|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
АЛТЕРНАЦИЈЕ СУГЛАСНИКА У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ
ГЛАСОВНЕ АЛТЕРНАЦИЈЕ(ПРОМЕНЕ)
Гласовна промена (алтернација) јесте смењивање гласова у речи при творби или промени њеног облика.
Ако описујемо ове промене синхронијски (у језикословљу: описивање језичких појава онако како делују у неком временском раздобљу), исправније је рећи да се ради о гласовним алтернацијама (лат. alternatio ’смењивање, мењање’). Уколико ово смењивање гласова посматрамо дијахронијски (у језикословљу: разматрање језичких појава онако како следе или се збивају протицањем времена), рећи ћемо како се ради о гласовним променама.
Иако су се промене које сада описујемо догодиле дијахронијски (синхронијски гледано, то су морфофонолошке алтернације), потребни су нам и језгровитији („дијахронијски“) термини: једначење по звучности, једначење по месту творбе, палатализација, сибиларизација, јотовање итд., зато што их, и синхронијски посматрано, не бисмо сасвим прецизно описали као, редом: алтернације звучних и безвучних сугласника, алтернације с : ш, з : ж, н : м, алтернације к, г, х : ч, ж, ш, алтернације к, г, х : ц, з, с, алтернације ненепчаних са предњонепчаним сугласницима, а такође су ови термини несврсисходни за свакодневну употребу и понављање.
Алтернације палатализација и сибиларизација производ су промена које су се вршиле у далекој прошлости нашег језика (још у прасловенском периоду), а чији су се резултати сачували у облицима и у извођењу речи. Те промене биле су једначењског карактера. Наиме, задњонепчани сугласници к, г и х прилагођавали су своју артикулацију према артикулацији сугласника ј и према самогласницима предњег реда (тада су то били е, и, полугласник предњег реда ь, јат —, носни самогласник ę), преносили је напред — на тврдо непце, умекшавајући к, г и х, који су тако дали два низа сугласника: ч, ж, ш и ц, з, с. Први низ чине предњонепчани [палатални] сугласници, па је поступак њиховог добијања од к, г, х у повести језика названпалатализација. Други низ чине зубни пискави сугласници (сибиланти) з и с и зубни сливени сугласник (са пискавим састојком)ц, па је поступак њиховог добијања од к, г, х назван сибиларизација.
Током времена, гласовна промена палатализација (сибиларизација) је престала, а и за њеног трајања на местима где се данас налазе самогласници е или и у наставцима били су у неким случајевима други самогласници, који нису узроковали палатализацију. Отуда данас постоје неизмењени задњонепчани сугласници у многим примерима: Кике (лично име, ген. јд.), Мике, лиге, мухе, бухе, руке, ноге, јунакиња, кнегиња, монахиња, рукица (поред ручица), ношца (поред ножица), снахица(поред снашица) и сл.
ЈЕДНАЧЕЊЕ СУГЛАНСИКА ПО ЗВУЧНОСТИ
Једначење сугласника по звучности (алтернације звучних и безвучних сугласника) јесте прилагођавање појединих гласова другим гласовима према њиховим артикулационим особинама звучности тј. безвучности. Правило налаже прилагођавање претходног сугласника у речи наредном уколико се ради о гласовима различите звучности. Звучно-безвучни парови су
Три безвучна сугласника без одговарајућих звучних парњака, ф, х и ц, остају непромењени испред звучних сугласника (Врхбосна, Салихбеговић), али свакако узрокују обезвучавање звучних сугласника када се ови нађу пред њима: потфорум, претходити, исцепати.
Испред звучних гласника (сонаната) сугласници не мењају своју (бе)звучност: изменити, сменити, излог, слог, растројство,тресет итд. Сонанти не мењају своју звучност ни када се нађу испред безвучних сугласника: прст, замка, земаљски, игранка, алкохол.
Правописом су предвиђени следећи изузеци:
1. У писању, звучно д остаје непромењено пред безвучнима с или ш, у свим положајима у речи: одсуство, представник, суседство, подшишати, предшколски.
