Na Drini ćuprija je roman Ive Andrića za koji
je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Roman pripoveda
o građenju mosta preko reke Drine u bosanskom gradu Višegradu. Građenje
mosta naručio je Mehmed
paša Sokolović, čuveni zvaničnik Osmanlijskog carstva koji
je bio rođeni Srbin iz Rudog. Još kao mali dečak, Bajica, odveden je
sa ostalom decom kao danak u krvi u Carigrad.
Radnja romana traje otprilike četiri veka i skup je više priča povezanih
sa mostom na Drini, koji je tačka okosnica i glavni simbol naracije.
Sam most predstavlja na neki način suprotnost ljudskoj sudbini koja
je prolazna u odnosu na kamenu građevinu, koja je večna. Oko njega se
razvijaju priče o istorijskim ličnostima i bezimenim likovima koji su
plod piščeve mašte. Roman Na Drini ćuprija, ponekad nazivan i Višegradska
hronika u užim krugovima ljubitelja Andrićevog dela, karakterišu vremenski
i hronološki opisi života tadašnje višegradske kasabe, po mnogim kritičarima
pandan Travničkoj hronici i Omerpaši Latasu, često
nazvanom sarajevska hronika. Sva tri romana pripovjedaju o turskim vremenima
u Bosni i na neki način bi se mogla povezati u trilogiju.
U romanu „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je hronološki opisao
svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali reke Drine,
gde su živeli zajedno i Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana jeste
most koji kod Višegrada spaja dve obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom,
Zapad sa Istokom.
U ovom romanu Andrić je obuhvatio tri epohe:
• Vreme turskog feudalnog doba;
• Vreme ratnih događaja na Balkanu (aneksija Bosne i Hercegovine);
• Godina 1914, bura novih vremena.
Višesmislenost mosta
Most u Andrićevom delu prerasta u metaforu čija je višeznačnost ili
višesmislenost uočljiva:
• Most je objekat koji povezuje obale, kasabu sa predgrađem, Bosnu i
Srbiju, Istok i Zapad;
• Povezuje mesto porekla sa mestima vezirovog življenja; povezuje prošlost
i sadašnjost, naraštaje i narode;
• Simbol je trajanja koje prkosi umiranju;
• Izraz je oblikovane i materijalizovane lepote koja privlači svojim
linijama i skladom;
• U sebi, sem estetskog smisla, nosi i etnički smisao, i jedno filozofsko
shvatanje života sadržano u iskazu:"Svi mi umiremo samo jednom
a veliki ljudi po dva puta; jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi
put kad propadne njihova zadužbina".
Ivo Andrić
Ivo
Andrić je bio srpski književnik i diplomata. Dobitnik
je Nobelove nagrade za književnost kao državljanin SFR
Jugoslavije, 1961. godine, za roman Na Drini ćuprija (1945), kao i za
celokupni dotadašnji rad na „istoriji jednog naroda“. Posle raspada
Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Ivo Andrić je rođen 9. oktobra 1892. godine u Dolcu pored Travnika u
tadašnjoj Austro-Ugarskoj. Matične knjige kažu da mu je otac bio Antun
Andrić, školski poslužitelj, a mati Katarina Andrić (rođena
Pejić) i da je kršten po rimokatoličkom
obredu (Andrić se, ipak, najveći deo svog života izjašnjavao kao
Srbin). Detinjstvo je proveo u Višegradu gde je završio osnovnu školu.
Andrić 1903. godine upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju
bosansko-hercegovačku srednju školu, a slovensku književnost i istoriju
studira na filozofskim fakultetima u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu.
Doktorsku disertaciju „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem
turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien
unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Andrić je odbranio na
Univerzitetu u Gracu 1924. godine.
U gimnazijskim danima Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva,
pripadao je naprednom nacionalističkom pokretu Mlada Bosna i bio je
strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od austrougarske
vlasti.
Svoju prvu pesmu „U sumrak“ objavio je 1911. godine u „Bosanskoj
vili“. Naredne godine započeo je studije na Mudroslovnom (filozofskom)
fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Školovanje je nastavio
u Beču, a potom u Krakovu gde ga zatiče Prvi svetski rat.
Po izbijanju rata vraća se u zemlju. Odmah po dolasku u Split, sredinom
jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi u šibensku, a potom u mariborsku
tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915.
godine. Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, „ponižen do
skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, ondašnje vlasti određuju Andriću kućni pritvor
u Ovčarevu i Zenici u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.
Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. postavljen
je za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata
u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu. U to vreme objavio je zbirku
pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“,
„Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“ itd.
U junu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog
života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Tokom 1927. godine
radio je u konzulatima u Marseju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu
u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most
na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije
Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. U to vreme objavio
je prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“.
U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata nalazio se na funkciji
opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika jugoslovenske vlade u
Berlinu (1939.). Po izbijanju II svetskog rata, zbog neslaganja sa vlastima
u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora i vraća se u Beograd.
Za vreme II svetskog rata živi povučeno u svom stanu u Beogradu (na
Zelenom vencu, za koga je rekao da je najružnije mesto na svetu) ne
dozvoljavajući bilo kakvo štampanje i objavljivanje svojih dela. U isto
vreme piše svoja najbolja dela koja će kasnije doživeti svetsku slavu.
Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije i prvi
predsednik Saveza književnika Jugoslavije. Prvi je potpisao Novosadski
dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godine štampao je u
Matici srpskoj roman „Prokleta avlija“.
Ivo Andrić je umro 13. marta 1975. godine u Beogradu.
Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga
i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred
Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika
objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“,
„Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni
nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova
u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu,
a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine. Sve Andrićeve
lirske pesme koje za njegovog života nisu bile sabrane u knjigu objavljene
su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom „Šta sanjam i
šta mi se događa“.
Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina.
U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto,
Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim
traganjem koje je delomično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to
vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima
tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u
njima gleda vrhunac Andrićevog stvaralaštva, hrvatski književni istoričar
Tomislav Ladan, Andrićev zemljak iz srednje Bosne, smatra da se radi
o nevažnim plačljivim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu
nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti.
Druga faza, koja traje do Drugog svetskoga rata, obeležena
je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim
prelaskom na srpsku ekavicu (što je u dosta radova stvorilo čudnu mešavinu
u kojoj narator koristi srpski ekavski, a likovi - često fratri - govore
nekim od jekavskih ili ikavskih dijalekata). Po opštem priznanju, u
većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa je ta zrela faza spada u
umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča.
Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u
to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim
opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu
iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama,
ponajviše na erotskom planu. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne
zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim,
često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina
(Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom
19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.
Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini
Ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas,
kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom Prokleta
avlija. Uz izuzetak Gospođice, realističkog psihološkog romana smeštenog
u srpsku palanačku sredinu, radnja ostalih dela uglavnom je smeštena
u Bosnu, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.
Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je
pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane
naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“; po drugima,
Andrić je autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji
u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim
kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po
svoja dva romana, Na Drini ćuprija
i Travnička hronika (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata
u Beogradu).
Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom
atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim
poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim
imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku
školu 19. veka. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne
i esejističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih
zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdane), nesumnjivo jedno od Andrićevih
najvrednijih dela.
Posle Andrićeve smrti, prvo stidljivo, a onda i otvoreno (posebno u
doba posle raspada Jugoslavije), počela su se pojavljivati i kritička
osporavanja piščevog opusa - što nije bilo moguće tokom Andrićevog života,
kada je uživao status nedodirljivog državnog pisca. Ti se prigovori
mogu svesti na dve zamerke: nacionalno-političke i estetsko-književne.
Po prvoj, gledano iz hrvatske vizure, Andrić je ocenjen kao nacionalni
renegat i protagonista velikosrpske ideologije u unitarističkom jugoslavenskom
ruhu, tj. kao neka vrsta nacionalnog otpadnika. Iako je uvrštavan u
razne antologije hrvatske književnosti, trenutni status u Hrvatskoj
nije mu baš zavidan. Slične ocene dolaze i od bošnjačke strane (Muhsin
Rizvić i drugi), uz dodatak da Andrić u svojim delima prikazuje Bošnjake
muslimane kao „Turke“ - poluazijatske nasilnike, podsvesno mučene kompleksom
„izdaje“ zbog prelaska na islamsku veru. To je mišljenje potkrepljivano
ne samo odlomcima iz piščevih dela, nego i njegovim esejističkim i publicističkim
radovima u kojima slavi Njegoša i „istragu poturica“.
Drugi je prigovor ozbiljniji i dugoročno važniji i cilja na precenjenost
Andrića kao pisca, te na njegovu zastarelost i plošnost njegovih karaktera.
Iz vizure hrvatske književnosti, Andrić se ne može porediti s modernističkim
pripovedačima (od Polića Kamova preko Krleže i Marinkovića do Slobodana
Novaka), pa čak ni sa stilski bliskim, politički kontroverznim Pavelićevim
„doglavnikom“ Milom Budakom, s kojim kao pisac tradicionalistički oblikovanih
regionalnih epopeja i biološki determinisanih snažnih erotskih strasti
ima dosta sličnosti (koliko god se idološki razlikovali).
