, када се Доситеј одлучио да пређе у Србију, о чему пише синовцу Григорију Обрадовићу, директору православних школа у Банату: „Ако Бог да такво добро измењеније ствари у Србији, као што нас новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао". Његов поштовалац и следбеник, књижевник Григорије Трлајић, професор универзитета у Петрограду, позвао га је да стави своје духовне и интектуалне снаге у службу народа. Послао му је и песму посвећену устаницима: „Ој, дакле браћо, да сложимо руке, да из земље протерамо Турке"! Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, упутио му је писмо, позивајући га да пређе у Србију и посвети се подизању просвете. Своје обраћање завршава речима: „Ви јесте и можете бити народу своме преполезан".
Доситеј је учествовао у раду Правитељствујушчег совјета, састављајући писма и утичући на доношење одлука у вези са отварањем школа и васпитањем деце.
Новембра 1807. Правитељствујушчи совјет поставио га је за директора свих школа у Србији и управника „завода за васпитање омладине у Београду", уређеног по западноевропском узору. Јануара 1808. године, као васпитач Карађорђевог сина Алексе, подучава и другу децу, о чему каже: „Изображавам малену дечицу и будући род људски". Убрзо, 18. јануара 1808. године, Доситеј је и званично постављен за совјетника, задржавши положај директора школа, што значи да је већ тада практично био попечитељ просвештенија. Одмах по именовању, отпочео је са систематским радом на отварању не само основних него и средњих и стручних школа. Тако је, крајем 1807. године, у Београду отворена дворазредна гимназија.
Првог септембра 1808. године, захваљујући Доситејевој иницијативи, у Београду је отворена Велика школа, која је имала три разреда. На свечаности уприличеној тим поводом, истакао је да после турског ропства „ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевног, то јест од незнања и слепоће ума". Велика школа је била комбинација правног и филозофског факултета, са предметима из војне академије и богогословије. Пропашћу устанка, 1813. године, Велика школа престала је са радом. У време књаза Милоша Обреновића 1833. године обновљена је Велика школа, да би 1838. у Крагујевцу почео са радом Лицеум или Велика школа.
Две године касније, заслугом Доситеја, у Београду је отворена Клирикална школа, позната као Богословија. Њоме је руководио Вићентије Ракић, који је својевремено боравио у Трсту. Њен задатак био је да спрема свештенике за потребе цркве и верски живот српског народа.