2. У писању, ђ остаје неизмењено пред наставком -ство: вођство.
3. У писању, неједначени остају звучни пред безвучним сугласницима и обратно ако се налазе: на саставима сложеница, предметака (префикса) и др., уколико би та промена довела до изобличења речи, промене значења, па и непрепознатљивости: предтурска (времена), подтекст, подтип, постдипломски (исп.: **претурска, потекст, потип, поздипломски, где би се поред једначења по звучности гдегде догодило и упрошћавање сугл. скупова или друге гласовне промене, а то би водило: изобличењу речи [*поздипломски], промени значења [*претурска] или непрепознатљивости [*потип]).
4. У писању, у страним именима (и изведеним придевима) изражено је очување изворне структуре, па ту ово једначење често изостаје: Вашингтон, вашингтонски, Фејсбук.
Наглашавамо „у писању“, зато што говорна норма свакако одступа од писане, због природе говорног апарата: одсуствоизговарамо као [отсуство], председник као [претседник] или чак [прецедник] итд. Говорна норма одступа и на саставу две речи:код куће изговарамо [коткуће], с другом као [здругом], без тога као [бестога] и сл.
ЈЕДНАЧЕЊЕ ПО МЕСТУ ТВОРБЕ
Једначење сугласника по месту творбе (алтернација с : ш, з : ж, н : м) наступа када се у облицима или творби речи зубни струјник (с односно з) нађе пред предњонепчаним сугласницима ђ, ћ, џ, ч, љ, њ, ж или ш, претварајући се у предњонепчани сугласник ж односно ш: смислити — смишљен, ишчеткати, шћућурити се; пазити — пажња, казнити — кажњив, ражџилитати се. У неким случајевима ће се пре једначења по месту творбе догодити једначење по звучности, на пример: из- + четкати → исчеткати → ишчеткати, или јотовање: смисл(ити) + -јен → смисљен → смишљен итд. Ове две алтернације (с : ш и з : ж) настале су као последица преношења артикулације гласова с и з на предње непце, где се једначе са предњонепчаним сугласницима (в. Подела гласова према месту изговора). Оне могу изостати у случајевима када постоји значењска (психолошка) граница, што повлачи и извесну станку у изговору:
• Између првог и другог дела сложенице: разљутити се, изљубити се, изњихати се, сљуштити.
• У (и)јекавском изговору, када се с и з налазе испред љ и њ насталих од л одн. н и сугласника ј из је, које је постало од старог гласа јат (
Алтернација н : м настаје када при творби речи њен други члан (м) дође испред двоусненика б или п. Гласник н у речимапрехрана, зелен, стан и др. прелази у двоуснени носни гласник м пред творбеним наставцима -ба, -бен(и), -баћ: прехрамбени, зелембаћ, настамба. За разлику од управо наречених изведеница, ово не важи у сложеницама, где је значењска (психолошка) разлика присутна, што донекле спречава прелазак н у м и узрокује извесну станку у изговору: странпутица, једанпут, воденбуба, ванбродски, те ово н задржавамо и у писању.
ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА
Палатализација (алтернације сугласника к : ч, г : ж, х : ш) јесте смењивање задњонепчаних сугласника к, г и х њиховим предњонепчаним заменицима (алтернантима) ч, ж и ш када се ови нађу у следећим положајима:
1. у вокативу једнине, када се нађу пред наставком -е: сељаче, враже, душе (од сељак, враг, дух);
2. у презентским облицима глагола чија се инфинитивна основа завршава на задњонепчани сугласник, када се он нађе пред -е из наставка за презентску основу: сечем, сечеш… (од сећи, чија је инф. основа видљива из 1. л. јд. аориста сек-о-х), стрижем, стрижеш… (од стрићи; стриг-о-х), вршем, вршеш… (од врћи; врх-о-х); треће л. мн. тих глагола, које нема -е, гласи: (они) се́ку, стри́гу, вр́ху (не: **сечу, стрижу, вршу, како се често чује);
3. у презентским облицима глагола са инфинитивном основом на -а, када се к, г и х нађу испред е: вичем, вичеш… (одвикати), стружем, стружеш… (од стругати), машем, машеш… (од махати); код ових глагола палатализују се предњонепчани заменици и у 3. л. мн.: (они) вичу, стружу, машу;
4. у компаративу и суперлативу придева, када се к, г и х нађу испред наставака -и, -а, -е… (од некадашњих наставака -ји, -ја, -је… за компаратив): јачи, јача, јаче (од јак); дужи, дужа, дуже (од дуг); тиши, тиша, тише (од тих), са суперлативима, наравно, најјачи; најдужи; најтиши;
5. у облицима множине именица око и ухо: очи-очију-очима-…; уши-ушију-ушима-…;
6. у изведеницама, када се задњонепчани сугласници к, г и х нађу пред наставцима за творбу; тако, на пример, задњонепчани сугласник:
a. к у речи момак, у изведеници с умањеничким наставком -е, бива замењен предњонепчаником ч: момче (девојка-девојче, ђак-ђаче),
b. г у речи друг, у изведеници са увећаничким наставком -ина, бива замењен предњонепчаником ж: дружина (рог-рожина),
c. х у речи прах, у изведеници с наставком -ина или -и-(ти), бива замењен предњонепчаним ш: прашина односнопрашити.
Предњонепчани заменици ч, ж, ш за к, г, х налазе се пред многим наставцима за творбу речи, па је ова алтернација (задњонепчани/предњонепчани) заступљена у многим примерима, као што су:
1. зрак-зрачак, дах-дашак, брег-брежак (испред умањеничког -ак);
2. мрак-мрачан, страх-страшан, дуг-дужан (испред придевског наставка -ан);
3. вук-вучић, бог-божић, дах-дашић (испред умањеничког наставка -ић);
4. вук-вучица, нога-ножица, муха-мушица (испред наставка -ица);
5. и многе друге речи изведене наставцима:a. -ац (стог-стожац) (умањенички наставак),
b. -ски (момак-момачки) (гради присвојне придеве),
c. -ина (вук-вучина) (увећанички наставак),
d. -иште (рок-рочиште) (овде нестандардна значењска врста наставка),
e. -урда (рука-ручурда) (наставак за извођење погрдница [пејоратива, депрецијатива]),
f. -и-(ти) (дуг-дужити, прах-прашити) (глаголски наставак).
Ни промена к, г, х : ч, ж, ш није увек заступљена, па постоје следећи случаји изузимања од замене задњонепчаних сугласника њиховим предњонепчаним заменицима, ч, ж и ш, испред наставака са самогласницима е и и:
1. у придевима и заменицама: дуги-дугим-дугих-дугима; јаки-јаким-јаких-јакима; тихи-тихим-тихих-тихима; неки, колики, коликих-коликим, толики-толиким-толиких-толикима;
2. у облицима именица, испред наставка -е: војнике, слуге, снахе;
3. у изведеним придевима, испред наставка -ин за њихову творбу од именица: Анкин од Анка, Загин од Зага, снахин одснаха.
СИБИЛАРИЗАЦИЈА
Смењивање задњонепчаних к, г и х њиховим зубним заменицима (алтернантима) називамо сибиларизацијом или, синхронијски, алтернацијама к : ц, г : з, х : с. Сибиларизација наступа:
1. у промени именица, када се задњонепчани сугласници к, г и х нађу пред и у наставцима за облике: руци (дат. — лок. јд. од рука), нози (дат. — лок. јд. од нога), ораси, орасима (ном. мн. и дат. — инстр. — лок. мн. од орах);
2. у заповедном начину (императиву) глагола чија се основа завршава на задњонепчани сугласник: сеци, сецимо, сеците(од гл. сећи, аор. 1. л. јд. пекох, 3. л. мн. през. пеку), стри́зи, стризимо, стризите (од стрићи-стригох-стригу), врси, врсимо, врсите (врћи-врхох-врху), са обичнијим обликом у савременом језику, врши;
3. у имперфекту истих тих глагола: пѐцијах, стри́зијах, вр́сијах (који још могу гласити и пѐчах, стрѝжах одн. вр́шах).