U srpskoj književnosti Andrić je (gledano iz ideološke vizure) stalno
i napadno apostrofiran kao „Srbin-katolik“, ali je, s druge strane,
srpska kritika neodlučna koliko dobro se Andrićev tematski prosede uklapa
u maticu srpske književnosti (često se Miloš Crnjanski ističe kao najznačajniji
srpski pisac 20. veka, a postmodernistički trendovi, od Kiša do Pavića
takođe nisu išli na ruku Andrićevoj reputaciji). I, naposletku, bošnjačka
kritika smatra da je Andrić pisac slabijeg zamaha i dosega od Meše Selimovića
i još nekih savremenih pisaca eksperimentalnog izraza.
Može se reći da Ivo Andrić ostaje sporni klasik oko kojega se lome politička
koplja. Ovaj autor sve više postaje predmet političkih sporova a sve
manje služi kao izvor inspiracije modernim piscima. Posle raspada
Jugoslavije, Andrić se u Srbiji vodi isključivo kao srpski književnik.
Najznačajniji deo svog stvaralačkog života, Andrić je bio srpski pisac.
Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Za razliku od toga u Hrvatskoj ga smatraju srpskim i hrvatskim književnikom..
Dela Ive Andrića:
• Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
• Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
• Put Alije Đerzeleza, 1920.
• Most na Žepi, 1925.
• Anikina vremena, 1931.
• Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
• Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
• Razgovor sa Gojom, esej 1936.
• Na Drini ćuprija, roman 1945.
• Deca, zbirka pripovedaka.
• Gospođica, roman 1945.
• Travnička hronika, roman 1945.
• Na Nevskom prospektu, 1946.
• Na kamenu, u Počitelju,
• Priča o vezirovom slonu, 1948.
• Prokleta avlija, novela 1954.
• Igra 1956.
• O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
• Jelena žena koje nema, roman 1963.
• Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme koje su objavljene posthumno1977.
• Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977.
• Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno
Sadržaj dela “Na Drini ćuprija”
Prva epoha
Prva epoha je doba kada je izrađen most. U doba Turaka, na mestu gde
je most kasnije postavljen, na najužem delu Drine, putnike je prevozila
skela koju je vozio uvek mrzovoljan, spor skeledžija Jamak. Kada su
jednog novembarskog dana Turci od raje uzimali danak u krvi javila se
prva pomisao o nastanku mosta. U grupi dečaka koje su odvodili, u dečaku
iz sela Sokolovića, javila se crna pruga. Pomislio je da bi se umesto
teške, crne skele koja je prevozila putnike, na tom mestu mogao sagraditi
most. Iako je promenio ime, veru, život, zavičaj, na crnu skelu nije
zaboravio. Taj dečak je postao vezir Mehmed
paša Sokolović. Kao moćnik on je 1566. godine naredio gradnju mosta
na Drini na čelu sa Abidagom, svojim glavnim poverenikom koji je bio
nemilosrdan i veoma strog kada je u pitanju bio rad. Najstrožije je
kažnjen Radisav sa Uništa, jer je pokušao da spreči gradnju mosta. Narod
je verovao da od te građevine neće ništa ispasti. Neki od radnika su
noću rušili ono što su preko dana sagradili. Kada je Abidaga saznao
da radove ometaju sami radnici, a ne vila brodarica, naredio je Pljevljaku
da ih uhvate, da ne bi on stradao. Uhvatili su Radisava kog su nakon
surovog mučenja nabili na kolac na najvišoj tački još nedovršenog mosta.
To je bila prva ljudska žrtva, čija je krv prolivena dok se gradio most.
Umesto svirepog i pohlepnog Abidage dolazi Arifbeg pod čijom upravom
gradnja počinje da napreduje. Međutim, nesreće su se i dalje dešavale,
kao kad je pomoćnik majstora Antonija, crnac, nazvan Arapin, poginuo
tako što je, pri postavljanju srednjeg stuba, isti stub pao na njega.
Most je izgrađen 1571. godine. Na kapiji mosta, sa leve strane, ne mermernoj
ploči, napisan je tarih. U njemu je napisano ko je i kada podigao most
na Drini kod Višegrada. Pored ove lepe građevine od istog kamena sagrađen
je han, karavan-seraj. O hanu se brinuo Dauthodža Mutevelić i činio
je sve da spase han i očuva ga u životu. Posle vezirove smrti novac
je prestao da stiže i han je propadao, polako su ga svi napuštali, ali
je jedino Dauthodža ostao, sve dok jednog dana nije pao s krova dok
ga je popravljao i poginuo.
U ovoj epohi opisane su i elementarne nepogode koje su pogodile stanovnike
kasabe. To je bila velika poplava, kada se Drina 1799. godine izlila.
Za kasabu je ona bila presudna, jer je uništeno sve što su kasablije
nakupile za zimu koja je prethodila. Oko Sarajeva se pojavila kuga i
kolera, i tada niko nije smeo da se kreće ni ka Sarajevu ni iz Sarajeva.
Početkom XIX veka izbija Karađorđeva buna, koja je stigla i u višegradske
krajeve te most postaje veoma važan jer je predstavljao sponu između
bosanskog pašaluka i Srbije. Na kapiji je napravljen drveni čardak,
gde padaju žrtve. Prve glave koje su nabijene na kolac bile su čičice
Jelisija iz Čajniča i mladića Mileta sa Lijeske, a jednog jutra ispred
čardaka je osvanula i glava popa Mihajla. Jedne večeri, pošto je buna
utihnula, čardak se zapalio.
Pored raznih nepogoda koje su se dogodile i koje kasablije pamte tu
je i jedna priča o Fati Avdaginoj, mladoj i lepoj devojci iz Veljeg
Luga, koja nije prihvatala ni jednog udvarača. Njen otac je prihvatio
Nailbega iz Nezuka, sina Mustajbega. Fata je Nailbegu rekla, i sebi
obećala, da Velji Lug u Nezuke nikad neće zaći. Fata nije mogla da porekne
očevu, ali ni svoju datu reč. Na dan svog venčanja kad su prelazili
most, ona je na kapiji sišla sa konja, popela se na ogradu mosta i skočila
u Drinu. Tako je ispunila data obećanja.
Druga epoha
U drugoj epohi odigravaju se novi događaji koji su nametali drugi način
života višegradskoj kasabi. Turska vojska se povlači, da bi početkom
1878. godine došla austrijska. Bosna pruža otpor okupatorima. U Višegrad
dolazi Karamanlija koji će pokušati da kasablije nagovori da krenu protiv
Austrije. U kasabi najveći otpor mu pruža Alihodža Mutevelić.
Andrić živopisnim detaljima opisuje proces menjanja načina života u
kasabi. Godine 1900. popravljaju most, a stranci donose razne novine.
U celoj kasabi, pa i na mostu, uvedeno je osvetljenje kao i redovno
čišćenje. Međutim, stanovnici kasabe nisu blagonaklono gledali na te
promene. Jedna od najvećih promena koja je najviše smetala starijim
građanima kasabe, bila je ta što su sada i žene mogle izaći na kapiju.
Stari običaj je bio da na kapiji sede samo muškarci koji tamo razgovaraju
o veoma bitnim stvarima. Uskoro počinju radovi na vodovodu i gradi se
železnička pruga koja ide niz Drinu, što dovodi do opadanja važnosti
mosta. Most ne predstavlja više sponu između Istoka i Zapada.
I ovu epohu obeležile su tragedije, kako kasablija tako i nekih stranaca.
Jedna od njih je tragedija Milana Glasinčanina koji je imao veliki porok
– kockanje. U kasabi su svi znali za njegove noći provedene u kockanju.
Ali, jedna je privukla pažnju svima, i o njoj se dugo pričalo. Te večeri
Milan se kockao sa nekim strancem, na kapiji mosta. Niko ne zna ko je
bio njegov protivnik. Mnogi su mislili da se te večeri kockao i sa samim
đavolom. Milan je izgubio sve što je imao; u toku igre je više puta
odlazio do kuće po još novca, a kad je njega nestalo uložio je sve ostalo
što je imao. Milanu je bilo potrebno dosta vremena da se oporavi od
gubitka, a posle toga više se nikad nije kockao. Njegov porok je prešao
na Bukus Gaona, mladog Jevrejina koji je u kamenu kapije pronašao zlatnik.
U kasabi se govorilo da je pronašao „đavolji dukat“.
Kasabu je pogodilo i samoubistvo mladog Gregora Feduna, Rusa koji je
bio u odredu frajkora i stražario je na mostu. Na njega je veliki uticaj
imalo proleće koje je polako stizalo u kasabu i oko nje. Zbog proleća
rasejan i pogođen nevinom lepotom turske devojčice, Fedun je preko mosta
propustio i Jakova Čekrliju, hajduka na koga su svi stražari upozoreni.
Fedun je bio svestan svoje greške i zbog sramote se ubio.
I pored ovih nesreća kasaba se razvijala. Podignut je Konak, prvi hotel
- Calerov hotel, koji je ubrzo zamenjen nazivom Lotikin hotel. Lotika
je vodila hotel koji je bio simbol novog stila života. Ko nije bio prihvaćen
u ovom hotelu kao gost, zbog lošeg ponašanja, mogao je da ode u Zarijevu
mehanu, gde su mogli da se šale na račun Ćorkanovih nesrećnih ljubavi.