3. Животни пут и дела Доситеја Обрадовића

Жеђ за стицањем знања покренула га је на путешествија по свету. Тако је 1765. доспео у манастир Стањевићи изнад Будве, где га је у јеромонаха произвео црногорски митрополит Василије Петровић. После Крфа и Пелопонеза, Доситеј је боравио у Хиландару. У Смирни, у школи Јеротеја Дендрина, усвојио је грчку верзију просвећености и реформаторских идеја. Стекавши „пуно школско образовање, које се у православном свету могло постићи", преко Албаније и Венеције, вратио се у Далмацију, где је 1770. године завршио три списа: Ижица, Христоитија и Венац од Ллфавита.
Средњоевропско просветитељство Доситеј је усвојио у време боравка у Бечу, где је доспео 1771. године и провео шест година. Дајући часове из грчког језика, учио је латински и савремене европске језике. Овде је упознао Константина Филипидиса и Атанасија Димитријевића Секереша, пропагаторе терезијанских и јозефинистичких реформи међу православнима у Хабзбуршкој монархији.
Жељан знања, 1777. године Доситеј је доспео у Словачку. Боравећи у Пожуну/Братислави, на тамошњем Евангелистичком лицеју, упознао се са идејама европског рационализма. Словачке високе школе биле су носиоци идеје панславизма. Поред стицања знања највиших интелекту-алних домета, омогућавале су генерацијама студената, међу којима и Ср-бима, да се припреме и оспособе за борбу за националну еманципацију. У Модри је слушао предавања филозофа Фридриха Баумајстера. Док је живео у Словачкој, као светски путник „уман, искусан и забаван", вичан тада модерној конверзацији на француском језику, Доситеј је био радо виђен у интелектуалним круговима. Често је боравио и на имању Бешењенија у Пезинку. У овом градићу, у близини Модре, почео је да пише „Живот и прикљученија.“
По повратку из Словачке одлучио се да дође у завичај, како би могао „посетити сроднике моје, поклонити се гробовима родитеља мојих и целовати мени свету земљу у којој њихове почивају кости". Када је дошао у Српски Семартон, емотивно потресен забележио је: „Паднем на ову пречасну земљу, изљубим је и сузама оросим".
После двогодишњег боравка међу Србима у Трсту, где је стекао великог пријатеља и поштоваоца у Харалампију Мамули, пароху српске православне цркве Светог Спиридона, 1781. године са руским архимандритом Барламом одлази у Италију, где је обишао неколико градова у којима се упознао са културом ове древне земље. Из Ливорна одлази на грчко острво Хиос, где учи код Николаса Аргентиоса. Потом га је пут одвео најпре у Цариград, да би доспео у Молдавију, где је у Фокшању боравио код племићке породице Балша, као и у Јаши, код молдавског митрополита.
О боравку у Молдавији, Доситеј је записао: „Како сам овде блажено пролеће и лето провео, описати није ми возможно. К јесени полазе трговци за Лајпцих, а ја имам близу триста дуката. Ево, дакле ово желајемо време за Германију и даље".
После краћег боравка у Карловцима, тада најзначајнијем духовном и културном центру српског народа где је живео Захарија Стефановић Орфелин, један од најпросвећенијих Срба свога доба који га је подстакао да иде у свет и стиче знања, отиснуо се у Немачку и доспео у Хале. Универзитет у овом граду био је носилац идеја просвећености. Енергично устајући против сујеверја и католицизма, развијајући теорију природног права, ширећи идеје пијетизма, протагонисти овог учења, полазећи од тезе да је свако добро што га учине људи непосредно дело божанске милости, залагали су се за верску толеранцију.
Зато су на овај протестантски универзитет приступ имали припадници многих религија. Међу њима се нашао и Доситеј, на кога су најснажнији утисак оставила предавања Јохана Еберхарда из филозофије и теологије.
Дефинишући своје учење, Еберхард је истакао: „Све морално добро зависи од сазнања, а зло од недостатка сазнања доброга. Зато принцип гласи: Живи по нормама разума то је рационализам". Полазећи од реченог, на бази сопствених промишљања, Доситеј је обликовао сопствени дидактичко-просветитељски поглед на свет који је изразио у Писму Харалампију, 1783. године. Напуштајући Хале, одбацио је свештеничку одору, заменивши је грађанским оделом.
После боравка у Лајпцигу, где је штампао неколико својих дела, у настојању да што боље упозна људе и земље и обогати своја сазнања, Доситеј одлази у Француску и обилази неколико градова. На њега је изузетан утисак оставио Париз. Напуштајући га, записао је: „Како ми је мучно било из Париза поћи! Али, што ћу? Нужда је тврђа од челика. Каквих би се прекрасних књига ту могло накуповати!" У Лондону се упознао са делима водећих енглеских филозофа. Управнику Британског музеја даровао је своје три књиге. Био је први Србин којем је у Лондону постављена спомен-плоча, на којој пише: „Овде је 1784. живео Доситеј Обрадовић, истакнути српски писац, министар просвете у Србији". Овенчан славом, назван Српски Сократ, доспео је у Русију на имање генерала Симеона Зорића, од кога је добио финансијска средства за штампање својих дела.
Као познавалац класичних и живих европских језика, неуморно и са великим ентузијазмом проучавао је дела писана на њима. Полазећи од идеја филозофије рационализма Монтења и Лока, теорије друштвеног уговора Хобса и Русоа, адаптацијом њихових дела, отвара нову епоху просвете у Срба.
Осамдесетих и деведесетих година XVIII века, штампао је своје најзначајније радове у којима излаже свој програм друштвених реформи и културно-просветног рада. У Лајпцигу је штампао: Писмо Харалампију (1783), Живот и прикљученија (1783) и Совјети здраваго разума (1784). У Бечу је штампао Басне (1788), као и Собраније разних наравоучителних вешчеј (1793).