У књижевном језику позициона алтернација к, г, х : ц, з, с не проводи се у следећим случајима:
1. када се задњонепчани сугласници нађу у личним именима: Лука-Луки, Заги-Заги, Јованка-Јованки;
2. када се задњонепчани сугласници нађу у скуповима зг, цк, сх, чк, ћк, у именицама мазга-мазги, коцка-коцки, пасха-пасхи, мачка-мачки, праћка-праћки;
3. када се задњонепчани сугласник к нађе у скупу тк, а реч је о двосложним именицама: тетка-тетки, мотка-мотки, патка-патки, четка-четки, премда има и таквих именица где је промена заступљена: битка — (у) бици ← битци ← битки (правилно је и бици и битки);
4. када се задњонепчани сугласник нађе у речи са мање слогова (не у скупу с другим самогласником), а у којима би смењивање зубником довело до нејасноће у значењу: ба́ка-ба́ки (а не *ба́ци), се́ка-се́ки (а не *се́ци), до́га-до́ги (а не*до́зи), ли́га-ли́ги (а не *ли́зи).ЈОТОВАЊЕ
Поређе́ње ненепчаних сугласника у основним облицима са предњонепчаним који се на њиховом месту јављају у облициматих речи, или у изведеним речима од тих основних, показује да у нашем књижевном језику постоје алтернације ненепчаних са предњонепчаним сугласницима, које краће називамо јотовање. Ненепчани сугласници з, с, д, т, л, н у основним облицимаречи (номинатив једнине именица, инфинитив глагола, неодређени вид придева) брз, косити, глад, прут, волети, гранамењају се, редом, у предњонепчане сугласнике ж, ш, ђ, ћ, љ, њ у изведеним облицима (нпр. компаратив придева, трпни глаголски придев, збирне именице итд.) или у косим падежима (ген., дат., акуз., инстр., лок.) ових речи: бржи (брз + -и [од старијег -ји] → бржи), кошен, глађу, пруће, вољен, грање.
У истим тим облицима или пред истим наставцима за творбу речи уснени непчаници б, п, м, в алтернираће са скуповимабљ, пљ, мљ, вљ: изгубити-изгубљен, купити-купљен, ломити-ломљен, славити-слављен; груб-грубљи, сув-сувљи, сам-самљи, скуп-скупљи.
У српском књижевном језику предњонепчани заменици ненепчаних сугласника јављају се:
1. У облицима:
Изузетно, примери за јотовање испред ф (фј → фљ):
• у трпном придеву глагола: зашрафити ~ зашрафљен (за- + шраф + -[ј]ен → зашрафјен → зашрафљен),
• у називу етника: Крф ~ Крфљанин (Крф + -јанин → Крфјанин → Крфљанин).
2. У творби речи ненепчани сугласник из основне речи пред многим наставцима за творбу речи замењен је предњонепчаним сугласником, на пример у творби именица: прут-пруће, корен-корење, грм-грмље, (певати →) певан-певање; придева: говедо-говеђи, пиле(пилета) — пилећи, блед-блеђан; глагола: изград-и-ти — изграђ-ива-ти, исхран-и-ти — исхрањ-ива-ти, пониз-и-ти — пониж-ава-ти, претплат-и-ти — претплаћ-ива-ти.
Скуп ст у глаголима пустити, крстити, спустити, гостити, у оним облицима где се у глаголима родити (рођен),млатити (млаћен), платити (плаћен …) налазе јотовани заменици ђ и ћ (имперфекат, трпни придев, изведени глаголи), алтернира или са шт, или са шћ; пустити-пуштен-пуштах-пуштати, одн. гостити-гошћен-гошћах/угостити-угошћен-угошћавати. У неким случајевима налази се и двојако (дублетно): крстити-крштен/кршћен —(али само)кршћах-крштавати/кршћавати; уврстити-уврштен/увршћен-уврштавати/ увршћавати.