Jedne večeri svi iz mehane su se našalili i na mostu. Ćorkan, da bi
dokazao da nije kukavica, pijan, popeo se na ogradu mosta, i, iako je
bio led, prešao ceo most.
Posle dvadesetak godina od okupacije na kapiji je zakačen služben proglas
o atentatu carice Jelisavete. Ova vest najviše je pogodila Pjetra Sola
jedinog Italijana u kasabi, jer je caričin atentator bio Italijan.
Treća epoha
Treća epoha obuhvata period od doba aneksije Bosne i Hercegovine (1906-1908)
do Balkanskih ratova (1912-1913). Andrić ovde opisuje događaje čiji
je bio savremenik.
U ovom periodu osnivaju se razne verske i nacionalne stranke i organizacije,
u kojima su najbrojniji bili mladi studenti, koji su preko leta dolazili
u kasabu. U mladićima koji su se okupljali na mostu Andrić oživljava
svoju generaciju i teme koje su interesovale njegove školske drugove.
Pojavljuje se čitav niz likova studenata i omladinaca, koji za vreme
letnjih noći na mostu razgovaraju o politici i napretku. Među mnoštvom
likova izdvajaju se Stiković, Galus, Herak i Nikola Glasinčanin. Oni
predstavljaju Andrićevu generaciju — vatreni i borbeni, ali zaneseni
apstraktnim, jer veruju da ništa nije nemoguće.
U kasabu stiže vojska koja u središnjem stubu mosta postavlja minu.
Kafedžija na kapiji je nabavio gramofon i tako zabavlja sve prolaznike
i one koji se zadržavaju na kapiji. Za kasabu je značajno otvaranje
dve banke — srpske i muslimanske. Pomerena je turska granica, železnički
saobraćaj je opao, a u kasabu dolaze Mađar Terdik i njegova žena Julka.
Lotikin hotel počinje da gubi na važnosti, ali Lotika, iako je umorna,
nije obeshrabrena. Ona se posle svakog gubitka pribere i nastavi dalje.
Tokom niza godina jedini se na sve promene nije navikao Alihodža, koji
razmišlja o starim vremenima i ne može ili ne želi da veruje u stvarnost
i realnost nastalog trenutka. Zbog toga predviđa mračnu sudbinu kasabi
i njenim stanovnicima.
Četvrta epoha
Četvrta epoha opisuje poslednju godinu hronike, 1914. godinu, koja
je za kasabu i most bila presudna. Izvršen je atentat na Franca Ferdinanda
i kako se mislilo da su Srbi zaslužni za atentat, mnogi od Srba će morati
da idu preko granice u Srbiju.
Za kasablije to leto je bilo izuzetno, jer je sve išlo na njihovu ruku.
Šljiva je rodila, polja žita su bogat plod dala, čak se uvelo i električno
osvetljenje. Ali, na samom početku tog leta pojavila se epidemija trbušnog
tifusa na Uvcu, od koje je nastradao i kasablijski doktor Balaš. Lotika
je morala da napusti kasabu i hotel. Ona je, kao i uvek, zbrinula prvo
porodicu, i tek kada je ostala sama nju je prvi put sva snaga odjednom
izdala, i prolomio se njen jauk, plač koji niko nikada do tada nije
čuo. Kasabu su svi morali da napuste zbog straha da će biti porušena.
Jedino je Alihodža bio u svom dućanu kada ga je nešto podiglo u vazduh.
Razmišljao je i hodao sve teže i teže, dok ga je srce polako, ali sigurno,
izdavalo. Umro je hroničar i svedok svih važnijih događaja u maloj varoši.
Most je presečen na pola. Kapija je bila na svom mestu, ali nije bilo
sedmog stuba.
Alihodža nije verovao da se u novim vremenima može izgraditi nešto trajno,
verovao je u rušilačku snagu novog sveta, u mitsku snagu vremena i mitsku
snagu zemlje koja ne podnosi nešto što je tuđe.
Istorijski motivi romana “Na Drini ćuprija”
Roman Na Drini Ćuprija obuhvata period od četiri veka. To je period
od 1516.godine, kada je glavi desetogodišnjeg dečaka, a budućeg velikog
vezira Mehmed-paše Sokolovića, sinula ideja o izgradnji mosta na Drini,
do 1914. Tvorac ovoga mosta Mehmed-paša Sokolović, rođen je, prema romanu
1506. godine.
Gradnja mosta je počela 1556. i trajala pet godina, što znači da je
most završen 1571. Period od 1516. godine, kada započinje radnja romana,
pa do 1914.godine, kada se radnja romana završava, obuhvata mnogo istorijskih
događaja, ljudskih sudbina i dramatičnih situacija. U tom vremenskom
rasponu izdvajaju se dva istoriska perioda – turski i austrijski. Otprilike
jedna trećina romana prvih osam poglavlja, obuhvata turski, a dve trecine,
ostalih šesnaest poglavlja, austrijski period. Turski period je istorijski
i vremenski mnogo širi i traje od 1516. do 1878. godine. On se može
podeliti na dva dela:prvi, od 1516. do 1571. godine – vreme ideje o
izgradnji mosta i same gradnje mosta, i drugi, od 1571. do 1878. godine
– vreme surove turske vladavine. Taj period je u romanu znatno sužen
i pisac u njemu sažima vreme – sažima istoriju i ljudske sudbine. To
je period zgusnutog premošćavanja vekova. Austrijski period traje od
1878. do 1914. godine. On je, dakle, vremenski kraći, ali po istorijskim
zbivanjima i ljudskim sudbinama mnogo bogatiji. Odgovor na pitanje zašto
je austrijski period duži, razuđeniji i bogatiji nalazimo u piščevoj
nameni i želji da napiše roman o novoj istoriji, o svojoj generaciji
i mostu, a ne samo o turskom periodu.
Roman obuhvata i dva velika društvena toka: feudalni (turski) period,
od I do VIII poglavlja i buržoasko-kapitalistički period, od IX do XXIV
poglavlja.
Višegradski most
Višegrad
leži na reci Drini, u prostranoj kotlini, na brežuljkastim padinama
koje se blago uzdižu u planine visoke preko 1000 metara. Višegradska
kotlina je jedna od retkih proširenja u toku reke Drine koji se sastoji
delomično od visokih klisura i planina.
Na mjestu gdje se planine koje čine uski i duboki kanjon Drine razdvajaju
u prostranu kotlinu, stoji kameni 500 godina star most s 11 lukova širokog
raspona, poznatijeg svima kao "na Drini ćuprija".
Višegradsi most je dug oko 250 metara i širok oko 10 metara osim na
sredini gdje je proširen s dve terase, sa svake strane po jedna. Taj
deo mosta zove se kapija. Iduci iz čaršije, na levoj terasi se uzdiže
stub na kome je ugrađena ploča s natpisom stihotvorca Badija iz godine
1571. (kada je izgradnja mosta završena) o onome tko je izgradio most
i godinu kada je izgrađen. Nasuprot ovom stubu s desne strane nalazi
se terasa koja se zove Sofa. Sofa je uzdignuta s dvije stepenice i ograđena
kamenom ogradom kao i cijela dužina mosta.
Danak u krvi
Danak
u krvi je uveo sultan
Murat II 1420. godine usled brzog rasta potreba za vojno sposobnim
muškarcima, kao i lojalnim administrativnim radnicima u Osmanskom carstvu
koje se razvijalo munjevitom brzinom.
Sistem je smišljen tako da se ne stvori nasledna aristokratija koja
bi mogla da ugrozi položaj sultana i njegove porodice, dakle samo nemuslimani
su mogli da budu „sakupljeni“. Ako bi se „sakupljeni“ po završetku svoje
službe, oženili i imali decu, njihova deca bi bila muslimani i samim
tim ni ona, ni njihovi potomci, ne bi mogli biti „sakupljeni“.
Danak u krvi je bio u kontradikciji sa muslimanskim zakonom, Šerijatom,
koji je jasno davao instrukcije muslimanskom vladaru da mora da se brine
o svojim hrišćanskim podanicima. Ali, potrebe carstva kao i plemenske
tradicije naterale su vladare da pribegnu ovoj praksi. U početku uspostavljanja
danka u krvi, mnogi muslimanski učenjaci su digli glas protiv toga
Od 15. do 17. veka bilo je sakupljeno između 200 .000 i 300.000
dečaka u ime danka u krvi.
Danak se sakupljao u balkanskim hrišćanskim zemljama koje su bile pod
turskom vlašću. Otprilike svake četiri godine, dečaci između 8 i 10
godina starosti bili su odvođeni od svojih porodica. Iako su uglavnom
to bili mlađi dečaci, ponekad bi odvodili i mladiće do 20 godina starosti.
Odvođen je između svakog desetog i četrnaestog dečaka u određenoj zajednici.
Sakupljanje danka je obavljao viši janičaraski oficir (koji je takođe
bio isto tako odveden) zajedno sa svojim vojnicima i sekretarem. Dečaci
koji su sakupljani zvali su se kul, gilman ili oglan. Deljeni su u dve
grupe. Oni koji su bili u odličnoj fizičkoj formi, slati su u sultanovu
palatu, a ostali su slati turskim porodicama oko Anadolije i Rumelije
(danas otprilike teritorija Rumunije). Obuka je trajala od 3 do 7 godina
tokom koje su se dečaci učili turskom i otomanskom načinu života.