4. Црквена реформа

Раскалуђер, ученик грчких црквених реформатора и европских рационалиста, поборник реформи Јосифа II, Доситеј Обрадовић се највише изразио и најјаче истакао у верској критици, на пољу црквених реформи. Он у српском друштву отпочиње отворену борбу против верског фанатизма и калуђерскога паразитизма, против застарелих и штетних верских установа и обичаја, а за верску сношљивост и преображај цркве према захтевима здравога разума. Проповедајући те нове и смеле идеје, Доситеј није само пресађивао у српско друштво оно што је код других народа видео, није само теоријски и идеолошки развијао опште европске идеје онога времена и заступао антиклерикалну делатност Јосифа II Доситеј том својом акцијом задовољава једну стварну потребу српскога друштва, он само даје научну основу и књижевне формуле стању ствари које је код Срба доиста постојало, оној борби грађанства против теократије, и световног и опште националног духа против црквенога и уског сталешког гледишта. ... Као и у целом свету, по непромењивим законима историјскога развоја, и у српском друштву било је дошло до сукоба између насилничкога и коруптивнога духовнога сталежа и просвећеног грађанства. На свима српским саборима, почев још од почетка XVIII века, бивали су ти сукоби. Световни посланици жигосали су грабљивост, несавесност и самовољу архијереја, калуђера и свештенства, тражили су да се духовни сталеж уредбама утера у границе морала, човечности и хришћанских врлина, да народ врши контролу над радом својих црквених старешина, да црква буде свију верних, а не само неколико владика, свештеника и калуђера. ...
Из докумената из будимпештанских архива, које је објавио Гаврило Витковић, види се како је страшна и непрекидна била борба између просвећених грађана и свештеника, који су гледали само свој интерес. ...
У својој верској критици. Доситеј у првоме реду удара на верску заслепљеност; заједно са целим својим веком он објављује рат фанатизму, и тражи да у духове, у обичаје, у законе уђе модерно и филозофско начело верске сношљивости. Он је за верску сношљивост, и као рационалист који одбацује ритуализам, формализам и догматизам цркве, и као поборник Јосифа II који у донде католичкој Аустрији прокламује филозофску идеју да је слобода савести највећа светиња човекова, и као Србин, члан једног непризнатог и потлаченог народа, који је цео један век био изложен суровим верским гоњењима. Његова идеја је да обреди и обичаји, догме и форме без евангелске љубави само су празноверице, које са правом религијом, религијом савести, немају ничега заједничког, „Сад се меду просвештеним људима не пита ко је источне ко ли је западне цркве, но ко је добровољан, поштен и вредан човек.“ Дужност је цркве да у љубави сједињује људе, а не да завада и у дивљу мржњу баца. “Не раздељујте се и не мрзите се између себе на цркву грчку и латинску; церков је Христова, а нити је грчка ни латинска, него само гордост и инат и злоба увеле су ова имена и разделиле и омразиле толике поштене и блага срца људе“.
Верске мржње међу људима распирују они за које је вера постала занат и који од ње вуку материјалне користи; маги, брамини, бонзе, јерофанти, ламе, хоџе, фратри, попови и калуђери.
У своме делу Љубазни Харалапмије, Доситеј се високо ставља на целим својим добом и прокламује истине које данас могу изгледати просте и обичне, али које су у оно време биле сасвим нове и смеле, и које су за собом повлачиле мржње и опасности: Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нарави побољшати. Нећу нимало гледати ко је ког закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. Све су вере добре, и по свакој вери сви би људи могли бити добри, али ствари у свету иду рђаво зато што је место чисте и праве вере завладало “неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце, и преко мере љубав к самом себи“. Први међу свима српским писцима православне вере, први у оној локалној и конфесионалној књижевности угарских Срба у XVIII веку, он својим духом обухвата цео народ српски, без обзира на покрајине, без обзира на вероисповест, колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Он први и јасно види да се сва будућност српскога народа, подељена у три разне и завађене вере, налази у примени идеје верске сношљивости, у утицању народности над вером. Сербија, Босна и Ерцеговина избавиће се с временом од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујеверје и богомрску вражду, мрзост за закон, они ће сами себи бити Турци и мучитељи.
Он усваја и подупире црквене реформе које је Јосиф II почео остваривати, уперене у првом реду противу католичке цркве, али које су се неизбежно преносиле и на православну цркву, и против којих је код Срба устајала и материјално заинтересована црквена јерархија и непросвећени прости народ, консервативан у својим вековним навикама и у страху да се иза рефорама крије Унија. ... На крају првог дела своје аутобиографије, Доситеј се пита: Оће ли што најмање вреда иблагочестију и православљу бити ако калуђера нестане, који нису ничим разве црним аљинама, неженидбом и именом калуђери? Не би ли много полезније и боље "било и за православије и за народ да се сви манастири у школе и училишта преобрате, и с њиови доодтки да се васпитају сирота народња деца...
Та јозефинистичка идеја код Доситеја је тако јака да изгледа да су целе његове књиге писане само противу калуђерства. И док је грађанство, чак један део свештенства у њима уживао, природно је да су их калуђери прогласили за јеретичне, спаљивали гдје им је који примерак допао шака, и да је још 1850 Синод у Карловцима решавао да се учине кораци како би се спречило ново, Медаковићево издање целокупних дела Доситејевих. ...
У његовом национализму, као и у целом његовом духу има нечега здраво космополитског и културно европског. Он не мари за национална хвалисања и разметања. “Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори... “
А на другом месту: Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати? Нико се неће ва век века исправити и побољшати друге укоравајући.