НЕПОСТОЈАНО а
Непостојано а (алтернација а :) појављује се:
• у многим именицама м. р. у номинативу једнине и генитиву множине: ло̀вац-ло́вца-ло́вцу-ло́вцем-ло́вцу у јд. и ло̀вци-ловаца-ло́вцима у мн.5, затим врабац-врабаца (: врапц-а, -у, -ем / врапц-и, -има), лонац-лонаца (: лонц-а, -у, -ем / лонц-и, -има), лисац-лисаца, закључак-закључака итд.;
• у генитиву множине именица средњег рода и женског рода са основом коју чине многи сугласнички скупови: седло-седала, копље-копаља, једро-једара; тачка-тачака, битка-битака, девојка-девојака, који се, због ненаглашене дужине, разбијају непостојаним а (једара, дѐвојака);
• у номинативу једнине мушког рода неодређеног вида придева: добар (: добри, добра, добро…), горак (: горки…), јадан (: јадни…);
• у разним глаголским облицима: рекао (: рекла, рекло / рекли, рекле, рекла), стигао (: стигла, стигло / стигли, стигле, стигла), јесам (: јесмо);
• у творби речи, нпр., код сложених са предметком глагола: изаткати (: истаћи од из- + таћи), изаслати (: излетети),изагнати (: изгонити), разастрти (: раставити) и сл., где видимо да једном предметак из- даје иза-, када се додаје глаголима који почињу скупом сугласника (изабрати), а други пут остаје без тога а, када се додаје глаголима који почињу једним сугласником (истерати);
• у неким предлозима уз поједине облике: са женом, са стране, низа страну, уза зид, ка граду, кроза зид, са собом, пода се итд., где се непостојано а јавља уз именске речи које почињу скупином сугласника (са мном), било каквим струјним сугласником (са Стеваном, кроза зид, са женом) или сугласником једнаким са оним у предлогу (ка кући) или сличан њему (ка граду).
Алтернација а :
У нашем књижевном језику, осим обавезне употребе непостојаног а у предлогу са када он стоји с инстр. јд. л. зам. ја — са мном и у случајевима када се тај предлог употребљава уз именску реч која почиње сличним сугласником: са женом, са зида, односно уз именску реч која почиње истим тим сугласником: са сунцем, са сином, односно када се предлог к (ка) налази испред именских речи са к: ка кући, ка коњу предлози са непостојаним а и без њега сразмерно слободно се употребљавају. Јавља се, дакле, напоредна употреба: с тобом / са тобом, с братом / са братом, с овцама / са овцама, к ливади / ка ливади, кроз зид / кроза зид, уз зид / уза зид, с истином / са истином.
ПРЕЛАЗАК Л у О
Или алтернација л : о видљива је у промени речи као што су именице (део, пепео, о̀рао), придеви (весео, цео), радни глаголски придеви (читао, пи́сао), у чијим се основним облицима (ном. јд., неодр. вид прид.) налази самогласник о, док се у изведеним облицима налази гласник (сонант) л (дела, делу, делом — де́лови, де́лова, де́ловима; веселог, веселом…, весела, весело; це́лог, це́лом…; читала, читало…; пи́сала, пи́сало…). Ова алтернација настала је у прошлости језика гласовном (фонетском) променом гласника л у самогласник о; пред крај XIV века у новоштокавским говорима сонант л на крају слога мењао се у самогласник о.6
Резултати промене л у о на крају слога сачувани су у савременом језику у творби речи и облицима. Самогласник о ће на крају слога бити увек уместо л у:
1. облику једнине м. р. радног гл. придева: чувао, радио, пазио, брисао, ишао;
2. именицама које су изведене од радног гл. придева наставком -ница: чекаоница, радионица, вежбаоница;
3. облицима именица изведених дометком -ац од радног гл. придева (осим у ном. јд. и у ген. мн.): читаоца, читаоцу (: читалац), мислиоца, мислиоцу (: мислилац), прегаоца, прегаоцу (: прегалац);
4. речима изведеним наставком -ба: деоба (: делити), сеоба (: селити).