Nakon tog prvog perioda obuke, dečaci su dobijali ime acemi oglanlar
što na turskom znači „strani dečaci“, iako su već poprimili osmanski
način života, i slati su u prestonicu, da rade u nekom od sultanovih
brodogradilišta ili vrtova.
Neki od acemi oglanlara su služili u samoj palati. Ovde su započinjali
dugo školovanje koje je obično trajalo i do 14 godina. Ovaj sistem školovanja,
koji se zvao dvorska škola, održao se do sredine 19. veka i bio je izvorište
mnogih viših oficira, administrativnih radnika i vođa Otomanskog carstva.
U toku školovanja, mladići nisu smeli ni pod kojim uslovima da napuste
dvor ili da stupe u kontakt sa bilo kim iz spoljašnjeg sveta.
Obuka je bila raznovsna, od napornih fizičkih vežbi do teoretskih predavanja.
Jezici su takođe bili veoma važni: dečaci su morali da nauče turski,
persijski i arapski. Pisanju se takođe poklanjala velika pažnja, i obučavani
su da postanu stručnjaci u raznim vrstama arapske kaligrafije (u to
vreme turski je bio pisan arapskim znacima). Ostali važni predmeti su
bili književnost, teologija (Kuran i hadiše), i zakonodavstvo (Šarija
o Šerijat, kako se zvao na turskom).
Kada bi dečaci napunili 20 godina, bili bi raspoređeni u janičarske
vojne jedinice. Ovo se definisalo kao „oslobađenje“, ali ta sloboda
janičara se sastojala u tome da više nisu mogli da budu prodati ili
poklonjeni[1].
Većina muškaraca nije ostajala na dvoru. Neki su dobijali zemlju i postajali
spahije, i činili su deo konjice. Najviši čin koji su mogli da dobiju
bio je čin oficira. Oni koji su ostajali na dvoru, imali su veće šanse
da naprave neku karijeru. Neki od njih su bili postavljeni sa sandžakbegove,
upravitelje malih provincija koje su se nazivale sandžaci, i mogli su
da se uzdignu do beglerbega, upravitelja jedne od 31 veće provincije
na koje je carstvo bilo podeljeno. Najviši činovi, koje su samo malobrojni
dostigli, bili su činovi vezira i velikog vezira.
U doba Mehmeda Osvajača
(1444—1481), pokršteni hrišćani sakupljeni dankom u krvi su se postavljali
čak i na najviša administrativna mesta u društvu. Svi veliki veziri
Mehmeda osvajača bili su pokršteni hrišćanski dečaci oteti od svojih
porodica kao deo danka u krvi.
Od početka 17. veka, sistem danka u krvi je počeo polako da se gubi.
Kako su samo janičari, koji su praktično bili robovi, mogli da dođu
do najviših položaja u Osmanskom carstvu, a njihovi sinovi nisu mogli
da nastave tradiciju svojih očeva jer su bili muslimani, promenu su
morali da unesu oni sami, tako da je bilo dozvoljeno i muslimanima da
dođu na administrativne položaje sličnim putem kako se to radilo u većini
drugih zemalja tog vremena. Međutim, ropstvo je i dalje opstajalo.
Uprkos promenama, sistem se nije razvio u pravcu stvaranja porodica
u kojima se tradicionalno prenosilo zanimanje sa oca na sina. Jedini
izuzetak je bila porodica Kopruli (tur. Köprülü) koja je dala
znatan broj velikih vezira krajem 17. i početkom 18. veka. Krajem 17.
veka, sistem danka u krvi je prestao da se koristi.
Mehmed-paša Sokolović
Mehmed
Sokolović (tur. Sokollu Mehmet Paşa, oko 1505 — 11.
oktobar 1579), u narodu poznatiji kao "Mehmed-paša
Sokolović", je bio Veliki vezir (predsednik vlade)
u Osmanskom carstvu.Poreklom Srbin iz Hercegovine rođen u selu Sokolovići
blizu gradića Rudo. Kao dečak školovao se u manastiru Mileševa.
U "Danku u krvi" odveden u janjičare kada mu je bilo oko 15
godina. Školovan u Jedrenskom saraju gde ostaje 13 godina. Učestvovao
je u Mohačkoj bici 1526. i opsadi Beča 1529. Između 1533. i 1535. učestvuje
u ratu protiv Persije i opsadi Bagdada. 1545. godine postaje zapovednih
Osmanske flote a 1551. biva unapređen u rumelijskog beglerbega. Iste
godine kreće u pohod na Habzburšku monarhiju a već sledeće osvaja Temišvar.
Pod njegovim uticajem 1557. izdat je berat kojim se dozvoljava obnova
Pećke patrijaršije, i na patrijaršijski presto postavljen Makarije Sokolović,možda
njegov rođak. Sultan
Sulejman I Veličanstveni ga proglašava za Velikog vezira Porte 28.
juna 1565. Godine 1566. sa sultanom kreće u novi pohod u Ugarsku. Opsedaju
utvrđeni grad Siget međutim u noći između 5. i 6. septembra 1566, samo
dan pre osvajanja grada, sultan
Sulejman I iznenada umire. Plašeći se da će njegova smrt negativno
uticati na moral vojske Sokolović je prikriva sve do 24. septembra kada
je u Beogradu proglašen naslednik, Selim
II. Novi sultan se pokazao kao prilično nesposoban vladar i doslovno
je sve poslove u carstvu prepuštao Sokoloviću, kao velikom veziru, tako
da je ovaj imao praktično neograničenu moć u carstvu. Po njegovom naređenju
1571. godine je izgrađen most preko Drine u Višegradu (opisan u delu
„Na Drini ćuprija", Ive Andrića ovenčanom Nobelovom nagradom).
Selim II umire 12. decembra 1574. i na prestol dolazi njegov sin Murat
III koji se još manje interesovao za vođenje državnih poslova ali
za razliku od oca nije imao velikog poverenja u Sokolovića čija moć
polako počinje da opada iako je ostao na svom položaju Velikog vezira.
Uveče u Carigradu 11. oktobra 1579. Sokolovića u atentatu ubija izvesni
sumanuti derviš.
Dok je bio na mestu velikog vezira pomogao je da jedan od admirala turske
flote postane Piali Mehmed Paša, koji je srpskog porekla, rođen u Srbiji
u okolini Beograda 1530. godine.
Aneksija Bosne i Hercegovine
Aneksija
Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj (u stranoj literaturi poznata
i kao „Bosanska kriza“) izvršena je proglasom cara Franca Jozefa
7. oktobra 1908. godine. Kao neposredan povod poslužila joj Mladoturska
revolucija, izvedena u ljeto 1908. Bečki dvor se pitao hoće li novi
režim u Turskoj imati posljedica i u ovim oblastima.
Tim aktom, izvedenim bez prethodnog sporazuma sa velikim silama, koje
su joj na Berlinskom kongresu dale mandat za okupaciju Bosne i Xercegovine,
Austro-Ugarska je izvršila očiglednu povredu međunarodnih ugovora i
izazvala žive proteste u Evropi, utoliko više što se u isto vrijeme,
i u sporazumu sa njom, Bugarska proglasila za nezavisnu.
Predstavnici pravoslavnih i muslimanskih narodnih organizacija dali
su onda u Budimpešti (11. oktobra) izjavu da je aneksija izvršena bez
pitanja i protiv volje stanovništva i uputili su posebnu delegaciju
u evropske prestonice da tu izjavu stavi do znanja velikim silama.
U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuđenje, jer se osjećalo da se
Austrija time učvršćuje na Balkanu, da duboko pogađa nacionalnu budućnost
srpstva i da želi da presiječe sve nade u budućnost velike samostalne
srpske države. Srbi su se riješili na krupne žrtve; protestovali su
u svim prestonicama, stvorili Narodnu odbranu sa ciljem da smiri partijske
strasti i prikupi dobrovoljce za eventualne borbe, i obrazovali (24.
februara 1909) koncentracionu vladu pod predsedništvom Stojana Novakovića.
Pod pritiskom opšteg neraspoloženja u Evropi, u želji da sporu oduzme
evropski karakter, Austrija je sa Turskom sklopila sporazum (26. februara),
platila joj odštetu od 2,5 miliona i počela pripreme da silom uguši
srpske proteste, prije no što dođe do konferencije velikih sila, koju
je predlagala Rusija. Rusko posredovanje spriječila Njemačka prijetnjom
u Petrogradu, zbog čega je Srbija morala da se pokori, ali posredovanjem
Engleske oslobođena isuviše ponižavajuće izjave koju je tražila bečka
vlada. Umjesto nje (31. marta 1909) dala drugu izjavu da: nova situacija
stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u Srbijina prava. Austro-Ugarska
tom izjavom dobila zadovoljenje i smatrala se pobjednicom, ali ustvari
izgubila.