5. Књижевне особине Доситеја Обрадовића

У целом свом књижевном раду, Доситеј има као главну мисао: бити користан своме народу. Он не ставља себи у задатак да у својим књигама изражава себе, да ствара особена. оригинална дела, која ће му обезбедити славу у потомству. Као што у његовим очима наука није сама себи циљ, тако је и књижевност само једно средство општег духовног и моралног напретка. И у томе погледу он је ђак практичког, утилитарног, тенденциозног, безличног и објективнога рационализма XVIII века, док је романтизам XIX века стварао једну идеалну, субјективну и еготичну књижевност, у којој је писац сам себи био циљ, а уметност била ради уметности. И Доситеј ниједну своју књигу није написао са књижевним амбицијама, да обележи своју унутрашњу личност, да својој мисли и осећању да уметнички израз и облик. Он није тражио стилске ефекте него филозофске аргументе, он се не обраћа машти него разуму. Оно што је написао за своју прву књигу важи и за све остале: Нити ћу бити ја, нополза ближњега мога, прва и главна намера ове књиге.
У културном развитку српскога народа појава Доситеја Обрадовића је од епохалнога значаја. Све до њега Срби су потпадали под духовну хегемонију Средњега века и живели су у духовној атмосфери прошлости. Он прекида са том некултурном источњачко-православном традицијом, и одлази непосредно у школу просвећенога Запада и његове слободне, рационалне и хумане културе. Византиски дух и руска теологија губе земљишта код Срба, и српски народ улази у културну заједницу западних европских народа. У томе погледу, Доситеј Обрадовић је иницијатор културног и напредног западњаштва, вођ у духовном ослобођењу српскога народа од Средњега века и Истока и у увођењу у модерно доба и у Запад. И то му је можда највећа и најтрајнија заслуга."

Закључак

На основу свега што смо покушали да изложимо у наведеним насловима и радовима Доситеја Обрадовића, можемо закључити да његов рад и његова дела су само један део који и данас живи у нама...
Доситеј није био само човек који се борио за описмењивање српског народа већ се борио и за слободу од окупатора и свих других непријатеља Србије. Његова дела су наша задужбина као и као што су други говорили о њему: он је први међу првима...Његова упорност и рад да се описмени народ и да му се да сва слобода и знање које заслужује и које му не сме бити ускраћено, његова просветна делатност је у највећој мери довела до праве слободе народа...
За живота су му указиване бројне части и био је награђиван за своја дела, али сигурно можемо рећи да му ни награде, новац и бројне почасти нису значиле толико колико му је значила слобаода и описмењавање свог народа. Вожд Карађорђе га је назвао Родољубом народа свога, у многим земљама широм света су постављени споменици који указују поштовање Доситеју Обрадовићу.
Његова дела и његов педагошки рад су први кораци који су образовање у Србији довели до границе оних у Бечу, Паризу, Лондону итд. О Доситеју можемо рећи још нешто о његовом карактеру код Доситеја Обрадовића је занимљив појава како се његова интимна природа, његов карактер, поклапа са идејама које је проповедао и са књигама које је писао. Као ретко у ком случају, између писца и дела постоји пуна сагласност. Он је био тих, кротак, добродушан човек, са јаким унутрашњим животом. И та врло складна мешавина с једне сиране сузне осетљивости и старинске “чувствилелности“, а с друге стране један врло ведар и крепак дух, култ за “богомдану слободу ума“, чини од Доситеја, једну од најсређенијих и најуједначенијих природа које се могу замислити. Својим карактером Доситеј је чинио врло јак утисак на све који су га познавали. ...

И на крају, поменимо Доситејево завештање: „Научи од мудријега, то ти је велика корист. И научи другог колико можеш: то ти је велика задужбина".

Литература