С обзиром на то што је ова промена сразмерно кратко трајала, у нашем књижевном језику има много речи у којима се гласник л налази на крају слога а није замењен самогласником о.
1. Стога и међу именицама изведеним наставком -ац од радног гл. придева у свима онима који имају дуги самогласник у слогу испред наставка, тј. испред л са краја тог слога, то л остаје: зна́лац-зна́лца (зна́л-ца), пре́лац-пре́лца (пре́л-ца),нева̀љалац-нева̀љалца (нева̀љал-ца).
2. Ту се, затим, налазе речи домаћег порекла а разноликог нагласка, и дугог али и кратког, које су под утицајем наведених узеле облике са непромењеним л: стални, -а, -о, силни, -и, -а, мо̀лба, мо̀лбени, жа̀лба, жа̀лбени, шко̀лски, -а, -о.
3. У неким домаћим речима л је такође преостало: бијел (ијек. према бео), цијел, раздјел, предјел, ждрал, вал.
4. У речима страног порекла: генѐрал, ма̀ршал, бо̀кал, ка̀нал, конзул, жу̀рнал, о̀пал, мѐтал.
Осим тога, у савременом књижевном језику, постоји више двојстава, рецимо: со и сол, во и вол, сто и стол, соко и сокол, топао и топал, који се подједнако употребљавају, чинећи морфофонолошке дублете.
УПРОШЋАВАЊЕ СУГЛАСНИЧКИХ СКУПОВА И ГУБЉЕЊЕ СУГЛАСНИКА
Када се у речима нађу у скупу два иста, одн. један удвојен, или два слична сугласника, или када се више таквих сугласника стекну у скупу један до другога, онда настају гласовни процеси који воде упрошћавању тих скупова, најчешће губљењем појединих сугласника из њих.
Такви скупови се стварају или у појединим облицима речи, или при њихову извођењу, или при стварању сложених речи, на тај начин што се један од делова дотичних облика, односно речи, завршава једним, а други почиње њему сличним сугласником, или сугласничким скупом. Показаћемо то на следећим примерима: оду́жити (насталом од оддужити), беза́коње(од беззакоње), обу́ћи (од обвући), облак (од обвлак), ра̀сипати (од разсипати преко рассипати), педѐсе̄т (од петдесет прекопеддесет), шездѐсет (од шестдесет преко шезддесет), иша́рати (од изшарати преко исшарати и ишшарати), ражѐлети се (од разжелети се преко ражжелети се).
Као при стварању сложених, тако се и при грађењу изведених речи стичу сугласници у скупове у којима настаје поступак упрошћавања; од русски је добивено руски, од прусски — пруски, од французски (преко францусски) фра̀нцуски.
1. Упрошћавање се врши и у скуповима који садрже исте сугласнике, губљењем једног од њих: шестсто (= ’шест стотина’, 600) се изговара као /шесто/, а шестстого̀дишњи (= ’који је стар шестсто година’) као /шестого̀дишњи/, те би према фонетском начелу те речи требало тако и писати. Међутим, такође начелно важи да се не допушта обличко изобличење речи до непрепознатљивости тј. до тога да се њихово значење доведе у питање, па се овде у правопису одступа од фонетичности — зато што шестогодишњи означава ’оно што је старо шест година’, а што се шесто поклапа с обликом средњег рода редног броја шести, управо упућује на то да се у писању оставља удвојен сугласнички скуп ст.
2. У народском и другом непрецизном изговору долази каткад до губљења праскавих зубних сугласника пред скупом ст, па тако чујемо [срество], [сроство], [браство] (за: средство, сродство, братство). У прецизном говору ови се зубни сугласници јаче или слабије чују, те се сасвим јасно изговарају у узорном језику, па је наведене и сличне речи допуштено писати једино у облику са тим зубним сугласницима: средство, сродство, братство. Али, у речима као што су одсуствои присуство, које су изведене од основног дела придева одсутан одн. присутан, зубни сугласник т с краја општег дела губи се пред наставком -ство услед нагомиланости осталих зубних сугласника не само из општег дела, већ и у наставку, па се оне пишу у горе датом облику — без т испред -ство.