Aneksijom Bosne i Hercegovine srpsko pitanje dobilo je evropski karakter,
jer je u cijelom svijetu ostao utisak da je Austro-Ugarska izvela nezakoniti
akt i da mu je kao pravu argumentaciju dala samo silu. Pored Srbije
bila je uvrijeđena i Rusija. Za Srbiju ovaj udar bio je od koristi:
upozorio je na blisku opasnost, stavio krupna nacionalna pitanja iznad
partijskih, izveo koncentraciju narodnih snaga i izazvao jačanje nacionalizma
i nacionalne solidarnosti.
Atentat na Franca Ferdinanda
Franc
Ferdinand (нем. Franz Ferdinand von Österreich-Este;
18. децембар 1863–28. јун 1914.), najstariji sin Karla Ludviga
i Marije Anuncijate od Napulja–Sicilije, rođen je u Gracu.
Njegov stric bio je Franc Jozef I.
Ferdinand je 1878. godine otišao u vojsku u Gornju Austriju. Kada je
prestolonaslednik Rudolf umro 1889. godine, Ferdinand postaje naslednik
trona. 1900. godine oženio je Sofi Hotek (od 1909. Sofija Hoenloe).
Kako ta veza nije bila zakonita, njegova deca nisu imala pravo nasledstva
krune.
Porodica je sa troje dece živela u dvorcu Belvedere. Od 1906. godine
Franc Ferdinand je počeo da se bavi politikom. Počeo je sa pravljenjem
planova da promeni Austriju i Mađarsku kada preuzme vlast. Hteo je da
rekonstruiše monarhiju po tadašnjem nacionalnom rasporedu i time utvrdi
središte monarhije.
U spoljnoj politici, Ferdinand je bio za jaku saradnju sa Nemačkom,
Rusijom i mirnu politiku prema Balkanu. Bio je pristalica antisrpske
politike austrijskog dvora, što je izazivalo ogorčenje i podozrenje
među Srbima u Austro-Ugarskoj,
pogotovu u Bosni, gde je obespravljenost Srba bila najveća. 28. juna
1914. godine, na Vidovdan, u Sarajevu se održavala vojna vežba, koju
je Franc Ferdinand želeo da poseti. Za posetu Sarajevu je određen srpski
praznik Vidovdan, da bi se potlačeno srpsko stanovništvo Austrije što
više ponizilo. On je sa suprugom došao u posetu Bosni iako mu je dato
do znanja da u Sarajevu može da dođe do pobune.
Tokom obilaska grada u otvorenom automobilu, na Vidovdan, 28. juna 1914.
godine pripadnici revolucionarnog pokreta Mlada Bosna su izvršili atentat
u kojem su ubijeni Franc Ferdinand i njegova supruga. Prvobitni plan
nije uspeo pa je atentat izvršio maloletni Gavrilo Princip. To je bio
povod za vojnu intervenciju koja se uzima za početak Prvog svetskog
rata.
Socijalni tematski sloj
Hrišćani pod turskom vlašću
Andrić nam je kroz umetnička sredsta pokazao težak život srpskog i
uopšte hrišćanskog sveta pod osmanlijskom vlašću, istakao je brutalnost
i varvarsku prirodu aziteljske upravljačke logike koja je uzimala i
odnosila ne samo materijalna dobara nego i nešto više – ono što je krv
čovekove krvi: decu, mušku, zdravu (Danak u krvi). Od njih – otrugnutih
od roditeljskog zagrljaja, od prave vere, jezika i tradicije, pravili
su horde osvajače, surove i bezobzirne janičare i tlačitelje, najčešće
onog naroda iz koga su ponikli.
Jedini posao raje, obespravljenog sveta, je da kulučari. Zbog toga javljali
su se česti otpori, tračak nade, ali oni su imali sudbinu sličnu Radisavu.
I upravo takvim bezljudskim ponašanjem, osmanlije su uspevale da održe
vlast, sve dok Dahije nisu počeli da se mešaju u veru, i onda, pošto
nisu poslušali svoga velikoga vođu cara Murata, desilo se ono što se
dešava svakom zlu.
Zidanjem mosta, Mehmed paša je imao na umu radi dobročiteljstva u dva
pravca:
- podiže sebi zadužbinu tamo odakle i potiče
- daje šansu svome narodu iz kraja da zarade
Pošto je vezir ovaj posao poverio Abidagi, gramzivom i nepredvidljivom
čoveku, situacija se izmenila. Narod je kulučario za džabe, čak su i
hleba morali sami da pronađu. Nisu mogli da obrađuju svoja polja koja
ih hrane, žitarice, jer su ceo dan provodili na gradilištu. Kada bi
se vratili sa posla onako znojavi i malaksali izvalili bi se da spavaju
na prvo mesto koje im padne pod rukom.
Propadanje turske imperije
Sa devetim poglavljem počinje austrijski deo istorije. Austrijanci
ulaze u kasabu i nalaze Alihodžu prikovanog za hrastovu gredu na mostu.
Turci su međusobno podeljeni na one koji prihvataju stanje stvari, koji
se mire s novonastalom situacijom, i one koji bi želeli da pruže oružani
otpor. Simbolična je scena u kojoj je Alihodža ugledao veliki krst na
vojnikovoj levoj mišici. Taj krst je doživeo kao simbol propasti turske
imperije, kao pobedu hrišćana u Bosni:
Kroz suze hodža je, kao u neobičnom snu, gledao na vojnikovoj levoj
mišici belu, široku traku i na njoj velik i pravilan krst od crvenog
platna. Samo u groznici mogu da se vide takva gadna i strašna snoviđenja.
Taj krst mu je plivao i poigravao u suzama i, kao ogromno priviđenje,
zaklanjao ceo svet.
Alihodžin dramatičan doživljaj krsta koji dominira njegovim vidikom,
istorijski govoreći, iskaz je njegove mržnje prema hrišćanima. Istoričar
bi mržnju dve etničke-verske grupe opisao sasvim drugačije, naučnim
konstacijama i dokazima, a Andrić je ti učinio pomoću simbola krsta.
Taj krst je Alihodžiono tragično saznanje o pobedi jačeg i nadmoćnijeg.
Filozofski aspekti dela
O slobodi, sudbini i moći
Osnovni elementi Andrićeve vizije života svode se na pitanja o čovekovoj
sudbini, na problem i iskušenje moći i na viziju slobode. Čovek u svom
trajanju stalno nastoji da osvoji veći životni prostor od onog koji
ima, želi da uveća svoju moć ili da svojim umom pomeri granice svoje
slobode. Život je svetlost nad kojom stalno vreba mrak. Mrak nekad poklopi
svetlost i tada kasablije polako uče da ne žale za onim što je prošlo,
što je i glavni motiv romana: život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano
troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao most na Drini.
Sudbina mosta vezuje se za višegradsku kasabu, kao što se i sudbina
kasablija vezuje za most. Andrić preko nekoliko likova opisuje susret
sa smrću. Kod nekih je smrt oblik oslobođenja od nekih neprihvatljivih
ograničenja koja čoveku nameće život. Alihodžin život završava se kada
je neuništiv i nepromenljiv most porušen. Njegov kraj je prirodan i
tu se smrt opisuje kao krajnja granica i patnja od koje ne možemo pobeći.
Za razliku od njega, drugi likovi su imali nasilne krajeve: mučenje
Radisava, ubijanje nevinih, Jelisija i Mila, vešanje Vaje Ličanina.
Čovek se u ovom romanu susreće i sa prirodom koja ima sudbinsku moć
nad njim. „Veliki povodanj“, iako su kasablije očekivale poplavu, sve
je iznenadio i da nije bilo konja Suljage Osmanagića, koji je bio u
dosluhu sa prirodom, ne bi bilo spašeno ništa, jer je on pre nego što
se Drina potpuno izlila probudio sve kasablije. Žrtva prirodne volje
bio je Kosta Baranac koji je najmanje vodio računa o prirodnom zakonu,
jer je želeo da proširi svoj životni prostor.
U čovekov život se sudbinski meša i istorija, u obliku političke vlasti,
koja u kritičnim trenucima pokazuje svoju sudbinsku moć „mrkog zida“.
Svoju moć vlast pokazuje za vreme Karađorđevog ustanka, tokom austrijske
vlasti i u Prvom svetskom ratu. Vlast je umešana u nasilne smrti likova.
Ali, vlast se uvek poziva na neke više ciljeve. Abidaga se poziva na
Boga i naredbe velikog vezira, na oglasima koji su kačeni na kapiji
vladar dodaje da je tako zaključeno na Veću naroda. Tragična sudbina
mladog vojnika Feduna se ogleda u činjenici da je naišao na gnev ugrožene
vlasti.
Postoje i granice koje čovek sam sebi postavlja. To su moralne i kulturne
norme, različiti oblici i navike. U životu čovek ovakve granice stalno
sam sebi postavlja. Žrtve tih normi u romanu su Fata i Šemsibeg. Šemsibeg
jer nije mogao da se prilagodi novim vremenima, a Fata je bila žrtva
unutrašnjeg sukoba između sopstvenih želja i osećaja dužnosti i poslušnosti
prema ocu čije je rešenje ona videla samo u sopstvenoj smrti.