3. Упрошћавање сугласпичких скупова врши се и преко једначења — ово, наравно, уколико су ти сугласници били међусобно различни, — а само губљење појединих сугласника почива на закону разједначавања. По нечему слични, рецимо по начину и месту творбе, сугласници се једначе по звучности с наредним сугласницима, као у примеримаизситнити → исситнити и разсипати → рассипати, или се сугласници исте звучности једначе местом, односно начином творбе: разжалити → ражжалити, а онда тек долази до губљења једног сугласника те добијамо иситнити, расипати и ражалити.
4. И праскави зубници д и т губе се када се нађу испред сливеника, који у себи већ садрже елементе тих зубних: о̀ца и очедобијено је од отца и отче (према отац), затим предак-преци (: предци), зада́так-зада́ци (: задатци) итд.
5. На исти је начин долазило до губљења основног зубног суласника у изведеним речима симѝџија (од симитџија),бурму̀џија (од бурмутџија) и до губљења тога сугласника с краја првог дела футурске сложенице: пи́саћу, гово̀рићу, ка́заћу (од писатћу, говоритћу, казатћу).
6. Исти сугласнички скупови од праскавог зубника на првом и неког сливеника на другом месту — остају неизмењени у сложеним речима у којима се зубник налази на крају предметка, а сливеник на почетку другог дела сложенице у примерима попут: отце́пити, отче́пити, потце́нити, надџилѝтати, о̀тћушнути и сл., јер значењски условљена прецизност изговора не допушта губљење претходног сугласника. А уколико се, при непрецизном изговору, и губи зубни сугласник из тога положаја, њега у писму увек треба преносити, пошто бисмо при испуштању д или т добили речи друкчијег значења; оце́пити значи ’у̀дарити’, оче́пити ’на̀газити’, наџилѝтати се ’у довољној мери џилитати’ итд. Са очуваним зубним сугласником на крају предметка ове речи значе: ’цепањем одвојити од нечега’, ’извући чеп’ и ’постићи над неким преимућство у џилитању’. Ову разлику у значењу потребно је означити, а знаци те разлике управо су зубни сугласници који се баш зато чувају и у изговору, па, дабоме, и у писању.
7. Праскави зубници се, иначе, по правилу губе из положаја испред сливеника. Али се ипак, у тежњи да се избегне изобличење облика на штету јасности његова значења, још понекад може допустити да се у правопису одступи од верног преношења изговора. Тако се, рецимо, пише презиме Кадчић (да би се разликовало од презимена Качић) или Забрдца, Бргудца, Градца (од Забрдац, Бргудац, Градац).
8. У писању се, уосталом, могу остављати и удвојени сугласници:
• у суперлативу придева који почињу сугласником ј: најјачи, најјаснији, најјевтинији, најједноста̀внији, најједрији и
• у сложеницама у којима је, опет из значењских разлога, потребно сачувати непромењен њен први део:наддру̀штвени, поддија̀лекат, једна двадесеттрећина (1/23) итд.
9. Ови разлози оправдавају и писање неизједначеног једног и другог праскавог зубног сугласника неједнаке звучности у примерима попут: постдипломски, подтекст, прѐдтурски, о којима смо већ говорили у Једначење по звучности у тачки бр. 3.
10. Зубни сугласници д и т губе се и из положаја испред сугласничког скупа шт; изговара се искључиво: /госпо̀штина/ (м.господштина), /хрва́штина/ (м. хрватштина), /не́маштина/ (изведено од немати). До губљења д испред шт долази и укашто (од кадшто) и рашта (од радшта). Зато што се налази у групи од више сугласника на блиском одстојању од другог праскавог зубног сугласника т, сугласник д се с краја првог дела ове сложенице губ
ЛИТЕРАТУРА
ГРАМАТИКА СРПКОГА ЈЕЗИКА:
ЖИВОЈИН СТАНОЈЧИЋ-ЉУБОМИР ПОПОВИЋ
preuzmi seminarski rad u wordu » » »