Moć je kod Andrića pokušaj čovekovog nasilja nad sudbinom, koje završava
nasiljem nad samim sobom. Moć odvaja čoveka od sveta i sebe tako što
mu obećava veću slobodu. Da bi došao do moći čovek dolazi do iskušenja,
uvek se kocka sa onim što ima i što mu je dato. Ovaj oblik Andrić opisuje
u poroku Milana Glasinčanina, koji je, kao i većina moćnika, stranac
u kasabi. Kockarska strast je kao neka opsena koja mami svojom nepoznatom,
nadzemaljskom lepotom. Milan gubi, ali igra sve dok ne izgubi i dušu.
Isti slučaj je i sa Abidaginim pomoćnikom Pljevljakom. Pljevljak je
na moćništvo prisiljen, jer mu ona ne pripada, ni ne oseća nikakvo iskušenje
prema njoj. Kada je pronašao krivca i video šta ga je čekalo, on je
kao opijen moći, bio presrećan što je živ, toliko da u ludilu gubi dušu.
Mehmed-paša takođe ima sudbinu moćnika. Ali, u trenutku kada mu se nož
zarije u grudi nestaje sva moć koja je oko njega kružila.
Veliko civilizacijsko iskušenje moći predstavlja austrijsko doba. Austrijanci
menjaju celokupan oblik kasabe, misleći da imaju punu moć nad celom
Bosnom. Ovo iskušenje se završava ratom. Lotika je takođe pala u iskušenje
moći – novac joj je postao opsesija. Ona ga čuva, i svima pomaže kada
je potrebno, kako rođacima tako i kasablijama.
Sledeći oblik moći je čovekovo uzdizanje nad životom, koji preko smrti
vodi u slobodu. To je moć žrtve, koju Andrić predstavlja kao jedini
oblik ljudske moći, koji vodi ka duhovnom uzvisivanju po cenu ličnog
stradanja i propasti. Radisav se kocka sa svojim životom da bi sprečio
ono što se dešavalo. U njegovom stradanju se javlja jedinstven oblik
duhovne moći. Njegova patnja i stradanje se uzdižu iznad njega stvarajući
mu herojski oreol mučenika koji dobija tek kasnije, preko naroda.
Mrki zid je granica koju čovek ne može da pređe. U prethodno navedenim
vidovima Andrić nam otkriva čovekovo iskušenje moći, kojim čovek pokušava
da nasilnim putem dođe do što veće slobode. Kao što je rečeno, svaki
oblik slobode se plaća većom ili manjom žrtvom.
Svojom vizijom života Andrić je obuhvatio i vidove čovekovog postojanja
koji dolaze iz njegovog „utopijskog sna“. Oblici slobode se pojavljuju
u čovekovoj mašti, bez volje za moći ili kršenja prirodnih zakona, a
za Andrića mašta je jedini prirodno dat prostor u kojoj čovek ima bezgraničnu
slobodu gde može da oblikuje svet po svojoj volji. Slobodu mašte kod
Ćorkana dok korača ogradom mosta Andrić prikazuje kao slobodu igre,
koja čoveku daje snagu. Isto tako, sa slobodom mašte se srećemo u diskusijama
mladih generacija na mostu. Drugačiji oblik su priče iz mašte – legende.
Ali, ovaj oblik slobode nije večan, jer se pre ili kasnije mora suočiti
sa stvarnošću. Neke priče nisu legende, ali se uobličavaju maštom tako
što tokom pričanja kasablije sebi daju slobodu da u njih dodaju neke
elemente koje će ih malo odvojiti od stvarnosti i teške istine koja
ih je zatekla. Legende i priče se grade kao što se grade mostovi. Sloboda
mašte prerasta u graditeljsku slobodu.
Likovi
Abidaga
Abidag se prvi put pojavljuje kao krupan čovek, nezdravog crvenog lica
i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom
i brkovima čudno uzvijenim na mađarski način i tada se na skupu ispod
Mejdana predstavio kao bezobziran, nemilosradan i strog preko mere čovek.
Kada je došla i treća jesen, a narod (raja) i dalje kulučio na gradnji
mosta, sa utiskom okrutnog Abidage da građevinski poslovi slabo napreduju,
počeo je tražiti krivce. Takav utisak su nosili i oni koji su iz dana
u dan vukli kamen i ostali materijal po kiši, žezi i snegu. I ukoliko
su radovi slabije napredovali, teror Abidage bivao je sve veći. Pretnja,
uvrede, bič i razni oblici mučenja i izabljivanja – postali su jedini
oblici Abidaginog komuniciranja sa rajom koja je gradila most.
Novac koji mu je vezir poverio za plaćanje raje koja je sirova snaga,
uzimao je za sebe, nedajući raji ni hleba ni dukata. Vezir je imao nameru
da zidanjem svoje zadužbine, narod zaradi, a ispostavilo se da je jedini
koji je zaradio bio upravo Abidaga, što ga je na kraju koštalo glave.
Zato ga Andrić slika kao svirepog čoveka i tiranina. Njegov bes brzo
poraste, on postaje brutalan i beskrupulozan, bezdušan i ciničan. S
nipodaštavanjem gleda na ljudsku muku i stradanje. Nemilosrdno kažnjava
kulučare koristeći se surovim sredstvima prinude. On je dvostruko označen
strahom: pre svega, strahom kojim potčivanja narod na poslušnost, a
potom intimno-psihološkim strahom – da ne izgubi poverenje moćnijih
od sebe.
Njegova sudbina pokazuje da svako zlo razara samo sebe i da mora biti
kažnjeno.
Radisav sa Uništa
Jedan od potlačenih koji će pokušati da se Abidaginom teroru suprostavi
i stavi u odbranu ljudskog dostojanstva i afirmisati hajdučko u sebi
– bio je Radisav sa Uništa. Pripovedač o njemu će reći da je "onizak
čovek mrka lica i nemirnih očiju, dobro pognut u pasu", da je išao
"klateći glavom ramenima levo-desno, kao da seje brašno".
Bio je "malen , potuljen i užurban". On je došao na ideju
da se pokrene pobuna i organizuje otpor protiv turske tiranije na gradilištu,
i to tako što će se noću rušiti ono što je danju podignuto, naravno,
uz priču da to čini vila brodarica. I počeo je da ruši, a kad je uhvaćen,
iako tako mali i neugledan, sve je oćutao i svaku muku junački izdržio
– i vrele verige preko grudnog koša, i otkidanje nokata usijanim kleštima,
i nabijanje na kolac: "Čovek je bio nabijen na kolac kao jagnje
na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što
nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća".
Tako nabijenog na kolac uspravili su ga, podigli visoko iznad glava
okupljenog naroda i ostavili da polako umire. Bio je "izdignut
za čitava dva aršina, uspravan, ispršen(...), isturen u prostoru neprirodno
ukočen i prav". Radisav, tako "prav i odvojen", isticao
se na kocu i svima je u tim trenucima izgledao dalek i nedostižan. On,
do juče običan, neugledan i ni od koga zapažen i mnogo poštovan, odjednom
je postao centar tuđih pogleda i znatiželje, predmet divljenja, ali
i nekog straha, simbol prkosa i otpora, ali i strašnba opomena šta se
sme, a šta ne. U takvom položaju, nabij na kolac i visoko podignut iznad
njihovih glava, bio je iznad svih njih jer se nekako "izdvojio
i uzvisio" i više "inije ni ličio na ljudsko telo koje raste
i raspada se koliko na visoko uzdignut, gvrd i neprolazan kip koji će
tu ostati zauvek..."
Tako je započeo njegov put u mitske visine, u priču i pamćenja, u savremeno
trajanje. On je sada onaj kome "ne može više niko ništa";
on je onaj koji je sve druge nadvisio svojim podvižništvom i tako se
"posvetio", a što je privilegija samo retkih i odabranih.
Crni Arapin
U četvrtom poglavlja romana je smrt mladog radnika, crnog Arapina.
Na nerazumljiv način, kako kaže pisac, konopci su tokom izgradnje mosta
popustili i kameni blok je pao tačno gde treba, ali je usmrtio majstorovog
pomoćnika crnog Arapina. On je prva žrtva koja je ugrađena u srednji
stub mosta. Pošto se to dogodilo "čudnim slučajem", njegova
se volja shvata kao volja viših sila koje traže žrtvu da bi most postojao.
Oko crnog Arapina se potom raspreda legenda; veruje se da u srednjem
stubu, gde je poginuo, ima velika mračna dvorana u kojoj on živi. Kome
se on javi, mora da umre. Deca stalno zaviruju u taj mračni otvor "kao
u ponor koji i straši i privlači."
Legenda o crnom Arapinu snažno je uzbuđivala dečju maštu. Deca su više
verovala u tu legendu, u nešto nestvarno i nevidljivo, nego u istinu
da u Arapinovu "sobu" ulaze radnici preko drvenih skela. Fantastično
tkanje legendi raspaljivalo je maštu kasabalija i podsticalo njihovu
potrebu za neobičnoišću i čudesima. Pretvaranje stvarnosti u legendu
uvek je motivisano nekim nesvikadašnjim događajem
Ćorkan
Ćorkan, vanbračni sin višegradske ciganke i nekog vojnika Anadolca,
po svom poreklu i živo tu jedan je od ljudih sa dna kazablijskog života,
od onih što "sede tako i piju, i pijući čekajući da im u svesti
najposle plane ona čarobna svetlost kojom piće obasljava onaj koji mu
se potpuno predaju". On je jedan od onih kojih "žive od svirke,
šale i rakije" i čiji je "prvi život u noći" od onih
koji "svirepi mogu da izvrgavaju podsmeku ili tuku bojažljivi da
psuju, dražljivi da daruju..." Od svi tih noćobdija, Ćorkan je
najviše bio predmet zadirkivanja, neukusnih šala i podsmeha. Ukratko,
bio je stvoren za razonodu kasablija koji se ni jednog trenutka nisu
nosili na njegovu dušu, niti se trudili da saznaju koliko je u njemu
čežnja za lepotama ovoga sveta, ali istinite patnje što je usamljen
i od drugih neprihvaćen.
Salko Ćorkan je, kao i svaki čovek, imao svoje slabosti, a to je utopiljska
ljubav prema Švabici koju je jednom video u cirkusu dok je jednom igrala
na žici. Ona je odavno otišla iz kasabe, ali je ostalo sećanje na njenu
lepotu i batine dobijene zbog ljubaznosti u nju; ostala je Ćorkanova
čežnja za njenom pojavom, za skladnim pokretima i opojnom igrom na žici.
Ćorkan je postajao predmet zadirkivanja posebno kada bi popio koju rakiju.
Prve tri godine je patio za Švabicom, a onda je došla Paša, bela, čedna
jedinica "koja se previja kao dozrela loza preko avlijskog zida".
Zadirkivanje je išlo i u drugom pravcu: da mu je otac neki bogati oficir
iz Anadolije, te da mu je kao jednom nasledniku ostavio silno bogastvo
koje čeka na njega tamo u dalekoj Brusiji.
Ovaj nesrećan itragičan kasablijski junak Ive Andića, informiran u odnosu
na ostali kafanski svet, u trenutku pijanstva i unutrašnje ponesnosti,
jedne februarske noći pred svitanje, praćen podsmesima i omaložavanje
pijanog sveta, popeo se na zaleđenu i klizavu ogradu i počeo da hoda
po njoj. Prvo je koračao bojažljivo, zatim ubrzano i na kraju neubuzdano,
samouvereno. Bio je to sada ples nad ponorom, po ivici koja deli život
i smrt. Njegovi pokreti, ritmički već ujednasčavani i skladnijji, bili
su u stvari oponašanje one igre švabice u cirkusu. Do tog trenutka niko
i ništa, Ćorkan se "svojim opasnim položajem (...) odjednom izdvojio
i sada je kao neko džinovsko čudovište visoko iznad njih". U svakodnevnom
životu težak i trom, od jednom je "postao lak i vešt". I ne
samo "vešt" nego i "uzvišen, iznad svih". On u tom
položaju, ponosan svojom igrom i zanesen njome kao u nekom snu, vidi
se kako ide na "daleko neostvarljivo putovanje o kome mu svake
večeri mu mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na koje
je sad, evo, najposle krenuo". Svi koji su ga pratili, dotle hrabri
i usvemu superiorniji od njega, od jednom su postali plašljivi, mali
i zadivljeni Ćorkanovom hrabrošćču dok je izvodio svoju životnu i smrtonusnu
igru uz njihovo glasno:
- Aferim, Ćorkane, pile od sokola!
- Aferim, gazio!
Ćorka je bio prvi – a takvi su vrlo retki – koji "hoda onuda koda
je zabranjeno i kuda niko ne ide". Ćorkanov slučaj pokazuje da
samo oni koji pređu takav put mogu da računaju na priču o sebi, samo
takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice i nadilkaze svoje
vreme.
Ali, sve je to trajalo dok je Ćorkan bio na onoj visini koja ga je odvajala
od drugih i činila velikim. Međutim silazak sa mosta na put, tvrdi neravan,
samoubilačno predstavljan povratak u svakodnevnicu, u staroj već poznato;
povratak u surovu i grubu stvarnost, bahatu i svenigirajuću.
Ćorkan je jedan od najtragičnijih, ali i najpotečnijih likova u romanu
Ive Andrića, koji posvedočuje da je i u nepriznatim i "suvišnim
ljudima, ponekad, mnogo više lepote i skrivenog smisla za lepotu, samo
je treba zapaziti i vrednovati na prvi čin".
Fata Avdagina
Ivo Andrić ima tu moć stvaraoca da legende kazuje kao priče iz stvarnosti,
a obične ljudske sudbine i priče iz života diže na nivo nesvakidašnjih
i mitskih priča. Jedna od takvih priča koja od ženske lepote stvara
mit jeste i priča o Fati Avdaginoj, čija je sudbina deo istorije mosta.
Fata je bila kćer jedinica starog Avdage Osmanagića, uglednog trgovca
koji je imao još pet oženjenih sinova i najveću kuću u Veljem Lugu.
Imao je veliku magazu i kasabu i veliki ugled. Fata je bila izuzetne
lepote, o njoj su i pesme pevane. Kao i sve retke i neobične ženske
lepote, i ona je nekoliko godina bila "cilj svih želja i nedostižni
uzrok". Ali, u odnosu na druge, posedovala je i "veštinu govora"
– dodatnu lepotu, i nedostatka hrabrosti kod mnogih da se približe toj
lepoti ili da je neko zaište.
U Fatu se zagledao Nailbeg iz Nezuka, drugog zaseoka, sin jedinac Mustajbega
Hamzića. Skupio je hrabrost, i zaljubljen, dao joj do znanja da može
biti nevesta Mustajbega. Fata je smelo i nesmotreno, pred svima, izgovorila
reči koje će biti fatalne po nju:
- Hoće, kad Velji Lug u Nezuke siđe!
Bilo je to njeno ne; ono će je, kasnije, dovesti u sukob sa Avdaginim
neporecivim da (Avdaga ju je, i ne pitajući je, obećao Mustajbegu za
snahu). Fata, "lepa, ohola i mudra", nemajući snage da pokrene
očevo da, prihvati udaju kao tuđu volju, a ne svoj izbor. Ako bi prihvatila
očevu odluku kao neopoziv čin, morala bi u Nezuke; a to znači da bi
"Velji Lug sišao u Nezuke" i ona porekla sebe, svoju reč,
svoj ponos, i time pružila drugima povod za ogovaranje, izrugivanje
i veliku sramotu sa kojom ne bi mogla živeti. Ipak, da bi udovoljila
očevoj volji, ona se priprema za svadbu ("svadbeni vez"),
iako zna da nikad neće stići u Nezuke. Ivo Andrić majstorski i umetnički
vrlo uspešno slika njene nemire i psihološko ponašanje u toploj i zvezdanoj
noći, kada, opijena lepotom noćne atmosfere stoji pored prozora i u
svim delovima svoga tela oseća svoje fizičko postojanje, kada se u njoj
razliva devojačka snaga i "dozrela lepota tela". U tim trenucima,
oslonjena grudima na "drveni demir na prozoru", ona "oseća
kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kućom, zgradama, njivama,
diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta zajedno sa svetlim
nebom i noćnim pronstranstvom". U toj noći i u istoj situaciji
Fata oseća kao da je celo njeno biće intengrisano sa svetom i kosmičkim
pronstranstvom. Tada je ona daleko od dnevnih obaveza i briga, od očevog
da i vlastitog ne. Verovatno i u takvoj jednoj noći, ako ne baš i tada,
doneta je odluka da se sve mora završiti na granici između njenog ne
i očevog da, tj. Između Veljeg Luga i Nezuka – tačno tamo gde je most,
odnosno na samom mostu. Njena misao "sve se češće zaustavlja na
kapiji (...), ispod koje huči zelena, brza i duboka reka". I na
dan svadbe, kad su svatovi prelazili preko ćuprije, baš na tom zamišljenom
mestu, ona je potvrdila svoje ne – skočila je u nabujalu Drinu.
Lepota Fate Avdagine je mitska lepota žene, fatalna lepota na kakvu
nailazimo u narodnim pesmama i predanjima koja, kad se uzdigne do "opasnih
visina" postaje nedostižna i kobna za druge, ali i samorazorna,
uvek sa tragičnim ishodom.
Lotika
Jedan od najstudionije razvijenih likova u romanu Na Drini Ćuprija
svakako je Lotika. Po pregnućima i samopožrtvovanju koje je odlikuje
mnogo podseća na junakinju gospa Nolu iz istoimene pripovetke Isidore
Sekulić.
Pre nego što će započeti slikati njen portret i karakter, Andrić nam
daje podatke o istorijskom i društvenom trenutku u kome se ona javlja.
Bile su to decenije austrougarske vladadavine (negde oko 1885. godine),
kada je sve postojalo nekako srećno, bogatije i smirenije, kada se išlo
"putem usavršavanja i napredka". Hroničar kaže: "Sve
što je svirepo i grabežljivo u njoj (misli se na novu vlast, prim. Č.Đ.),
bilo je prekriveno dostojanstvom, sjajem i osveštalim formamam".
Odjednom su se pojavili neki novi činovnici, neka tuđa imena, novi izrazi
i nov stil odevanja; počele su drugačija ophođenja – sve je postalo
nekako "šire i zračnije, raznovrsnije i bogatije". Otvaraju
se radnje, kantine, pa i nov hotel – još jedan znak opšteg prosperiteta
("stao je da kruži novac u dotle neviđenim količinama").
Hotel je otvorio "Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu
i dve devojčice". Međutim, duša toga hotela bila je njegova mlada
svastika Lotika, po kojoj je hotel bio popularan i zbog koje je nazvan
"Lotikin hotel". Tu se okupljao običan svet (u velikoj sali),
ali i činovnici, oficiri i "bogatiji domaći svet" (u maloj
sali). U hotelu se "pilo i kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni
ragovori i svršavali poslovi, i dobro jelo i čisto spavalo". A
nad svim tim bdema i o svemu tome brinula, na čuđenje svih, Lotika,
a ne vlasnik Caler.
Lotika je bila "strasita, puna, zagasitobole kože, crne kose i
žarkih očiju". Znala ja da govori "slatko, smelo, duhovito,
oštro, laskavo, umiruće" – sve u zavisnosti od situacije i sagovornika.
Bavila se tim nezahvalnim i napornim poslom i bila stvorena za taj posao.
O njoj kaže i to da je bila "neumorna, vešta, žena hladnih čula,
brze pameti i muškog srca". Uz to, imala je tu veštinu ponašanja
da se "igrala sa razularenim ljudima". Ona je "zaluđivala",
"varala", "uzimala", ali je "proskaje i bolesnike
darivale", "pomagala posrnule bogate porodice, siročad i udovice".
Sve u svemu, bila je "mudra čovečna žena koja ne misli na sebe
i koja, grabežljiva i nesebična, lepa i zavidljiva a čedna i hladna,
vodi jedan palanački hotel..." Kao i gospa Nola, sve je radila
i držala u svojim rukama: "...U časovima ukradene slobode, čitala
(je) berzanske izveštaje i proučavala prospekte, sređivala svoje račune,
odgavarala na pisma banaka, donosila odluke, davala naloge, raspoređivala
uloženim novac i slala nove ulole(...) Upravljala je sudbinom celog
tuceta jevrejskih porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije
pojedinosti...Upućivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na lečenje".
I u svemu tome ona je nalazila "svoje jedino pravo zadovoljstvo"
i puni smisao svoga života, bez obzira na sve napore i satiranja njene
energije, koja će je neminovno odvesti u klonuće, umor i slom.
A lotikin slom je došao posle tridesete godene intenzivnog rada i napora
da hotel sačuva, održi i mnoge usreći. Umor u njoj došao je u isto vreme
kad i društvene promene, kada su počele i osipanja mnogih vrednosti
koje su bile dovedene do prosperiteta. Došla su "nova vremena i
žučna navala novih ideja i nov način života..." Bilo je to vreme
"aneksione krize". Hotel je slabo radio, a ona je morala da
se brine o Mini, starijoj sestri kćerki, usedelici, zatim o njenom desetogodišnjem
umnom zaostaom i sakatom bratu; morala je da se nosi sa dugovima koji
su bivali sve veći i sa propalim investicijama. Oni pak koje je pomagala
nesebično otišli su u svet i potonuli u vlastiti egoizam: bili su zaokupljeni
svojim zaradama, položajima, sitnim radostima ili tekućim problemima.
Na nju više niko nije ni mislio ili se, u krajnjem slučaju, sve završavalo
na pismu u pozdravima. Prva bombardovanja je zatiču u Višegradu, što
je bio znak da Prvi svetski rat počinje i da neće zaobići ni kasubu
Višegrad. Ona, sa ostatkom porodice (zet, nesposoban za bilo kakvu akciju,
njegova starija kćer, nepokretan sin), ostavlja hotel i prelazi na levu
obalu, u neku napuštenu tursku kuću, čekajući da se odatle nekako prebaci
do Rogatice a zatim u Sarajevo. U tom čekanju doživljava nervni slom.
Bio je to slom tela, ali i slom života ispunjenog ambicijama, neprekidnim
radom, naporima i bdenjima. Ostavljena i zaboravljena od cvih, Lotika
gubi bitku sa vremenom i životom.
Alihodža
Postoje graditelji, ali i čuvari velikih građevina. Graditelji su Mehmed-paša
Sokolović u svom romanu i veliki vezir Jusuf u pripoveci Most na Žepi,
a od čuvara – Alihodža Mutević. On je, kao i bog Višnu iz indijske mitologije,
mitski simbol čuvara. Mehmed-paša Sokolović nestaje "ali se rađa
Alihodža, čuvar stvorenog". On "ne gradi most, ali bdi nad
njim", traje sa njim i umire sa njim.
Kao lik, Alihodža javljka se još u 9. glavi romana, u kojoj se govori
o dolasku Austrije u Bosnu. Dat je kao "mlad čovek, živ, nasmejan
i punokrvan", on je o svim stvarima uvek imao svoje mišljenje.
Vodio je dućan koji mu je stao od oca. Od samog početka se eksponira
kao protivnik svega što je novo, ali i trezven; protiv je otpora Osmana
Karamanlije jer bi takva oružana pobubana bila bezuspešna ne može onome
ko je jak i silan. Osman naređuje da bude kažnjen: na mostu da bude
"prikovan desnim uhom za jednu drvenu gredu koja se nalazila na
kapiji". Međutim, njega nije toliko mučio fizički bol koji je dolazio
od povređenog uha koliko onaj unutrašnji "olovni bol u grudima
koji je ljuti i teži nekako ikakav ljudski bol koji se može zamisliti",
a koji je stvarala "ona beda, široka hartija švapskog proglasa"
istaknuta na mostu. Ona je svojom belinom presekla most na polovinu
"kao bezglasna eksplozija i da tu zjapi provalija" koju on
oseća kao vlastito polićenje i počinje da je u sebi intenzivno nosi,
sa bolnim utiskom da je most "odjednom porušen na sredini".
Povremeno na običan jezik to bi trebalo da znači da su niti svakodnevnice
ovim pokidane, da pravog i mirnog života više nema i da započinje nova
neizvesnost sa dolaskom novog.
Alihodža se kao lik javlja i u 16. poglavlju, takođe kao protivnik svega
što je novo i što, po svojoj prirodi, remeti staro i uništava deo stečenih
navika i lagodnosti življenja: "On je jedan od retkih varoških
muslimana koji nije prihvatio ništa od novina i promena koje su stranci
doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, ni u govoru, ni u načinu trgovine
i poslovanja", ostajući uvek svoj, trajno vezavši svoju sudbinu
za most, kao da se toj potrebi da se bude uvek isti i stalan učio od
trajanja samog mosta. Novo ga je zamaralo i odvodilo u ogorčenje. Bežao
je od sveta i zatvarao se u dućan, krio u skriveni sobičak za koju je
govorio da je tabut. Tu se krio kao Diogen u svom buretu. Odatle je
osluškivao "šum života u čaršiji, konjski bat, viku prodavača"
i posmatrao ljude u hodu koji su za njega već pokojni i "koji se
još nisu smirili". Kada je na tom mestu, on zaboravlja na svoje
brige, ne zabrinjavajući svakodnevnicu i sve užase koji idu sa njo,
usredsređen na misao o prolaznosti i nestalnosti svega što je ljudsko
jer se stalno nešto ruši, obnavlja ili gradi. Roman se upravo završava
smrću Alihodže "na uzbrdici koja vodi na Mejdan", tu je "izdisao
u kratkim trzajima". A pre toga, vidimo ga u diogenovskoj zatvorenosti
i bekstvu od sveta, u njenom tabutu (sobičku), gde, pred smrt, oseća
"onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog prašnog
sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim
vodama blagog šuma". Ali baš u takom opuštanju u snatrenju (maštanju,
sanjarenju), dućan i sam most pogađaju prve granate koje su dakle do
znanja da je započeo Prvi svetski rat, odnosno novo rušenje i satiranje
svega što je lepo i što čini ukras ovoga sveta. Eksplozija je prekinula
njegove misli, prekinula je i most: ostao je "bez jednog stuba,
a između dva grupo prelomljena luka zja praznina", prekinula je
i njegov život koji se bio identifikovao sa trajanjem mosta, jer se
što se događalo u Alihodžinom životu i sve što je on bio u životu, bilo
je vezano za most. Ali, pre svoga kraja, nije mogao da shvati i da se
načudi kako je moguće da oni isti koji su ćupriju čistili, doterivali
je i održavali, sada ruše "kao da je stena u planini a ne zadužbina,
hair i lepota". Pre nego što će umreti, ispunila ga je i misao,
ohrabrujuća, optimistička i spasonosna za svet i čoveka: "...Ako
se ovde ruši, negde se gradi(...). Sve može biti. Ali jedno ne može:
ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih i društvenih
ljudi koji će za božlju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja
bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje..." Hteo je reći:
svet ne može i ne sme ostati bez graditelja velikih i vrednih građevina,
ali i njihovih čuvara, jer bi time presahla božanska ljubav i svet bi
bio pretvoren u duhovnu pustinju. Eto malo svetlosti za svet koji satire
postojeće, ali i gardi novo. I nade u trajanje "ranjenog"
mosta, u obnovu njegove lepote
LITERATURA